DD moto iz Rume je imao nekad nastavke sa Alija, pa proveri šta ima da ponudi. Pitanje je kakvo je sad stanje kod njega.

Dan 4. Dhermi plaža Četvrtog dana se budim već oko 6h ujutru zahvaljujući suncu koje mi gađa šator. Nadao sam se da će planine iza mene biti moj saveznik, ali od toga ipak nema ništa. Okrećem se po dušeku, nastavljam da dremam još malo i ustajem oko pola 9h. Gledam šta mi je činiti. Čuo sam da ima mnogo dobra Gjipe plaža koja je malo nakon plaža Drymades i Dhermi. Do nje ima oko 15km vožnje, pa jedno 20 minuta peške, pa mi se ne ide odmah tamo. Ipak sam današnji dan, makar njegov početak, zamislio opuštajuće. Donosim odluku da idem na neku od plaža u civilizaciji. Spremam se ne baš brzo, pakujem peškir, kremu za sunčanje, knjigu, novčanik i telefon i penjem se na motor. Do ovih plaža treba proći kroz Llogara nacionalni park i preko prevoja koji nosi isto ime. Očekujem lepu prirodu i interesantan put i tu se moja očekivanja završavaju. Prva stvar koju iskušavam jeste horor albanskog saobraćaja brzine 40 km/h. Kome do sad nije jasno koliko mi sve vezano za njega ide na živce, mislim da polako dobija sliku Albanske planine na sve strane i put koji vodi do mora i dalje na jug Prilazim planini i krećem u uspon. Serpentine se smenjuju, ja se sa njima nekako borim. Izazovne su mi za vožnju jer sam pre nekoliko meseci učio kako da ih savladam. Ipak, nisam imao mnogo prilike da vežbam do sada. Sa nadmorske visine od nekoliko metara ubrzo se nalazim na 1043m što je visina prevoja. U penjanju iz pravca Valone vozi se kroz šumu. Ipak, kad se dođe do vrha i krene u spust, planina je potpuno gola i pogled puca na plažu ispod. Kao i svaki turista, stajem da napravim fotke na nekoliko mesta i nastavljam dalje. Spuštajući se, vidim super mesto za fotku i jedan TDM kako parkira baš na tom mestu. Pratim i stajem u red za slikanje. Sada smo tu samo nas troje, ali oni nikako da pomere svoj motor kako bi moj došao na red da se uslika. Predlažem da ih ja slikam zajedno i saznajem da je u pitanju par sa Krfa. Gledam oko sebe i vidim prvi bunker na ovom putovanju koji se nalazi nekoliko stepenika ispod mene. Šetam okolo i shvatam da je motor Grka parkiran na samom bunkeru. Saznajem da je njihov plan tog dana da se spuste do Ksamila. Meni je to previše vožnje posle svega ovih dana, tako da se ja držim svog plana da se smestima na plaži podno prevoja i ovih bunkera. Maltene da odavde mogu da odaberem suncobran. Levo je plaža Dhermi, desno (ne vidi se na slici) Drymades Nažalost, ovog dana nisam stigao da napravim fotku motora gde sam želeo, jer je autobus ukrajinksih tablica iskrcao svoju vojsku turista koji su u nekoliko trenutaka preplavili ovo mestašce. Šta ću, skačem na motor i spuštam se do plaža. Put nije previše širok, ali van serpentina lagano može da se vozi 80-90 km/h što i činim. Ubrzo se nalazim na raskrsnici u putokazu na kom piše „Plazh“, pa skrećem desno i dolazim do plaže Drymades. Parkiram i krećem da nađem mesto za sebe. Sunce prži, hlada nema i nekako me ova plaža ne privlači. Mora izgleda prelepo, ali hotelski kompleks žute boje, boje prašine, izgrađen u brdu iza čini da se osećam kao u Avgnistanu, a ne u Albaniji. Odlučujem da ipak nastavim dalje do plaže Dhermi. Svakako je jako blizu i tačno iza brda. Albanski Avganistan na moru iliti šta je to drvo? Do Dhermi-a stižem za 10-15 minuta. Silazak sa magistrale podrazumeva dalje spuštanje i savladavanje serpentina u naseljenom mestu. Ipak, ovde je ulica šira i to nije problem. Čisto da se razumemo, ni ranije nije bio problem Kola imaju malo poteškoća da se parkiraju ovde, ali za nas na dva točka ovakvih problema nema. Ono čega ni ovde nema jeste hlada, tako da parkiram na prvom mestu koje mi je delovalo zgodno, vezujem kacigu za motor i tražim gde da se smestim. Jedan od mojih prvih bunkera Izbor nije preveliki, pogotovu ako niste u fazonu da se šetate. Kako nisam doručkovao, odlučujem da se smestim u taverni Havana. Privukle su me ležaljke, to što imaju klopu, kao i afinitet koji imam gajim prema Kubi. Očekujem lagane latino ritmove koji bi mi se uz zvuke talasa savršeno slagali uz koktelčić po izboru. Zbog toga, biram da ovde ručam i onda se smestim na jednu od ležaljki koje zvrlje prazne. Lagani latino ritmovi su u samom restoranu u zgradi iz plaže, dok se ovde puštaju neki plažni bitovi. Dakle, koktel preskačem i uzimam rižoto od plodova mora uz propratni pepsi. Muzika, iako nije latino, super mi prija, tako da ovde provodim ostatak dana. Voda i more su ovde savršeni za moje standarde. Voda je pri vrhu topla, a što si dublje sve je hladnija i hladnija. Zapravo, tih 10cm na samoj površini je zaista osetno toplije nego voda u dubini, pa je milina zaroniti u led, a onda isplivati u tu toplotu. Šta god mislili, siguran sam da nije bilo dovoljno kupača koji bi piškenjem toliko zagrejali površinu vode Rado bih se vratio ovde Ono što me je fasciniralo je i to što je voda prozirna i dno koje je na oko 5-6m slobodne procene se vidi bez problema. Vrhove prstiju na nogama možete videti bistro kao da ste na obali. Boja vode, plaža od sitnog šljunka i lak ulazak i izlazak iz vode, čine ovu plažu savršenom za odmor. Razmišljao sam da popodne odem do plaže Gjipe, divlje plaže do koje treba pešačiti, ali ipak rešavam da ostavim to za sutra. Previše je lepo i ugodno ovde, a i dao sam 10e za ležaljku, da bih se sad oblačio i vozio dalje. Ostajem tu do oko pola 7 kad krećem nazad za kamp. Još malo, pa vreme za polazak nazad u kamp U kampu večeram jednu konzervu koju sam poneo iz BG-a, čitam na obali dok se talasi lome i vetar pirka, a kad dođe vreme ležem da spavam. Opremu za plažu sam zakačio da se suši na kanap koji sam poneo iz BG-a i razapeo između motora i šatora, pa sam siguran da će biti suva do sutra. Laku noć.

Dan 3. Tirana – Elbasan – Valona (kamp) Narednog jutra ustajem i spremam se za polazak. Mislio sam da ću malo ranije krenuti, ali dok sam se spakovao i montirao na motor, nije baš tako rano više. Kako do sad nisam uspeo da vidim znamenitosti Tirane, odlučujem da pre nego što odem dalje posetim glavni trg i spomenik Skenderbegu. Srećom, jako mi je blizu, pa tako već posle nešto više od 5 minuta parkiram u hladu i šetam se preko trga do spomenika – naravno da sam parkirao na skroz suprotnoj strani, tako da tih 10 minuta razgledanja podrazumeva i dobrano znojenje. Vreme u Albaniji je nešto toplije nego kod nas. Dakle, već oko 9h nije skroz prijatno napolju, a kamo li u 11h. Glavni trg u Tirani i zgrada Narodnog muzeja sa leve strane Skenderbegov trg je veći od Trga republike u Beogradu. I pored toga, ima sličnosti između njih. Kod nas je tu smešten Narodni muzej i Narodno pozorište. U Tirani je na njemu takođe smešten Narodni muzej, kao i zgrada Opere. Eto nečega što mi nemamo. Takođe, velika je sličnost u tome što su, sada, oba apsolutno gola, u mermeru i zelenila-bez. Zbog toga, prženje na suncu je nešto što se ne može zaobići. Spomenik Skenderbegu Nakon nekoliko fotki, vraćam se do motora, sedam na njega i puštam da me GPS izvede iz grada na autoput i dalje ka Elbasanu. Tirana mi ostaje u sećanju kao mesto suludog saobraćaja sa ograničenjima od 30h km/h ( i manje), gde se ne zna ko kad ima prednost, gde kola duplo parkiraju i gde pešaci prelaze ulicu gde njima padne na pamet. Jako je prljavo, jer ljudi bacaju đubre gde im padne na pamet. Tako da se nemojte se iznenaditi ako vidite da neko zavrljači limenku kroz prozor kola ili baci opušak ili omot čokoladice tek-tako. Kao vrhunac, lokalni sakupljači sekundarnih sirovina po kontejnerima kopaju kao da čerupaju pile. Dakle, vade đubre dok ono vrca okolo i samo ga razbacuju oko sebe sve dok nisu sigurni da su pokupili i poslednju plastičnu flašu. Naravno, ono razbacano đubre ostaje tako razbacano na sve strane. Treba li da napominjem da onda ceo taj deo ulice smrdi? Kao što možete da vidite, ovo sve mi užasno ide na živce. Definitivno sam tip za „sterilnost“ Zapadne Evrope, visoke kazne i pobornik razdvajanja otpada i njegovo sortiranje po kontejnerima kao deo pripreme za reciklažu. Takođe, socijalno raslojavanje je jako izraženo u Tirani i u Albaniji uopšte. Mnogo se gradi, voze se automobili i motori raznih platežnih razreda, motokultivatori i jako puno ima prosjaka svih generacija koji prljavi sede po tim prljavim ulicama. Želim da napomenem da zaista se trudim da maksimalno uništim sve predrasude kod sebe i nikoga ne diskriminišem. Jednostavno, ovo je ono što sam ja primetio. * U globalu, imam utisak da je albansko društvo civilizacijski iza našeg ovde. A složićemo se da nismo ni mi baš cvećke. Jel ovo u redu da se ovako izrazim ili treba da uvijam u neke politički-korektne forme? Zašto ovo kažem? Zato što je moj utisak da je solidan broj ljudi došao do novca na ovaj ili onaj način u poslednjih, verovatno, desetak-petnaest godina. Dakle, mentalitet je, po mom mišljenju, skorojevićki (više nego kod nas). Jednostavno, jebo ti činjenicu da neko vozi kola vredna nekoliko desetina hiljada eura, ako je i dalje bacanje đubreta po ulici standard i nešto što okolina neće osuditi. Opet, možda ja živim u mehuru, ali mi se čini da je situacija kod njih onakva kakva je bila kod nas kad sam ja bio u osnovnoj školi. Iako kod nas seljaka ima na svakom koraku, čini mi se da smo bar malo kao društvo evoluirali za poslednjih 20 godina. Moram se još jednom vratiti na primer saobraćaja. Ovde se ne gleda da li je bezbedno uključiti se u saobraćaj. Naprotiv. Ma koliko ti brzo ili sporo išao, oni će se uključiti ispred tebe i voziti svoju vožnju kao da ostatak sveta ne postoji. Ovo je posebno izraženo kod bahatih klinaca koji voze nabudžene golfove iz kojih muzika probija uši. Možda ipak nismo toliko različiti? Nekoliko mi se puta desilo da moram da kočim, jer je neki mentol uleteo ispred automobila ispred mene i onda nastavio da vozi 40 km/h, iako smo se mi (ili samo ja) kretaili duplo brže od toga. Dalje, za (ne tako) divno čudo, ovde se poštuju ograničenja. Zašto kažem ne tako divno čudo? Pa zato što su ograničenja suluda. Često su 40 km/h na magistrali! Dakle, lik ima 1km ispred sebe da vidi da nema nigde nikoga. Nigde! Ni u njegovoj traci ni u suprotnom smeru nikoga! Možete li da pogodite kojom brzinom vozi? Tako je, jebenih 40 na sat! Evo i sad želim da ih spalim koliko mi je ovo išlo na živce. Jednostavno, provozao sam dole verovatno preko 1000km i na neke stvari moram da reagujem. Ovime završavam digresiju i svojevrsan rant i vraćam se putu za Elbasan. Nadam se da ste stekli uvid u kako to izgleda danas voziti po Albaniji i ne obećavam da se neću na neku od ovih stavki vratiti u narednim postovima * Dakle, do Elbasana od Tirane vodi autoput. Širok i kvalitetnog asfalta, on je poprilično neopterećen i vodi kroz lepe predele koje oivičavaju planine sa obe strane. U suštni, cela zemlja je u planinama, pa interesantnih predela ima na svakom koraku. Autoput se završava neposredno pre ulaska u grad, tako da je vožnja brza i prijatna. Od kraja autoputa do samog grada ima oko 10 minuta vožnje. Glavni trg u Elbasanu i zidine starog grada Dolazim u grad i vozikam se okolo pokušavajući da nađem centar. Prešlo mi je u naviku da se vozim naokolo, jer mi je lakše, mogu da bacim oko na grad, plus sa svom opremom na sebi, šetnja bez plana i programa ne dolazi u obzir. Na prvi pogled, Elbasan mi se dopada više od Tirane. Naravno, manji je, manja je gužva, ali ono što, kasnije tek, primećujem da me ovde privlači je to što mi se čini da je grad zeleniji. Nedelja je i ovde je očigledno pijačni dan. Parkiram u hlad drveta, otvaram mapu i saznajem gde su objekti koji me interesuju. Za 5 minuta sam pred zidinama starog grada. Parkiram motor u hladu i krećem u obilazak. Iako stare četvrti gradova me inače privlače, moram da primetim da ovaj u Elbasanu nema bog-zna-šta da ponudi. Unutra su kuće i zgrade. Neke su i dalje u kamenu i vidi se da su stare, dok su neke posledica kriminalnog ukusa lokalnog stanovništva i sklonosti da i ono staro i lepo pretvore u sivu zonu. Stari grad, "sudar stilova" Pod sivom zonom podrazumevam fasadu u boji maltera ili tonu betona koji pretvara građevinu u jednu amorfnu celinu koja ne bi smela da se nađe na ovom ili bilo kom drugom mestu. Unutar zidina, osim džamije postoji i manastir sa crkvom. Iako crkva nije otvorena, debeli ’lad je ono što meni u ovom trenutku treba. Smeštam se u dvorištu i oko pola sata odmaram. Ovo savršeno mesto za odmor je deo manastira Posle Elbasana, plan mi je bio da idem u Berat. Međutim, užasno je vruće, tako da posetu ovom gradu ostavljam za neki drugi dan. Palim motor, izlazim na magistralu i nju pratim sve do mesta Rogožine. Odavde se put račva u dva smera: desno je za oni koji će u Drač, a ja ću levo za Valonu. Na ovakvima sam se vozio kao mali Do sada su se po jedna i dve trake po smeru smenjivale. Nadalje do Valone imam dve trake na raspolaganju sve do mesta Lushnjë odakle je put do Fiera sa po dve trake u smeru i još malo albanskih saobraćajnih nelogičnosti (vidim i ja da neka imena gradova pišem na našem, a neka na njihovom – ne znam baš kako se sva zovu na našem, a ne menjaju mi se imena na albanskom po padežima, ali preživećete). Nelogičnost na koju ću se ovom prilikom osvrnuti ogleda se u tome da je ovo brzi put sa ograničenjem do 90 km/h. Ipak, ima tri ili četiri raskrsnice u nivou gde se neprirodno put sužava i ograničenje se smanjuje na 40 km/h kako bi se kontrolisano prošlo kroz raskrsnicu. U nekoj logičnije organizovanoj državi napravila bi se pristupna rampa kao za pristup autoputu. Ali ne i u Albaniji. Dodatno, pešaci ovde imaju pasarelu za prelaz preko magistrale o kojoj pričamo. Ukoliko ste mislili da je koriste, grdno ste se prevarili! Umesto da se gospoda popnu uz 20 stepenika kako bi prešla ulicu, oni je prelaze po sred raskrsnice! Dakle, ne preko kako je predviđeno, ne na mestu na kom bi inače postojao pešački prelaz da je drugi tip puta, već po sredini ulica koje se seku. Pitam se kako su opšte živi. Od mesta Fier do Valone vodi auto-put punog profila. Ipak i na njemu ima bar jedno suludo rešenje. Na ovoj deonici ima nekoliko mostića i to je sasvim okej. Ono što nije okej je što je pristupna rampa mostu, dakle 10m asfalta pre nego što se popneš na most, pod suludim uglom napravljena, maltene kao skakaonica. Kao da je autoput ostao metar ispod nivoa mosta, ili obrnuto. Dakle, opet se ovde smanjuje ograničenje brzine sa 110 km/h na 50km/h, jer je pristup ovim mostovima nebezbedan. Prebrzo naiđi i možeš da se odlepiš od asfalta. Ovo se meni i desilo, samo ne na auto-putu. Silazak sa mostova je isti. Nema potrebe da napominjem da je asfalt po sredini izguljen jer su ga vozila kačila šasijom. Gde su parkirani džipovi sa leve strane su me "reketirali" Uglavnom, na ovoj deonici me vetar šiba i zanosi više nego pri ulasku u zemlju. Posle kraće pauze, stižem u Valonu – lep i moderan grad prepun visokih zgrada obojenih u razne bolje sa palmama po šetalištu. Zaista grad jako lepo izgleda. Ipak, i u njemu je saobraćaj kritičan. Parkiram kako bih se prošetao malo i video da nešto pojedem. Stomak mi deluje ok nakon nekoliko dana života na dvopecima, tako da odlučujem da pojedem pileću supu i ponesem lignje za večeru. Računam da je to lagana klopa i da mi neće predstavljati napor. A taman i da testiram kako stoje stvari. Tamo gde je crni automobil trake se skupljaju u jednu Čorba žute boje, malo neočekivano, puna je krupnih komadića belog mesa. Zbog ovoga odlučujem da lignje ponesem i da ih večeram kasnije. Vraćam se do motora i dok se pakujem prilazi mi devojčica da prosi. Prosjacima ne dajem ništa u Beogradu, samim tim ni u inostranstvu. Ipak, ovde su prosjaci, potvrdiće se i kasnije, jako bezobrazni. Bukvalno bi ti ušli u lice da mogu. Ma koliko puta da im ponoviš „no, no“ oni su i dalje tu. Posle 5 minuta ponavljanja „manđare manđare“ dolazi devojčicin otac i preporučuje mi da joj dam nešto da ima da jede. Gledam iza njega, a cela familija leži na travi u parku. Mislim se na 100 leka i da se terate. Baš ne volim ovake vrste napadnosti, jer moje je da ti dam ako hoću, a tvoje da pitaš, a ne da me maltretiraš i, uslovno rečeno, reketiraš samo zato što sam parkirao tu gde jesam. Sedam na motor i nastavljam dalje. Centar Valone je jako lepo uređen, iako još ne završen. Vidi se da su tu i dalje gradi i da ima mnogo prostora za unapređenje. Ipak, sa suludostima u smislu saobraćaja i dalje nismo gotovi. Pored tog lepog šetališta ide glavna ulica koja šetalište odvaja od plaže. Ona ima po jednu traku u svakom smeru sa ograničenjem brzine od 30 km/h. Saobraćaj mili i gužve se stvaraju. A okolo niču zgradetine. Niđe veze nit logike. Mogu da zamislim koliko je prošle godine ovde bilo kritično u avgustu kad je sigurno bila bolja posećenost, jer je i sad situacija loša. Nekako se probijam kroz ovo usko grlo, ali još nisam blizu odmora. Do kampa ima još jedno 10km puta preda mnom koji vodi kroz more automobila koji se vraćaju sa plaža ili su se možda zaputili nazad svojim kućama. Ipak je oko 16h, nedelja popodne. Put je sa po jednom trakom u svakom smeru. Ipak, to careve koji idu nama u susret ne onemogućava da pretiču kolonu i prave još veće zastoje jer se od njih ne može proći. Povrh svega, džip ispred mene vozi 30 km/h iako ispred njega nema nikoga (osim ako neko u suprotnom smeru ne pretiče kolonu koja stoji). Koristim jedan ovakav trenutak gde automobili ne mogu da se mimoiđu i sa desne strane pretičem, izbijam na čelo kolone i odvrćem gas. Stižem u kamp na obali mora, postavljam šator i ulećem u more. Plaža ovde nije ništa posebno i ovo je jedini put da sam se tu okupao u moru. Ipak, posle dana znojenja i meseci korone, kupanje u moru dolazi kao poručeno. Kakvo mesto za knjigu i piće Meni si našao da pretiš da ćeš da me zatvoriš u stanu vikendom? Puši ga AV! Posle kupanja u moru sledi kupanje u kupatilu, večera, čitanje knjige dok se talasi prelamaju i povečerje. Sutra idemo na neku lepšu plažu.

Moja dva drugara ušla bez problema sa ELISA testovima prvog dana, ali oni imaju i njihove papire.

Dan 2. Tirana Danas je u planu da sredim motor i da vidim grad. Do 10h treba da izađem iz smeštaja. Ovo bi bilo sasvim u redu da mi stomak ne pravi problem. Nije mi previše loše, ali osećam mučninu. Pitam se da me nije sačekao virus već prvi dan u Albaniji. Da nije možda najpametnije da se odmah vratim nazad? Računam da razloga za nelagodnost može biti zaista puno. Dan ranije u putu sam izgubio dosta tečnosti, a popio sam verovatno pola litra vode za ceo dan. Plus, ništa osim one jedne konzerve ribe nisam pojeo. Dalje, putovanje po ovim visokim temperaturama me je umorilo, tako da može i to igrati ulogu. Na kraju krajeva, nisam štedeo klimu u stanu pred polazak, tako da je i to moglo imati presudan uticaj. Ipak, odlučujem da šta god radio, moram da vidim u kom je stanju guma, kao i šta mi je sa štenderom. U jednom trenutku sam shvatio da imam problem da mi odbojnik koji određuje položaj sklopljenog štendera baš i ne vrši posao. Zbog toga, štender se naslanja na auspuh i lanac ga kači dok se vrti. Posledično, bez rešavanja ovog problema nema ni napred ni nazad. Dakle, koliko god da mi je loše, moram ovo da sredim ASAP, jer je ipak subota i pitanje je ko od majstora radi i do kada. Dodatni problem koji uviđam ovog jutra jeste da su mi sve majice mokre od pljuska koji me je strefio na Kosovu, kao i da su mi patike natopljene i još štošta što mi je bilo spakovano u vodootpornu torbu iz Louis-a. Dakle, ipak ta „vodootpornost“ ima granice i onu oluju nije izdržala. Odlučujem da je najbolje da još jednu noć ostanem u Tirani gde imam svoje kupatilo i vidim kako se osećam. Ako mi ne bude dobro, sutra idem kući. Ako bude sve ok, sutra idem na more uz dan zakašnjenja. Nalazim jednog majstora na Guglu, izlazim napolje i pravac kod njega. Za divno čudo, kad ne ležim, ne osećam se bolje. Kod majstora, uz malo natezanja da li će odmah da sredi problem ili za dva-tri sata, relativno brzo dobijam rešenje. Poprilično je DIY, ali sad bar lanac ne kači štender i može da se vozi. Kako je problem rešen? Tako što je žicom za deo štendera koji se naslanja na auspuh zavezan komad nekog materijala umesto odbojnika. Deluje da ima šanse da se otopi od visoke temperature auspuha, pa nije sjajno, ali vršiće posao. Odavde, nakon oko sat vremena, krećem u potragu za vulkanizerom (gomisteri na Albanskom). Sinoć, pri ulasku u Albaniju sam ih video preko dvadeset. Danas, ni jednog. Vozim se po gradu bez plana i programa. Nadam se da ću negde naleteti na jednog, ali bez sreće. Utom, tri momka se dižu iz kafića i spremaju da krenu svaki na svoju stranu. Jedan od njih vozi Hondu Shadow. Odlučujem njega da pitam za pomoć, ipak je motorista i trebalo bi da zna nekog vulkanizera. Ovako upoznajem prvog prijatelja u Albaniji po imenu Drini. Drini pravi nekoliko poziva telefonom da vidi ko je trenutno otvoren i vodi me kod svog drugara u servis. Ispostavlja se da je servis na 5 minuta od mog smeštaja. A ja se vrteo po gradu k’o blesav toliko dugo. Nema blončića! Momci ovde vade strano telo iz gume i ispostavlja se da je komad stakla. Polivamo vodom, ali balončića nema. Nije duboko ušlo, tako da nema potrebe za krpljenjem i skidanjem točka i gume. Prelepo! Parkiramo motore i sedamo da popijemo piće. Ispostavlja se da je Drini deo grupe Motorcycle Ministry „Bikers for Christ“. Ja za ovakve grupe nisam do sad čuo, tako da mi Drini objašnjava da je cilj grupe da među bajkerima propagira veru u Hrista. Dakle, nije klasični moto-klub. On je podizan u katoličkoj veri i sad pripada Evangelističkoj crkvi, ne znam koliko dugo. Njih ima samo nekoliko u zemlji, tako da je sve to tek u povoju. Ja nisam religiozan i imam vrlo rezervisano mišljenje o crkvi kao instituciji, tako da pažljivo biram reči u ovom razgovoru. Ipak, Drini celu priču nenametljivo objašnjava, tako da razgovor teče prirodnim tokom. Na poklon dobijam i drugu knjigu na ovom putovanju. Ovog puta, u pitanju je Biker Bible. Izgleda dovoljno kičerica da ću u nekom trenutku uzeti da je detaljnije pogledam, ali sve u svoje vreme. U jednom trenutku Drini predlaže da me odvede do zamka Petrela kasnije popodne. Inače, ispostaviće se da je cela Albanija prepuna tvrđava. Petrela zamak se nalazi u blizini Tirane i ne treba više od 20 minuta vožnje do tamo. Dogovaramo se da se nađemo ispred njegove zgrade u pola 7h istog dana. Ja odlazim u smeštaj da još malo dođem sebi iako se osećam mnogo bolje nego tog jutra. Završavam nešto posla što nisam stigao u BG-u i padam u san. Ništa kao popodnevna dremka. Tvrđava Petrela Budim se u dosta dobrom stanju, oblačim se i nalazim put do Drinijeve zgrade. Subota je uveče i ludački saobraćaj u Tirani je rasterećeniji. Drini živi u novijem delu grada. Ovde su zgrade visoke, dok autoput za Elbasan prolazi odmah pored. Vidi se da je dosta modernija gradnja u pitanju i celo naselje nema više od 10 godina, ako i toliko. Inače, po celoj Tirani se gradi kao nenormalno, kao i po primorskim mestima. Drini je arhitekta i ima svoju firmu, tako da njemu cela situacija sasvim odgovara. Hell's Angels ogranak u Tirani i moj današnji vodič Drini Do Petrele idemo autoputem. Prolazimo pored prostora Hell’s Angels kluba. Ovo mi je malo čudnjikavo, jer mi Drini kaže da imaju jednog člana. Ali dobro… Uz serpentine se penjemo do zamka koji je smešten na samom vrhu stene. Back in the day, siguno nije bilo preterano interesantno služiti u njemu. Zamak je jako mali i bio je dom samo garnizonu vojske, bez ikakvog plemstva. Dakle, sigurno je sve bilo svedeno na minimum. Danas, ovde je smešten restoran sa lepim pogledom na albanska brda i planine. Tamo u daljini je Tirana Dok sunce zalazi, penjemo se na motore i vraćamo se nazad. Od Drinija se opraštam ispred njegovog stana uz njegovu molitvu i odlazimo svaki na svoju stranu. Ja u smeštaj da još malo radim i spakujem se, a on za Drač. Mene sutra čeka more. Uspon do tvrđave sam ostavio ceo put, pa ako nekome predugo traje, ubrzajte video

Dan 1. Beograd – Gazimestan – Gračanica – Tirana Dosta sam nervozan nekoliko dana pred put. Idem više iz prkosa, pa me tako i ne drma putna groznica. Više se pitam da li radim pravu stvar. Još kad pogledam motor i količinu stvari na njemu, nije mi dobro. Al ajde, šta je tu je, nisam čka da odustanem u poslednjem trenutku ili, pu-pu daleko bilo, pređem u kola. Skok na motor oko 8h i vreme je da se krene. Prva pomisao kad sam se spakovao bila je da li mi zaista treba ovoliko stvari U ovom trenutku još ne znam da li se može ući na Kosovo ili su i za nas granice zatvorene. Planiram da idem na Makedoniju zbog toga, jer mi se ne troši vreme uzalud. Ipak, dobijam od @.milke. poruku da ima proverenu info da se na Kosovo može, tako da i ovo postaje realna opcija. Imam taman vremena do Niša da razmislim šta mi je činiti. Vreme je za pokret! Ćale je došao da me isprati svojim motorom (shout-out @oldtimer), pa ga koristim da pogleda kako se teret ponaša u vožnji. Ja i sam osećam da talasa, jer je pričvršćen samo elastičnim gurtnama. Negde kod YUBC-a slažemo se da bi mi bilo pametno da kupim španere i njima zaista pričvrstim teret za motor. Umesto direktno za autoput, skrećem desno i pravo u Uradi sam jer znam da oni španera uvek imaju na stanju. Kupujem par dosta dužih nego što mi je potrebno, ali ću se sa viškom snaći lakše nego sa manjkom. Dok ja kupujem španere, @oldtimer fotka U nekoliko minuta smo sve privezali i putovanje može da počne. Umesto u pola 8, na autoput izlazim oko 8.45h. Šta je tu je... Bežim iz Beograda i na 100km odavde stajem na pumpu da stavim čepove u uši. Pijem vodu, jer da se tankujem još nemam potrebe. Utom, 5-6 motora staje na tu istu pumpu. Prvo se mislim – Slovenci. Pozdravimo se na srpskom, kad oni ostalo ništa ne razumeju. Ispostavi se da su momci Poljaci i da putuju za – Albaniju. Pitam mogu li da vozim sa njima pošto idemo ka istoj destinaciji i oni se, naravno, slože. Nemam komunikator, ali reko’ nema veze, voziću iza vas i to je to. Dogovorimo se da idemo na Merdare i odvrćemo gas. Mojoj sreći nema kraja. U svoj euforiji zaboravljam na čepove i nastavljam da vozim bez njih dok mi oko ušiju šišti. Nosio sam GoPro, tako da u jednom trenutku ih sve skoro pretičem kako bih ih snimio i zauzimam drugo mesto u koloni. Možda im malo kvarim koncepciju, ali računam, preteći će me ako im smetam, pa ću opet biti na začelju, što mi i odgovara. Ipak, tek me jedan ili dva motora pretiču, malo brže vozimo i odvajamo se od ostatka grupe na neko vreme toliko da ih jedva vidim u retrovizoru, ali oni nas sustižu posle oko 15 minuta. Iako smo dogovorili da idemo na Merdare, vođa grupe kreće da se isključuje, čini mi se, na Jagodnu. Ja im signaliziram da grešimo, tako da se vraćamo na autoput sa dogovorom da se isključimo na skretanju za Prokuplje. Stajemo na pumpu, jer jedan čoper u koloni mora na 200km da sipa gorivo. Ja ovde dopunjujem svoj rezervoar i obavljam telefonski poziv. Ostali motori nisu baš najbolje parkirani na pumpi, blokiraju prolaz i pomeraju se. Stavljam čepove koje sam ranije zaboravio, palim motor, ali Poljaka ni od korova. Računam da su već otišli, tako da izlazim na autoput, odvrćem gas skoro do 200 km/h kako bih ih stigao, ali ih ni u daljini ne vidim. Stajem na prvo odmorište oko 5km od pumpe misleći da su se možda samo pomerili na pumpi i da su iza mene. Ipak, njih nema, a mene sunce prži. Nastavljam dalje i od putara koji rade asfalt saznajem da su prošli ispred mene. Šta ću, pomalo razočaran, nastavljam da vozim. Moguće da sam im kvario koncepciju, pa su rešili za zbrišu, a možda smo se samo mimoišli. C’est la vie. Na naplatnoj rampi za Prokuplje saznajem da su oko 5 minuta ispred mene. I dalje se nadam da ću možda da ih stignem, ali ubrzo shvatam da od toga nema ništa. Ipak nije ovo autoput, ima saobraćaja i kamiona. Dalje definitivno nastavljam sam. Na jednoj pumpi posle Kuršumlije pravim pauzu da jedem. Poneo sam nekoliko konzervi ribe i paket plastičnih viljuški kako bih što manje sedeo po restoranima. Uzimam sok i klopam. Naravno, pumpa je na takvom mestu da postoji lokalno društvo je tu sedi po ceo dan. Od jednog od njih saznajem koliko ima do granice, pardon, do administrativnog prelaza, i dobijam još nekoliko saveta. Na moju konstataciju da bih išao do Gazimestana i na pitanje kakva je situacija u smislu bezbednosti kažu mi da se može. Plus, gazda pumpe je iz jednog sela u blizini, pa njega pozivaju da mi objasni detalje. Od njega dobijam detaljne informacije, kao i savete da ima još mesta koje mogu posetiti. Uz to, dobijam i knjigu na poklon. Nju je njegov otac napisao sa temom proslave 600 godina Kosovskog boja (čuveni miting 1989) i, pretpostavljam, položaja Srba na Kosovu. Ipak do sad nisam stigao da je prelistam, jer sam poneo svoje štivo za odmor. Uz zahvalnost, nastavljam dalje i ubzo sam na prelazu. Nema gužve, pa ulazim bez problema i pratim smernice koje sam dobio. Čudno se osećam. Ipak sam na dva točka, BG table i vozim se po Kosovu. Ipak, problema nemam. Prva stanica je Gazimestan. Znam da postoji spomenik i želim da ga vidim. Ipak je ovo jedno od najbitnijih mesta u našoj istoriji. Gazimestan Kod Trudne se uključujem na autoput za Prizren, odvajam se jako brzo ka Prištini, pa na magistralni put za Mitrovicu. Utom u daljini sa desne strane lako vidim spomenik. Prilazni put je u lošem stanju. Asfalt je, ali je propao, dok neobuzdana trava sa obe strane preti da ga u nekom trenutku proguta. Kompleks je ograđen i čuva ga KPS policajac. Osim mene, nema nikoga. Natpis na zadnjoj strani kule Parkiram, silazim sa motora i pitam, na srpskom, može li se posetiti kula. Kaže može, samo da mu dam ličnu kartu da me upiše. Nju mu pružam i pitam da li mogu jaknu kod njega da ostavim. Bilo je oko pola 2 kad sam stigao do spomenika i sunce prži. Kaže da nema problema i jaknu spuštam na ogradu i krećem u obilazak. Spomenik, kao što vidite na slikama, spolja, pristojno izgleda. Unutra, ipak, situacija nije baš sjajna. Unutrašnjost je videla i bolje dane Vrata kule imaju neku improvizovanu bravu i kvaku pa ne znam da li se uopšte zatvaraju. Sama kula je prepuna golubova i njihovog izmeta. Čak, na nekoliko odmorišta ima i nekoliko gnezda sa po dva jajeta. Takođe, stihovi epskih pesmama (koja ili koje su pesme u pitanju ne znam, ali sigurno je deo pesme Boj na Kosovu ispisan, kasnije sam toliko uspeo da saznam) su ispisani na svakom odmorištu, ali tu i tamo su slova otpala. Penjem se do vrha i uz prikaz bitke pokušavam da zamislim kako je to moglo izgledati pre toliko godina. Da je Kosovo ravno, ravno je… Prikaz bitke i pogled s vrha kule Posle nekog vremena, iznapadan muvama koje ovde iz nekog razloga caruju, silazim i odlazim do policajca. Pitam šta je gde, jer prvi sam put tu. Kaže tamo iza je Priština, a ono pravo je Elektrana Kosova. Objašnjava mi gde je put za Muratovo Turbe, kao i kako posle za Gračanicu. Sve na (skoro) čistom srpskom, bez ikakvih problema, komentara ili naznake neprijatnosti. Pokazuje mi gde je česma da se umijem i natočim vodu. Nisam hteo da ulazim u neka politička pitanja, tako da mu zahvaljujem na pomoći i odlazim da vidim mesto gde se nalaze Muratovi unutrašnji organi. Kako sam kasnije saznao, sam grob je u Bursi. Muratovo Turbe Razdaljina od kule do Turbea je vrlo mala, oko 2km. Lako nalazim mesto, jer je blizu glavnog puta dok se nekoliko klinaca usput okreće za mojim BG tablama (ili se meni samo tako čini). Ovde provodim oko 15-20 minuta. Sam kompleks je skoro renoviran turskim parama i jako lepo izgleda. Spolja je lepo uređeni vrt, a unutrašnjost svedena kao i u svim džamijama. Spremam se da pođem, ali ne uspevam da uslikam okolinu, jer čujem nešto nalik zvuku eksplodiranja gume iz pravca gde sam parkirao motor. Pomišljam da nisi klinci rešili da mi požele „dobrodošlicu“, tako da izlazim da proverim situaciju. Sve je ok, a ja se pakujem i krećem za Gračanicu. Kad na vestima slušam kako se nešto desilo u opštini Gračanica, Zubin potok i slično, imam utisak kao da je sve to udaljeno kilometrima i kilometrima od prvog velikog grada. Pa ipak, Gračanica je, u suštini, na samo 10 minuta od Prištine. Tek onda shvatam koliko je Kosovo geografski zaista malo. Dvorište pod konac kao i u ostalim manastirima Manastir je otvoren i niko ga ne čuva. Bar ja to obezbeđenje ne vidim. Pre nekoliko godina, obezbeđenje svih manastira prešlo je u ruke KPS-a, osim manastira Dečani. Tamo je i dalje KFOR zadužen za obezbeđenje. U Gračanici, po zidinama koje opasuju manastir, a one su vrlo niske visine oko 2,5-3 metra, razapeta je bodljikava žica i to je to. Ulazim u krug manastira, posećujem crkvu i divim se jako dobro očuvanim freskama. Poželeo sam da napravim krug po celom kompleksu, ali mi ne dozvoljavaju da idem dalje od crkve. Kažu pandemija je i kontakt sa sestrama je ograničen, odnosno nedozvoljen. Fotkanje unutrašnjosti crkve je zabranjeno, ali su freske previše dobro očuvane, tako da pravim jednu fotku na brzinu, naravno bez blica Nema problema. Izlazim napolje, kupujem guaranu i čokoladicu i šetam jedno 100m do spomenika Obiliću. U srpskim sredinama plaća se i u evrima i u dinarima. Nakon što sam i njega video, pakujem se na motor i krećem u pravcu Prizrena. Istim putem do Prištine, pa na autoput. Sunce je i dalje visoko na nebu i nema nameru da smanji doživljaj. Spomenik Obiliću u Gračanici sa manastirskim zidinama u drugom planu Vozeći razmišljam o tome gde sam i šta sam video. Da mi je neko pričao da ću se sam voziti Kosovom, ne bih mu verovao. Ma ne bih pomislio da ću opšte biti na Kosovu. Ipak tu sam gde sam. Pogled mi se gubi u daljini u shvatam da se u planinama nebo crni. A toliko sam se nadao planinama i nekim nižim temperaturama. Nedugo zatim, pogađaju me prve kapi kiše. Kakav maler mislim se. U poslednjem trenutku pred polazak iz BG-a kišno odelo sam izvadio iz torbe. Avgust je, gledao sam prognozu i računao da je palo sve što ima da padne. Pa i ako me strefi neka kišica, kišna postava na jakni će rešiti problem. Parkiram na prvom parkingu koje vidim, vadim postavu iz kofera i smeštam se pod suncobran koliko da je postavim i da nastavim put. Vreme nema baš ovakav plan za mene. Kiša se pojačava i meni postaje jasno da nema potrebe da razmišljam o nastavku sve dok se situacija ne smiri. Sedam u baštu kafića, naručujem kiselu i čekam da kiša kaže šta ima. Ali, situacija počinje da se komplikuje. Od krupnih kišnih kapi, ovaj pljusak se pretvara u oluju. Vetar počinje da duva, a ja kao i ostali gosti iz kafića najpre prelazimo u staklom ograđeni deo bašte. Kad su suncobrani krenuli da padaju, a drveće da se povija, bogami, ulazim u unutrašnjojst kafića i sam hipermarket računajući da ne želim da budem na putu srči kad prozori budu polupani. Od oluje, motor koji je na 20m od mene, više ne vidim. Samo trepćuća svetla automobila koji više ne mogu da voze i parkiraju se na ovom parkingu. Ako se neko seća mog putopisa od prošle godine, setiće se da sam imao vrlo sličnu situaciju kao i ovu i to ubrzo nakon polaska iz Beograda. Tada, za razliku od sada, imao sam malo više pameti da ponesem kišno odelo, a ne da razmišljam kako se neka oluja neće (opet) meni desiti. A toliko sam putopisa pročitao ovde na forumu u kojima su ljudi najebali što nisu poneli kišna odela. I tad sam se mislio, bože, bože, pa koliki mentol treba da budeš da nešto tako malo namerno ostaviš ko kuće. Sad pretpostavljam da je 180cm i 86kg sasvim dovoljno da zaradiš kvalitativnu ocenu "mentol" Posle dugih 45 minuta, kiša se smiruje. Rezigniran prilazim motoru, brišem rezervoar, cepam plastičnu kesu i stavljam je pod dupe i krećem dalje. Oluja je otišla ka Prištini, a mene čeka još dosta dug put do Tirane. Čekajući da oluja stane, bukirao sam smeštaj tamo. Do same granice kiša nije padala, problema nisam imao, ali mi stomak daje signale da sam verovatno preterao sa klimom dan ranije i da time nije previše srećan. Stižem na granični prelaz Morina i stajem u red. Prisećam se kako su se vojnici koji su se tukli gore ’99. žalili na vetar koji ove ume da bije. I to ne da bije, nego šiba, pa i početkom avgusta! Kravi pored mene koja prelazi granicu za svoj groš svakako on ne smeta. Bez mnogo peripetija ulazim u Albaniju. Dajem gas, a vetar me migolji levo-desno. Put dalje do Tirane kao da nema kraja. Celom dužinom autoputa nema table koja kaže koliko još ima do glavnog grada. Ili do bilo kojeg grada uopšte. Plus, ja se ovde načitah priča o tome kako po Albaniji najviše ima benzijskih pumpi i to gde ti pada na pamet. Ovde – ni za lek! Posle nekog vremena, pali mi se rezerva na motoru i sa njom vozim nadajući se skoro pumpi. Nema ni jedne niti ima znaka za koliko je sledeća, a ja sve nizbrdo u leru vozim. Vidim, vrag odneo šalu. Na prvom isključenju sa autoputa silazim u nadi da negde u mestu ima pumpe. Odmah dolazim na raskršće, ali nit ima znaka nit ima mesta. Gde da idem, biram ulevo, pa šta mi bog da. Srećom, posle nekih 300m nabasavam na pumpu i kažem gospođi da sipa i ne pita. Na 11 litara je zaustavljam jer ne znam koji je kvalitet benzina, a čitao sam ovde da je neko imao problem i da se motor uzjogunio dok nije potrošio loše gorivo. Dajem babi 20 evra i ona ni da pomisli da da kusur. Ja obajšnjavam, a meni ona sve na albanskom priča kao ne zna šta hoću. Uspem ja tu nekako da joj skrenem pažnju o čemu se radi, pa dobijam 500 leka kusura. Mada i dalje mislim da me jeste zajebala za nekoliko evra, krećem dalje. Već neko vreme mi se čini kao da mi zadnja guma malo pliva (a možda je i vetar). Čim sam sa pumpe zamakao iza ćoška stajem da bacim oko i nalazim strano telo u gumi. Baba nema kompresor, ali guma ne izgleda kao da je ispustila. Tako da nastavljam dalje u nadi da će biti neke druge pumpe da proverim kako stoje stvari sa pritiskom. Frka mi je da izvučem to šta god da usred nedođije da ne pogoršam stvar dodatno. Naravno, čim sam se popeo na autoput, oko 1km kasnije eto pumpe. Stajem, ali ni oni nemaju kompresor. Nastavljam dalje, stajem na još jednu, oni mi objašnjavaju gde je kompresor, kad tamo ima i vulkanizerske radnje. Proveravamo pritisak, on je dobar, balončići baš se i ne prave kad se polije vodom, tako da po savetu ne diram ništa i nastavljam dalje. Kaže momak da svakako ne rade gume za motore. Onako smiren što ništa nigde ne pušta, nastavljam za Tiranu. Ovo se sve dešava oko 7h uveče. Oko 8 ulazim u predgrađe Tirane i doživljavam fras u vidu albanskog saobraćaja. Gužva; ljudi prelaze ulicu gde kome padne na pamet; ne poštuje se prvenstvo prolaza u kružnim tokovima; saobraćajne trake na ovom delu puta kao da ne postoje. Povrh svega, meni je vizir musav od mušica i rupe na putu često ne registrujem. Pod stresom, mrtav umoran stižem u smeštaj tačno u 21h, kad sam se i najavio da ću doći. Moja soba sa kupatilom za 11 evra je spremna i mirišljava. Dobijam tzv. „secure parking“ za 1 evro u prilazu zgradi pored i odlazim na spavanje. Dosta je za ovaj dan. U nastavku je snimak vožnje prvog dana.

Podsetio si me kad smo drugar i ja pre mnogo godina prešli Pančevac i onda pravo sa mosta ulevo na nasip i sve tako do visine Sefkerina, pa onda u selo na keks i sok s nogu, pa nazad preko Jabuke. Dok smo se vratili kući, prešli smo 100km za nekih 6 sati vožnje. Kad sam došao kući, taman sam imao vremena da se okupam, uradim par sklekova da napumpam sise, pa u KST sad bih se verovatno udavio u tuš-kabini

E pa onda @travelman spremi i

Ovaj putopis mogao je imati nekoliko naslova i svi bi mu savršeno odgovarali. Ipak, odabrani naslov se iskristalisao još pre nego što je samo putovanje počelo. Naravno, razumemo svi da je ovo leto u kojem treba uživati što je više moguće u datim okolnostima, a onda ga što pre zaboraviti da se više ne ponovi (ako nam situacija dozvoli tako nešto). Ostali smo zarobljeni u svojoj zemlji, a to i nije tako loše imajući u vidu da smo mogli ostati zarobljeni i u svoja četiri zida. Ali dobro, to sad nije bitno, pa frustraciju o stanju u državi ostavljam za neka druga vremena, mesta i teme. Neki od alternativnih naslova mogli bi zvučati ovako: U zemlji najgorih vozača Pogleda uprtog u nebo Korak ispred kiše (Ne)poštujući propise U svakom slučaju, naslov sam odabrao jer se cela ideja o ovom putovanju rodila iz prkosa samoj situaciji. Još proše godine sam shvatio da me odlazak na more ne uzbuđuje previše. Ustani ujutru, doručkuj na brzinu, sedi u kola, vozi do neke lepe plaže i onda sedi ili leži na njoj ceo dan. Jebo zabavu! Ipak, inat je proradio kad sam shvatio da ne mogu da biram da li ću na more ili ne. Sedi di si, ni za di si nisi. Jes vala, meni će neko nevidljivo sranje da zabrani da idem more! E taj film bogami, neš gledati! Ipak, bilo je potrebno vreme da počnem ovako da razmišljam. Kada je virus već postao opšte mesto u našim životima i kada su ljudi krenuli da odlaze na letovanja, prva pomisao koja mi se javila jeste kako ljudi nisu normalni da putuju pod ovakvim okolnostima. A onda, isplivaše slike s mora... Na slikama vidimo prazne plaže, čisto more i prelepo vreme. I onda pomislim, bože, ko je ovde lud? Da li oni koji su otputovali usred ove pošasti i provode se na praznim plažama ili mi koji ovde šetamo punim parkovima i šetalištima pokraj reka? Nekako zaključih da em što je njima lepše tamo gde su nego nema ovde, em su sigurno bezbedniji tamo gde su nego mi ovde. I sad kad bacim pogled na Lido vidim hrpu ljudi koji drže distancu, ali su i dalje jako blizu jedni drugima. Dakle, putnici i zavisnici od mora, oni koji su uspeli da uđu u zemlje u koje su namerili bez da ih vrate sa granice, svakako su u zavidnijem položaju, i zdravstveno i u smislu uživanja, od nas koji smo ostali u svojim domovima. Dakle, možda ipak treba smisliti neki način i otisnuti se u svet i pored svega što nas je snašlo, mislim se za sebe. Jer gore od Lida svakako neće biti. Kako sam doneo odluku da baš sad idem u Albaniju ne znam ni sam. Sećam se samo da mi je ova ideja pala na pamet i da sam počeo da razmišljam koliko bi mi vremena trebalo da se spustim dole, šta time dobijam i koliko vremena imam da posetim znamenitosti ove zemlje. Pre nekoliko meseci sam promenio posao, tako da su dani godišnjih odmora deficitarna roba za mene u ovom trenutku. Ipak korona možda i nije izabrala lošu godinu da nas poseti… I tako, gledam ja mapu, pa malo gledam motor, pa opipavam teren na poslu oko toga koliko dana odmora bih mogao da uzmem i kad. Načelno se dogovorimo šefica i ja da uzmem slobodnu prvu nedelju avgusta, jer zbog obaveza u firmi mogu ili tad da idem na odmor ili negde u oktobru-novembru. A tad zaista ne znam šta bih radio bez obaveza. I ovako radim od kuće i osećam se kao da sam na odmoru. Cela organizacija bila je u magli do samog dana puta. Uspeo sam da izboksujem i slobodan petak kao šesti radni dan, koliko sam i imao na raspolaganju. Ipak, zbog količine posla i još nekih obaveza koje honorarno završavam, pripreme za ovaj put sam obavio veoma šturo, a i za njih sam imao vremena samo kasno uveče. Samu kupovinu sam završio veče pred put. Dakle, maltene idem u nepoznato, bez tačnog plana gde ću da se smestim, koliko ću tu tačno da budem i šta ću da vidim. Imam kratku listu u telefonu mesta za posetiti, pa ću u hodu da je brusim. Veliku zahvalnost dugujem @.milke. koji mi je dao nekoliko kvalitetnih saveta oko ovog putovanja. On se vratio iz Albanije oko 15 dana pre mog polaska i ima najsvežije informacije. Zahvaljujući njemu znam da postoji kamp na obali mora malo izvan Valone. Zbog toga, pakujem šator i vreću i imam ideju bar gde bih mogao da se smestim kad stignem na more. Znao sam da želim nekoliko dana da se opustim, kao i nekoliko dana da se vozim po samoj Albaniji. Pakujem se u Louis vodonepropusnu torbu veče pred put i spremam se da ustanem sutra u 6h kako bih do pola 8h krenuo. Uplatio sam zdravstveno osiguranje koje pokriva Covid-19 za mesec dana, pa i ako me strefi dole, bar znam da ne moram da se brinem da li ću morati da platim lečenje. Oko ponoći sam u krevetu i alarm je navijen. Sutra kreće avantura. * PS. Kao kad igramo jamb, tako ja sad najavljujem da će ovaj putopis biti opširan. Svakako to ne obećava nužno i visok kvalitet, ali kao što se kaže, lepota je u očima posmatrača (čitača) Nadam da ćete imati vremena i želje da ga pročitate, kao i da ćete uživati. Može se desiti da tempo objavljivanja ne bude baš dinamičan, jer imam i snimke sa kamere koje bih voleo da zakačim uz većinu postova, a znate i sami da montaža i vreme koje ona traži je usko vezana za znanje onog koji montira, a kod mene je to i dalje na jako niskom nivou tako da se može desiti da ili razmak između dva posta bude malo duži ili da jednostavno ostavim kačenje videa za neki kasniji momenat dakle, kao i uvek, strpljenje je naš veliki saveznik

Momci, imam problem sa distanerom za centralni štender - ili je otpao ili se nešto drugo desilo, pa mi se sad štender sa jedne strane naslanja na auspuh, a druge strane ga kači lanac (vrlo malo ali svejedno ne valja). Jel imao neko ovakav problem? Video sam na drugom VFR-u da je kod njega distancer montiran (zavaren ili šta li) za sam auspuh, ali kod mene tako nečega nema...

Zato ja u bermudama idem maks kilometar od kuće i ni cm dalje

Ne znam gde su hladnjaci kod FJR-a, ali kad krene da bije vrelina što pod dupetom, što po nogama, to stvarno ne bih poželeo bilo kome. Meni je "peak"-ovao na 112'C pri penjanju iz jednu planinu. Mislio sam da će sve dlake na nogama da mi spali kroz (lanene) pantalone

Ja sam prvo kupio LS2, ali sam odmah shvatio da ne mogu da zakopčam kaiš, a da me bukvalno ne guši. Tako da sam nju vratio i kupio MT Blade. MT-om sam skroz zadovoljan. Ta 11.000 dobio sam kacigu sa sunčanim naočarima i naknadno doplatio pinlock. Koliko je bučna ne znam, jer ni jednu drugu do sad nisam imao. U svakom slučaju, čepove u uši i nema problema.

Evo prespavao sam jednu noć u Arpenaz 3 šatoru, pa mogu da kažem da mi je žao što nisam uzeo Fresh & Black verziju, jer me je sunce probudilo već negde oko 6h. I ono što mi nikako nije jasno je kako ovaj šator nema dve stvari koje i jefitniji šatori imaju: Uzice da se drže spoljni sloj ulaza u šator kad želiš da samo unutrašnji sloj bude zakopčan One zatezače kanapa koji se kočićima fiksiraju za zemlju

Da, da, usao i ja juce bez problema i u Kosovo i u Albaniju.

Ja planiram polazak za Albaniju u petak ujutru, ali su informacije kontradiktorne. Negde kaže da test ne treba, negde kaže da ne treba za one iz Preševske doline. Kopneni ulaz se pominje samo u slučaju putovanja sa aerodroma i to tri sata uđi-izađi. Za to vreme se prođe celo Kosovo na dva točka, valjda će neko malo konkretnije info da napiše.

Najbrže do Albanjie u ovom trenutku.

AMSS nema ništa od podataka o prelazima na Kosovo na sajtu, pa sam ih zvao danas. Kažu nemaju zvanične informacije jer dobijaju samo info o zvaničnim državnim graničnim prelazima i kao da očekujem da će iskoristiti svaku priliku da ljude vrate.

Ja sam vrv slep, jer kad kucal ctrl+F ne nalazi mi Kosovo. Da se razumemo, verujem ti jer i meni tako u glavi, samo ne bih da opet za 5 dana tražim info i da ne mogu da je nađem.

Jel zna neko da li je moguće tranzitno proći kroz Kosovo u ovom trenutku? Pokušavam da nađem vesti na ovu temu, ali poslednja info koju nalazim je od 3. juna, a od tada svašta se izdešavalo. Edit: vidim da se Milke vratio odande pre neke dve nedelje, ali i to mi je dosta zastarela informacija.

Svaka čast momci i na avanturi i na opisu iste!

Ova avantura ipak do sad nije zaživela, ali je i dalje u planu.

Kakav pogled

Već danima pokušavam da nađem radnu stolicu da kupim, iskrivih se u ovoj iz koje radim, evo već od marta. Bio sam na dosta mesta po BG-u, nijedna me nije kupila, tako da već nekoliko dana planiram put do Novog Sada. Jer kako otvorim gugl, tako mi izbacuje prodavnice po NS-u. Danas, iako je subota i većina tih mesta ne radi, odlučih da se provozam do gore. Kišno odelo u kofer, pa kako mi bude. I ne da mi je bilo! Od jednog tmurnog dana, današnji se, u NS-u, pretvorio u možda i najlepši letnji dan ove godine. Temperatura 23-24'C, taman za vožnju. Popnem se do Petrovaradinske tvrđave i pravo na onaj bedem gde bude main stage na Exitu. Popnem se na bedem, spustim jaknu na travu i izležim jedno 20 minuta na suncu. Opustilo me više nego svaki dan na Lidu do sad. Gledam onaj NS i nekako mi baš lep. Odatle kroz centar do prodavnice, ali zalud, izbor kriminalan. I ono što sam gledao ne netu katastrofa. Šta ću, vratim se na jedan index i opet nazad istim putem. Već je krenulo da se mrči u pravcu mosta Slobode, tako da nisam otkrivao nove puteve, već lagano, brzim korakom, za BG. I usput, u Inđiji, opet vidim jedan poznati, crno-narandžasti KTM

U jbt, pa kako si došao do njega, odnosno on do tebe? Tamo si živeo, kupio ga i transportovao do ovde?