Srećan put i od mene! Pošto vidim da ima raznih ekipa koje će dole ovih dana, evo fotke mesta gde se skreće za Gjipe plažu, pa ko hoće da ide, da ne luta.

Vidiš, i ja sam imao utisak da je asfalt klizaviji nego kod nas.

Pocetak i kraj su losi, srednji deo koji pocinje negde na pola puta i ide skoro do vrha je top top za voznju. Neka srede ceo taj put i bice bas lepo voziti do gore.

@ZoraNS nije to taj Nenad, tog Nenada poznajem od ranije A i mislim da on vozi 1100? Zaboravio sam da imam fotku, možda neko prepozna momka po opremi.

Imam rođaka koji je služio vojni rok na Straževici pre nekih 10 godina. Kaže da je unutra sve ostalo netaknuto, baš kao što je @yogibear i naveo u postu. * Moja kratka vožnja se pretvorila u jednonoćno kampovanje na Kopaniku ovog vikenda. Spakovao sam se u subotu i krenuo sa šatorom za slučaj da odlučim da ostanem gore. Išao sam Ibarskom, pa onda Dolinom jorgovana do Jošaničke banje, a u povratku na Rudnicu, pa opet Jorgovani. Čitao sam ovde da je ljudima Ibarska dosadnja za vožnju, a meni baš naprotiv. Od kad se otvorio autoput, meni je ona od Ljiga do Čačka super, tako da sam uživao ceo dan vožnje. Čim sam se popeo na Kop i parkirao oko 1h kod Konaka da se orjentišem, staje pored mene GS sa bračnim parom na njemu. Ispostavi se da je u pitanju @Milance 067 od kog sam kupio Diverziju, koja je i ovde bila oglašena na prodaju, sa suprugom. Kako se nismo od kupoprodaje videli, uz malo mog premišljanja da li da prvo dižem šator i da se onda šetam ili to da ostavim za kasnije, popesmo se žičarom odmah do Pančićevog vrha zajedno i posle te šetnje se rastasmo uz mogućnost da se kasnije opet vidimo. Ipak, pošto sam još u ful opremi, reših da nađem mesto za šator, skinem se, pa tek onda da idem u dalje obilaske. Uz pomoć lokalnog infocentra i jednog radnika NP-a, saznah gde mogu da se smestim na tu jednu noć. Mesto je u blizini Rtnja, ali je u šumarku, tako da sam izolovan u šumici čemu sam se i nadao. Dizanje šatora traje mnogo kraće od pakovanja, tako da sam oko 4h spreman za šetnju. Krećem od Rtnja i idem do Skituljka na pitu sa borovnicama, a onda dalje uz stazu uzbrdo. Dušu sam ispustio i na ovom i na svakom sledećem usponu. Skoro da me je sramota. Na Kopu prave gondolu koja bi trebalo da ide od Brzeća do Gvozca kao i (bar) još jednu novu stazu. Ja se spuštam niz Karaman do centra, odlazim da kupim vodu i u tih 10 minuta kasnim na poslednju vožnju žičare. Hteo sam do Sunčane na zalazak sunca, ali preko Pančića. Ipak ću morati peške do gore. Na Sunčanoj se ne vidi previše u daljinu, ali je jako lepo, tako da ovde malo čitam, sušim se od znoja, a na kraju čak i dremam na travi sve dok temperatura kasnije ne padne dovoljno nisko da je vreme obući duks. Oko pola 7 rešavam da se popnem na Pančić peške odavde i za to mi je trebalo oko 20 minuta. Sad je na Pančiću prazno, jer žičara ne radi, a sunce zalazi i senke se razlivaju po brdima i šumi u okolini. Posle nekog vremena kad je sunce već dosta nisko, krećem u spust niz jednu od staza koje vode sa vrha. U podnožju jela rastu maline i borovnice koje moj spust usporavaju, ali mi stomak ispunjuju. Nadao sam se da ću naleteti na šumske jagode, ali ipak ne ovog puta. Dolazim do centra koji je sad već pun. Neki sede na ležaljkama na stazi i slušaju muziku, dok ostali popunjavaju bašte restorana. Isprva se pridružujem prvima, a onda kad je već poprilično zahladnelo odlazim i ja na, precenjenu, večeru, pa u kamp. Ovo fizičke aktivnosti me je izmorilo, pa očekujem da zaspim k'o klada. U mrklom mraku pronalazim šator i ležem. Čitam sve dok mi nije postalo hladnjikavo da držim ruke van vreće, a to je negde oko 22.30h. Od tada, pa do pola 5 ujutru maltene neću spavati. Nije mi hladno, ništa me ne sprečava da zaspim, osim toga što mi se ne spava. Oko pola 7 sam se probudio, ovog puta jer mi jeste hladno. Dakle, 2 sata sna, a čeka me povratak za BG. Pogled za dobro jutro Bezuspešno sam pokušao da još malo odremam i oko 9 ustajem. Doručak i dosta dugo pakovanje stvari, šatora i montiranje na motor znače da kasnim sa planom. Umesto u 12, za BG sa parkinga Rtnja krećem u 13h sa Nenadom kog sam upoznao nekoliko minuta pre toga. Vozi novu Afriku Tvin i predlaže da se pustimo preko Rudnice, pa onda da idemo za Kraljevo zajedno. On će ovde da preseče preko Mataruške banje i dalje kući ka Aleksandrovcu, a ja za BG. Oko polovine puta vozim iza njega, ali kako on malo sporije vozi od mene, pretičem ga i kolonu isperd nas (nisam došao ovde da bih vozio 70 na sat iza 5 automobila), uživam u vožnji, a kasnije ga čekam na dva mesta. Ipak, kako žurim prvo za vikendicu, pa za BG, pozdravljam se sa Nenadom i nastavljam dalje svojim putem i u potpunosti svojim tempom. Oko 3h kod Lađevaca me je u trenutku presekao umor, pa stajem na pumpu, pijem guaranu i ležem na travu da se malo regenerišem. Odavde imam još 2 sata do vikendice gde me čeka ručak i nastavak puta kasnije za BG.

Svašta ima između GS-a i nečega od 250 kubika Ovo je samo moje mišljenje, uzmi naravno šta ti dogovara, ali ima baš jedna tema momka koji je kupio prvi motor tako slabašan, i vozio ga mesec dana i onda prodavao da bi uzeo nešto jače.

Druže imaš 31 godinu i pominješ motor od 250 kubika, dal si realan

Što se tiče slika, mislim da sam većini slika koji imaju neku vrednost pronašao mesto. Imam nekoliko snimaka koje nisam još detaljno pogledao, pa možda od toga uspem da izmontiram neki video. Voleo bih da sklepam neki o vožnji do Sarande pored mora, ali videćemo. Možda za vikend nađem vremena da se igram sa njima. Za kraj, imam utisak da fali neki kratki zaključak. Osim što vam se dopalo, ne znam kako je moje raspoloženje zvučalo kroz tekst, ali ne bih želeo da mislite da je moje iskustvo sa Albanijom bilo loše. Naprotiv, bila je ovo avantura sa dobrim i lošim stranama kao što ih ima svaka i u kojoj sam uživao i na koju sam ponosan. Ako izuzmemo ovaj forum, poznajem jako mali broj ljudi koji su bili u Albaniji. Zbog toga smatram svoje iskustvo vrednijim od npr. odlaska u CG, Grčku, Bugarsku... Činjenica je da su neki negativni aspekti kod mene ostavili snažan utisak, kao što su saobraćaj i ta neka opšta nekultura, ili moj doživljaj opšte nekulture. Ipak, to ne znači da mi se zemlja nije dopala. Iako je saobraćaj takav kakav je, glavni magistralni putevi su jako dobri, tako da kad nije gužva stvarno jeste lepo za voziti motor. Priroda je lepa, more je fenomenalno i mislim da Albanski turizam ima jako veliki potencijal. Samo je bitno da ga oni na pravi način iskoriste. Kako su krenuli sa gradnjom, nisam siguran da su na pravom putu, ali ko sam ja da sudim… Postavlja se pitanje da li bih otišao opet u Albaniju? I sam razmišljam o ovome već neko vreme. Mislim da je konačan odgovor da bih, ali sa nekoliko uslova: Da idem sa nekim ili bar da odsednem u hostelu. Manjak ljudi koji pričaju engleski je evidentan, pa bi bilo lepo imati s nekim popričati svaki dan na miru, popiti piće, otići na plažu. Aktuelna situacija sa virusom svakako utiče na ove mogućnosti. Išao bih u mesecu koji nije avgust. Kraj juna i početak jula, kao i, verujem, septembar su bolje opcije ako uzmemo u obzir da su tad temperature verovatno nešto niže, a možda i vlažnost. Sigurno je manja i gužva u priobalnom delu. Posle razgovora sa Drinijem, stekao sam utisak da većina Albanaca baš u avgustu ide na odmor. Ako bih išao prevashodno na more, išao bih kao najgori penzioner – parking u jednom mestu sa top plažom i da ne palim kola do dana povratka za BG. Ako bih otišao motorom, teško da ga ne bih upalio za to vreme i provozao se okolo Za kraj, drago mi je da vam se putopis dopao. Nisam planirao da bude ovako opširan, ali isto to nisam planirao ni prošle godine, pa ni jedan od njih nije ispao štur. Videćemo kakav će biti sledeći

I kod nas sam pržio, ali sam na pumpi bio jedno pola sata, pa se nadam da neće stići čestitka Ne znam kakav je kvalitet goriva na Kosovu, ali vidim da ima Shell pumpi na sve strane. Svakako je jeftinije gorivo nego kod nas, a mislim jeftinije nego i u Albaniji. Ja se nažalost nisam točio na Kosovu.

Dan 8. Valona – Beograd Ustajem bez problema ujutru, pakujem vreću i dušek, ali pakovanje šatora traje malo duže. Smestio sam ga pod dva drveta masline, pa je malo umusavljen. Plus, podigao sam ga na vlažnoj zemlji, pa ga treba oprati koliko se može pre pakovanja. Moja "kuća" pre polazak. U pozadini je ta letnja kuhinja u koju sam se sklonio pred oluju i odakle mi svetlo nije dalo da spavam Cela operacija traje malo duže nego što sam planirao, tako da sam tek oko 8.45h na motoru. Imam jedno stajanje u planu u Valoni da kupim magnete i onda dalje pravac za Beograd preko Drača. U Valoni sam odmah malo nervozan zbog gužve u saobraćaju i rešen da mi se više jebe da ih čekam da prođu i poštujem propise, tako da kao najgori lokalac parkiram motor na iscrtanom „ostrvu“ između dve trake i prelazim ulicu znajući gde me čekaju magneti. Ipak, ljudi moji, ja nisam sišao sa motora, ni nogu nisam prebacio, neko dete je dotrčalo da prosi ponavljajući „manđare, manđere“. To je ista ona ekipa od prvog dana, tako da ih u sebi teram u tri lepe, ignorišem malu i kupujem po šta sam došao bez dodatnog zadržavanja. Možda se neko od vas neće složiti sa konstatacijom da ih „teram u tri lepe“, ali mislim stvarno je preterivanje. Nit te fino pitaju, nit sam parkirao motor, odmah se pojavila da prosi. Razumećete da sam već i na kraj živaca sa saobraćajem i kad se sve nakupi, bukvalno sam bio u fazonu da mi se samo skinu s živaca i da krenem nazad. Naravno, mojoj globalnoj nervozi doprinosi to što nemam kišno odelo sa sobom, a zadnjih nekoliko dana je bilo kiše, čak i juče malo na plaži. Krećem nazad u subotu, jer je tad najveća šansa da imam suvo vreme, tako da zbog ove svoje nepromišljenosti u neku ruku „gubim“ dan puta. U svakom slučaju, ispostaviće se da je povratak u subotu dobra odluka, jer ću imati nedelju da sredim stan i dođem sebi pre nego što me talasi emailova preplave u ponedeljak. U Valoni kupujem šta mi treba i krećem dalje. Obilazim sve što se može obići, uključujući i ležeće policajce kojih ima koliko hoćete u ovom delu ulice, stajem samo da presvučem majicu i krećem za Drač. Za sada nema šta osim gasa i pravo. Kroz Drač sam samo prošao. Arhitektonski izgleda isto kao i ostatak Albanije. Šarene zgrade na kojima se ispira boja fasada, a vlaga tu i tamo izbija kroz njih su na svakom koraku pored auto-puta. Ja nastavljam pratim putokaze i, nakon izlaska iz grada, zaglavljujem se u gužvi. Mnogo kamiona, automobila, jedna traka i dosta saobraćaja iz suprotnog smera znače da mi nije jednostavno da pretičem kolonu, ali se ipak snalazim. Pratim putokaze koji su u globalu dosta dobro postavljeni širom Albanije, ali pratim i tablice kola koja dolaze ka meni. Srećan sam dokle god vidim RKS tablice, jer to znači da sam na pravom putu. Ipak, najsrećniji sam kad sam izašao na auto-put. Dve trake znače da nema niko više da davi ispred mene. Dajem gas i pravim prvu pauzu na oko 50km od granice. Pumpa je velika, prostora u rezervoaru imam sad već toliko da mogu da potrošim ovo para što mi je ostalo i uz to da jedem. Mislim da sam za pola sata sve završio i nastavljam da furam dalje. Sad kreće deo autoputa gde nema pumpi, ali ima jako lepih, dugih i brzih krivina, tako da je dalja vožnja pravi užitak. Malo pred granicu plaća se parking. Plaćam tih 200 ili 250 leka i guram motor kroz rampu koliko da se pomerim da ne pravim red, a da imam vremena da stavim rukavice i spakujem novčanik. Iza mene kroz rampu prolazi Golf 3 koji staje i vozač komentariše na Srpskom kako imam lep motor i kako on vozi Suzuki „gore u Švedsku“ i uz lepe želje odlazi dalje. Ja se zahvaljujem, ali mi ništa nije jasno. Albanac sa švedskim tablicama na dobrom Srpskom jeziku komentariše moj motor na severu Albanije… Ok… Nadalje on vozi ispred mene i dosta dobro pegla onog Golfića, dovoljno da dosta dugo ne mogu da ga prestignem. Ne pokušavam, ali primećujem da je solidno ispred mene i prolazim ga tek kad je dobrano usporio. Stižem na prelaz Morina i stajem u red. Ima dosta RKS tablica oko mene, pa odlučujem da ne idem preko reda. Ionako sam 11. u redu, a prolaz ide brzo. Pogled na planinu i auto koji nije bio baš najsrećniji mojim fotkanjem Gledam tako oko sebe, primećujem da i dalje bije onaj vetar i razmišljam koliko li je vojnicima hladno moralo biti na Paštriku i Košarama ’99. Gledam planine oko sebe i pada mi na pamet da možda baš i gledam u Paštrik u tom trenutku. To je gola planina, a karaula Morine je tu u blizinu. Vadim telefon i slikam predeo i tu planinu za koju mislim da je ova. Međutim, vidim i da se momcima u zajebanom audiju pored mene baš i ne dopada što fotkam. Možda misle da fotkam njih, jer su tako pozicionirani, pa stvarno tako može da izgleda. Ipak, možda im se ne sviđa objekat mog fotografisanja. Znamo da lokalno stanovništvo nije baš rado da Srbima pokaže put do karaule Košare, pa zašto bi bilo išta drugačije kad je Paštrik u pitanju? Mada liči, Paštrik nije - on je tamo malo dalje i ne vidi se odavde Malo se momci pomere u redu, ali i dalje me gledaju iako sam iza njih. Ne plašim se, jer još nemam razloga da se plašim, ali nije mi baš potpuno svejedno. Vidim da prolaze graničnu kontrolu pre mene i parkiraju sa strane. Ja se mislim, ima da nagazim odavde kroz Kosovo samo da se što pre maknem od prelaza. Iza mene u redu je opet onaj Golf 3 i nakon moje kontrole dokumenata i ponovnog parkiranja, opet prolazi pored mene, spušta prozor i pozdravljamo se. Ja onako koliko sam mogao glasno kroz kacigu zezam se pitavši hoćemo li zajedno (da vozimo dalje) dok Golf odlazi. Siguran sam da momci iz onog auta parkiranog pored nisu to mogli da čuju, ali ja bar imam utisak da sam im stavio do znanja da nisam (u potpunosti) sam Spuštam sunčani vizir, krećem i držim glavu napred, ali krajičkom oka gledam gde ona dvojica, sad van kola gledaju. Činjenica je da gledaju u mom pravcu, tako da odmah dižem brzinu na 170 km/h i manje od toga neću voziti kroz Kosovo, a kasnije će se ispostaviti, ni kroz Srbiju. Posle sat i 15 minuta sam na prelazu Merdare. Ulazim u Srbiju i susrećem se sa realnošću naših puteva. Vidi se da našoj državi putna veza sa Kosovom nije na listi prioriteta. Uz brzu posetu apoteci u Prokuplju (ispao mi čep za uši sad kad sam izlazio sa Kosova), nastavljam do autoputa i Nisove pumpe kod Niša. Ovde sam rešio da napravim pauzu, natankujem se, pojedem nešto i onda nastavim put kući. Vetar je jak i obara mi tek otvorenu konzervu Guarane. Ovo je maltene proročka scena za sledeća dva i po sata vožnje. Nadalje, sve do Beograda, vetar me šiba, bije, šamara, trese mi glavu u kacigi i vozim maltene naslonjene glave na tank-torbu kako bih se maksimalno zaštitio od udara njega. Dok držim brzinu kao i na Kosovu, vetar mi je kacigu toliko nabacio na lice da sam u jednom trenutku uspeo da je bukvalno poljubim u vožnji, čisto da vidim da li mogu ali dobro, vrlo fino ona pazi na mene, tako da poljubac nije nezaslužen Na parkingu ispred kuće sam oko 18.40. S obzirom da sam krenuo, efektivno posle svih stajanja, oko 9.30h, jako sam zadovoljan prolaznim vremenom i činjenicom da sam stigao pre mraka. Parkiram motor i krećem sa raspakivanjem. Gledam one silne stvari koje sam poneo, a nisam ih obukao. Sve što sam od njih uspeo da uradim je da ih izgužvam. Za sledeći put, moram pametnije da se pakujem i da stvorim mesto za kišno odelo kako znam i umem. Posle 2453km ukupno i 733km poslednjeg dana, odlazim na zasluženi jednodnevni odmor pre nego što krenem u nove radne pobede Šator je u beloj kesi koja se raspada još od prvog dana, ali nisam uspeo da nađem drugu. Jedan "gomisteri" je pitao zašto bi mi dao kesu i na moje objašnjenje samo rekao "ne"

Tim putem sam prošao motorom 2018, pa onda ponovo ove godine pre oko dva meseca. Sigurno jedan od najlošijih puteva kojima sam vozio kod nas (ako uzmemo u obzir da jeste asfaltiran put, a ne makadam).

Dan 7. Dhermi plaža Već znam koje je mesto na koje idem, tako da nema mnogo potrebe za planiranjem ovoga jutra. Skok na motor, pauza za doručak u Orikumu gde klopam burek i pravac plaža i iste one ležaljke koju sam već nekoliko puta do sada trošio. Lepa slika za oprostiti se s morem Voda je fenomenalna kao i prvog dana, sa onim toplim filmom na vrhu. Nema šta, ovde sam do oko pola 7 uveče kad se pozdravljam s morem i odlazim nazad u kamp na prvu turu pakovanja. Večeras pakujem sve od odeće i obuće tako da mi za ujutru ostane „samo“ pakovanje dušeka, vreće za spavanje i šatora. Navijam sat za 6h i ležem.

Stvarno nije realno da treba svi da prođemo preko onih kratera i kamenjara da bismo došli da vidimo prirodne lepote. Što se mene tiče, ok je i da se napravi parking odakle bi krenula pešačka staza, ali da ima gde da se ostavi auto. Ovo sad je stvarno užas.

Drago mi je da vam se dopada društvo još malo pa smo stigli do kraja @doktor Bio sam u kampu koji je na oko 10km južno od Valone. Tu sam išao, jer sam dobio preporuku za kamp pre nego što sam krenuo odavde. Hteo sam da budem na moru, ali i da mogu da idem da se vozim okolo. Razmišljao sam i da se spakujem, pa da se pomerim još južnije kako bih bio bliže plažama koje su mi se dopadale, ali to me je ipak mrzelo da radim. Čak sam hteo da pređem na samu plažu i da ne budem u kampu (kampovanje je legalno svuda u Albaniji osim ako nije drugačije naznačeno), ali u tom trenutku imao sam još oko 3 dana na raspolaganju, a pakovanje i sklapanje šatora, pa onda ponovno njegovo podizanje bi mi oduzelo previše vremena. Vidim da nisam kačio mape kuda sam vozio, na to sam malo zaboravio. Ali evo sad možete da vidite gde je kamp u kom sam bio i kakva je putna infrastruktura u ovom delu zemlje: Plus, sad kad razmislim, pomeranje južnije ne bi bila dobra odluka u smislu vožnje okolo. Od ovog kampa, jedino veće zagušenje ako hoću da se vozim je Valona. Da sam negde južnije bio na moru, morao bih ili da se vraćam nazad na Valonu, pa da vozim istim putem kao i do sad ili da se spuštam do Sarande pa onda istim putem kao za Đirokastru. Vremenski gledano samo bih izgubio, jer do Valone je auto-put, a dalje niže ka Sarandi je magistrala. I treća stvar, gledao sam situacije sa kampovima na plažama, ali neki od njih su sad i zatvoreni zbog virusa...

Uživao sam Ne znam da li su još negde tramvajske šine uske kao u Beogradu. Nego, koliko se ukupno izvrteo sat na jugiću?

Taj prilaz Uvcu, bilo kojem njegovom delu, je užas i za kola i za motor.

Dan 7. Đirokastra Pogled na grad Đirokastru sa tvrđave Nisam se najsjajnije naspavao, jer sam šator pomerio tačno ispred one kuhinje u kojoj je bio za vreme oluje, a neko nije ugasio svetlo kad je završio u kuhinji, tako da mi je bolo oči dosta dugo, sve dok nisam bacio neku majicu preko očiju. Upaljenog lica ustajem oko pola 9, oblačim se i krećem na put. Do Đirokastre se može na dva načina: Sličnim putem kao juče i taj put traje 2 sata Pored mora sve do Sarande, pa onda preko planine do Đirokastre. Ovaj put traje duže, oko tri i po sata kaže Gugl Velika želja mi je bila da vidim kako izgleda albanska obala sve do Ksamila, tako da ovo „ranije“ ustajanje i polazak oko 10h znače da imam dovoljno vremena da se spustim do Đirokastre preko Sarande. Ponovo, vozim preko Llogare. Do sada sam već nekoliko puta odvozao ovaj put i danas je saobraćaj je slabiji. Dakle, vožnja mi pričinjava veće zadovoljstvo i zbog toga što nema ko da me usporava, a i zato što sam već ušao u štos sa serpentinama. Plaža Borsh, jedno od mesta do kojih sam želeo da dođem, ali nisam stigao da ih posetim Do Sarande, put krivuda i nekada je blizu mora, na visini, a nekada zađe i u brda. Ipak, lepi se prizori smenjuju ispred mene, put poprilično prazan uz samo povremeni gužvanjac u selima kroz koja prolazim. Kvalitet puta je odličan osim u jednom selu. Ovde je lomnjena kaldrma podloga, nešto kao Vesićev Trg republike pre nego što su okrenuli kocke, zalili ih silikonom i to nam naplatili. Srećom, ovo selo nije veliko, pa je podloga ovakva samo nekoliko desetina metara. Posle oko dva sata vožnje, približavam se Sarandi. Za nju znam da je veliki grad i nemam velike želje da se ulazim u nju. Znam da postoji tvrđava na uzvišenju, pa odlučujem da nju posetim i iz daleka uživam u pogledu na more i sam grad. Put do gore je uzan, sa rizlom na serpentinama i povremenom tucaničkom podlogom. Od magistrale od zamka treba oko 5 minuta vožnje, pa ubrzo parkiram i krećem u obilazak. Pogled na Sarandu sa tvrđave Tvrđava je, očigledno, renovirana u poslednjih nekoliko godina. Danas se u njoj nalazi restoran sa kafićem i fenomenalnim pogledom na more. Saranda, viđena odavde, podseća me na Budvu. Veliki grad načičkan visokim zgradama raznih boja kao i u ostalim primorskim delovima Albanije. Osim pogleda na more, sam grad me ne impresionira, tako da nastavljam dalje. Sa tvrđave Saranda Želim da sipam gorivo pre nego što se odaljim od grada, jer mi se nekoliko puta dešavalo da ne mogu da nađem pumpu koja prima karticu. Stajem na Kastrati pumpu kod Sarande, tankujem do kraja i bivam zajeban prilikom naplate. Nisam siguran koliko sam sipao, ali znam da je cena bila 1950. Ne gledam šta je prodavac ukucao na POS terminalu, već prinosim karticu. Uzimam slip i vidim da mi je naplatio 19.50 evra. Pokazujem mu i objašnjavam da me je zajebao, a on mi pokazuje na automat i simbol evra kod cene. Ne razmišljajući kažem aha, ok i nastavljam dalje. Naravno, posle 5 minuta mi je sve bilo jasno. Ipak ceo rezervoar kad sipam izađe mi 2500 leka, a kako sad nisam bio baš kritičan, realno je da sipam za 1950. Malo se nerviram, ali neću da se vraćam i svađam, te nastavljam dalje. Na putu Saranda – Đirokastra postoji jedno interesantno mesto koje se zove Blue Eye. U pitanju je planinski izvor na kom voda izvire sa oko 50m dubine. Ovde se može kupati, kampovati, ići na hiking i slične ture. Ovo je Albanija u malom - red planina, red dolina. Berat je tamo negde iza planine u daljini Malo sam zaboravio da ću proći pored ovog izvora i da sam planirao da ide do njega. Zbog toga, iznenađujem se kad vidim da auto ispred mene iznenada koči i skreće levo. Pogledam tablu i setim se šta je u pitanju, kao i gde sam. Nažalost, ovo mesto nisam posetio, jer je put u dosta lošem stanju. Čim se siđe sa asfalta kreće makadamski put sa milion bara i rupa. Kao što se videli, ovih dana je padala kiša skoro svaki dan, tako da su rupe pune vode, a moj motor i moje gume nisu baš pravljene za offroad. Kako nisam raspoložen za rizikovanje, a i čeka me još oko sat vremena vožnje do Đirokastre koja bi trebalo da je poprilično sadržajna, okrećem motor i vraćam se na asfalt. Kasnije saznajem da je put loš "samo" 2km i navodno svaki motor može da ga pregazi. Ovaj put Saranda – Đirokastra ima dosta zakrpa i najlošiji je put kojim sam vozio u Albaniji. Vodi kroz planine, pa voda koja se spira sa njih sigurno utiče na njegovo stanje. Zato vožnja od Sarande do Đirokastre i traje toliko dugo. Jednostavno, ovde nema jurcanja. Ali ima brže vožnje od onoga kako lokalci voze, tako da pretičem koga god mogu i izbijam na čelo kolone, dodajem gas i u nekoliko minuta ostavljam sporu ekipu nekoliko krivina iza sebe. To su te stene pod uglom Ovo mi omogućava da na brzinu napravim fotku terena kroz koji vozim. Ono što je meni bilo interesantno jeste ugao pod kojim stene stoje i formiraju brdo pored kog vozim. Odavde nastavljam još malo da se spuštam i izbijam na raskrsnicu u dolini. Desno je nebo crno i tamo mi se ne ide. Srećom, Đirokastra je levo. Do starog dela, nema puno vožnje. Penjem se u brda i ubrzo sam u centru. Iz ovog smera, dalje se kolima i motorima ne može. Parkiram, sve što mogu pakujem u kofer u motoru, jer predosećam da ni danas neću proći bez kiše i sa kacigom u ruci odlazim da posetim prvu znamenitost za koju vidim putokaz – tunel iz perioda Hladnog rata. Jedna od prostorija iz bunkera Ulaz u ovaj „muzej“ košta 200 leka i ide se u pratnji vodiča. Jedini sam turista u ovom trenutku, tako da dobijam privatnu turu koja traje oko pola sata. Tunel je jako veliki i građen je deset godina! Interesantno je da lokalno stanovništvo o tome ništa nije znalo sve do sredine ’80-ih godina. Predviđeno je da u slučaju rata i nuklearnog udara (troja vrata su štitila ulaz u bunker – dvoja betonska i jedna čelična) celokupno gradsko rukovodstvo se ovde skloni. Začudo, ni jedna prostorija nije namenjena Enveru Hodži. Kaže mi vodič da je on u Tirani sagradio bunker veći i od ovoga. Ipak mi ostaje čudno da nije sebi namenio po jedno mesto u svakom od ovih bunkera. Odavde odlazim da se prošetam po centru i samom gradu. Centralni deo je u potpunosti sređen i pretvoren u pešačku zonu. Stare zgrade su obnovljene, trotoari sređeni i natpisi na svima njima potpuno uniformni – na crnoj pozadini, belim slovima ispisana su imena prodavnica, restorana i hotela. Jedno od ognjišta iz Zekate kuće - jedino je ukrašeno jer se ova prostorija koristila samo za venčanja Ne zadržavam se u ovom delu grada, već puštam da me Gugl odvede do dome porodice Zekate. Ovo je jedna od najstarijih građevina u gradu i, prema rečima vodiča, ništa osim krova nije obnavljano od početka 18. veka kad je kuća izgrađena. Osim zbog stanja u kom je, ova kuća je posebna i zbog toga što je pripadala najbogatijoj porodici u gradu. Bogatstvo porodice se u tim vremenima merilo brojem ognjišta (dimnjaka) koje je jedna kuća imala. Ova ih ima 9. Osim toga, kuća ima i preko 60 prozora i jako puno prostorija. Najniži nivo bio je mesto gde su životinje hranjene (one su imale svoje štale) u dvorištu kuće. Ovde su i ostava, česma, ali i bunker po kome su ova i još mnoge građevine u ovom mestu poznate. Bunkeri su građeni kao skloništa u slučaju napada na grad, ali i ako dođe do puškaranja između lokalnih rivalskih porodica. Zidovi su debeli, a iznad bunkera postoje dva nivoa zaštite u vidu polukružnih svodova građenih od kamena, a preko njih je ravan pod. Iako su podovi u celoj kući pravljeni od drveta, svi podovi iznad bunkera su takođe kameni. Arhitektonski gledano, stil u kom je građena kuća podseća me na neke stare kuće koje se mogu videti na jugu Srbije i, verovatno, u Makedoniji. Turski uticaj se jasno vidi, kako u arhitektonskom smislu, tako i u običajnom. Pod ovim mislim na to da se žene nisu mešale sa muškim gostima i puno soba ima one galerije na kojima bi devojke mogle da budu i posmatraju pridošlice bez da budu viđene. Muškarac je taj koji služi muške goste – žena samo spremi i donese posluženje i preda ga tako da je niko od gostiju ne vidi, itd. Mislim da shvatate u kom smeru su išli običaji - sve smo morali sami Nakon posete 1-na-1 sa vodičem ovoj mestu, nastavljam dalje. Ima još jedna slična kuća koju bih hteo da vidim, ali bez ulaska unutra. Ipak, malo me navigacija zeza, tako da odustajem od ovoga i odlazim na ručak. Ni danas ništa nisam doručkovao, a znam u kom restoranu ovde želim da klopam. Nakon 6-7 minuta sedim u bašti restorana sam i gledam u nebo. Opet se navlače oblaci. Umesto pirinčanih ćufti koje sam već pominjao, a koje bi trebalo da su u ovom restoranu jako dobre, odlučujem da probam jelo pod imenom tave kosi. U pitanju je jagnjetina kuvana/spremana u nekoj vrsti mleka ili sira, a onda je sve zajedno zapečeno. U slast sam pojeo klopu, ali sam i siguran da ima i interesantnijih jela na meniju. Cena 700 leka. Ne odmaram predugo u restoranu, več plaćam odmah. Već je duboko popodne, a ja tvrđavu još nisam obišao. Dakle, sad je pravi trenutak. Lomim se da li da siđem do motora, pa da tražim način da se popnem skroz do nje, ali pomisao na ponovnu spuštanje klizavom kaldrmom me ne veseli, tako da se peške penjem i uviđam koliko sam apsolutno van forme. Izlaz u dvorište utvrđavi Đirokastra Ulaz u tvrđavu je 200 ili 300 leka, nisam skroz siguran. Ulazi se baš u tvrđavu, a onda hodnici levo i desno vode svaki na svoju stranu. Krećem levo i prolazim pored špalira topova koji u ovom ambijentu vrlo impozantno izgledaju. Izbijam napolje i šetam po otvorenom dok mi prve kapi kiše padaju po čelu. Stavljam kacigu na glavu jer ne želim da mi se unutrašnjost iskvasi, a taman mogu i svoju glavu da zaštitim i tako kao marsovac šetam po utvrđenju. Ovo je možda i najzanimljivija tvrđava u kojoj sam bio. Prvo što mi se dopada je što se ulazi unutra, pa možeš da uživaš u arhitekturi unutrašnjosti tvrđave. Nekako su tvrđave u kojima sam bio takvi da se posećuju zidine na otvorenom, a utroba ostaje zabravljena. Ova tvrđava vuče poreklo još iz prvih vekova nove ere. Ipak, zanemarljiv je deo tako starih očuvanih zidina. Sve što se vidi je građeno posle 1500. godine. Svakako zbog ovoga se ne gubi na značaju. "Sahat-kula" na tvrđavi Na samom kraju tvrđave nalazi se jedan od ulaza u nju, kao i „sahat-kula“ koja dominira ovim krilom tvrđave. Ulazim u nekoliko prostorija koje su prazne, ali sam iznenađen i da su čiste. Kod nas znamo u kom bi stanju bile. Par fotki i vraćam se nazad, jer kiša sad već ozbiljno pada. Pošto već nekoliko dana uspešno bežim od kiše, ne planiram danas da pokisnem kao miš. Imam još malo vremena, tako da odlučujem da posetim tri muzeja koji se nalaze u sklopu kiše i ovde sačekam da se vreme smiri. Ta tri muzeja su: Zatvor – jer naravno da se jedno ovakvo mesto koristilo kao zatvor u raznim periodima, uključujući u vladavinu Envera Hodže Muzej Đirokastre Vojni muzej Neću ići u detalje šta gde može da se vidi, samo ću reći da sam ovde proveo vreme dok je napolju sunce sijalo, a kiša lila k'o besna pod uglom od jedno 30’C. Gde je bila duga – ne znam. Ja sam se samo nadao da će da me puste da ostanem što duže. Po radnom vremenu muzeja, on bi trebalo da bude otvoren do 18h. Ipak, to kustoskinju nije sprečilo da dođe oko 17.15h i da me potera iz Vojnog muzeja u zatvorski deo, jedini koji do tada nisam obišao. Tamo sam se zadržao možda 5 minuta, jer su objašnjenja na Albanskom, nema ih puno, sve su prazne ćelije u pitanju i prokišnjava. Jedino što mi je zapalo za oko je da mora da je prokišnjavalo i ranije, jer su na prozorima rešetke bez prozora, pa onima koji su držani tu sigurno nije bilo prijatno. Pa opet, kome u zatvoru, pa i jeste prijatno? Jedno od dvorišta na tvrđavi - oko 80 metara ispod je hladnoratovski bunker Pola sata ranije nego što sam planiram izlazim iz muzeja, ali, srećom, tvrđava je i dalje otvorena. Dolazim do izlaza i vidim da nisam jedini koji čeka da kiša stane. Zbog toga, preostalih 20 minuta iskorišćavam da posetim desno krilo zamka u kome nisam bio. U suštini tu su cisterna i dve grobnice koje su na otvorenom, pa im nisam prilazio. Vraćam se nazad i sedam da odmorim. Kiša se već smiruje i u 17.55h sam već napolju. Spuštam se do motora, ali on je toliko mokar da nema šanse da sad sednem na njega. Umesto toga sedam u kafić i trošim malo leka što mi je ostalo u džepu na vodu i čekam da se sedište prosuši. Posle oko 15 minuta odlučujem da je vreme da krenem, jer se oblaci opet skupljaju. Sedam na motor i vraćam se kući drugim putem. Mape kažu da će mi trebati dva sata. Ipak, putevi su prazni, tako da odvrćem gas u uživam u vožnji. Put je jako dobar i dovoljno širok da može da se vozi dosta brzo. Za manje od 2 sata sam u kampu i, opet, nakon tuširanja i čitanja, ležem da spavam. Tu sam još jedan dan i onda krećem za Beograd. Taj poslednji dan planiram da provedem na plaži i još jednom odvozam Llogara prevoj tamo i nazad.

Dan 6. Berat Oluja je došla i stavila nam do znanja koliko smo u suštini mali. Počelo je snažno da duva oko 5h. Mnogo gore nego jutro pre. Svuda okolo je fijukalo, šipke mog šatora su se opet savijale, ali znao sam da sam bezbedan. Letnja kuhinja, iako otvorena, opasavala je šator sa tri strane. U tom magnovenju šta li se napolju dešava (ne mogu da otvorim šator, jer ne znam da li ću kasnije moći da ga zatvorim) jedino što sam mogao da čujem je kako se pale motori vozila iz kampa i kako ona odlaze. Mene oluja ubrzo prestaje da tangira, tako da posle sat vremena nastavljam da dremam i oko pola 9 ustajem. Napolju, bare na sve strane. Komšijski šator koji je bio razapet pod maslinom i imao prelep pogled na more, sada je spušten i natopljen vodom. Makedonac je kamper pomerio na neko drugo mesto. Vetar je toliko jak bio, da je stariji bračni par odmah svoj šator morao da obori da ne bi odleteo, pa su seli u kola i u njima spavali. Makedonac je pomerio svoj kamper da ga vetar ne bi prevrnuo. Bio je parkiran paralelno sa morem sa kog je vetar duvao i sam kaže da je svašta moglo da se desi. Prvo su žena i on morali neku nastrešnicu da drže da ne bi odletela i povukla vozilo. Kad su je pričrvrstili, pomerili su vozilo na čistinu kako im ne bi neka zalutala grana napravila štetu. Za sve ovo vreme, ja sam se meškoljio u vreći pitajući se koliki je haos napolju. Videvši posledice nevremena, kao i da se vreme razvedrilo, rešio sam da je danas pravo vreme da odem u Berat. Na kraju krajeva, more sigurno danas neće biti baš lepo i čisto. This is not the Berat you are looking for Berat je jedno od mesta na listi gradova koje sam planirao da posetim i nalazi se na UNESCO listi zaštićene svetske baštine. Do tamo imam oko 2h vožnje kraćim putem. Nakon što sam pokupio svoje stvari, izneo šator van kuhinje i smestio ga pod maslinjak, palim motor i idem putem kojim sam i došao do kampa, dakle kroz Valonu. Znam šta me čeka od saobraćaja, tako da nema nervoze, već sam u fazonu da će sve biti ok, samo da stignem do i izađem iz grada. Tako je i bilo. Auto-put, kao i do sada, je dosta neopterećen, tako da ne štedim gorivo, već otvaram gas. Do Berata stižem za tačno dva sata, parkiram među RKS tablicama i izlazim u šetnju. Ubrzo shvatam da to što ja mislim da je stari deo grada, nije ono zbog čega sam došao. Prava stvar nalazi se jedno 500m niže od mesta gde sam parkirao. Palim motor, produžavam dalje i bezuspešno tražim parking u hladu. Kad sam video da ga neću naći, parkiram na prvo najbliže mesto starom gradu i krećem u obilazak. Ovo već jeste to zbog čega sam došao Zbog premeštanja po kampu, dosta sam kasno krenuo i u Berat sam stigao oko 14h. Dok šetam po starom delu grada razmišljam da, iako je lepo, sigurno nije interesanto svaki dan se muvati po uskim ulicama i peti u brdo da bi došao do svoje kuće. Sećam se kako su mene roditelj kao malog slali da „skoknem“ do prodavnice. Ovde takvog skakutanja nema, mada možda može biti kotrljanja Detalj iz starog grada Berata podno kule U jednom trenutku vidim reklamu za nešto što bi se moglo nazvati restoranom domaće kuhinje ili kantinom. U suštini, u pitanju je domaćinsko mesto, čak mislim da je kuća u čijem je dvorištancetu napravljen restoran od 3-4 stola. Dakle, vrlo malo i intimno mesto. Vidim šta je na meniju i srećan zbog šanse da klopam nešto domaće, te ulazim u nadi da ću ovde ručati. Međutim, nisam primetio da je prepodnevno radno vreme završeno. Zbog toga, u dvorištu su samo vlasnik/kuvar/konobar (sve u jednom) i još nekoliko gostiju koji sede za svojim stolovima, ali su svi uključeni u razgovor. Vidi se da vlasnik drži glavnu reč i da se trudi da upozna goste. Videvši me, on mi se izvinjava i skreće pažnju da trenutno ne radi. Pita me odakle sam i na moj odgovor da sam iz Srbije pita da li sam pravolavac kao i on i kaže da se zove Ilija. Ispostavlja se da ima prijatelja u Nišu i da su zajedno radili u Švici. Nekako ispada da svi Albanci imaju prijatelje iz Srbije, vrlo često baš iz Niš Ostavljam Iliju da uživa u razgovoru i izvlačim se iz starog grada. Uz pomoć gugla odlučujem gde ću da ručam. Ipak danas nisam doručkovao i jako se radujem prvom obroku. U restoranu WilDor naručujem ćufte u sosu od luka, jer su ćufte (qinqi) jedna od stvari koje sam planirao da probam. Iako nije to baš taj recept koji sam ja meračio, izborom sam zadovoljan, pa i onim mirisom luka koji me je prvom trenutku odbio. Pogled sa zidina kapije na ulazu u tvrđavu Odavde sedam na motor, kuliram još jednog prosjaka za koga distanca ne postoji ni socijlana niti bilo kakva druga i idem do tvrđave. Put do nje je kaldrmisan sa jako uglačanim kamenom i jako, jako strm. Vozim uz ovo brdo i već vidim dva automobila koja se spuštaju. Da se mimoiđemo ne možemo, jer baš na tom mestu gde bismo se sreli, parkiran je auto u mojoj traci. Vidim da oni stati neće, tako da nemam opciju nego ja da stanem. Sećate se onoga da onaj ko ide uzbrdo ima prednost? Pa, to ovde ne važi… Uz malo muke, nakon što su prošli nastavljam uspon i parkiram na samom ulazu u tvrđavu. Kao i toliko puta do sada na ovom putovanju, kiša preti iz daljine, a nebo se u daljni crni kao da je granica Mordora u pitanju, a ne samo još jedna albanska planina. Zbog toga sve što imam pakujem u kofer. Kacigu sam planirao da nosim sa sobom, jer nemam gde s njom, ali rado prihvatam ponudu portira da ostane u njegovoj kućici. Nekako su sve crkve bile zabravljene gde god da sam bio Za obilazak tvrđave trebalo mi je oko 2 sata. Ovo mesto je posebno zbog toga što se u tim starim kućama u krugu zamka i dalje živi. Dakle, ima hotela, hotelčića, muzeja, ali i jako puno kućica u kojima ljudi žive. Koliko sam mogao da vidim, one su lepo sređene i i dalje u starom ruhu (inače bi bilo pa-pa UNESCO, naravno). Jedna od ulica na tvrđavi Taman kad sam hteo da krenem nazad i seo na motor, pogađaju me prve kapi kiše. Pomalo nervozan, sklanjam se pod zidine u nadi da će kiša brzo stati. Ipak, to se ne dešava. Iako ne pada previše jako, vidi se da je oblak solidne veličine. Sedam u kafić i ovde čekam oko pola sata da vreme stabilizuje i onda odlazim. Ispred mene ide auto i umesto da skrene na onu nizbrdicu kuda sam se peo u dolasku, on skreće levo. Odlučujem da ga pratim. Svakako mi nije svejedno da se spuštam niz uglačanu, a sad i od kiše vlažnu kaldrmu. Od toga ne može biti gore zar ne? E pa ne baš Nagib ovog puta je dosta manji, ali čim smo se spustili sa brda, asfalt prestaje i kreću tucanik i makadam. Ova deonica se radi, pa izgleda kao da ovuda prolaze samo kamioni i ovaj jedan motor. Pitam se kuda je onaj auto otišao. Odavde do kampa opet imam 2h sata vožnje, istim putem kojim sam došao. Izbegavam ovo da radim, ali danas nemam opcije. Em je kasno, em zaista nema načina da za približno slično vreme dođem kući ako bih krenuo bilo kojim drugim putem. Kao i uvek, izbegavam da vozim po mraku. Po dolasku u kamp se tuširam, čitam i ležem da spavam. Kišica pada, ali daleko je ovo od oluje od prošle noći. Sutra planiram da ustanem ranije i, kako nemam šta da premeštam okolo po kampu, planiram ranije i da krenem. Novi cilj je Đirokastra.

Danas opet odvozah Kučevo-Majdanpek, ali odlučih da ne idem preko Rudne glave, već levo kroz šumu na Kapetan Mišin breg. Kojih 40 minuta agonije

Dan 5. Plaže Gjipe – Dhermi Jako rano me budi jak vetar, već oko 5h ujutru. Nešto sam sav k’o na iglama jutrima, pa se pitam da li su mi sve stvari tu i šta se to dešava napolju. Sećate se da sam razapeo stvari na kanap? Promolim glavu kroz šator i vidim da nisam jedini koga je vetar probudio. I Makedonci iz kampera pored su budni i skupljaju veš. Po uzoru na njih, ja činim to isto i vraćam se nazad u šator. Dok šipke ne miruju, dremam još malo koliko mogu, a onda ustajem i spremam se za polazak. Ponovo vozim kroz Llogaru (kao i skoro svaki dan do kraja putovanja) i idem pravo na plažu Gjipe. Danas gužve nema na mestu za fotkanje, pa pravim forku koju juče nisam mogao. To je to mesto za fotku motora Odavde nastavljam dalje i posle nešto više od sata vožje se parkiram, plaćam parking 200 leka (manje od 2 evra) skidam se i ostavljam na motoru sve što mislim da mi nije potrebno. Sledećih 20 minuta lomim noge po kamenju u japankama i stižem do plaže obliven znojem. Ovo je "dobar" deo puta do plaže u daljini Koliko mogu da vidim, ovde ipak ima poneki kafić i restoran, kao i improvizovana zaštita od sunca u vidu mreže razapete na četiri stuba koja se može iznajmiti, a čuo sam da nema ničega. Jedini problem je što jedino mesto zaštićeno od sunca, a koje je slobodno, se nalazi između dve hrpe đubreta. Šta da radim, iskeširam 5e za njega i odlazim u vodu. Nisam neki preveliki ljubitelj kupanja, tako da se u vodi zadržavam možda 15 minuta i izlazim da se prošetam po plaži. Kako je mala, šetam obalom do njenog kraja i tu vidim razne vrste ljudi koji ovde borave, a neki i kampuju. Onaj vetar koji me je probudio tog jutra uzburkao je more, pa više nije bistro kao dan ranije i ima dosta talasa srednje veličine. Ako mene pitate, prelepa je iz daljine, iako ima onih kojima je ovo omiljena plaža u Albaniji... Vraćam se na peškir i sušim se, uzimam da čitam, ali ono đubre u vidokrugu ponekad odaje i mirišljavi znak svog postojanja. Pošto nisam oduševljen celom situacijom, odlučujem da nema potrebe da provedem ceo dan na plaži koja me ne radi i pakujem se. Neki stranci sa nemačkim naglaskom primećuju da odlazim i odmah pitaju mogu li da zauzmu moje mesto. Svakako da mogu i srećno im sa đubretom. Samo u kupaćim, opet, lomim noge do motora. Kad stignem do njega čekam jedno 15 minuta da se osušim, ali na ovim temperaturama to je nemoguće. Oblačim šorts, jer stvarno ne mogu da se uvlačim mokar u pantalone. U roku od 10-15minuta dolazim na proverenu Dhermi plažu na kojoj sam i juče bio. Sve je ovde isto kao i dan ranije osim toga što onog finog filma tople vode više nema. Sad je celo more izrazito hladno. Kao i na Gjipe plaži, i ovde je voda danas prljavija, tako da se kupam koliko da se rashladim i pravo pod tuš, pa na ležaljku. U povratku, penjući se uz planinu na putu ka kampu hoću da izgorim što zbog lokalnih vozača i brzine kojom voze, što zbog toga što mi se zbog vožnje u prvoj ili drugoj motor nenormalno greje. Gledam u temperaturu motora, a tamo na displeju 112’C! Mislim se kad će više taj vrh, tamo je temperatura vazduha niža, pa će se i motor ohladiti. Dakle, nije ni čudo što regler strada na VFR-u, jer i sam ram, kao i ključ mi budu vreli kad parkiram motor. Ovo mu je i jedina mana. Pre odlaska na spavanje stajem u restoran koji je tu blizu kampa. Ništa od onoga što sam ja planirao da probam ovde nema da se klopa. Ispostavlja se da sam seo u pečenjaru, tako da naručujem jagnjetinu i lomim zube na istu. Ispcepkaju je satarom i služe sa gomilom kostiju, tako da ova večera i nije neki ugođaj. Dobra stvar je da su mi na kraju svi zubi i plombe na broju. Više kostiju i izmrvljenih kostiju nego ičega drugog Dolazim u kamp i Makedonac mi kaže da je najavljena oluja za sutra ujutru. I sam sam video na aplikaciji da se nešto sprema, tako da dogovaram sa vlasnikom kampa da pomerim šator u letnju kuhinju. Kako je duvao vetar ovog jutra, ne bi me čudilo da bude noćas neki haos. Uz zvuk frižidera koji mi radi iza glave, padam u san. U nastavku je vožnja kroz nacionalni park Llogara. Snimak bi bio intersantniji da sam ga snimio bilo koji sledeći dan, jer je bilo manje saobraćaja, ali pogreši čovek

DD moto iz Rume je imao nekad nastavke sa Alija, pa proveri šta ima da ponudi. Pitanje je kakvo je sad stanje kod njega.

Dan 4. Dhermi plaža Četvrtog dana se budim već oko 6h ujutru zahvaljujući suncu koje mi gađa šator. Nadao sam se da će planine iza mene biti moj saveznik, ali od toga ipak nema ništa. Okrećem se po dušeku, nastavljam da dremam još malo i ustajem oko pola 9h. Gledam šta mi je činiti. Čuo sam da ima mnogo dobra Gjipe plaža koja je malo nakon plaža Drymades i Dhermi. Do nje ima oko 15km vožnje, pa jedno 20 minuta peške, pa mi se ne ide odmah tamo. Ipak sam današnji dan, makar njegov početak, zamislio opuštajuće. Donosim odluku da idem na neku od plaža u civilizaciji. Spremam se ne baš brzo, pakujem peškir, kremu za sunčanje, knjigu, novčanik i telefon i penjem se na motor. Do ovih plaža treba proći kroz Llogara nacionalni park i preko prevoja koji nosi isto ime. Očekujem lepu prirodu i interesantan put i tu se moja očekivanja završavaju. Prva stvar koju iskušavam jeste horor albanskog saobraćaja brzine 40 km/h. Kome do sad nije jasno koliko mi sve vezano za njega ide na živce, mislim da polako dobija sliku Albanske planine na sve strane i put koji vodi do mora i dalje na jug Prilazim planini i krećem u uspon. Serpentine se smenjuju, ja se sa njima nekako borim. Izazovne su mi za vožnju jer sam pre nekoliko meseci učio kako da ih savladam. Ipak, nisam imao mnogo prilike da vežbam do sada. Sa nadmorske visine od nekoliko metara ubrzo se nalazim na 1043m što je visina prevoja. U penjanju iz pravca Valone vozi se kroz šumu. Ipak, kad se dođe do vrha i krene u spust, planina je potpuno gola i pogled puca na plažu ispod. Kao i svaki turista, stajem da napravim fotke na nekoliko mesta i nastavljam dalje. Spuštajući se, vidim super mesto za fotku i jedan TDM kako parkira baš na tom mestu. Pratim i stajem u red za slikanje. Sada smo tu samo nas troje, ali oni nikako da pomere svoj motor kako bi moj došao na red da se uslika. Predlažem da ih ja slikam zajedno i saznajem da je u pitanju par sa Krfa. Gledam oko sebe i vidim prvi bunker na ovom putovanju koji se nalazi nekoliko stepenika ispod mene. Šetam okolo i shvatam da je motor Grka parkiran na samom bunkeru. Saznajem da je njihov plan tog dana da se spuste do Ksamila. Meni je to previše vožnje posle svega ovih dana, tako da se ja držim svog plana da se smestima na plaži podno prevoja i ovih bunkera. Maltene da odavde mogu da odaberem suncobran. Levo je plaža Dhermi, desno (ne vidi se na slici) Drymades Nažalost, ovog dana nisam stigao da napravim fotku motora gde sam želeo, jer je autobus ukrajinksih tablica iskrcao svoju vojsku turista koji su u nekoliko trenutaka preplavili ovo mestašce. Šta ću, skačem na motor i spuštam se do plaža. Put nije previše širok, ali van serpentina lagano može da se vozi 80-90 km/h što i činim. Ubrzo se nalazim na raskrsnici u putokazu na kom piše „Plazh“, pa skrećem desno i dolazim do plaže Drymades. Parkiram i krećem da nađem mesto za sebe. Sunce prži, hlada nema i nekako me ova plaža ne privlači. Mora izgleda prelepo, ali hotelski kompleks žute boje, boje prašine, izgrađen u brdu iza čini da se osećam kao u Avgnistanu, a ne u Albaniji. Odlučujem da ipak nastavim dalje do plaže Dhermi. Svakako je jako blizu i tačno iza brda. Albanski Avganistan na moru iliti šta je to drvo? Do Dhermi-a stižem za 10-15 minuta. Silazak sa magistrale podrazumeva dalje spuštanje i savladavanje serpentina u naseljenom mestu. Ipak, ovde je ulica šira i to nije problem. Čisto da se razumemo, ni ranije nije bio problem Kola imaju malo poteškoća da se parkiraju ovde, ali za nas na dva točka ovakvih problema nema. Ono čega ni ovde nema jeste hlada, tako da parkiram na prvom mestu koje mi je delovalo zgodno, vezujem kacigu za motor i tražim gde da se smestim. Jedan od mojih prvih bunkera Izbor nije preveliki, pogotovu ako niste u fazonu da se šetate. Kako nisam doručkovao, odlučujem da se smestim u taverni Havana. Privukle su me ležaljke, to što imaju klopu, kao i afinitet koji imam gajim prema Kubi. Očekujem lagane latino ritmove koji bi mi se uz zvuke talasa savršeno slagali uz koktelčić po izboru. Zbog toga, biram da ovde ručam i onda se smestim na jednu od ležaljki koje zvrlje prazne. Lagani latino ritmovi su u samom restoranu u zgradi iz plaže, dok se ovde puštaju neki plažni bitovi. Dakle, koktel preskačem i uzimam rižoto od plodova mora uz propratni pepsi. Muzika, iako nije latino, super mi prija, tako da ovde provodim ostatak dana. Voda i more su ovde savršeni za moje standarde. Voda je pri vrhu topla, a što si dublje sve je hladnija i hladnija. Zapravo, tih 10cm na samoj površini je zaista osetno toplije nego voda u dubini, pa je milina zaroniti u led, a onda isplivati u tu toplotu. Šta god mislili, siguran sam da nije bilo dovoljno kupača koji bi piškenjem toliko zagrejali površinu vode Rado bih se vratio ovde Ono što me je fasciniralo je i to što je voda prozirna i dno koje je na oko 5-6m slobodne procene se vidi bez problema. Vrhove prstiju na nogama možete videti bistro kao da ste na obali. Boja vode, plaža od sitnog šljunka i lak ulazak i izlazak iz vode, čine ovu plažu savršenom za odmor. Razmišljao sam da popodne odem do plaže Gjipe, divlje plaže do koje treba pešačiti, ali ipak rešavam da ostavim to za sutra. Previše je lepo i ugodno ovde, a i dao sam 10e za ležaljku, da bih se sad oblačio i vozio dalje. Ostajem tu do oko pola 7 kad krećem nazad za kamp. Još malo, pa vreme za polazak nazad u kamp U kampu večeram jednu konzervu koju sam poneo iz BG-a, čitam na obali dok se talasi lome i vetar pirka, a kad dođe vreme ležem da spavam. Opremu za plažu sam zakačio da se suši na kanap koji sam poneo iz BG-a i razapeo između motora i šatora, pa sam siguran da će biti suva do sutra. Laku noć.

Dan 3. Tirana – Elbasan – Valona (kamp) Narednog jutra ustajem i spremam se za polazak. Mislio sam da ću malo ranije krenuti, ali dok sam se spakovao i montirao na motor, nije baš tako rano više. Kako do sad nisam uspeo da vidim znamenitosti Tirane, odlučujem da pre nego što odem dalje posetim glavni trg i spomenik Skenderbegu. Srećom, jako mi je blizu, pa tako već posle nešto više od 5 minuta parkiram u hladu i šetam se preko trga do spomenika – naravno da sam parkirao na skroz suprotnoj strani, tako da tih 10 minuta razgledanja podrazumeva i dobrano znojenje. Vreme u Albaniji je nešto toplije nego kod nas. Dakle, već oko 9h nije skroz prijatno napolju, a kamo li u 11h. Glavni trg u Tirani i zgrada Narodnog muzeja sa leve strane Skenderbegov trg je veći od Trga republike u Beogradu. I pored toga, ima sličnosti između njih. Kod nas je tu smešten Narodni muzej i Narodno pozorište. U Tirani je na njemu takođe smešten Narodni muzej, kao i zgrada Opere. Eto nečega što mi nemamo. Takođe, velika je sličnost u tome što su, sada, oba apsolutno gola, u mermeru i zelenila-bez. Zbog toga, prženje na suncu je nešto što se ne može zaobići. Spomenik Skenderbegu Nakon nekoliko fotki, vraćam se do motora, sedam na njega i puštam da me GPS izvede iz grada na autoput i dalje ka Elbasanu. Tirana mi ostaje u sećanju kao mesto suludog saobraćaja sa ograničenjima od 30h km/h ( i manje), gde se ne zna ko kad ima prednost, gde kola duplo parkiraju i gde pešaci prelaze ulicu gde njima padne na pamet. Jako je prljavo, jer ljudi bacaju đubre gde im padne na pamet. Tako da se nemojte se iznenaditi ako vidite da neko zavrljači limenku kroz prozor kola ili baci opušak ili omot čokoladice tek-tako. Kao vrhunac, lokalni sakupljači sekundarnih sirovina po kontejnerima kopaju kao da čerupaju pile. Dakle, vade đubre dok ono vrca okolo i samo ga razbacuju oko sebe sve dok nisu sigurni da su pokupili i poslednju plastičnu flašu. Naravno, ono razbacano đubre ostaje tako razbacano na sve strane. Treba li da napominjem da onda ceo taj deo ulice smrdi? Kao što možete da vidite, ovo sve mi užasno ide na živce. Definitivno sam tip za „sterilnost“ Zapadne Evrope, visoke kazne i pobornik razdvajanja otpada i njegovo sortiranje po kontejnerima kao deo pripreme za reciklažu. Takođe, socijalno raslojavanje je jako izraženo u Tirani i u Albaniji uopšte. Mnogo se gradi, voze se automobili i motori raznih platežnih razreda, motokultivatori i jako puno ima prosjaka svih generacija koji prljavi sede po tim prljavim ulicama. Želim da napomenem da zaista se trudim da maksimalno uništim sve predrasude kod sebe i nikoga ne diskriminišem. Jednostavno, ovo je ono što sam ja primetio. * U globalu, imam utisak da je albansko društvo civilizacijski iza našeg ovde. A složićemo se da nismo ni mi baš cvećke. Jel ovo u redu da se ovako izrazim ili treba da uvijam u neke politički-korektne forme? Zašto ovo kažem? Zato što je moj utisak da je solidan broj ljudi došao do novca na ovaj ili onaj način u poslednjih, verovatno, desetak-petnaest godina. Dakle, mentalitet je, po mom mišljenju, skorojevićki (više nego kod nas). Jednostavno, jebo ti činjenicu da neko vozi kola vredna nekoliko desetina hiljada eura, ako je i dalje bacanje đubreta po ulici standard i nešto što okolina neće osuditi. Opet, možda ja živim u mehuru, ali mi se čini da je situacija kod njih onakva kakva je bila kod nas kad sam ja bio u osnovnoj školi. Iako kod nas seljaka ima na svakom koraku, čini mi se da smo bar malo kao društvo evoluirali za poslednjih 20 godina. Moram se još jednom vratiti na primer saobraćaja. Ovde se ne gleda da li je bezbedno uključiti se u saobraćaj. Naprotiv. Ma koliko ti brzo ili sporo išao, oni će se uključiti ispred tebe i voziti svoju vožnju kao da ostatak sveta ne postoji. Ovo je posebno izraženo kod bahatih klinaca koji voze nabudžene golfove iz kojih muzika probija uši. Možda ipak nismo toliko različiti? Nekoliko mi se puta desilo da moram da kočim, jer je neki mentol uleteo ispred automobila ispred mene i onda nastavio da vozi 40 km/h, iako smo se mi (ili samo ja) kretaili duplo brže od toga. Dalje, za (ne tako) divno čudo, ovde se poštuju ograničenja. Zašto kažem ne tako divno čudo? Pa zato što su ograničenja suluda. Često su 40 km/h na magistrali! Dakle, lik ima 1km ispred sebe da vidi da nema nigde nikoga. Nigde! Ni u njegovoj traci ni u suprotnom smeru nikoga! Možete li da pogodite kojom brzinom vozi? Tako je, jebenih 40 na sat! Evo i sad želim da ih spalim koliko mi je ovo išlo na živce. Jednostavno, provozao sam dole verovatno preko 1000km i na neke stvari moram da reagujem. Ovime završavam digresiju i svojevrsan rant i vraćam se putu za Elbasan. Nadam se da ste stekli uvid u kako to izgleda danas voziti po Albaniji i ne obećavam da se neću na neku od ovih stavki vratiti u narednim postovima * Dakle, do Elbasana od Tirane vodi autoput. Širok i kvalitetnog asfalta, on je poprilično neopterećen i vodi kroz lepe predele koje oivičavaju planine sa obe strane. U suštni, cela zemlja je u planinama, pa interesantnih predela ima na svakom koraku. Autoput se završava neposredno pre ulaska u grad, tako da je vožnja brza i prijatna. Od kraja autoputa do samog grada ima oko 10 minuta vožnje. Glavni trg u Elbasanu i zidine starog grada Dolazim u grad i vozikam se okolo pokušavajući da nađem centar. Prešlo mi je u naviku da se vozim naokolo, jer mi je lakše, mogu da bacim oko na grad, plus sa svom opremom na sebi, šetnja bez plana i programa ne dolazi u obzir. Na prvi pogled, Elbasan mi se dopada više od Tirane. Naravno, manji je, manja je gužva, ali ono što, kasnije tek, primećujem da me ovde privlači je to što mi se čini da je grad zeleniji. Nedelja je i ovde je očigledno pijačni dan. Parkiram u hlad drveta, otvaram mapu i saznajem gde su objekti koji me interesuju. Za 5 minuta sam pred zidinama starog grada. Parkiram motor u hladu i krećem u obilazak. Iako stare četvrti gradova me inače privlače, moram da primetim da ovaj u Elbasanu nema bog-zna-šta da ponudi. Unutra su kuće i zgrade. Neke su i dalje u kamenu i vidi se da su stare, dok su neke posledica kriminalnog ukusa lokalnog stanovništva i sklonosti da i ono staro i lepo pretvore u sivu zonu. Stari grad, "sudar stilova" Pod sivom zonom podrazumevam fasadu u boji maltera ili tonu betona koji pretvara građevinu u jednu amorfnu celinu koja ne bi smela da se nađe na ovom ili bilo kom drugom mestu. Unutar zidina, osim džamije postoji i manastir sa crkvom. Iako crkva nije otvorena, debeli ’lad je ono što meni u ovom trenutku treba. Smeštam se u dvorištu i oko pola sata odmaram. Ovo savršeno mesto za odmor je deo manastira Posle Elbasana, plan mi je bio da idem u Berat. Međutim, užasno je vruće, tako da posetu ovom gradu ostavljam za neki drugi dan. Palim motor, izlazim na magistralu i nju pratim sve do mesta Rogožine. Odavde se put račva u dva smera: desno je za oni koji će u Drač, a ja ću levo za Valonu. Na ovakvima sam se vozio kao mali Do sada su se po jedna i dve trake po smeru smenjivale. Nadalje do Valone imam dve trake na raspolaganju sve do mesta Lushnjë odakle je put do Fiera sa po dve trake u smeru i još malo albanskih saobraćajnih nelogičnosti (vidim i ja da neka imena gradova pišem na našem, a neka na njihovom – ne znam baš kako se sva zovu na našem, a ne menjaju mi se imena na albanskom po padežima, ali preživećete). Nelogičnost na koju ću se ovom prilikom osvrnuti ogleda se u tome da je ovo brzi put sa ograničenjem do 90 km/h. Ipak, ima tri ili četiri raskrsnice u nivou gde se neprirodno put sužava i ograničenje se smanjuje na 40 km/h kako bi se kontrolisano prošlo kroz raskrsnicu. U nekoj logičnije organizovanoj državi napravila bi se pristupna rampa kao za pristup autoputu. Ali ne i u Albaniji. Dodatno, pešaci ovde imaju pasarelu za prelaz preko magistrale o kojoj pričamo. Ukoliko ste mislili da je koriste, grdno ste se prevarili! Umesto da se gospoda popnu uz 20 stepenika kako bi prešla ulicu, oni je prelaze po sred raskrsnice! Dakle, ne preko kako je predviđeno, ne na mestu na kom bi inače postojao pešački prelaz da je drugi tip puta, već po sredini ulica koje se seku. Pitam se kako su opšte živi. Od mesta Fier do Valone vodi auto-put punog profila. Ipak i na njemu ima bar jedno suludo rešenje. Na ovoj deonici ima nekoliko mostića i to je sasvim okej. Ono što nije okej je što je pristupna rampa mostu, dakle 10m asfalta pre nego što se popneš na most, pod suludim uglom napravljena, maltene kao skakaonica. Kao da je autoput ostao metar ispod nivoa mosta, ili obrnuto. Dakle, opet se ovde smanjuje ograničenje brzine sa 110 km/h na 50km/h, jer je pristup ovim mostovima nebezbedan. Prebrzo naiđi i možeš da se odlepiš od asfalta. Ovo se meni i desilo, samo ne na auto-putu. Silazak sa mostova je isti. Nema potrebe da napominjem da je asfalt po sredini izguljen jer su ga vozila kačila šasijom. Gde su parkirani džipovi sa leve strane su me "reketirali" Uglavnom, na ovoj deonici me vetar šiba i zanosi više nego pri ulasku u zemlju. Posle kraće pauze, stižem u Valonu – lep i moderan grad prepun visokih zgrada obojenih u razne bolje sa palmama po šetalištu. Zaista grad jako lepo izgleda. Ipak, i u njemu je saobraćaj kritičan. Parkiram kako bih se prošetao malo i video da nešto pojedem. Stomak mi deluje ok nakon nekoliko dana života na dvopecima, tako da odlučujem da pojedem pileću supu i ponesem lignje za večeru. Računam da je to lagana klopa i da mi neće predstavljati napor. A taman i da testiram kako stoje stvari. Tamo gde je crni automobil trake se skupljaju u jednu Čorba žute boje, malo neočekivano, puna je krupnih komadića belog mesa. Zbog ovoga odlučujem da lignje ponesem i da ih večeram kasnije. Vraćam se do motora i dok se pakujem prilazi mi devojčica da prosi. Prosjacima ne dajem ništa u Beogradu, samim tim ni u inostranstvu. Ipak, ovde su prosjaci, potvrdiće se i kasnije, jako bezobrazni. Bukvalno bi ti ušli u lice da mogu. Ma koliko puta da im ponoviš „no, no“ oni su i dalje tu. Posle 5 minuta ponavljanja „manđare manđare“ dolazi devojčicin otac i preporučuje mi da joj dam nešto da ima da jede. Gledam iza njega, a cela familija leži na travi u parku. Mislim se na 100 leka i da se terate. Baš ne volim ovake vrste napadnosti, jer moje je da ti dam ako hoću, a tvoje da pitaš, a ne da me maltretiraš i, uslovno rečeno, reketiraš samo zato što sam parkirao tu gde jesam. Sedam na motor i nastavljam dalje. Centar Valone je jako lepo uređen, iako još ne završen. Vidi se da su tu i dalje gradi i da ima mnogo prostora za unapređenje. Ipak, sa suludostima u smislu saobraćaja i dalje nismo gotovi. Pored tog lepog šetališta ide glavna ulica koja šetalište odvaja od plaže. Ona ima po jednu traku u svakom smeru sa ograničenjem brzine od 30 km/h. Saobraćaj mili i gužve se stvaraju. A okolo niču zgradetine. Niđe veze nit logike. Mogu da zamislim koliko je prošle godine ovde bilo kritično u avgustu kad je sigurno bila bolja posećenost, jer je i sad situacija loša. Nekako se probijam kroz ovo usko grlo, ali još nisam blizu odmora. Do kampa ima još jedno 10km puta preda mnom koji vodi kroz more automobila koji se vraćaju sa plaža ili su se možda zaputili nazad svojim kućama. Ipak je oko 16h, nedelja popodne. Put je sa po jednom trakom u svakom smeru. Ipak, to careve koji idu nama u susret ne onemogućava da pretiču kolonu i prave još veće zastoje jer se od njih ne može proći. Povrh svega, džip ispred mene vozi 30 km/h iako ispred njega nema nikoga (osim ako neko u suprotnom smeru ne pretiče kolonu koja stoji). Koristim jedan ovakav trenutak gde automobili ne mogu da se mimoiđu i sa desne strane pretičem, izbijam na čelo kolone i odvrćem gas. Stižem u kamp na obali mora, postavljam šator i ulećem u more. Plaža ovde nije ništa posebno i ovo je jedini put da sam se tu okupao u moru. Ipak, posle dana znojenja i meseci korone, kupanje u moru dolazi kao poručeno. Kakvo mesto za knjigu i piće Meni si našao da pretiš da ćeš da me zatvoriš u stanu vikendom? Puši ga AV! Posle kupanja u moru sledi kupanje u kupatilu, večera, čitanje knjige dok se talasi prelamaju i povečerje. Sutra idemo na neku lepšu plažu.

Moja dva drugara ušla bez problema sa ELISA testovima prvog dana, ali oni imaju i njihove papire.

Dan 2. Tirana Danas je u planu da sredim motor i da vidim grad. Do 10h treba da izađem iz smeštaja. Ovo bi bilo sasvim u redu da mi stomak ne pravi problem. Nije mi previše loše, ali osećam mučninu. Pitam se da me nije sačekao virus već prvi dan u Albaniji. Da nije možda najpametnije da se odmah vratim nazad? Računam da razloga za nelagodnost može biti zaista puno. Dan ranije u putu sam izgubio dosta tečnosti, a popio sam verovatno pola litra vode za ceo dan. Plus, ništa osim one jedne konzerve ribe nisam pojeo. Dalje, putovanje po ovim visokim temperaturama me je umorilo, tako da može i to igrati ulogu. Na kraju krajeva, nisam štedeo klimu u stanu pred polazak, tako da je i to moglo imati presudan uticaj. Ipak, odlučujem da šta god radio, moram da vidim u kom je stanju guma, kao i šta mi je sa štenderom. U jednom trenutku sam shvatio da imam problem da mi odbojnik koji određuje položaj sklopljenog štendera baš i ne vrši posao. Zbog toga, štender se naslanja na auspuh i lanac ga kači dok se vrti. Posledično, bez rešavanja ovog problema nema ni napred ni nazad. Dakle, koliko god da mi je loše, moram ovo da sredim ASAP, jer je ipak subota i pitanje je ko od majstora radi i do kada. Dodatni problem koji uviđam ovog jutra jeste da su mi sve majice mokre od pljuska koji me je strefio na Kosovu, kao i da su mi patike natopljene i još štošta što mi je bilo spakovano u vodootpornu torbu iz Louis-a. Dakle, ipak ta „vodootpornost“ ima granice i onu oluju nije izdržala. Odlučujem da je najbolje da još jednu noć ostanem u Tirani gde imam svoje kupatilo i vidim kako se osećam. Ako mi ne bude dobro, sutra idem kući. Ako bude sve ok, sutra idem na more uz dan zakašnjenja. Nalazim jednog majstora na Guglu, izlazim napolje i pravac kod njega. Za divno čudo, kad ne ležim, ne osećam se bolje. Kod majstora, uz malo natezanja da li će odmah da sredi problem ili za dva-tri sata, relativno brzo dobijam rešenje. Poprilično je DIY, ali sad bar lanac ne kači štender i može da se vozi. Kako je problem rešen? Tako što je žicom za deo štendera koji se naslanja na auspuh zavezan komad nekog materijala umesto odbojnika. Deluje da ima šanse da se otopi od visoke temperature auspuha, pa nije sjajno, ali vršiće posao. Odavde, nakon oko sat vremena, krećem u potragu za vulkanizerom (gomisteri na Albanskom). Sinoć, pri ulasku u Albaniju sam ih video preko dvadeset. Danas, ni jednog. Vozim se po gradu bez plana i programa. Nadam se da ću negde naleteti na jednog, ali bez sreće. Utom, tri momka se dižu iz kafića i spremaju da krenu svaki na svoju stranu. Jedan od njih vozi Hondu Shadow. Odlučujem njega da pitam za pomoć, ipak je motorista i trebalo bi da zna nekog vulkanizera. Ovako upoznajem prvog prijatelja u Albaniji po imenu Drini. Drini pravi nekoliko poziva telefonom da vidi ko je trenutno otvoren i vodi me kod svog drugara u servis. Ispostavlja se da je servis na 5 minuta od mog smeštaja. A ja se vrteo po gradu k’o blesav toliko dugo. Nema blončića! Momci ovde vade strano telo iz gume i ispostavlja se da je komad stakla. Polivamo vodom, ali balončića nema. Nije duboko ušlo, tako da nema potrebe za krpljenjem i skidanjem točka i gume. Prelepo! Parkiramo motore i sedamo da popijemo piće. Ispostavlja se da je Drini deo grupe Motorcycle Ministry „Bikers for Christ“. Ja za ovakve grupe nisam do sad čuo, tako da mi Drini objašnjava da je cilj grupe da među bajkerima propagira veru u Hrista. Dakle, nije klasični moto-klub. On je podizan u katoličkoj veri i sad pripada Evangelističkoj crkvi, ne znam koliko dugo. Njih ima samo nekoliko u zemlji, tako da je sve to tek u povoju. Ja nisam religiozan i imam vrlo rezervisano mišljenje o crkvi kao instituciji, tako da pažljivo biram reči u ovom razgovoru. Ipak, Drini celu priču nenametljivo objašnjava, tako da razgovor teče prirodnim tokom. Na poklon dobijam i drugu knjigu na ovom putovanju. Ovog puta, u pitanju je Biker Bible. Izgleda dovoljno kičerica da ću u nekom trenutku uzeti da je detaljnije pogledam, ali sve u svoje vreme. U jednom trenutku Drini predlaže da me odvede do zamka Petrela kasnije popodne. Inače, ispostaviće se da je cela Albanija prepuna tvrđava. Petrela zamak se nalazi u blizini Tirane i ne treba više od 20 minuta vožnje do tamo. Dogovaramo se da se nađemo ispred njegove zgrade u pola 7h istog dana. Ja odlazim u smeštaj da još malo dođem sebi iako se osećam mnogo bolje nego tog jutra. Završavam nešto posla što nisam stigao u BG-u i padam u san. Ništa kao popodnevna dremka. Tvrđava Petrela Budim se u dosta dobrom stanju, oblačim se i nalazim put do Drinijeve zgrade. Subota je uveče i ludački saobraćaj u Tirani je rasterećeniji. Drini živi u novijem delu grada. Ovde su zgrade visoke, dok autoput za Elbasan prolazi odmah pored. Vidi se da je dosta modernija gradnja u pitanju i celo naselje nema više od 10 godina, ako i toliko. Inače, po celoj Tirani se gradi kao nenormalno, kao i po primorskim mestima. Drini je arhitekta i ima svoju firmu, tako da njemu cela situacija sasvim odgovara. Hell's Angels ogranak u Tirani i moj današnji vodič Drini Do Petrele idemo autoputem. Prolazimo pored prostora Hell’s Angels kluba. Ovo mi je malo čudnjikavo, jer mi Drini kaže da imaju jednog člana. Ali dobro… Uz serpentine se penjemo do zamka koji je smešten na samom vrhu stene. Back in the day, siguno nije bilo preterano interesantno služiti u njemu. Zamak je jako mali i bio je dom samo garnizonu vojske, bez ikakvog plemstva. Dakle, sigurno je sve bilo svedeno na minimum. Danas, ovde je smešten restoran sa lepim pogledom na albanska brda i planine. Tamo u daljini je Tirana Dok sunce zalazi, penjemo se na motore i vraćamo se nazad. Od Drinija se opraštam ispred njegovog stana uz njegovu molitvu i odlazimo svaki na svoju stranu. Ja u smeštaj da još malo radim i spakujem se, a on za Drač. Mene sutra čeka more. Uspon do tvrđave sam ostavio ceo put, pa ako nekome predugo traje, ubrzajte video