Da dodam samo da u sedmici pred polazak urađen je servis na motoru, a tako sam se i trudio da „naštimam“, jer sam se u avgustu vozio i muvakao po SRB i BIH i namestilo se da taman radim servis na 30.000km. Uz servis namontirane su i nove Metzeler Roadtec Z8 Interact. Ne bih sad da objašnjavam previše zašto te gume. Ovo je subjektivno moj stav, ali fabrički su bile namontirane, u svim vremenskim uslovima se odlično pokazale, sa prvim parom prešao 17.200km, a drugi par zamenio na 12.900km zbog ovog puta. Mogle još da se voze, ali nisam hteo da razmišljam, pogotovu ako se uzme u obzir kvalitet i sastav asfalta na Jadranci, uz vrele avgustovske temperature. Pri tom nemam „tešku ruku na gasu“. Čist touring. Lagano i sigurno. To su moji razlozi za izbor Metzeler-a. Ako nekog zanima više info o gumama i oznakama, može na PP. Da se vratim na 15.08. Moj neki trip je da veče uoči puta bude sve spakovano, koferi zatvoreni i okačeni na motor (pogodnost je što imam i dvorište i garažu). Tako spakovan, proveren i natankovan motor, uguram u garažu na rikverc i ujutru samo ga upalim i paljba. I tako je godinama unazad, jer jutarnje pakovanje mi se par puta olupalo o glavu, jer sam uvek nešto zaboravljao. Zato sada natenane sve završim uoči puta i dan polaska je to u bukvalnom smislu: Polazak. Tokom pakovanja i kačenja kofera javlja mi se drug Bole, jaran od vojničkih dana, rodom iz Podlugova a sada žitelj nam prekookeanske Kanade, t.j. Toronta. I kaže da su stigli porodično na odmor u BIH. A u meni zakuvaše emocije. U glavi haos. Od 1998. kada je otišao i kada sam njegovog šestomesečnog sina držao u naručju dok su čekirali kofere, mog jarana sam video samo jednom, a sada je tu i njegova kćer koja se rodila u Kanadi i ovo joj je prvi dolazak u Evropu, t.j. u Bosnu. A sa njima imamo odnos više kao sa članovima porodice, nego sa prijateljima. Problem veliki. Mi put ne možemo da pomerimo jer je sve rezervisano a ne bih nipošto da propustim viđanje sa Boškovićima. Ali kao što svi znate, sa pravim ljudima UVEK sve ide vrlo lako i vrlo prosto. Pošto nisu imali ništa ugovoreno oko mora, pade dogovor da Oni dođu u Tivat, a mi da skratimo dva dana u Splitu i da zajednički provedemo par dana u C.G. Svi srećni i zadovoljni. 16.08.21. Lagano buđenje, jutarnja kafa, sređivanje… Uobičajena dnevna rutina, samo sada sa malom primesom pozitivne tenzije zbog jučerašnjih događaja. Planirano je da danas, vreme nebitno, stignemo u Banja Luku. Polazak oko 9.30 i prva stanica i kafica u Bijeljini, za slučaj da se uspemo videti i sa Boškovićima. Ali kako to dovodi do velikog nepoklapanja u vremenu, produžavamo dalje. Temperatura visoka (36o-37oC) i zastajemo negde između Brčkog i Obudovca na osveženje. Zaključujemo da se ovde nećemo rashladiti, jer unutra klima ne radi a pod tendom napolju je gora sparina nego kada se vozimo. Kada se tome doda i par lokalaca (dobro pripitih) zainteresovanih za razgovor i njihovi komentari na temu motociklizma, to nas je samo ubrzalo da krenemo što pre… A put, od temperature gori asfalt, gori vazduh, ali mi napredujemo i oko 15h stižemo u Banjaluku. Na motoru pokazuje 40,5oC, i sad nam prethodni put izgleda kao prijatno zezanje. Lagano pronađosmo smeštaj i ulećemo u pod tuš da podođemo… Posle osveženja, kao sad sam trezveniji, izađem na windy.com, da vidim prognozu vremena za sutra i tu kreće promena plana. Celokupna ruta koju smo planirali za sutradan, su najavljene vremenske nepogode, te žuti, te narandžasti meteo-alarm, te udari vetra, a u meni raste nervoza…Nije mi prvi put da kisnem niti vreme utiče na moje planove vožnje. Ali to su bile solo ture i sam na motoru. Sada je u pitanju i Marijana iza, kao i potpuno nepoznat put kojim nikada nisam vozio a naslušao se priča o vremenskim iznenađenjima u Gorskom Kotaru. Pričamo, šta činiti. Posle provere da za slučaj da, stignemo noćas, možemo ući u smeštaj u Puli, donosimo odluku da nastavimo put danas. Zbog dužine preostale deonice, planiramo da to „dunemo“ auto-putem. Krećemo iz B.L. a temperatura 41,5oC, i posle par stotina metara kada sam stao da zamenim evre za kune, zaključio sam, da su mi u punom značenju, gaće mokre i da se sve sliva sa mene u čarape i patike. Malo je falilo da dođe do preispitivanja količine ljubavi prema motociklizmu… No to dođe tek kao početak male avanture koja se zove preći granicu… Ljudi moji, nešto sam malo tih dana ispratio u vestima, da su gužve na HR granici velike, ali ono što smo videli, doživeli i na sreću preživeli, se graniči sa hororom. Ne znam koliko kilometara je bila duga kolona, ali znam da je trajalo i trajalo, provlačili se, molili policiju da nas propusti jer su pravili punktove i odvajali putnički od ostalog saobraćaja, i posle više od dva sata stadosmo pred HR granicu. Od svih dokumenata koja su nam navodno bila potrebna, carinik je, uz „Dobrodošli“, uzeo samo pasoše uz pitanje da li imamo test odnosno potvrdu o vakcinaciji. Sledeće je bilo „Doviđenja“. Začuđen brzinom svega i bez ikakvih podpitanja na koje obično nailazimo na granicama, za tili čas se nađosmo na auto-putu. Složićete se da auto-put i nije baš neko mesto za fotkanje, ali okačiću bar nešto… Mala pauza posle Zagreba na benzinskoj pumpi i nastavljamo daje prema Karlovcu odnosno Istri. Kao u western filmovima, odjahali smo u suton ka zapadu… Ali između nas i Istre trebalo je proći i kroz Gorski Kotar. Pošto je bio mrak i samo su se pomalo nazirali planinski vrhovi na horizontu, nisam znao gde se tačno nalazimo, ali sam bio ubeđen da je to teritorija Gorskog Kotara. Temperatura je jasno govorila u prilog tome, jer neposredno pre toga oko Karlovca je bilo 30-ak stepeni, a sada se instrument kolebao između 14 i 15oC. Posle prolaznog zahlađenja, približavanjem moru se digla i temperatura. Mi uživamo (po prvi put danas) u vožnji i predivnoj noći, nebu osutom zvezdama. Ma san čitav… A utom stižemu u Rijeku, i kroz bacanje pogleda levo-desno dogovaramo se da stanemo negde da malo udahnemo miris mora… E onda drage moje kolege se dešava nešto, što verujem da je velika većina vas iskusila bar nekad, a što potvrđuje nepredvidljivost motoraškog života… Elem negde malo pre „Vrata Jadrana“, snimim ja bilbord, za pumpu sa odmorištem za 300m. I razmišljam, to je to, ovde pauzica i posle toga za sat smo u Puli. Tog trenutka niotkuda, ničim izazvan na nas se obrušava takva provala oblaka. Ma kakvi provala, da sam stajao i neko me lagano zalivao kofom i crevom, ne bi uspeo tako temeljno to da uradi. I da dopre do bukvalno svakog delića kože. Kakva oprema, kakvi kombinezoni, to se desilo sve u 30-ak sekundi, da nismo ni bili svesni šta nas je snašlo. I umesto pauze i uživancije na pumpi, samo smo prošli kraj nje i produžili dalje. Nije imalo smisla da stajemo tako žljickavi i glibavi, većim delom dana natapani znojem i prašinom, a sada isprani kišom. Pa se sve to pomešalo… Treba se osušiti na motoru, jer se posle te vodene kataklizme što nas zadesi, brzo sve vratilo u pređašnje stanje. 28oC i vetar koji lagano duva, uopšte nisu bili neprijatni za vožnju, štaviše… Mislim da se to vidi i na licima. Ubrzo stižemo i do Pule. Prvi utisak VAUUUU… Uz pomoć navigacije, brzo smo pronašli smeštaj. Uz osmeh, dobrodošlicu, Radensku i kafu (naš izbor ) dočekao nas je naš domaćin Marko. Umorni baš baš, ali još više srećni jer smo bili svesni da počinje naša Hrvatska avantura. Te četiri decenije odsustva su počele da blede, a sve više da se vraćaju slike i senke nekih prošlih vremena… Nebitno je što su naše uspomene bile vezane za Dalmaciju, samim tim da smo stigli u Istru i da se osećao onaj miris… Znate koji, ONAJ MIRIS… Njega osećate ili ne osećate, volite ili ne volite, imate ga u nozdrvama i kada ste daleko od njega…. E taj miris je Marijani i meni, ne mnogo, nego previše nedostajao svih tih godina… I sve vreme smo ga imali u glavi, i bio je tako jak da smo ga mogli napipati preko stotina km udaljenosti… A sada smo tu… I DIŠEEEMMMOOO…Ćutimo i lepo nam je. To bi otprilike bio 1. dan puta. Možda sam nešto previše opisivao, a drugo preskočio ili zaboravio, uglavnom, osim fotki i svoje memorije, nemam ništa drugo od pomagala za pisanje ovog putopisa… I da naravno, sve ovo je (kako sam Vam i obećao) nešto kako smo sam mi to doživeli. Lično i emotivno… Tog 16.08. smo uz neka sitna vrludanja prešli oko 800km a izgledalo je ovako: Nastaviće se…

Dođe red da napišem nešto o prošlogodišnjoj avgustovskoj vožnji (koja nekim čudom pređe iz prvog u drugi plan), dogodovštinama i za nas najbitnije LJUDIMA (velikim slovima napisano jer oni samo to zaslužuju) koje smo upoznali i iskustva koje smo akumulirali u tih devet dana. Svako pisanije mora imati uvod, a ja već nekoliko meseci se spremam da pretočim utiske na papir… E taj uvod postade i kočnica, jer imajući na umu objavljene putopise i kakvi su ih pisci i avanturisti (ne bih o imenima, da nekog neopravdano ne izostavim) pisali, prosto sam došao do zaključka da moram napisati samo ono i onako kako smo mi doživeli sve to. Jer jedino tako mogu podeliti sa vama šta smo videli i osetili. Svojim jezikom i na svoj način. I možda sam ja doživeo sve ovo sa previše emocija i možda preteram sa pisanjem, ali ne zamerite, sve što napišem biće izneseno direktno iz duše… Počeo sam da pišem i u množini i u jednini, jer sam sve ovo što sledi prošao sa suprugom, ali s’ obzirom da smo kao nikada za 33 godine zajedničkog života delovali i donosili odluke kao jedno, nastavljam tekst u jednini. Kao neko ko je prvi put video i osetio more u Hrvatskoj 70-ih godina prošloga veka, a čitajući zadnjih godina mnogo o Jadranci, Istri, u meni je sve više rastao neizdrž da posetim neka mesta i deo nam bivše SFRJ u kojoj sam naučio plivati, prvi put se zaljubio i što šta još lepoga. Pošto nam se 2020. iz opštepoznatih razloga izmigoljila, odluka da idemo u avgustu u Hrvatsku je prihvaćena odmah i neopozivo u našoj dvočlano-porodičnoj ekipi. Bilo je još pokušaja da animiramo neke ljude, sa kojima smo dobro i zajednički putujemo i vozimo se, da krenu sa nama ali od samog starta se osećalo da ćemo ići sami i da je ovo samo NAŠ PUT. Posle 4 decenije pauze, od odrastanja Marijaninog na Makarskoj rivijeri, a mog u Biogradu na moru „vrlo temeljno“ smo pristupili planiranju puta: MI IDEMO I TO JE TO!!! Šalim se malo, ali u principu to nam je bio moto i uglavnom osnovni pokretački motiv, sve vreme puta… Oko pakovanja i šta nam treba od opreme nismo gubili vreme jer smo već u junu i julu bili u C.G. po par dana tako da tu je sve bilo poznato, a i avgust je u pitanju što je umnogome olakšavalo izbor garderobe… Tri kofera su bila sasvim dovoljna za sve što nam je bilo potrebno za put… Ja sam se malo pozabavio rutom i pripremio offline mape, jer uz svo poštovanje prema BMW motorrad navy, zaista nisam želeo da trošim novac na kupovinu BMW navigacije samo zato što je ostavljeno fabrički mesto za nju na tabli. Mobilni telefon i Marijana kao slikar, snimatelj i držač navigacije su se pokazali kao (za naš ukus) dobar izbor :). Pošto su od mog zadnjeg boravka u Hrvatskoj, složićete se, 4 decenije ipak dug period a u međuvremenu su se odigrali neki nimalo lepi niti prijatni događaji, upustio sam se za traženjem nekih informacija. Ali ne iz medija, niti turističkih brošura, već iz prve ruke… Tada nastaju male poteškoće jer sam imao drugara i poznanika u HR, međutim splet okolnosti a i različiti životni putevi su učinili svoje i kontakti su izgubljeni. Ali tada nastupa BJB Forum, i to u punom sjaju. Sa svim pogodnostima koje pruža (a u čemu bi u osnovi i trebalo da služi). Kontaktiranje naših kolega, motociklista iz Hrvatske je bio pravi izbor za dobijanje svih potrebnih info kao i preporuka i sve moguće pomoći koja je bila potrebna. U daljem pisanju ću sve pojasniti… Osnovna zamisao i plan, da smo hteli obavezno provesti par dana u Istri (Pula kao baza), i spustiti se isključivo Jadrankom do C.G. uz boravak u Splitu. To je suština, sve ostalo je bilo stvar trenutne želje i inspiracije. Zbog izbora Pule krenulo je i moje traganje po Forumu. Pošto se @mile fazer tih dana retko pojavljivao na Forumu, obratio sam se @e-mayl. Uz jednu poruku na PP i razmenu telefona, ne da sam se ispričao sa Zoranom, nego sam više imao osećaj da on drug iz detinjstva koji se odselio u inostranstvo… To je fascinacija br. 1 u vezi ovog putovanja. Posle Booking-a smeštaja za Pulu, sledeće je bilo rezervisati smeštaj u Splitu. Opet ista priča. Forum, sad kolega @Zog, Splićanin, Dalmatinac. Kontakt i priča sa Željanom, kao sa komšijom. To je fascinacija br. 2. I neću više nabrajati fascinacije, verujte da ih je bilo NEBROJENO i sve su ISKLJUČIVO POZITIVNE. Kako se bližio dan polaska, dođem na ideju da bi put do Pule mogao biti izveden u dva dana, i to prvi dan do Banja Luke, a drugi dan preko Bihaća, Ogulina pa kroz Gorski Kotar i Delnice, pa do Pule. Sve super, Marijana nema zamerki ni na šta, i ja rezervišem vilu Kobilj u Banja Luci. Tako dođe i 16.08. i vreme da se krene na put… Nastaviće se…

Zdravooo, evo mene opet. Otprilike da imam problem sa doziranjem, ili sam NEaktivan ili PREaktivan sa obraćanjem... Nadam se da vas neću “udaviti” kada sam u ovoj fazi… Nekoliko puta sam od prošle godine počinjao, pisao-brisao i nikako da okačim septembarsku vožnju (nekom duga, nekom kratka). Pa dođe red da se dovrši (valjda neće opet raditi gumica). Da vas ne podsećam kakva nam je bila prošla godina...Uglavnom teška (da ne širim niti ulazim u analizu), tako da sam veći deo sezone 2020. proveo po Srbiji i nekoliko puta Bosna (pisao sam već u ovoj temi), ali i potajno sanjario i nadao se nekoj višednevnoj vožnji... Kada je u septembru (uz negativan test i "pridržavanje mera") dozvoljen ulaz u C.G. znao sam TO JE TO... ili SAD ILI KO ZNA KAD... Ljudi da ste me samo videli, kakva je to reakcija bila, od organizacije vanrednog godišnjeg odmora u firmi pa sve ostalo po redu... Pazite, obično me od ideje da "skočim do C.G." do polaska, deli par sati eventualno dan, sada se tu pristupilo tako temeljno i opsežno (kao da idemo u Japan), da su svi iz okruženja jedva dočekali da krenemo i da ih ostavim na miru... Doduše mesecima pre toga je i izgledalo kao da je C.G. kod Japana, daleka i nedostižna...(Bem ti život, drugi put već prolazim kroz to da si zaključan, izolovan, odbačen...itd. Prvi put 90-e godine, pa ponovo...mnogo brate za jedan život). I tako 09.09.2020. krete se. Naoružani negativnim testom i enormnom količinom pozitivne energije Gliša, Marijana i ja kretosmo. Bez muzike i fanfara, ali ja sam se osećao kao da sam na krovu sveta. Prvi dan je bio planiran da se stigne i spava u Sarajevu. A do tamo... Ovom prilikom se zahvaljujem porodici Tešanović kod kojih smo proveli predivno popodne i noć. Oni su oličenje onoga po čemu je Bosna najbogatija zemlja na svetu. Divni i dobri ljudi... Posle svežucavog jutra naš prvi susret sa dolinom Neretve i put do Mostara. A u Mostaru ljudina po imenu Admir...Sretosmo se prvi put, a kao da se znamo celi život... Šta reći, osim FASCINATNOOO Nastavak puta i pauza u Trebinju. Mislim da svi znaju gde smo odmarali... Nećete verovati, u vreme korone suprotnom trakom uđosmo u C.G. Naime, pošto su mnogi kao i mi hteli da iskoriste mogućnost odlaska na more, na granici 20-ak automobila. I ničim izazvan izađe policajac koji kontroliše izlaz iz C.G. i pozva nas da ne čekamo...Neočekivan i lep gest... Par dana i lepih trenutaka... Ovo sve što napisah -ništa specijalno iliti posebno. Ali u tom trenutku te čemerne 2020. mi je sve ovo bilo kao svetlo na kraju tunela... A da li smo u tunelu ili tamnom vilajetu, e to još ne znemo... Da ste mi živi i zdravi i ne zamerite na komentarima. Tako me odradiše emocije....

To je to Pukiii... Putopiščić. Kratko + slatko = greje dušu u prohladne dane. Malo šale, a u zbilji, vrlo lepa ruta sa divnim fotkama... P.S. Samo još fali da nas optuže za "Okupaciju teme" od strane "sektaša". Pozzz, sve najbolje...

Pozdrav drugari... Sredinom septembra (od 14.-16.), "skočih" do C.G. Sam samcit. Beše još kandidata, planiranja itd, ali ostadoh sam, t.j. na vagi ići sam ili odustati. i naravno , ja NE odustanem. Čak i supruga je odustala 2 dana pred polazak. Navodno obaveze na poslu... A u stvari bili u junu i julu u CG, pa krajem avgusta 13 dana i 2800km Istra , Dalmacija, C.G. I nije joj bilo interesantno...Svakako joj hvala za sve hiljade kilometara ovog leta koje pređosmo zajedno. Ali ti putevi malo kasnije (kako bi rekao @Vroc-Kapo "kad padnu treci snjegovi...") Vreme i prognoza idealni za polovinu septembra... Još kad me Darko @Satelis) zagolicao sa njihovim "putićem" i slikama, neizdrž je odradio sve ostalo...Tačno kako treba... Ruta i put poznati, ali mi uvek lepo kad provezem taj krugić... Okačiću neke fotke, čisto da ne bude monotono... Uvala Valdanos - Ulcinj A ovo u pozadini su ostaci iz nekih drugih vremena, kada su u ovaj hotel i na ovo mesto jedino mogli ulaziti vojna lica JNA i članovi njihovih porodica... Kažu da je u tim vremenima bio jedan od najuređenijih objekata na Jadranu...Nekad bilo... A onda jedna fotka "umetnički inspirisana". Blizu manastira Reževići. Povratak kroz Boku pa uz brdo... A kad baciš pogled... Posle nekog vremena na jezero Slano kod Nikšića (a meni baš "preslatko") I napokon.... Kralj lepote...Durmitor... I to bi bilo to. Tri prelepa dana... Pozzz

Kao prvo, SVAKA ČAST, i hvala što delite sa nama ovo putovanje... A ovu "budalaštinu" od putovanja u jednom danu smo i mi napravili, i to 16. avgusta na 40 stepeni... Ja se apsolutno slažem sa preporukom kolegama da to ne rade. Nije ni lako ni dobro... Pozzz

Pozdrav drugari, nešto slabo pišem ove godine... Vozim se, ali pisanje . Danas bejah malo do Peštera... Sve lepo, priroda iz snova. A i mantije u Sjenici, vrhhh. Sa ovog podneblja toliko je okačeno lepih fotki da je maltene nemoguće smisliti nešto novo. Zato ću postaviti nešto što mi danas "leže" da kliknem... Sa Jelice na Ivanjički kraj a i ka Guči: Mučanj, stamen i postojan i dalje stražari: Negde na Javoru primetih i njih kako lagano ručke i uživaju: A sa Javora, visoravan kao na dlanu: Ništa od svega ovoga ne bi bilo da me nije nosio moj verni at: Pozzz, pa uskoro (pre kad zahladni) pokušaću da napišem jedan putopiščić o Hrvatskom Jadranu i kako smo to mi doživeli... Do tada, srećno, vozite se i prvenstveno obazrivost i pazite (i na sebe i na druge).

Dare, mnogo mi je drago što si ovako opisao Ulcinj... Davne 1996. sam prvi put kročio na taj teren (svirka celoletnja), i od tada sam svega 3 ili 4 puta preskočio obilazak Ulcinja. Tvrdim odgovorno da je to grad sa najpristojnijim restoranskim i kafićkim cenama na celom Jadranu... I uvek izuzetno sveža hrana... A tek osoblje...+++++++ Da ne offujem, super su fotke i lepo sve opisano... Kako i očekujemo od Tebe...Rođen spreman i na visini zadatka.

Da ne budem krivo shvaćen, u prethodnom postu sam mislio na veličinu i udobnost zadnjeg sedišta... Nebitna je marka motocikla...Ima dosta udobnih touring motocikala... Samo je pitanje koliko smo mi (koji vozimo) spremni za takve motocikle... Supruge, devojke i ostale suvozačice i suvozači ih uvek prihvataju oberučke...

Druže, nemoj da si zabrinut... Nije do tebe, do motora je.... Znam iz ličnog primera... Kad joj budeš ponudio nešto kao videćeš drastičnu promenu... Ne zameri, šalim se malo, ali ako ti kažem da godinama nisam uspevao ni da odem na sladoled par kilometara od kuće, a ove godine već bili u Višegradu, Sarajevu, dva puta u C.G. Znači nije do mene bilo, do motora je... Pozzz veliki za tebe i ceo kraj ispod Divčibara...

Dare, a mnogi se čudili prošle godine kad sam pisao da idem u taj kraj barem dva puta nedeljno... Ma išao bih svaki dan...Samo da se može... Mnogo mi drago zbog Vas i lepog provoda. Nadam se da ću i sebe "častiti" uskoro odlaskom...(Jbg neke bitnije okolnosti sada me sputavaju). Pozzzz

Najiskrenije saučešće Dejanovoj porodici.

Čestitam Bane. Mnogo bezbednih kilometara i max uživanje ti želim... A jedva čekam i da čujem mišljenje kad pređeš neku hiljadicu km...

Da se nadovežem samo kratko na Saletov komentar koji je na mestu i potpuno je u pravu. Da se ne zbune kolege pa da zapucaju preko Pričevića. Osečina - Pecka je mnogo bolje opcija nego Pričević - Pecka (mislim na kvalitet puta).

Čestitam DEDAAA...

Bravo... Komšije iz VA, stvarno ste vrh... Delim mišljenje sa @el classico Sve pet!!! Prosto je neverovatno koliko smo se u istim terminima nalazili blizu, a da se nismo sreli....Iu Bosni a i kada ste išli u Albaniju. Ja sam išao do Ulcinja ... Biće prilike, nadam se, verujem... SREĆNOOO

@yogibear Šta reći??? Bravo majstore...

1. Mladenovac - Topola - Rudnik 2. Šabac - Valjevo - Osečina - Loznica 3. Trebinje - Dubrovnik 4. Put SH20 (Albanija) - severno od Skadra prema graničnom prelazu Gusinje 5. Elbasan - Pogradec (Albanija) - druga polovina 6. Knjaževac-Svrljig-Niš 7. Kraljevo-Raška 8. Raška-Odvraćenica-Jankov kamen 9. Nova Varoš-Sjenica-Duga Poljana 10. Kučevo - Majdanpek 11. Zabljak - Savnik - Niksic -Boka Kotorska Trebinje 12. Kokin brod - Zlatibor (taj smer) 13. Kicevo - Bitola 14. Kragujevac - Rekovac 15. Banja Koviljača - Ljubovija - B. Bašta 16. Milići - Vlasenica - Sokolac - Rogačica - Ustiprača 17. Dubrovnik - Rijeka (Jadranska magistrala) 18. Slovenija - CELA (Kopar - Lendava i Jesenice - Obrežije) 19. Transalpina i Tranfagarasan ( meni je to bliže od pola ovih destinacija) 20. Valjevo-Kosjerić 21. Visegrad - Foca - Trebinje (jedino problem malo oko Gacka, krave na putu svakih 200 metara) 22. Brus - Brzece 23. Sarajevo - Konjic - Jablanica - Mostar (oko 120km) 24. Mostar - Trebinje (oko 120km)

Da, upravo pročitah da ste u nedelju gledali GP i kupanjac... Važno je da je za nama ostala jedna lepa vožnja (u ovoj čudnoj 2020.) na moru...

Noleee, bravooo... Prosto neverovatno, koliko se stvari podudarilo (od donošenja odluke da se ide, zamene guma, rađenje testa, bili u CG od 10-13) ovog septembra kod nas. Čak smo i prespavali jednu noć kod Polića u Igalu, vratili se isti dan (13.nedelja istim putem) a da se nigde nismo sreli... Moramo to popraviti, ako ne sada onda u toku zime. Pozzz, srećno i samo napred...

Pozdrav drugari. Evo posle nekog vremena, da se oglasim malo... Vozio sam se u prethodnom periodu, ali nešto sam slabo fotkao... Jednostavno, nešto nisam sav svoj... A i dosta je kolega izbacilo prelepe fotografije i snimke, tako da se tu nema mnogo šta dodati... Evo danas malo do Perućca se provozah, pa napravih par sličica... Déjà vu, ali meni nešto leglo... Pozzz...

Pozzz drugari... Evo, (posle ravno dve nedelje), juče sedoh na motor. Otprilike, kao da nam je prelepo prolećno vreme otišlo sa koronom... Prosto nisam mogao da verujem da me budi jutarnje Sunce... Sve obaveze skrajnuh u drugi plan i IDEMOOO... Gde? Ma nema veze GDE! Bilo gde, samo da se ide, vozi, opusti... I gle paradoksa, posle silne kiše i vodurine u prethodnom periodu, mene nešto odvuče opet pored vode. Na Dunav, lepi Dunav. Ljudi, ne zamerite na ovim rečima koje ispisujem, ali juče sam tako upio energiju da ni sam sebi ne mogu objasniti šte se dogodilo... Relacija Lazarevac-Tekija-Lazarevac, oko 515km (posle 16h sivilo oblaka i promicanje kiše skratili joooššš vozikanja). Sledeće fotke su čist primer različitih puteva Gospodnjih... Svako ima svoje i kreće se njima... I da, iznenadilo me da sam video samo jednu grupu od + - 10-ak motora. (Pozdrav za njih ako je neko od njih na Forumu) Očekivao sam da će biti mnogo više kolega na drumu posle svih ovih dana kiše... Valjda radni dan, šta li??? Nema veze. Meni je ugođaj bio VRRRRHHH... Do novog susreta sa Vama, DOVIĐENJAAAA...

Bravo, prvenstveno za izbor lokacija na koje ste putovali. Svakako bravo, za ove prelepe fotke i za energiju koju posedujete... Samo napred, podrška u svakom smislu...

@yogibear, ovo što si postavio i objavio, ne bih da komentarišem... U ovakvim situacijama se samo ustane i aplaudira. Ovo je najiskrenije što mogu izbaciti iz sebe. I nadam se da će neko od turističkih radnika baciti barem pogled na ovu ili Ad hoc temu... (možda im treba dojaviti) Jer kad bi videli koliko je motoraša (samo ovoga proleća) iz svog ugla doživelo i iskusilo to što nam Srbija nesebično nudi a publikovali su u ove dve teme, mislim da bi poslali takvu sliku u Evropu i svet o našoj prelepoj zemlji da bi svi belosvetski pljuvači SRB mogli samo da zaneme... Boki, hvala za ove fotke, i još više za ideje za nove vožnje... Prelepa tura... U velikoj meri si "krivac" što sam "zaražen virusom" Istočne Srbije...

Već sam počeo da razmišljam: Šta li to kriješ i nisi podelio sa nama u vezi KTM-ovog pogona...