Pinlock majka u gradu i van njega

Za tu cenu, LS2 i MT imaju sasvim dobar izbor. LS2 plus ima brutalan dizajn. Nažalost, mom obliku glave neodgovarajući

Sajam je za mene više doživljaj uživanja u gledanju i maštanju o količini opreme za koju neću skoro imati prostora u budžetu

Ja sam odgledao serijal kad se završila prošla (maltene nezavršena) sezona, pa čim sam pre dve-tri nedelje seo na motor, odmah krenuh da se prisećam i istražujem činjenica je da ovaj hladni asfalt i relativno niska temperatura nisu najpovoljniji za učenje, ali bilo je jače od mene

Drugar i ja smo pre desetak godina hteli za Sloveniju bajsem. Tad smo bili studenti, imalo se vremena i snage za duže vožnje, ali iz ove prespektive mi je drago da nismo krenuli... Već vidim kako bismo posle dva dana jurili voz za nazad

Poljska je i meni preinteresantna. Bio sam pre skoro 10 godina tamo i tamo u nekoliko gradova imam drugare. Samo daleko u finansijkom smislu

Ja sam do skora živeo tu u blizini. Moj savet ti je uradiš isto što i mnogi - parkiraš u javnoj garaži u nekom ćošku. Tu su ti blizu Aviv ili Vero. Vežeš motor za neki stubić ili zaključaš disk. Biće ti lakše kad se otvori TC preko puta Vera u Vojislava Ilića.

Isto. Na trenutak sam zaboravio na ovo sivilo napolju

Dan 10. Žabljak-Beograd Kao i skoro nikad do sada, nisam poranio ujutru. Ideja je bila da krenem već oko 9h. Ipak, na motor sedam sat vremena kasnije. Da li se neko seća ograničenja brzine u CG? Najviše ograničenje 70km/h. Ja ne jurcam ni motorom ni kolima. Naravno, tu i tamo odvrnem gas, ali ne na magistralnim putevima. Ipak, ovih 70km/h meni je zaista malo malo. Tako da sam danas imao prvi susret sa organima reda u Crnoj Gori. Na samom izlasku iz Žabljaka nailazim na jedan crveni 206 koji ide meni u susret. Stajem da kupim nešto, kupovina je malo potrajala i krećem dalje. Kad, isti 206 opet, ali ovog puta ispred mene. I vozi užasno sporo. Postao sam vrlo nervozan kad vidim ljude koji dave u saobraćaju. Daj bre gas makar do ograničenja ili se makni skroz desno pa se tamo igraj puta kolko hoćeš. Naravno, na ovakvom putu, nema se gde pomeriti, tako da čim mi se ukazala prilika, pretičem Peugeot i dajem gas. Nedugo zatim, iskače lokalni pandur iz žbunja i zaustavlja me. Kaže vozio sam 90 na sat, a ograničenje je 70. To je 30e kazna i moram da se vratim do Žabljaka do pošte da bih platio. - Dokumenta molim. - Izvoli pasoš, sad ću da nađem saobraćajnu. - Pa ti si naš! Pa da sam znao da si naš ne bih te snimao! - Izvini druže, koliko si Nemaca video na ovakvom motoru? - Ma ima ih svakakvih, putuju i na starima... - Ma daj ne zezaj, niko više tamo ne vozi 25 godina star motor. Nego reciti meni, jel možemo mi nešto da se dogovotimo? - Jao pa ne znam... Kako sad mi ovo da pravdamo, sve je snimljeno... Je li (obraća se kolegi), kako da pravdamo ovo? - Ma daj druže, evo ja te častim sve što imam (10e u novčaniku i to je stvarno sve u kešu što imam), kasno sam krenuo, 10 dana sam na putu treba da stignem u Beograd. - Gde si bio? - BiH-HR-CG - Aha... I gde je najbolje kupanje? - Pa na Mogrenu! - Pa naravno! (gleda kolegu, pa se obraća meni) Vidi, mi ćemo ovo da brišemo, a ti časti ako hoćeš... Uzmem ja i spustim onih mršavih 10e na prag automobila i zahvalim se. Objasni on meni da nigde do Prijepolja neće ograničenje biti veće od 70 na sat i kaže: „Miran si do Đurđevića Tare, dotle je sve naše i nema nikoga.“ Sedam na motor i krećem dalje. Malo sam potresen celom situacijom (ne volim da dajem pare u vetar), ali i zahvalan što nije bilo gore. Vozim sat vremena i stižem do čuvenog mosta. Za avanturu na mostu su mi razni pričali da moram da probam zip-line. Nisam baš bio oduševljen celom pričom i nisam planirao da probam to ovde. Nemam strah, samo mi nije nešto preterano uzbudljivo. A i vozio sam se ranije u okviru jednog avantura parka u Poljskoj. Ali kao i toliko puta do sada, ne znam kad ću opet biti ovde, pa hajde da iskoristim priliku. Sreća pa primaju kartice, tako da sam za nekoliko minuta lakši za 20e, u korpi i vozim se preko drugog najdubljeg kanjona na svetu. Pamtim Taru sa splavarenja i vrlo je poštujem. Iako nismo više ista država, smatram da ona, kao i druga prirodna bogatstva, predstavljaju univerzalni biser svih nas koji živimo na ovim prostorima. Posle ove kratke vožnje, nastavljam dalje ka granici. Sad obraćam pažnju na brzinu, jer bi stvarno bilo mnogo da me dva puta u jednom danu zaustavljaju zbog iste stvari. Stižem na granicu. Ispred mene dva automobila, pa neću da idem preko reda. Nisam stajao ni minut, kad pandur mi signalizira da prođem sa strane i priđem na prelaz. Super! Verovatno razume da nije gušt čekati na suncu, pa će me provući preko reda. Kakav danas neiskustvu Skidam kacigu, dajem mu pasoš i tražim ostala dokumenta. Pandur mi kaže da siđem sa motora. Šta sad hoće... U suštini nemam ništa lično protiv pandura. Oni samo rade svoj posao. Ali ne volim kad me na 40’C maltretiraju. Ili kad me maltretiraju uopšte. A deluje da će tako biti. Panduri su mi tražili sve da povadim iz tank torbe. Nije problem. Popunjena je, ali lako se sve to vrati. Onda mi je tražio da skinem sedište. Nakon toga su osnovni deo tank torbe su raskopčali da vide da nema nečega unutra. Vrhunac je bio kad mi je tražio da skinem bočni kofer i da ga otvorim. E tu mi je pao mrak na oči. Zbog toga što mi se kofer jednom otkačio u vožnji, španerima je obmotan i vežem da i ako se otključa, ne otpadne. Ovaj hack inače radi, proverio sam na ovom putovanju Međutim, užasno me smara kad treba da ih vezujem španerima. I sad se pojavi neki pandur da me cima da mu skidam kofer. E nećeš majci! Prvo sam fino zamolio da ne smaraju, nego da me puste da idem. Ionako su već pola motora proverili. Onda sam se malo prepirao. Kad je povisio ton, rekoh OK, evo skinuću. I sad, ja se nalazim sa druge strane motora u odnosu na kofer koji želi da pogleda, pored kormana. Brzinom najsporijeg puža u istoriji puževa hodam oko motora. Stajem pored kofera. Gledam ga. Pipam koliko je španer zategnut. Da li se negde možda zakačio? Vidim da nije. Lagaaanim pokretima (sad ovo čitajte glasom kao da ste na času joge ) primičem ruke ka koferu. Prvo leeevom hvatam jedan deo španera. Pa onda približavam desnu ruku kako bih ga otkačio. Ovih 588 + 999,4 od nekoliko dana ranije i dolazimo do cifre od (skoro) 1000 milja U tom trenutku kolega poziva ovog pandura koji me maltretira i traži mu pomoć da pretrese jedan džip. Ovaj smarač meni vraća dokumenta i kaže slobodan si. Mislim se da se teraš... Drago mi je bilo što sam bar malo ja njega kulturiška izmaltretirao Odavde nadalje, vraćamo se na kvalitetne puteve u matici Još ne znam da li ću da idem pravo za BG, ali znam da želim još jednom da probam da uđem u Potpećku pećinu sa početka priče. Uvac je isto bila jedna od opcija, ali nije mi se toliko skretalo sa puta. Pošto sam bio tamo par meseci kasnije, drago mi je da sam odlučio u ovom slučaju da odložim tu posetu za neki drugi put. Stižem kod nje 4.15h. Pećina je otvorena za posetu leti do 5h ili 6h popodne, nisam skroz siguran. Međutim može se posetiti samo uz pratnju vodiča, a ture kreću na svaki pun sat. Kapija je zaključana. Zovem broj sa sajta, ali je nedostupan. Vrzmam se po stepenicama, kad vidim da se vodič i dva momka vraćaju iz obilaska. Pitam je da me provede za pola sata kroz pećinu, jer imam još dug put dalje, pa da ne čekam pola sata bez potrebe. Ako su oni u 4h ušli i izlate u pola 5h, mora da može mene jednog da provede za to isto vreme. Međutim, gospođa neće ni da čuje. Kao, očekuje TV ekipu uskoro. Kako me mrzi da čekam pola sata, a plus sam i iznerviran celom situacijom, rešavam da nastavim dalje bez ulaska u pećinu. Kasnije ću od drugih ljudi saznati da je i njihovo iskustvo sa ovim vodičem dosta loše. Penjem se na motor i u Čačku oko 6h stajem da dopunim gorivo i napravim malu pauzu. Dosta je toplo i butine su mi se upalile u pantalonama. Dakle, malo šetnje će dobro doći. Nazad na mestu sa kog sam i krenuo Vidim da imam vremena i rešavam da ispeglam danas sve do kuće. Sutra je nedelja, taman da se malo odmorim i u ponedeljak na posao. Ispred zgrade sam već u pola 8h uveče. Posle 10 dana puta, prešao sam nešto manje od 1600km – moj Put od 1000 milja u sezoni 2019. je gotov.

Dan 9. Šetnja po Durmitoru i obilaženje jezera Planirajući današnje aktivnosti, setio sam se razgovora sa Santijagom, momkom iz Čilea koga sam upoznao u Budvi. On mi je tada pominjao Jablan jezero kao lepo mesto za posetiti. Uz pratnju obeležene staze, šetnje do tamo traje 2-3 sata. Odlučujem da će moja ruta za danas biti Žabljak-Crno jezero-Zminje jezero-Jablan jezero-Žabljak. Ponovo ne ustajem preterano rano, ipak je ovo planina. Svež vazduh i prohladno jutro ne teraju me da baš iskočim iz kreveta. Oblačim se za šetnju, pakujem litar i po vode i jedno duplo pakovanje plazme, kameru i mapu i krećem oko 11 sati. Put me vodi preko Crnog jezera koje nisam planirao obići punom dužinom. Ipak, kako odoleti ovoj lepoti? Rešavam na licu mesta da opet ne znam kada ću biti ovde i da bi bila greška ne obići jezero. Tako da krećem levom stranom lagano. Zaista bi bila velika greška da ga nisam obišao: Stazica oko Crnog jezera ima nekoliko potoka koji je presecaju u ovo doba godine Pred kraj kruga, skrećem na levo i pratim putokaze ka Zminjem jezeru. Do njega mi treba jedno 45 minuta, ovako po sećanju. Ovo jezero nije ništa posebno, tako da se ovde kratko odmaram i krećem ka Jablanu. E ovo će da potraje... Put do Jablan jezera je trajao mnogo duže nego što sam mislio. Krave koje sam sreo u jednoj šumi su mi pomogle da se izgubim, tako da sam pola sata tražio oznaku staze. Slike uspona su u nastavku: Kako vreme prolazi, sve se više pitam da li ću imati dovoljno vremena da se vratim po danu i da li je možda vreme da se ipak okrenem. Prema rečima lokalaca, 2-3 sata bi trebalo da traje ceo moj obilazak danas. Ipak, eto mene 4 sata nakon polaska kako i dalje hodam sve dalje od kuće. Na ovom putu, sreo sam samo troje ljudi i svi su išli u suprotom smeru. Kad ih pitam koliko još ima kažu ima i nije baš lagan uspon. Ali je mnogo lakše u povratku. Ma nemoj da pričate... Po šumama i gorama, na Jabljan jezero, stižem oko pola 5. Gola sam voda, ali sreća pa sam sam. Skidam majcu i ranac, stavljam ih da se suše dok sedim na jednoj toploj steni u upijam zrake sunca koji polako zalaze za planine. Ipak je, jezero u maloj kotlini, tako da ovde sunce dosta rano zalazi. Pravim pauzu jedno 20 minuta i uživam u zvuku insekata. Ovde se ama baš ništa drugo ne čuje. Sto godina od polaska, konačno stižem na jezero Kako je već kasno popodne, dolazim sebi i rešavam da krenem. Iako sam u treningu, butine me već dugo bole, a ni stopala nisu presrećna zbog sveg ovog pešačenja u patikama. Za sledeći put, moram da obezbedim patike sa debljim đonom. Jablan jezero Povratak je trajao dva sata i u Žabljak stižem u 7h uveče. Dakle, umesto 2-3 sata koliko mi je bilo prognozirano (doduše, bez obilaska Crnog jezera), ispešačio sam ovu rutu za jedno radno vreme. Loši ćevapi i pivo su bili zaslužena nagrada posle ovakvog jednog dana. Tek u povratku sa Jablan jezera shvatam da imam pogledan Crno jezero Povratak u sobu i pripreme za nastavak putovanja sutra. Krećem ka Beoradu, ali nisam siguran da li ću da vozim sve do kuće ili ću još negde da prespavam. Ova sloboda izbora jedan je od najvećih benefita ovog puta.

Dan 8. Budva-Ostrog-Žabljak Oko 10h već sam na motoru. Izlazim na magistralu i krećem ka Žabljaku. Malo sam mamuran od sinoć, tako da ne uživam previše u vožnji danas. Jbg, stvarno je trebalo da se manem piva i da pređem na žestinu koji inače pijem. Nije strašno, ali nisam baš najbolje spavao, tako da će biti ovo dug dan. Negde na pola današnje rute obrćem 1000km na ovom putu Inicijalni plan bio je da spičim do Durmitora što brže mogu. Dakle, nema ulaska u Podgoricu, Nikšić niti planiranih dužih stajanja usput. Samo koliko da sipam gorivo i popijem neko energetsko piće. Čudo je šta čokoladica i guarana mogu da urade. Međutim, moj manjak znanja geografije ovde dolazi do izražaja. Naime, pojma nisam imao da mi je Ostrog na ruti. Tako da, kad sam video znak i proverio da je to to, rešavam da nema razloga ne posetiti ovaj manastir. Skrećem desno i prilazim serpentinama koje vode do stene. Mada mali, manastir je na prelepom mestu. Ipak, ispred mene je, ponovo, jedno more ljudi koji smanjuju doživljaj. Sedam sa strane i puštam ih da se izređaju, a onda se vraćam nazad kad su se kapele već ispraznile da ih na miru osmotrim. Gužva za duhovnost Posle nekog vremena natenane razgledanja, skačem na motor i nastavljam dalje. Priroda je u ovom delu Crne Gore prelepa. Ali te lepote ne mogu da se mere sa onim što me čeka na Durmitoru. Još iz osnovne škole sećam se jednog drugara iz odeljenja koji je toliko hvalio Durmitor da mi se sama planina smučila, a nit sam znao gde je nit šta ima da ponudi. Prizori koje sam video na prilazu Žabljaku najavili su, prirodni spektakl. Priroda je lepa, a biće još lepša Stižem u smeštaj u Žabljaku oko 6h uveče. Nažalost, nisam našao mesta u hostelu, tako da sam iznajmio sobu u jednoj kući. Jedini sam gost, tako da imam ceo sprat na raspolaganju. Ideja za sutradan je da se ispnem na Bobotov kuk. Hahahaha, kako sam samo naivan! Prvo, ovaj vrh je još pod snegom i nije sigurno da se može proći do njega sada. Drugo, za uspon, potrebno je imati pravu obuću. Moje moto-čizme i patike apsolutno ne ispunjavaju uslove. Sreća, pa sam na vreme saznao za ovo. Ostaje mi da gledam u mapu i do sutra osmislim novu rutu.

Dan 7. Budva Posle jednog dana vožnje, planirao sam da ostanem u Budvi, ali i da se provozam i deo dana okolo po rivijeri. Želeo sam da posetim Sv. Stefan na kome nisam bio jedno 20 godina. Ipak, čuo sam da su ulaznice vanzemaljski skupe i da idu samo dve ture dnevno. Zajebi to, setim se ja stiha iz one pesme od juče i rešim da se podsetim Mogren plaže. Kad nećeš da platiš ležaljku, ovako se sklanjaš od sunca Neću o ovom danu više pisati, jer šta se ima reći o tome kako je Mogren preskup sa svojih 20e za ležaljku bez pića i da je sav prirodni hlad bio zauzet kad sam došao. Ipak, nalazm neku palu granu i tu provodim vreme kad nisam u vodi. Za razliku od Slovenske plaže, ovde je voda kristalno čista. Ova mačka nepomično stoji na ovo mestu. Kasnije mi je drugar pričao da joj odozgo bace hranu, a da je mačka slepa, ne znam da li je istina Dan za lenčarenje, uveče još nekoliko piva sa sličnom ekipom kao sinoć i sutradan nastavak dalje. Razmišljao sam da ostanem još jedan dan, ali kako me čeka Durmitor i povratak kući, odlučujem da je dva dana sasvim dovoljno.

Biće prilike. Parkirao sam dole kod rampe, malo prošetao okolo, ali nisam mislio da imam vremena da ostajem nešto duže.

Dan 6. Trebinje-Herceg Novi i Boka-Lovćen-Budva Sinoć sam spremio sve što je trebalo i ovog jutra samo me sitnice dele od polaska. Pakujem stvari na motor i odlazim na poslednji burek-doručak u BiH. Da se ne lažemo, burek u Trebinju me nije oduševio. Granica sa CG, kao što znate, je blizu. Put do nje je kvalitetan i prazan, tako da i dalje nesmetano uživam u lepotama Hercegovine. U CG ulazim bez problema i nastavljam put ka HN. Već se vidi da je put u CG u lošijem stanju. Malo iznad Herceg Novog U CG sam pre ovog putovanja bio mesec dana ranije, a to je mi je ujedno i prvi put posle 15 godina. U maju 2019. sam bio poslovno u Podgorici i vikend proveo u Baru odakle je jedan od kolega. To je bilo nekoliko jako lepih dana. Ipak, samostalno putovanje u CG nisam mislio da će mi se skoro desiti. Kada sam poslednji put zaista bio u CG, tek sam završio osmi razred. To je bio i moj prvi odlazak sa društvom na more. Tada smo bili u HN, smeštaj je bio blizu stepenica koje su (tada) vodie do autobuske stanice. Ne znam koliko se promenio taj prilaz od tada do danas. Bilo je tada nekih podjebavanja, tako da nisam imao želju da se spuštam do CG. Ipak, posle poslovnog puta mi se perspektiva promenila i sad sam bio uzbuđen što sam tu. Stepenice ka mauzoleju Razmišljao sam o ulasku u sam HN, ali nisam bio siguran kakva je gužva i koliko će mi to vremena oduzeti. Zbog toga, odlučujem da ne uđem u grad, već da se zaputim ka Kotoru. Vozim oko zaliva na kom sam bio i pre nepunih mesec dana (obišli smo skoro celu Boku jedan dan), tako da se ovde ne zadržavam previše. Ispred ulaza u stari grad HN danas kao i tada ima dosta parkiranih motora, ali mene to ne tangira. Moj plan je da posetim nekoliko interesantnih stvari danas, tako da nemam želju za šetnjom mestima na kojima sam tako skoro bio. Od Kotora, ili bolje reći, od čuvenih Škaljara, kreće uspon na Lovćen. O mauzoleju sam čitao i slušao priče, tako da sam uzbuđen da ga vidim uživo. Plus, čuo sam da je uspon naporan, ali da je pogled na Boku prelep. Ulaz I zaista je tako. Što se tiče napora, penjanje ovom stranom siguran sam da je komplikovanije kolima nego motorom. Pa ipak, ceo put do gore traje nekako mnogo duže nego što sam očekivao. Za promenu, bar nije više vrućina kao pored mora. Danas je prvi dan da ne mogu da izdržim da vozim u jakni, tako da sam u majci i kremu za sunčanje držim blizu, a rukave podvrnute do ramena. Meštrović objasnio Kad sam stigao u podnožje mauzoleja, vidim dosta kola, ali ima i motora. Od turista, dosta Nemaca. Dve gospođe na ozbiljno ozbiljnijim motorima od mog upravo se spremaju da krenu. Ja parkiram sa pored njih i skidam opremu. Pojavljuje se jedan Nemac i komentariše kako mi je motor star, ali sigurno pouzdan čim sam dotle stigao njim. Mora da se kod njih motori iz 1994. više ne mogu videti na putevima. Nakon jedno sat vremena posete mauzoleju i pića u restoranu, krećem za Budvu. Sada se spuštam za Cetinje, pa na magistralu. U sam grad Cetinje nijesam ulazio, iako sam čuo da je mesto lepo. Ovde sam slobodan k'o galeb, mogu do sutra da me traže E sad, kako pomenem Cetinje, tako počnem da pevam Rambovu antologijsku "Đede Niko". Kad sam posle nekog vremena na vožnje po magistrali, koja mi je jako prijala, video znak Brajići, morao sam da napravim fotku i otpevam strofu do kraja: Kad u retrovizor viđesmo Cetinje šoferšajbna pruži pogled na debelo more sinje u Brajiće stadosmo Te primismo zenu zlo vam jutro Crnogorci čujete l' sirenu tiru, riru, riru, riru Brajići Još malo vožnje i eto mene u Budvi. A baš sam mesec dana ranije mislio kako nema te puške koja će me naterati da dođem ovde na odmor. Kako se situacija brzo preokrene! Svi znamo koliko se Budva izgradila. Ipak, mene je to zaprepastilo. Toliko nisam mogao da se orjentišem da sam na ulicu pred plažu morao da upalim GPS da vidim u kom smeru treba da idem. Toliko je (pre)visokih zgrada da se more vidi samo sa plaže. Smeštam se u hostel po ceni od 1900rsd za dve noći. Početak juna, blizu plaže, a takva cena sa uključenim doručkom... I mene je iznenadila. Ispostavlja se da se CG u Turskoj reklamira kao raj na zemlji za pokretanje malog biznisa. Pa tako i ovaj hostel, kao i onaj u Podgvorici u kome sam prespavao jednu noć u maju, drže Turci. Cela porodica živi u hostelu, a deo se izdaje. Osim što bi CG trebalo da je raj za biznis, takođe je dosta daleko od Erdogana. Ovo se ispostavilo kao bitna stavka za Turke koji drže ovaj hostel, ali i onaj u Podgorici u kome sam samo jednu noć proveo. Hostel u Budvi je u dosta dobrom stanju, sa velikim dvorištem i vrlo interesantnom ekipom ljudi. Tu je jedna Amerikanka, ima Nemaca, Argentinaca, Čileanaca, naravno i Turaka. Plus, devojke koje rade u hostelu su skroz u fazonu zezanja, tako da ovde provodim dve lepe večeri sa ovom internacionalnom ekipom. Kad sam bio mlađi, radio sam u jednom hostelu u Beogradu. Mada se ne osećam skroz komotno u velikim i nepoznatim društvima, ovde se osećam odlično. Najinteresantnije mi je poznanstvo sa dva momka – jedan je Čilenac koji već nekoliko meseci putuje Evropom. Isteklo mu je dozvoljenih 3 meseca u EU, pa kako mu se nije vraćalo nazad, rešio je da vreme provede u zemljama za koje mu ne treba viza. Nakon CG planira povratak kući posle dužeg vremena. Maestralan pogled s magistrale Drugi momak je Argentinac koji je već 7 dana u hostelu i već 6 dana pokušava da ode iz njega ali svaki dan odlazak odloži za dan kasnije. Vidim da se zagrejao za jednu od devojaka koje ovde rade, tako da ga razumem što nikako da ode. Kasnije iste večeri saznajemo još jednu interesantnu informaciju o njemu. Naime, momak može da putuje koliko želi, jer se profesionalno bavi – pokerom! Online poker igra tuđim novcem od čega njemu ostaje procenat. Kaže:"Mogu mesec dana da igram svaki dan da zaradim, a onda mesec dana da ne igram uopšte". Naravno, ranije je imao klasičan posao ali vezanost za jedno mesto mu se nije dopala, tako da je promenio profesiju. Ptam ga šta se desi ako izgubi taj tuđi keš, odgovara - ništa. To je rizik koji "investitori" preuzimaju na sebe. Još jedan od razloga što su mi ovi momci bili interesantni, osim što smo se vrlo brzo skontali, je to što sam ja završio Španski, ali poslednjih nekoliko godina nemam mnogo prilike da ga koristim. Dakle, savršena prilika da vidim gde sam sa njim. Srećan sam što su rezultati su vrlo ohrabrujući. Nakon nekoliko piva i oko 3h ujutru, vreme je za spavanje. Sutra je planiran jedan spor dan.

Dan 5. Trebinje-Cavtat-Trebinje Iako je plan bio da idem za CG, pa da se vraćam kasnije u Trebinje, menjam plan. Priča se po porodici da sam kao mali bio u Cavtatu, ja nemam pojma. Kroz HN ću proći u nastavku putovanja, tako da mi je žao da se vozim tamo dva puta, a da ne vidim nešto drugo. Vreme je lepo i kupa mi se. Cavtat je odredište. Na internetu tražim koja je lepa plaža i Mlini mi zapadaju za oči. Sam pristup mestašcu je zatvoren. Vidim parkiran motor na kružnom toku ispred jednog kafića pred samom rampom na ulasku u mesto. Ponovo moje BG table vrište, ili tako meni bar izgleda. U suštini, volim da razbijam predrasude, tako da ostavljam motor ovde i rešavam da nema razloga da se bilo šta desi. Do plaže ima jedno 200m peške. Profi parking Ceo dan provodim na plaži. Plaža jeste lepa, ali mogao sam i bolji izbor da napravim. Naime, ime Mlini mesto vuče po nekoliko mlinova koji su nekada bili locirani na potoku koji se uliva u more baš na plaži gde sam i ja. Za nekoga iskusnijeg, ovo nesvakidašnje prvo lice množine možda bi i dalo neko značenje. Ja ga razumem tek po ulasku u vodu. Jadran još nije dostigao svoju najvišu temperaturu, ipak je tek početak juna. S druge strane, potočić, odnosno rečica na kojoj su mlinovi nekada bili locirani, mu u zagrevanju ne pomažu. Naprotiv, sloj ledene vode iz potoka seče mi kosti kao da imam 80, a ne 30 godina. Tako da, ako neko bude tražio finu plažu sa finim morem, verovatno može da nađe i prijatnije mesto za kupanje od plaže Mlini. Plaža Mlini Ipak, ne dozvoljavam da mi ova sitnica kvari ugođaj. Početak je juna, a ja se već brčkam. Moje društvo je, ipak, zatvoreno u kancelarijama. Vraćam se u Trebinje, sređujem pozajmljeni stan i pakujem stvari. Ujutru je plan otići do Budve, ali malo dužim putem, kao i svuda do sada.

Dan 4. Trebinje-Dubrovnik-Trebinje Kao što sam veče ranije odlučio, danas je dan za grad o kome sam mnogo slušao, a nikad ga nisam video. Nisam baš poranio danas, ipak je Dubrovnik mali i blizu, a pritom se i brzo se obiđe, zar ne? Pa... ne baš Koliko sam ovde ispao naivan. Bukvalno sam računao da ću dva sata provesti u gradu i ajmo nazad. Ipak, svi znamo, a sad i ja, koliko je nestvaran Dubrovnik. Uske i kamenom popločane ulice, kamene zgrade sa svojim crvenim krovovima su kao iz bajke. Vožnja do grada prijatna i lepa. Danas vozim u patikama i lanenim pantalonama i razmišljam da li sam mogao da krenem i u šortsu. Planiram da se šetam po gradu, pa ne mogu da oblačim turing pantalone. Usput zavidim momcima koji su se u dilemi kao mojoj ipak odlučili za varijantu sa kraćim nogavicama. Prelaz BiH-HR je prvi gde sečem kolonu kola i idem pravo na prelaz.Činjenica je da društvo još 10 motora čini da se osećam komforno u ovoj novoj situaciji. Naravno da ću je kasnije praktikovati kad god ima više od dvoja-troja kola ispred mene. Ulazim u Dubrovnik. Pojma nemam gde je sam ulaz u grad, ali pratim plimu motora i znam da ne mogu da pogrešim. Čitao sam ovde na forumu da postoji parking u hladu kod zidina grada, ali s obzirom na količinu dvotočkaša, parkiram na najbliže mesto blizu ulaza, dakle gde i svi oni. Grad je preplavljen motorima, pa se nema baš prostora za biranje parkinga. Moj je preko puta jednog od ulaza u grad. Moja Diverzija sa BG tablama valjda nikome neće bosti oči. Pade mi mrak na oči kad sam ušao u grad i video ljude U gradu i oko grada dva mora: lep Jadran u kome se turisti kupaju i skaču sa stena je otkrovenje; more ljudi u samom gradu, ipak, nije baš tako divno. Već shvatam da bih oćelavio da ovde živim i da svaki dan moram da se probijam kroz ovaj saobraćajni pakao dok turisti izbijaju iz svojih mravinjaka i zauzimaju svaki slobodan pedalj trotoara. Jesu gužve u BG-u nesnosne, ali ipak je drugačiji osećaj probijati se kroz uske ulice malog mesta. Ipak, dobra je vest da se more ljudi smanjuje u vreme ručka kad je i najgore sunce. Nikad mi restorani nisu predstavljali atrakciju, kao što mi ni šetnja po jakom suncu nije strana. Bela majica i naočare za sunce dovoljni su da uživam u danu. Mora da je bilo mnogo lepo kad nije bilo tendi da zaklanjaju pogled Iskreno, nisam se preterano pripremao za ovu posetu, kao ni za jednu na ovom putu. Ranije sam istraživao o mestu u koje idem mnogo detaljnije. Oduvek sam se ložio na istoriju. Tako, kad god bih putovao negde, trudio bih se da se dobro informišem o mestu u koje odlazim i tome šta se tačno u njemu dešavalo ranije, kao i gde. Na ovom putovanju, to nije slučaj. U poslednjih par godina više nego ranije vrednujem upijanje atmosfere i vajba koji grad ima. S tim u vezi, češće sebi dozvoljavam manje pripreme i istorijskog istraživanja nego pre. Ovo nije savršena kombinacija u svakoj situaciji. Svakako ne u ovoj. Mislim, koji to vajb može da pruži grad u kome turisti čine ogromnu većinu u poređenju sa lokalcima? Dakle, možda sam mogao ipak da se posvetim istraživanju pre samog dolaska u Dubrovnik. The devil is in the details To što se nisam u potpunosti pripremio za obilazak ne znači da se nisam snašao da saznam više na licu mesta. Turističke destinacije, kao što znamo, prepune su vodiča i grupa koje ih obilaze. Koliko vodiča zna tačno ko im je u grupi? I još bitnije, koji bi vodič sebi dopustio da od bilo koga traži da se udalji, zato što nije u grupi koju vodi? Retko koji, naravno. Ovo koristim dosta često kad se nađem u situaciji da sam tako u mogućnosti. Ne idem okolo tražeći grupu da joj se pridružim, ali ako vidim neku, svakako ću zastati da sa njima čujem šta vodič ima da kaže. Ovde sam se, doduše na samom kraju ture, priključio grupi koja je bila na Game of Thrones obilasku. Kod čuvenih stepenica niz koje gola Serseji silazi saznajem da, od emitovanja ove epizode, lokalne vlasti, kao i stanovnici, imaju problem sa pijanim turistima koji tu istu scenu rekreiraju u kasnim večernjim, ili bolje reći, jutarnjim časovima. Skidaju se i oni i uzvikuju „Shame! Shame! Shame!“ na zgražavanje onih manje pijanih i manje mladih Dakle, ako neko bude boravio u starom gradu u pola noći i želi malo avanture, eto ideje To su ti krovovi Samo jedan od prelepih pogleda sa zidina starog grada Završavam šetnju po ulicama grada i razmišljam šta dalje. Lomim se da li da plaćam ulaz na zidine, ali opet, računam da ne znam kad ću opet biti ovde (verovanto već 2020, ali ko zna). Plaćam skoro 30e (200kn) ulaznicu na zidine i penjem se. Mada ovde maltene da hlada i nema i mada sam ostao bez vode vrlo brzo, nisam zažalio. Pogled na te crvene crepove sa belom podlogom kamena podsećaju me na igricu Caesar II koju sam igrao kao mali. Stameni Lovrijenac U samom Lovrijencu, svetlo ima svoj šou Ovih prozora ima nekoliko i savršeni su da se sedne u hladu i uživa u pogledu Nakon samog grada Dubrovnika, odlazim u tvrđavu Lovrijenac. I u njoj uživam i pravim verovatne najbolje fotke danas. SAznajem da sam mogao da ne platim ulaz ovde da sam sačuvao kartu za zidine stargo grada. Jbg, čim sam sišao sa njih sam je bacio. Pominjem to ovde, pa možda nekome drugom ova informacija posluži. Sad je već negde oko 5h i rešavam da je krajnje vreme da krenem nazad. Onih dva sata sa početka priče poprilično su se odužili. Motoru, naravno, ne fali ni dlaka s gume. Nepun sat kasnije stižem u Trebinje. Ručak, tuširanje i odlazak na skup. Sutradan je ideja da se ode do Herceg Novog i Meljina.

Dan 4-Trebinje Posle dva dana vožnje, rešio sam da danas ne idem nigde dalje. Motor sam još juče oprao, pantalone za vožnju se takođe suše. Dakle, danas sam đak pešak u šortsu i majci. Udobnost na prvom mestu! Dan provodim ceo van. Istražujem centar, šetam po celom gradu, penjem se do Gračanice i klopam u jednom restoranu nekoliko km uzvodno pored Trebišnjice. Pisalo se ovde već o njemu, ali se ne sećam imena. U toku dana saznajem da mi društvo ipak stiže tek dana kasnije i još se ne zna u koje tačno vreme. Danas je petak, dakle počinje skup i uveče svirka. Kako sam ceo dan proveo u gradu, odlučujem da sutradan odem do Dubrovnika. Blizu je i planiram samo par sati da budem tamo. Vratiću se taman na vreme za defile.

Dan 3: Višegrad-Goražde-Foča-Gacko-Trebinje Dan treći počinje rano, ali lagano kao i prošli. Pakujem motor i kofere i spuštam se do Drine. Šetam po mostu, penjem se na vidikovac preko puta i upijam jutarnje sunce, već dosta jako. Kad sam se prošetao, doručkujem burek (sa sirom ) i krećem dalje na put. U lijepom starom gradu Višegradu Drina je možda duboka, ali danas nije bila baš mnogo lepa Danas je ideja stići do Trebinja. Na ruti ima nekoliko interesantnih lokaliteta koje planiram da posetim. Kao što možete da zamislite, Tjentište je jedno od najbitnijih na listi. I pečenje kod Moska Put od Višegrada nadalje put ka Goraždu pun je, pogodićete, tunela Mislim, nije mi drago što moram da ih prođem, ali šta ću, idemo dalje. Prvi deo puta je takav da nisam planirao nikakva stajanja. Kroz Foču i Goražde sam prošao bez zaustavljanja. Kad vozim u principu ne jedem. Kad stanem na pumpu, pojedem čokoladicu i popijem guaranu ili kocu. Klopa se dešava obilato i pred kraj dana. Danas prva pauza je Tjentište. Kakav pogled... Dosta znamo o Bici na Sutjeski, tako da neću da davim sa tom pričom. Samo mogu da kažem da je bilo jako lepo posetiti ovaj spomenik i imati nekoliko trenutaka samoće. Potrefilo se da je bila neka veća grupa dece kada sam stizao i koja taman odlazi. Jedno 10 minuta sam sam kod spomenika, ako izuzmemo kosače trave. Savršeno za nekoliko fotografija. Ne znam da li je neko od vas primetio dve građevine koje se nalaze pored spomenika, nekih 150m dalje u pravcu ka Trebinju? Jedno je, ako se dobro sećam, razrušeni hotel. Druga, manja građevina će biti muzej. Međutim, izgleda da još nije gotov, tako da ga danas ne posećujem. Malo drugačija perspektiva Odavde, skačem na motor i nastavljam dalje. Ubrzo stižem na jedno mesto koje nisam uopšte istraživao. Ipak, sa prizorima kao iz filmova Gospodar prstenova, na Klinjem jezeru bilo bi greota ne zastati. Nisam premoren, ali osećam već kilometre pod točkovima, pa ovde pravim pauzu od jedno pola sata. A na kupanju nema nikoga O Klinjem jezeru nastavljam i dalje da razmišljam i nekoliko danas kasnije. Iskreno, u život nisam čuo za njega. Ova plava boja zaslužuje malo više vremena nego što ja imam danas joj posvetim. Sa lokalnim čikom razmenjujem nekoliko rečenica, kontatujem da se ovde moram vratitinastavljam dalje. Šta reći o Hercegovini osim da je divna? Kameniti prizori, žućkasti predeli, stoka i plavo nebo učinili su da ovaj dan bude prelep za vožnju. Sledeća stanica bila je Bileća. Malo sam više očekivao od ovog jezera. Ono jeste ogromno i lepo, ali nije tako pristupačno i intimno kao Klinje. Ipak, nalazim jednu birtiju na samom mestu gde put napušta jezero, pijem piće i pravim još jednu dužu pauzu pre nego što zarijem escajg u jagnje. Kako sam nov u celoj ovoj motorističkoj priči, još se ne osećam komotno da se spontano pridružujem grupi motorista koji piju piće ili da im se javljam ako se sretnemo u nekom ugostiteljskom objektu. Osim na putu, naravno, tad je ruka uvek ispružena. Tako da, ulazeći u restoran kod Moska nisam se osećao kao riba u vodi. Moja Diverzija i ja izgledali smo kao ribica iz akvarijuma koja se našla u jatu ajkula. To su ti prizori kao iz flomova U inkognito modu, kod Moska gladan proždirem jagnje i slušam zujanje motora na putu. Neki staju, neki samo prolaze. Ekipa dva stola dalje čeka nekoga od svojih prijatelja. Malo malo, pa komentarišu ko je prošao, kakav je motor i zašto (ne)valja. Kako je motoskup sutra, danas već ima dosta ekipe na putu, motori svih vrsta. Kako su do mene lokalci, poneke motore i njihove vlasnike znaju i pod kacigama. Ostavljam Moska oduševljen klopom i zahvalan da sam pročitao o ovom mestu na forumu i nastavljam dalje. Pri izlasku iz jednog od tunela (možda je ovo čak bilo i pre klope), nabasavam u krdo krava. Čitao sam ovde da te hercegovačke krave vole da se kriju od vrućine u tunelima. Kad sam ih video, nije mi bilo svejedno što moram da prođem kroz celo krdo. Moja Yamaha nije baš tiha . Naravno, ove moto-iskusne krave su me samo onako dosadno ispratile pogledam. Ipak, srećan sam što se ovaj urabani mit potvrdio U Trebinje stižem predveče. Skidam kofere i unosim ih u sta. Posle svih onih kiša, piljevine i prašine, motor mi stvarno izgleda kriminalno. Ali radi kao sat <3 . Opet, ni kola ni motor ne volim da perem na putovanjima. Količina prašine na njima mi je kao znak da smo prošlo sito i rešeto. Pa ipak, valja paziti ljubimca od 60 konja. Zreo za pranje Pre nego što odem u krevet, silazim i teram motor na pranje. Srećom, tačno pored zgrade postoji uslužna perionica. Upirem pušku tako da voda pod pritiskom ne ide direktno u osetljivije delove motora i gledam kako se pesak i prljavština slivaju sa njega. Ima nešto lepo u tome, a? Čistim i lanac, ali shvatam da nisam poneo sprej za njega. Nema veze, sutra mi dolazi rođak, tako da će mi on doneti. Večerašnji uspeh je to što sam imao vremena da se zezam sa farom. Još po danu nađoh gde se podešava pozicija, pa posle pranja, kad je već pao mrak, spuštam snop niže. Izgleda da nema baš snage da osvetli toliko daleko koliko bih ja voleo. Iako sa ovako pozicioniranim farom može da se vozi po mraku, to uspešno izbegavam i ubuduće. U upermarketu pored kupujem nešto sitno za večeru i krevet planina.

Čitao sam i mislim se, sve moje slike neko već okačio

Dan 2. Užice-Kadinjača-Bajina Bašta-Perućac-Tara-Kremna-Mokra gora-Višegrad Drugi dan ustajem na vreme i doručkujem u hostelu. Nekoliko jaja, džem i mleko su sasvim dovoljni za početak dana. Pakujem sebe, pakujem i motor, ali ne krećem odmah dalje. Odlazim do centra, jer sam želeo da posetim Narodni muzej u Užicu. Nikada ranije nisam bio ovde, a svi znamo za dešavanja iz Drugog svetskog rata. Ideja sa polaskom ovoliko dana pre početka moto-skupa je baš u tome da što više vremena imam da posetim znamenitosti usput. Volim da vozim, ali ne volim da odem u bilo koji grad i da kad me pitanju šta ima tamo kažem da ne znam, jer sam išao samo u vožnju. U svakom slučaju, Narodni muzej u Užicu bio je prazan. Jedva sam našao gde treba da kupim ulaznicu. Ipak, postavka o Drugom svetskom ratu je dosta lepo objašnjena i, izgleda, skoro obnovljena. Sadrži i Titovu memorijalnu sobu. Narodni muzej u Užicu Ako neko ide u Užice i interesuje se za ovu tematiku, preporučio ih muzej dokle god je naš čovek. Nažalost, na engleskom se pojavljuju sporadično i mahom u tunelima gde je bila smeštena fabrika oružja. Ovo je velika šteta. Vrlo lepa postavka, a niko od stranaca neće razumeti da je ovo bila prva oslobođena teritorija u Evropi, ma koliko dugo (ili kratko) da je trajala. Govori srpski da teceo svet razume Posebno interesantna je ta fabrika oružja i municije. Ovde je moguće ući i zamisliti kako je bilo raditi tu za vreme rata. Dakle, velika pohvala za postavku i veliki minus za nemanje objašnjenja na bilo kom jeziku osim srpskog. Jedan od tunela fabrike municije Posle nešto više od sata sedam na motor i penjem se na Kadinjaču. Spomenici iz vremena stare Jugoslavije koji slave antifašističku borbu su mi veliki hit. Oduvek sam želeo da ih posetim, ali do sada nisam imao prilike da vidim te poznatije. Ovde se zadržavam oko pola sata. Memorijalni park je u dosta dobrom stanju, za razliku od puta koji vodi do i od njega ka Bajinoj Bašti. Kadinjača Crna senka gore levo je neki od mojih prstiju Nastavljam dalje putem koji je tu i tamo u dosta lošem stanju zbog klizišta i solidne količine zakrpa. Realno, sanjam o Ibarskoj magistrali kojom mogu da vozim dosta opušteno i brzo. Dan ranije sam pri prolasku kroz nekoliko tunela shvatio da mi far nije baš najbolje postavljan. Posledica je to da kad sam u mrklom mraku, maltene ništa ne vidim. Posle prošlogodišnjeg putovanja, tražio sam majstoru da malo bolje podesi far jer je dugo svetlo bacalo dosta blizu. U suštini, kako je tada bilo namešteno, dugo svetlo je bacalo tamo gde bih ja voleo da baca kratko. Majstor je promenio položaj i do sad je izgledalo da je sve ok. Međutim, očigledno moja procena da je sve u redu po gradu nije bila dovoljno merodavna, tako da sam se pri prolasku kroz tunel osećao vrlo neprijatno i nesigurno. Vrhunac se desio pri prolasku kroz jedan u kom se skoro ne vidi izlaz. Smanjio sam brzinu, ali osećaj da ne znaš gde ide put, da li ima neke rupe ispred i poremećaj ravnoteže u mrklom mraku je poprilično grozan. Malo je reći da sam prezirao sve tunele na ovom putovanju. Zbog ovoga sam i izbegavao da vozim noću tokom celog ovog puta. Kako apsolutno nisam tehnički potkovan, problem sa farom želeo sam da sredim u Bajinoj Bašti. Našao sam broj nekog lokalnog majstora, ali on nije bio previše zainteresovan da mi pomogne. Kaže kao sad je dan, ništa se ne vidi, to dugo traje, imam posla, itd. Hvala ni za šta druže, idem ja dalje. Jel se i vi smejete kad se slikate u kacigi Na samom izlasku iz BB-a počinju da se gomilaju oblaci. Stanem u jedan restoran da klopam na brzinu i taman pustim kišu da se ispada. To „na brzinu“ se pretvorilo na otprilike 2 sata čekanja da li će kiša da padne ili neće da padne. Meštani kažu na Tari sigurno pada, pogledaj u tom pravcu, ništa se ne vidi od oblaka. Ajd reko’ čekaj tu gde si, bolje na suvom nego pravo u pljusak da ulećem. U jednom trenutku reko’ to je to, idemo! Kad, čim sam seo na motor, poče kiša. Ajmo trk nazad u restoran na još jednu turu čekanja. Ipak, čim sam video autobus koji ide sa Tare, suv, skočio sam na motor i hajmo lagano gore. Naravno, pre samog uspona na Taru, ukazala se Drina i jezero Perućac. Lepu i zelenu Drinu pamtim od pre jedno 15 godina kada sam bio na splavarenju. Huči Drina pre same brane, a iznad nje mir i tišina. Ipak, zbog onog čekanja iz prethodnog pasusa, nemam vremena da uživam. Kreće uspon na Taru. Put ka Mitrovcu maltene prazan. Taman mogu nesmetano da otvorim gas i opet probam da nadokandim izgubljeno vreme. Ipak, kako je planina, nema ovde nekog preteranog brzanja. Što se više penjem, sve je više zaostale rizle na putu. Ipak, vozi se bez problema. Ovde srećom, tuneli su kratki. Navodno su još Tarabići predvideli da će se voda upumpavati i ispumpavati u jezero cevima Od Tare sam malo više očekivao. Znao sam da nije Zlatibor i zbog toga me i jeste privlačila. Želeo sam da dođem ovde za neki od dočeka NG-a, ali društvo nije u fazonu mira i tišine. Ipak, za ovih sat vremena koliko sam bio gore, deluje mi dosta nesadržajno. Moguće da grešim, jer znam da ima dosta pešačkih staza. Kako ranije nisam, sad koristim priliku i obilazim Zaovine. Dosta sam dugo vozio oko jezera dok nisam stigao do njegovog suprotnog kraja . Ipak, krug je takav da mi se ne isplati da ga završavam. Umesto toga, okrećem se nazad i tražim skretanje za Mokru goru. Lokalci mi objašnjavaju da postoji makadamska staza u dužini od 4km koja kasnije prelazi u asfaltni put i koja će mi skratiti put do Mokre gore. Premišljam se prvo jer nisam siguran koja je staza u pitanju, realno ima ih dosta. S druge strane, sam sam, pa ne bi bilo super da mi pukne guma na tako nekom mestu. Imam sprej, ali opet... I najbitnije od svega, kiše koje su padale prethodnih nekoliko dana mi ne ulivaju poverenje da bih mogao da prođem tek tako. Možda neko iskusniji od mene da, ali ja ipak odlučujem da idem standardnim putem preko Kremne. Ovo desno mislim da je put na koji su me lokalci navodili. Uživo je nagib veći nego što ovde izgleda Ovaj put kreće od Mitrovca i relativno je mali i standardno uzan. Podloga je grub asfalt pomešan sa piljevinom i ostacima drvne građe koja se ovuda izvlači. Dakle, na nekim mestima je dosta masno, opet zbog mešavine piljevine i kiše, i hladno jer sam sad na visini, pa još i u šumi. I pored toga, vozi se bez problema. Vozim dosta sporo, 50-60 km/h, i posle nekog vremena stižem do Kremne i jednog „imanja“ posvećenog čuvanju tradicije Kremanskog proročanstva. Jedan bračni par vodi ovo „imanje“ i u suštini bavi se prodajom suvenira. Mada sam želeo da saznam nešto više na licu mesta o samim proročanstvima, ne uspevam. Moj razgovor sa domaćicom prekidaju novi gosti koji bi nešto i pazarili (za razliku od mene) i na njenu molbu da malo sačekam, inicijalno odgovaram potvrdno. Međutim, spolja se čuje grmljavina, tako da se pozdravljam, sedam na motor i odlazim. Sad sam već dosta blizu Mokre gore na kojoj sam planirao da prespavam. Palim motor i gazim do početne stanice Šarganske osmice. Ne znam da li ove lokomotive i dalje saobraćaju, sećam se da je nas vukla dizel mašina Ovom prugom sam se vozio pre tih 15-ak godina kada sam išao na splavarenje. Imajući to u vidu, po relativno slaboj kiši stajem koliko da pogledam kompozicije na stanici. Još od malih nogu sam voleo vozove, a nisam pas Posle 5 minuta odlazim do centra sela. Sada je kiša stala i malo se već pomalja sunce koje zalazi. Vreme je oko pola 7 uveče. Lomim se šta da radim. Na parking dolaze dva autobusa da pokupe grupu Slovenaca koji su bili verovatno u Drvengradu. Većina je penzionera koji su nekada putovali bivšom zemljom i sada pod stare dane se vraćaju na ista mesta na kojima su bili pre toliko godina. Nakon finog razgovora sa nekima od njih, odlučujem da ipak imam vremena da se spustim do Višegrada i tamo prespavam. Palim motor, stižem na granicu i tamo mi graničar postavlja čuveno pitanje:“Gde putuješ“? - Za Trebinje. - Šta ste svi navalili dole danas? - A bilo ih je još? - Bilo ih je jutros, pričao mi kolega. Objašnjavam da je dole moto-skup za dva dana i nastavljam svojim putem. Za sve ovo vreme, vrlo sam malo motorista sreo na putu. Zato sam iznenađen graničarevim pitanjem. Mada, ni ja nisam krenuo baš najkraćom rutom. Ovo spuštanje do Višegrada mi je ostalo u lepom sećanju. Kvalitetan put koji prati Kamišnu sa sve stenama sa strane pomalo me podseća na Ovčar-Kablar, samo manje opterećen saobraćajem. Za pola sata stižem u Višegrad. Prva fotka u inostranstvu Pre odlaska u smeštaj odlazim do Andrićgrada. Ranije ga nisam video, a još je dan. Taman danas to da završim i da sutra imam manje aktivnosti u samom Višegradu. Nakon ovoga, tražim put za sat ranije rezervisan smeštaj i jedva ga nalazim. Google Maps me je odveo nekoliko ulica dalje, pa mi komšije pokazuju krov kuće u kojoj bi trebalo da spavam. Bukirao sam ga još na Mokroj gori. Parkiram motor i razgovaram sa domaćnom kad dolazi trešten pijan komšija. Zove me na pecanje i hoće da se slika sa motorom, ali da sedne prvo na njega. Mislim se prijatelju mani me se. Jedva ga ubedih da ću da ga slikam, ali bez sedenja na motoru, samo neka se nasloni i nek ne padne (on, ne motor). Balansero Smeštaj mi je veoma lep, ali koplikovan za naći. Cena 7e. Garaža, dvosobno potkrovlje u porodičnoj kući, kvalitetan internet, topla voda i veliki krevet su vrlo dobrodošli. Ipak, pre spavanja odlazim po 10 ćevapa i tek onda se pakujem pod jorgan. I sutra je dug dan.

Dan 1. Beograd-Potpećka pećina-Stopića pećina i Sirogojno-Užice Krećem oko pola 12 od Zoološkog vrta. Kao što sam u prethodnom postu rekao, već sam jedno 3 sata u zaostatku, a treba obići sve što sam planirao. Ovaj zaostatak je bitan, jer me već kod Barajeva stiže kiša. Jutro je bilo jako lepo, sunčano i toplo, ali ne vruće. Međutim, vreme se za ova tri sata promenilo i već predosećam da bi moglo biti kiše. Dobro, oprema je tu, ali niti sam ranije vozio neku dužu relaciju po kiši, niti mi se oblači kišno odelo. Ipak, malo posle Orlovače, krenu neke kapi kiše sporadično da me pogađaju. Dal da stanem, dal ne, reko’ ajde staću da dopunim gorivo na pumpi u Lipovičkoj šumi i obučem opremu, pa šta bude. Al ne lezi vraže, kako sam sišao sa motora na pumpi, nebo se otvorilo! Okej, guram motor pod nastrešnicu, oblačim kišno odelo i „oblačim“ sedište u crnu kesu za đubre i čekam da se kiša primiri. Kiša nikako da stane, voze samo oni najhrabriji Ali kiše i ne pomišlja da stane! Naprotiv, sve jače i jače pada i sad već i automobili parkiraju na pumpi, jer ne može više da se vozi ni na četiri točka. Pumpa prestaje da toči gorivo. Rezervoari poplavljeni i nema točenja dok se voda ne ispumpa. Jedno 45 minuta sam stajao na pumpi gledajući u nebo i misleći se da li je moguće da mi se ovo dešava. Pa da sam krenuo jutros kad sam planirao, do sad bih već prošao Čačak, kiša me ne bi stisla tako blizu kuće! Čak sam razmišljao i da se okrenem, ali svakako moram do kuće po kiši voziti, dakle nema poente. Posle tih 45 minuta, pljusak se primirio. Nije stao, ali mnogo slabije pada. Sedam na motor i krećem dalje. Stajem na sledeću pumpu da dopunim gorivo, momak me slika i nastavljam dalje. Sad već vozimo i mi manje hrabri Od Barajeva do Ljiga vozim po kiši, ali nema problema. Čizme ne puštaju vodu. Kišno odelo mi je nekoliko broja veće, ali nigde ne propušta. Izlazim na autoput srećan što ću moći malo da otvorim gas i probam da nadoknadim vreme. Posle jedno sat silazim sa autoputa i škljocam fotku moga doma na točkovima. Mnogo volim ovu sliku, vidi se da se nešto dešava i da putovanje nije sterilno, hvala kiši Pravim pauzu na pumpi. Sipam gorivo na svakih 200km. Prvo da bih bio siguran da ne ostanem bez istog, a taman mogu da pratim potrošnju. Za sve vreme puta, trošim 4l na 100km. Posle pauze u Čačku ulazim u Ovčarsko-Kablarsku klisuru koju inače volim i nastavljam da peglam km pod točkovima. Prva prava stanica za danas trebalo je da bude Potpećka pećina kod Užica. Ova pećina ima zanimljivo ime koje dobija po mestu Potpeće kod kog se nalazi. Pogodićete, Potpeće je dobilo svoje ime po pećini u čijem podnožju je locirano Ipak, već na samom putu na isključenju sa Ibarske mi je jasno da od posete ovoj znamenitosti nema ništa tog dana. Zbog svih kiša koje su padale u nedeljama i danima pre nego što ću krenuti na put, ispust ispod pruge je poplavljen. Ispred mene prolazi jedan kombi kroz tu baruštinu. Već vidim dokle njemu dolazi voda i shvatam da ja nemam tu šta da tražim. Da se neko iskusniji pita, „možda bi ga i proterao“. Ipak, ja odlučujem da je ovo nepotreban rizik, te nastavljam ka Užicu. U grad čini mi se da sam stigao oko 4h. Doduše, još nije vreme za parking. Nastavljam put dalje i penjem se na Zlatibor. Mada nisam ušao u Potpećku pećinu, na meniju je za danas i Stopića pećina, a vremena je dosta. Čuvene kade u Stopića pećini Stopića pećina je vrlo mala, ali ujedno i vrlo lepa. O samom nastanku pećine ne želim trošiti reči, jer se ove informacije mogu naći na internetu. Tako da, koga interesuje, neka slobodno gugla Obilazim pećinu za oko 1h i, neplanirano, nastavljam do Sirogojna. Sramota je ovo što ću napisati, ali u trenutku kada odlučujem da se popnem gore, ne znam baš mnogo o samom mestu. Ime mi je poznato i znam da postoji muzej na otvorenom tamo, ali to je to. Naravno da sam se oduševio kada sam pogledao muzej i malo proveo vreme u miru i tišini. Sirogojno - muzej na otvorenom Zvuk motora je prelep, ali posle celog dana vožnje prelepo je i uživati u tišini. Razmišljam se da ostanem ovde da spavam, ali svakako sam planirao ujutru da se popnem na Kadinjaču, pa preko Bajine Bašte i Perućca na Taru i kasnije na Mokru goru. Dakle, nema poente ostajati ovde kad danas još ima vremena spustiti se do Užica. Kako se nekada živelo Večeram u lokalu lepinju sa kajmakom i pršutom (jer šta drugo jesti u Sirogojnu) i vraćam se za Užice. Već se smrkava, ali znam da imam dovoljno vremena da stignem po danu do Ekohostela u kome sam nekoliko minuta ranije rezervisao smeštaj. Interesantna stvar kod hostela je što je opremljen tematski u duhu NOB-a. Većina stvari unutra je vojna, pa će tako starije kolege verovatno prepoznati šlemove pod kojima su služili u JNA u mladosti, a tu su i plehane porcije i šolje, metalne kasete i vojni sanitetski sanduci umesto ormara. Koliko li se glava sa foruma kuvalo pod ovakvim šlemovima u mladosti U ovom trenutku, jedini gosti hostela je mahom grupa kineza, njih jedno 6-7. Kuvaju svoju neku hranu jako teškog mirisa i pričaju na kineskom. Nisu preterano raspoloženi za lokalne pridošlice, tako da provodim malo vremena na velikoj i lepoj terasi i već oko 22h sam u krevetu. Treba sutra nastaviti dalje.

U suštini, nisam želeo da pišem ovaj putopis samo iz razloga što sam računao da je većina članova izvozala turu kojom sam ja išao i više nego jednom i da se o tome dovoljno pisali tako da se nema tu šta više dodati. Ipak, vidim da je bilo interesenata za ture do mora i nazad, pa reko’ mogu i ja svoje iskustvo da podelim sa vama Za sada, jedino što mogu da obećam je da će biti opširno, nadam se i sadržajno Ipak, pre nego što dođemo do prvog dana vožnje, hajde da objasnim kako je došlo do same ture. Ja sam 2018. položio za A kategoriju, 6 meseci ranije kupio motor i od tada bio samo na jednom dužem putovanju od 750km. Sa dosta slobodnih dana (10 starih koje je trebalo potrošiti) i solidnom ušteđevinom, bilo je pitanje gde se zaputiti na duže kada se sezona 2019. zaista otvori. Kako sam imao kartu za Exit, a uz nju i za festivale u CG i u Umagu, ideja je bila da odem na neki od ovih festivala, taman motorom. Kako nisam veliki fan CG primorja, Hrvatska je bila favorit. Svakako na HR moru nisam bio, a svi pričaju da je prelepo (i preskupo). Ideja mi je bila da se popnem do severa Slovenije, spustim se do Trsta i onda nastavim dalje do Umaga. Nakon festivala hteo sam da provozam Istru, odem do Plitvičkih jezera, uđem u Bosnu, posetim Jasenovac i onda preko HR nazad za BG. 10 radnih dana sam mogao da uzmem, plus vikendi, dakle sasvim dovoljno vremena da se sve ovo obiđe. Međutim, mislim da svi pamtimo kakvo je vreme bilo maja 2019. kada je trebalo da se desi ovo putovanje. Svi oni slobodni dani oko 1. maja – kišni. Posle praznika, opet kiša. Kiša, kiša... Kako se vreme za polazak približavalo, sve sam manje želeo da krenem na taj put. Gledajući kalendar, shvatih da stari odmor mogu da trošim i u junu. Još jedan pogled na kalendar i videh da mi se motoskup u Trebinju poklapa sa datumima kada bih vozio. Nekoliko dana kasnije shvatam da će mi i rođak iz Bosne biti u Trebinju i da drugar dole ima stan. Dakle, odluke su maltene sve donesene u moje ime. Vreme je za pakovanje! Ideja je da nigde ne planiram spavanje unapred. Idem, vozim dokle mogu i kako želim, a smeštaj će se naći. Razmišljao sam o šatoru, ali takvu avanturu ostavljam za neki drugi put. I drago mi je da jesam. Mislim da bi mi bilo mrcvarenje da svaki dan razapinjem šator i duvam dušek samo za sebe. Čekamo da se drugar javi da je krenuo sa ključevima stana u Trebinju Na put krećem 4.6.2019. Yamahom Diverzijom, 600 kubika, 3 kofera i tank torba. Nekoliko dana pred put kupujem čizme. Kišno odelo pozajmljujem od ćaleta u nadi da mi neće trebati, ali za svaki slučaj kupujem i vodootporne rukavice. Dakle, ubeđujem sebe da sam spreman. Motor svakako jeste. Drugar je trebalo takođe da ide za Trebinje u ovo vreme, pa bismo zajedno bili dole i putovali po Hercegovini. Ipak, zbog posla, on ne može da ide, tako da se dogovaramo da mi da ključeve od stana. Dakle, mada nemam stalno društvo, imam smeštaj obezbeđen! E sad, ovde kreće prvi zez. Nikako da se dogovorimo kad i gde da se nađemo za ključeve. Nema nam druge, jedino da ja dođem po njih u raskopani centar BG-a na jutro polaska. Problem je u tome što sam ja planirao da krenem već u 8h. Inače ustajem oko 6h, tako da mi ovo nije neki dodatni napor. Međutim, drugar radi od 9h, živi na Altini i taj dan kasni na posao i treba da mi se javi kad bude blizu. Dođe 8 sati, ja već napakovao i zagrejao motor, ali on se ne javlja. Devet ujutru i dalje ništa. Pola 10 ni znaka života. A jutro nikad lepše! Nije vrelo, a ima sunca, savršeno za vožnju. Tek negde oko pola 11 se on javlja i dogovaramo se da u 11h pokupim ključ. Dakle, već sam nekih 3h u zaostatku. Edit: vidim da nisam ostavio mapu puta, pa je sad dodajem. Naravno, bilo je tu malo vrdanja u odnosu na ovo što Google daje, ali poenta je tu.

Yamaha Diversion XJ600 XJ 600 A2 WWW.POLOVNIAUTOMOBILI.COM Yamaha Diversion XJ600 XJ 600 A2, 1994. godište, Touring, vozilo prešlo 72000 km, Beograd. Cena 1.350 € - Motori - Polovni Automobili Moj prvi motor. Registrovan na A2, ali skinuta blokada. Prodajem ga samo jer sam kupio snazniji.

Yamaha Diversion XJ600 XJ 600 A2 WWW.POLOVNIAUTOMOBILI.COM Yamaha Diversion XJ600 XJ 600 A2, 1994. godište, Touring, vozilo prešlo 72000 km, Beograd. Cena 1.350 € - Motori - Polovni Automobili Moj stari motor, prodajem ga jer sam kupio jači. Registrovan na A2, ali skinuta blokada, tako da dobijaš ful iskustvo uz kategoriju koju imaš. Pusti PP ako te bude nešto više interesovali ili zovi na broj iz oglasa. Srećna potraga, znam kako je uzbudljiv osećaj kad tražiš prvi motor Edit: i meni je ovo bio prvi motor

Moje iskustvo iz 2013. i puta u Lavov je da je policija maksimalno korumpirana i da nema šanse da prođeš, a da ne podmitiš nekoga negde. Ovo smo čitali i na jednom forumu pre toga. Doduše, mi smo išli kolima. Dakle, išli smo sa troja kola. Jedna kola već na ulazu u Ukrajinu su platila 50e mito da im ne bi pisali kaznu što nisu imali PP aparta. Naravno, pre toga su im pretresli sve što su mogli. Drugi auto je isto nešto platio u povratku samo da bi ih pustili da nastave. Navodno nije poštovao ograničenje brzine jer se spušta 70-50-30km/h u nekom suludo malom intervalu pre kontrolni punkt ili tako nešto. I kao prekoračio za 1-2km/h i bolje da plati to nešto sitno nego da mu pišu. Ajde, platio je. Dva km dalje, pokušali isto to. Pa mu rekli da duva i da je pijan (ni kap alkohola niko nije imao). Onda je taj drugar pobesneo i tražio da mu vade krv i rekao da je već platio 2km iznad. Tad su ga pustili. Auto u kom sam ja bio isto je platio, ali mi bar znamo zašto. Preticanje kamiona koji vozi 30 na sat u Karpatima preko duple pune i prekoračenje brzine. Msm da smo mu dali 60e da nas pusti, naravno, tražio je 150e na početku. Ponavljam, ovo je 2013. godina i tada su putevi bili kriminalno loši.