Shared album - Ljuba N. - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL

Stižemo u Konjic posle odlične vožnje i stajemo u centar da se sastavimo i krenemo obići jednu od znamenitosti ovog mesta punog istorije, Titov bunker. Bunker je nekoliko kilometara od grada i ulaznice za posetu se kupuju na početku puta posle mosta koji vodi uz Neretvu, ima obeleženo, prema vojnom kompleksu. Vojska otvara kapije i vozi se par stotina metara do kuće gde je jedan od tri ulaza u bunker. Dalje vodiči preuzimaju i vode u obilazak uz neiscrpna objašnjenja svega ponaosob. Poseta je trajala oko 2 sata i podne je prošlo pa je vreme da krenemo put Sarajeva i kod Brajlovića okusimo specijalitete sa Ilidze.

Prvo mesto u koje smo ušli je Dhermi, skrenusmo sa magistrale i asfaltom izmedju kuća i manjih hotela posle kilometar ukaza nam se plaža, dugačka i široka, gužve naravno nema, presvlačenje kod motora i da vidimo zašto je Jonsko toliko slano. Nakon dobrih 2 sata dan je polako na zalasku a Saranda ovim putem je malo dalje, a cilj mi je bio obići što više mesta usput pa se vraćamo u sedla i na put.

Slučajno sinoć vrtim snimke i pazi kad sam ovaj deo preskočio pa sam morao da ga spojim na brzinu, izgleda vrh i obavezno na bilo koja 2 točka ovo mora ponovo da se istraži pažljivo. Primetio sam na nekoliko mesta pecaju sa stena prema Orikumu.

Do juga Albanske rivijere i onog najlepšeg dela, mora da se pregazi i jedan pass, pa smo zašli u Ceraunianske planine i polako punili pluća planinskim vazduhom preko istih, jer Drač i Vlora je bilo prženje na oko 35 stepeni, uz oštre lakat krivine koje vode do samog vrha, odličnog restorana na vrhu gde smo ručali i uživali u pogledu na rivijeru. I ovde nakon finog i jeftinog obroka smo dobili nešto kao šnite lenje pite da se zasladimo što je fin gest restoranske usluge. Spust niz planinu je bio još bolji jer krivine nisu toliko oštre, asfalt je nov a na svakoj krivini pogled puca i mami da se stane i upije ova lepota. Prodje dva dana mi ko inspekcija, samo obilazimo, dosta je bilo, red je da se malo konzumira jadranska obala, silazimo na prvu plažu i kupanjac. Zum sa terase restorana i pogled na Palase plažu i bungalove Nije klempać al može da prodje

Koliko je Vlora modernizovano mondensko letovalište toliko je kraj prema Orikumu, od izlaska iz Vlore nakon tunela pa do Orikuma, mirnije i zanimljivije sa kilometrima uredjene obale a opet raznovrsno i za svačiji ukus. U trenutku se pokajah što nismo ostali u Vlori a svaki dan istraživali okolinu, ali ipak ajmo do krajnjeg juga pa ćemo gustirati drugi put ovaj deo.

Nakon Tekije krenusmo za Konjic jednim po meni najlepših puteva za vožnju po Bosni. Celokupna slika je kompletna, put kreće od Mostara pored Mostarskog jezera kanjonom Neretve na Grabovičko i Jablaničko jezero, priroda je neverovatna a asfalt kao da je juče stavljen i već posle sat vremena ulazimo u Konjic gde idemo u posetu Istambulu odnosno tzv Titovom bunkeru. Shared album - Ljuba N. - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL

Jedno od najvećih vrela u Evropi, vrelo reke Bune, nalazi se na 7 km od Mostara i nezaobilazno je posetiti kad put navede. Tako i mi pozdravismo se sa Mostarom i da kratku pauzu načinimo u ovoj prirodnoj lepoti u podnožiju brda Hum. Tekija, derviška kuća sagradjena u starom balkanskom stilu.

Za razliku od Drača, koji je i najstariji grad u Albaniji, gde je arhitektura mešavina stare i nove gradnje, Vlora ili na italijanski Valona je grad gde su čini mi se projekte radili arhitekte iz više evropskih metropola. Sve je novo i sve je drugačije i lepo na svoj način, ali uklopljeno tako da gledajući širu sliku grada ima smisla kako je izgradjeno i itekako je prilagodjeno turizmu. Prodjosmo kroz centar i glavnu ulicu Vlore uz more, gde su hotel do hotela, pa dalje prema Orikumu. Jedan stop za neki espreso, svaki je odličan na ovom putu bio, i idemo dalje na planinu preko 2000 mnm, Maja e Cikes.

Izgleda da jesmo i ne uspesmo Skenderberga sašiti, biće dana.

Svanu jutro ko da noći bilo nije pa malo dremovni jer smo pred jutro pospali, ukuvasmo nes kafe, na eks i pravac da se nadje dobra pekara. Vlasnik Aleksandro nas odvede peške dve zgrade ispod u glavnoj ulici neki restorančić na doručak ali kažu tamo da imaju tek skuvan pasulj i još neki čorbaluk, ma idi begaj, pasulj sabajle, taman bi morao produžim boravak u Draču. Pozdravismo se mi sa njim i pravac posle luke u novi deo grada, da razmenimo valutu u leke, kurs je kao i dinar, mada nismo morali, sve može i jevrima se plaća, i da namirišemo kakav burek. Uz to sam i snimio sinoć posle Ventusa i stepenice, dok napravljen u obliku klavira sa više stepenika, pa da se obidje i ufotka malo panoramski. Krenemo mi polako posle luke od parka glavnom ulicom i vidimo menjačnicu i pekaru veliku na ćošku, parkiramo se i uleći na kalorijsku dopunu. Uzmemo par bureka i 2 sendviča i ispred na barskim stolicama kusamo i gledamo niz ulicu i divimo se tome kako je sve uredjeno i izgleda velelepno, dok smo primetili da iako su poreklom italijani, ovaj narod po mentalitetu je dosta sličan nama. I tako mi završismo doručak kad u jednom trenutku izlazi radnica iz pekare i nosi punu kutiju baklava sa pistaćima prelivenim i kaže da se malo zasladite nakon doručka. Opet nama nije ništa jasno ali je itekako prijatno zbog takvog gesta. Zahvaljujemo se devojci na tome i svako po 2 baklave u ruke i idemo dalje, dan polako odmiče a treba planinu pregaziti i konačno se usoliti malo. Stižemo i do doka da malo evidentiramo po danu i ulazimo pored rampe na parking koji se naplaćuje. Prilazi nam radnik na parkingu i pokazuje da slobodno predjemo park motorima i da stanemo kod samog doka. Hvala još jednom i ajmo da pravimo foto tapet.

Rešismo da idemo peške prema luci i Drač tvrdjavi jer sam na toj strani naumio da obidjemo i Ventus, veliki dok napravljen sa panoramskim pogledom na grad, na kraju doka hotel a na početku kružni tržni centar sa restoranima po obodima, uf kako smo se zeznuli samo. Do tamo dobrih 5km pešaka oko cele luke, ali na kraju vredelo je, povratak naravno taksijem. Park posle luke i plaža u produžetku je kao naslikano, sve pod konac i dosta podseća na francusku rivijeru. Plaža je duga i peščana, park uredjen sa mnoštvo skulptura iz Rimskog-Grčkog perioda. Na kružnom toku pored luke dominira pravoslavna crkva a na sledećem i ulazu u park spomenik Redonu, bogu mora i zemljotresa. Pešačka zona koja se prostire iznad magistrale vodi pravo u ulicu, rekao bih silicon valley, mnoštvo barova sa zvučnim imenima, Holivud cafe, Hard rok kafe i slično. Nismo zalazili jer je bilo kasno pa smo produžili gde smo naumili. Prošetasmo uz more i duga šetnja zahteva energije pa smo u restoranu pored mora kušali nacionalna jela. Jela su ukusna kao da ih je Federer sa reklame pravio, cene iste kao kod nas, ali za nas ješne količinski malo, umetnost na tanjirima, ali sa obzirom da smo počašćeni roštiljom predhodno stomaci nam se nisu bunili. Ovo bi harli, motor sa žaluzinama kod nogu, kad je vruće razgrneš roletne i milina. Hoteli uz plažu pored našeg smeštaja, retko koji ispod 5 zvezdica neka druga dimenzija, mada vlasnik našeg apartmana mi reče da su cene pristupačne. Već daleko iza ponoći je pa povratak nazad taksijem uz dogovor da ujutru u blizini pekarski doručkujemo, obidjemo malo po danu i pravac Valona. Vratismo se u smeštaj u dva taksija i još nadjosmo i market u blizini koji radi non stop pa uz razne djakonije i ukuse iz limenih ambalaža dočekasmo jutro na balkonu smeštaja.

U Drač smo stigli nešto kasnije od planiranog i po mraku, radi ljuta kobaja za sve pare. Na ulazu u Drač gužva, ali magistrala i pravac pa lako obilazimo ali oči ostaju levo-desno, na prilazu gradu sa desne strane(vidi se na snimku na kraju)hotel, kopija bele kuće u Vašingtonu, i tako redom redjaju se umetnička dela od gradjevina sve do kružnog toka a na kružnom toku idemo desno ispod i ulazimo u glavnu ulicu dugu desetak km sve do izlaza iz grada i prema Valoni. Ode baterija na kameri pa sam po danu ponovio. Smeštaj smo bukirali u apartmanima Alexander koji se nalaze odmah u glavnoj ulici sa desne strane. Smeštaj jeftin i odličan, primetio sam da nema toliko apartmanskih smeštaja u gradovima na jugu već su sve tipa hotela, višespratnice, podzemna garaža za motore, lift i u smeštaj, dok je u selima medjugradskim gde su i plaže vrh apartmanski smeštaj u vilama. Panoramska terasa, drugi red do plaže gleda na glavnu ulicu, tu se malo osvežismo i pravac u centar.

Pogled na Krf

Tasos

Auto put od Prištine do granice pravac nema kraja bez isključenja usput jer su mnoge table precrtane i prelepljene, ali i ne zanima nas to. Stižemo brzo na granicu i onda je sve postalo dosta lepše i zanimljivije. Ceo auto-put vijuga kroz planine, priroda je lepa i mami da se pegla fino. Jedino plaćanje oko puta je bilo 2,5 e tunel Kalimas koji je dugačak oko 6km, posle mesta Kukes. Zanimljiva vožnja ima brzo svoj kraj pa smo maltene dok trepneš bili blizu Drača. Stadosmo pored puta na swis pumpu da se natankamo i u produžetku pumpe je bio fin kafe restoran da se okrepimo sa kofeinom. Gorivo na Kosovu je oko 100 din/L dok je u Albaniji nešto skuplje nego kod nas, ali fina vožnja lepim putem ima posledice po rezervoar pa da se dopunimo pre nego udjemo u mrak prema Draču. Naravno domaća kafa ne postoji dole već samo forsiraju espreso u 100 varijanti, pa klasičan kapućino nemože da omane. Dok smo sedeli u bašti pored puta vidim ja periferno da stoji lik za pultom i gleda malo, malo prema nama a dok smo ispijali kafu sedao je za dva različita stola sa nekim ljudima. U jednom momentu prilazi meni i nabada srpski i pita odakle smo. Ja mu kažem Valjevo, on se smeje i kaže a to je okolina Beograda, ja rekoh da, na šta on pokušava sastavi rečenicu da mu je drago što nas vidi i da smo dobrodošli, inače koliko sam ga razumeo on je vlasnik restorana i iz Drača je. Pozdravi nas i ode u restoran dok mi nastavljamo opuštajući se uz baš dobar kapućino, kad nije prošlo ni deset minuta dolazi on ponovo i nosi oval a na njemu ćevapa, kobasice i pečenih paprika i kaže morate probate ovo je moja proizvodnja i prijatno. Mi gledamo u onaj oval roštilja i nije nam jasno, da neće ručamo pa papa. Uglavnom meso je baš ukusno a kobaja ljuta da smo morali po malog Elbara da zagasimo situaciju, i tu fino večerasmo, pozdravismo se i pravac Drač, da se iskoristi veče koliko se stigne.

Kratak video do i o Mostaru sa skokom u hladnu i mračnu Neretvu uz posetu Blagaju i vrelu Bune. Shared album - Ljuba N. - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL

Čudna jada od Mostara grada... Mostar, grad na jugu BiH, rodno mesto Alekse Šantića Srpskog pesnika i još mnogih poznatih ličnosti, poznat po starom mostu i otomanskoj istoriji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Stižemo u grad u popodnevnim časovima i veoma brzo nalazimo smeštaj, gazdarica Semira maše sa terase kad je čula grmljavinu i otvara kapiju koja vodi u dvorište prelepih apartmana Zigana, bukiranih nekoliko dana ranije. Apartmani uživo izgledaju još lepše, sve je novo kao da smo prvi stanari i sve je kompletno podredjeno gostu, od bele tehnike do enterijera, šta god pomisliš nalazi se tu, a cena smešna i to sve sa odličnim doručkom. Oduševljeni smeštajem, pijemo kafu koju nam skuva vlasnica i krećemo u šetnju do mosta koji se od apartmana nalazi na nekih 300 metara, pa dalje kako nam krene. Mostarska čaršija i stari dućani grada su lepi i autentični ali i polovina sablasno prazni i zatvoreni zbog ove situacije koja je zadesila svet, ipak i pored toga u razgovoru sa lokalcima primetio sam da su optimistični i pozitivni, ne skidaju osmeh sa lica čak iako turista nema puno. To sam doživeo kada smo namirisali dobar sladoled. Prošetasmo gradom i preko mosta levo na samom kraju stoji poslastičarnica, mirišu kolači kroz celo šetalište, al mi se zalepismo za frižider sa sladoledom. U ovoj priči je bilo samo nas dvojica, ali karma je čudo pa se starijoj gospodji, koja radi tu i vlasnica je aščinice Balkan, dobro dobrim vratilom. Ja i kum gledamo ono šarenilo od sladoleda, pa koliko god da sam sit, moramo probati. Uzesmo po 5 kugli, što je pandan dobrih pola kila po čoveku i sedosmo da razladimo želuce od piva i roštilja sa Kravica. Nismo ni na pola stigli, žena izlazi iz radnje i stavlja pred nas pun duboki tanjir ratluka i kolača i kaže ovo su naši proizvodi pa da se pride zasladimo. Posle sladoleda probasmo da ogolimo tanjir, da ne uvredimo vlasnicu, ali nevredi nismo ni na pola stigli kad eto i društva stiže, namirisaše kolače. Svi se poslužiše odatle i taman bi i naravno svi uzesmo po kilo/15 marki, raznih kolača i ratluka, jer se teško kvare, mogu dugo da stoje a i šećer brzo spada na dva točka. Pre izgradnje starog mosta na njegovom mestu se nalazio drveni viseći most, pričvršćen kulama na krajevima i mostarina se naplaćivala, sada tu nas saleću profesionalni skakači koji skupljaju kintu od turista za skok u hladnu Neretvu, pa i mi podlegnusmo tom trendu te ih častismo da vidimo te ambiciozne skokove. Nije mi svejedno ni kad pogledam preko mosta prema dole a kamoli skočiti, zato svaka im čast za hrabrost. Tu sam saznao od njih da zbog dubine od nekih 5-7 m ne bih ni mogao skočiti i da sam dovoljno lud, jer moraš biti laganeze za tako nešto iliti maneken. Dan završismo uz hladno Ožujsko negde pred jutroi da se dane malo jer nas sutra čeka nešto aktivniji dan pun svega, od lepote obližnjeg krajolika do istorijskih artefakata iz 2 sv. rata pa do poseti kod čuvenog Brajlovića na Ilidzi.

Kratak video u krizi srednjih godina Shared album - Ljuba N. - Google Photos PHOTOS.APP.GOO.GL

Vodopadi Kravica na reci Trebižat se nalaze na nekih 40km od Mostara i prava je mala oaza prirode, deluju veoma impresivno i pod zastitom su. Do njih se lako dolazi, sve je obeleženo. Posle Čapljine put vodi ka mestu Ljubuški, pre njega skretanje levo i dugačak pravac pravo vodi na veliki parking pred ulaz na vodopade. Prošli put kada sam boravio nije bilo ležećih pa se zaleteh ovaj put fino a pravac je 5km pa pripazite. Ulaz na Kravice za zemljake je u pola cene i do njih vodi staza ogradjena i vozić ali preporuka je da se prošeta stazom tih kilometar jer na svakom ćošku se otvaraju sve lepši vidici na ovaj amfiteatar koji čine ovi vodopadi visine i do 30 metara. Sa silaskom na vodopade smo planirali ostati nekoliko sati, sunce upeklo fino a mi ožednesmo pa je litarsko točeno Pan pivo privremeno zagasilo situaciju, ali vreme je da se razladimo na pravi način, ispod vodopada koji biju kao da grad pada, pala je prava masaža posle nekoliko sati sedla. Tom prilikom smo i zaključili da smo zadnji put zašli pod vodopade, zaplivasmo nas nekoliko, banjanje dosadi brzo, pa ajd da malo poludimo i da se veremo ispod vodopada. Vidimo oko istih da je ogradjeno ali jok idemo da izigravamo tarzane. Iskupasmo se mi tu dobrih sat vremena kad eto ti čuvara-spasioca u kanu, vesla prema nama. Mi taman završili i krenuli da ladimo pana kad nas on preseče pričom. Kaže lik da nema ove godine puno turista pa nije hteo da nas dira, video ludake drugim rečima, ali da izbegavamo to ubuduće i poče da nam pokazuje stene koje su popadale oko vodopada sa vrha, jedna je pala pre 3 meseca najskorije, ima većih koje su pale pre nekoliko godina a najveća koja je ispred vodopada jednog, kao malo brdo, je genula 67 godine. Auf nije nam bilo svejedno, imali smo sreće, godina je bila sušna pa voda umanjila. Još malo provoda, pogledajte u videu, i uz Pana na zdravlje što i to čekirasmo, ručasmo u kafiću pored fini roštilj i da polako palimo prema Mostaru, tek smo negde na pola ove američke msm bosanske pite.