Puna podrska ina voznj i na putopisu

Došao je na red i Gori grad čuvenog "Brke"koji je vedrio i oblačio polovinom sveta,gospodar života i smrti, uzdizao na pijedestol boga ili oduzimao živote, ko je kakve sreće ili pameti bio.Čovek koji je dostigao visine najveće moguće vlast i nažalost kako istorija tvrdi poslao u smrt preko milion ljudi.Velikan u ratu zlotvor u miru to je Josif Visarionovič DŽugašvili-Staljin u čijoj je senci grad kojem idemo u posetu Gori udalen od Tbilisija 81 km u pravcu severo-zapada,putem kojim sam u dolasku prolazio i čije sam odvajanje žureći se prema Tbilisiju prošao.Gori počiva na ušću dveju reka Liahvi se uliva u Kuru. Život u gradu se oslanja na prehrambenu i tekstilnu industriju i ujedno je univerzitetski centar. Opet na nekoj neznam viša ni ja na kojoj stanici, ovde kao da svaki grad ima posebnu pronalazimo neki prevoz nije više maršutka već klasični taksi neki model Opela i krećemo kako sam već naveo putem na severo-zapad.Put meni poznat normalan Gruzijski što bi se reklo .Ispred odvajanja za Gori na levo s desne strane putamalo udaljeno pogled skreće naselje sastavljeno od istih tipskih kuća montažnog porekla .Pošto gledajući da otkrijem o čemu se radi u tako ne tipičnom naselju nisam uspeo ,pitam vozača.Objasnio nam da je naselje napravljeno za izbeglice iz Osetje.Nije nam na putu bilo da ga pogledamo a i da jeste ne bih ,nepristojno je viriti i biti svedok tudjih poraza.Najpoznatija znamenitost grada je Staljinov muzej zbog čega smo se i mi uputili u ovaj grad u podnožju Kavkaza. Pa evo i njegove slike Moji drugari saputnici sa vozačem tu je i Duško iz putničke kuće(sa SMB torbicom), ispred njega malo zaklonjen taksista sada u ulozi vodiča.Ovo ispred nas ustvari nije muzej već Staljinova kuća pokrivena i zaštićena u monumentalnom stilu ali osim stila zgrada takav utisak ne ostavlja. Tabla na ulazu kao potvrda mojih navoda Ja i Staljin "Super star.".Spomenik koji je kao jedan od mnogih srušen u vreme vladavine prozapadnog lidera Gruzije Mihaila Sakašvilija kao akt raskida sa sociolističkom prošlošću. Naknadno je pre neku godinu ponovo postavljen ispred Staljinove rodne kuće. Staljinov vagon Poznato je da se Staljin plašio letenja avionom pa je ogromna Ruska prostranstva ovim vagonom obilazio. još jedna slika vagona Na preporuku vozača taksija idemo dalje u obilazak. Tvdjava iznad grada iz 1642 godne je naše sledeće odredište.U podnožju brežuljka na čijem vrhu je tvrdjava nalazi sa s leva strane ulice crkva A sa desne galerija srednjovekovnih ratnika pozamašnih dimenzija od bronze većinom bez svih ekstremiteta. U početku smo mislili da je to delo vandala ili pravim imenom lopurdi ali se ispostavilo da je to ustvari umetnički izraz autora.Šta to predstavlja nisam uspeo da saznam ni tada a ni sada. Možda se rešenje zagonetke krije na ovoj dole slici ali na nama nerazumljivom jeziku i pismu. I evo tvrdjave Očuvan detalj sa utvrdjenja.Ustvari u gruziji ništa nije prepušteno nemaru društva.Nema bezobraznih tragova loše organizovanog i anarhiji prepuštenog društva grafita skoro da i nema .Papiri na ulici pre bi se reklo izuzetak nego pravilo.Ove bronzane statue niko ne eksploatiše kao izvor sekundarnih sirovina odnosno bronze koja je na ceni,sa tvrdjave vidim da niko ne krade lako pristupačne cigle i mnogo drugih primera .Doduše na tvrdjavi je organizovano čuvanje tog objekta,mada se i kod nas mnoge stvari čuvaju ali bez uspeha.Neretko se pokradu kablovi pa pola grada ili kod mene kući ceo rudnik ostane bez struje.Primećujem da je ovde ta gradjanska disciplina ostala na osnovama prethodnog državnog uredjenja. Što je dobro.Po mom mišljenju. Sledeće razgledanje odnosi se na neki grad u stenama Na vrhu normalno ,crkva o kojoj baš nikakve podatke nemam Prema kojoj se mi krećemo Pogled sa platoa crkve Dalje postavljanje slika bi bilo gledanje već vidjenog pogotovu što nemam nikakve podatke kojima bih mogao da ih potkrepim.Silazak do taksija koji nas čeka i pravac Tbilisi

Dobro pitanje. Da taj novinar je Viktor Lazić http://sr.wikipedia....Velika_avantura koji putuje sa Ladom Nivom i lutkom na mestu suvozača da zavara a njegova knjiga putopis je "Na vratima istoka".Ranije je bio problem ko iz Gruzije ode u Osetiju ne može posle da se vrati u Gruziju.U nekoj agenciji u Tbilisiju to sam želeo i ja da proverim.Tražio sam u stvari auto kartu Gruzije da kupim i samo su se tu u Celom Tbilisiju prodavale.Kompletnu autokartu nisu imali već pojedinačno po regijama i svaka je koštala oko 10 evra pa je nisam ni kupio.Za celu Gruziju bi koštalo kao da kupujem kartu zakopanog blaga.Službenica je okretala vazdan neke telefone i nije mogla da mi da odgovor već mi je dala broj ministarstva inostranih poslova Gruzije sam da proverim ,rano je bilo pa još nisu radili.U metrou sam to isto pitao jedog dežurnog policajca i on je eksplicitno tvrdio da taj problem više ne postoji . Na ovom linku iz Politike Lazanski je pisao o ulasku o Osetiju , ja nisam bio pa ne mogu ništa sa sigurnošću da tvrdim,osim da nama iz Srbije za ulaz vize nisu potrebne http://www.politika....o-danju.lt.html.

Na 112 km istočno od Tbilisija blizu granice sa Azerbejdžanom nalazi se Signaghi u okrugu Kakheti.Malo i vrlo lepo mestašce. Od jakog sunca brani se brojnim stablima poredjanim u drvorede na trotoarima,ispod čijih krošnji je našlo utočište nekoliko lepih kafana.Signaghi je jedno od najmanjih mesta u Gruziji ali zato ima dominantnu ulogu u proizvodnji vina i tradicionalnih Gruzijskih tepiha Putem za Signaghi smo krenuli takodje maršutkom ali sada znatno većom od prethodne.Polazna stanica je na drugom delu grada u odnosu na Kazbegi Pronalazimo prevoz lako ,tako što smo pročitali iza vozačkog stakla natpis #? zauzeli mesta isačekali da se maršutka popuni.U putu smo proveli preko 2 sata .Maršutka je stajala u svakom selu kroz koje smo prolazili i tako sakupljala putnike.Još ne mogu da zaboravim izraz lica jedne gospodje u povratku pored koje je maršutka samo prošla jer je bila popunjena a bila je poslednja kojom je mogla do Tbilisija.U Signaghiju velika moderna autobuska stanica peroni za pristajanje desetak autobusa, zgrada stanice na sprat s tim da gornji nivo izlazi na ulicu. Peroni prazni,zgrada i šalteri takodje,vidi se da tu odavno niko nije zaradjivao za hleb. U senci drvoreda penjemo se prema pretpostavljenom centru grada.Prolazimo pored kafana koje podsećaju na one naše preostale koje još nisu pretvorene u picerije,kockarnice ili već...Svaka od njih ima veliku ponadu domaćih vina iz sopstvene proizvodnje i oni ih na nekim panoima ispred reklamiraju. .Za sada to ignorišemo i idemo u razgledanje grada putem uz brdo.Na vrh ullice ispostavlja se da je to i najvišlji deo grada,trg koga od ostalih gradjevina odvajaju restorani sa baštama i po nekim gostom u njima.Put ili ulica sada se već spušta na dole.Silaskom niz ulicu popločanu krupnim kamenim oblucima dolazimo do crkve koju smo još ranije zapazili. U daljini je Azerbejdžan I pored neke česme sa ne baš hladnom vodom na ulazu stepenicama ulazimo u popločano crkveno dvorište Crkva mislim da je sv.Stefan,dosta stara kao i sve crkve u gruziji ali u izuzetnom stanju Sedeli smo malo na terasi ispred same crkve u lepoj hladovini starog drveta osvežavali se vodom i s druge strane crkvene terase izašli na ulicu koja nas je vodila u pravcu zidina iz XVIII veka kojima je nekada davno grad bio obezbedjen od raznih napadača. Posle ovog fotografisanja krenuli smo ulicom malo na niže da vidimo dokle se zidine pružaju i posle konstatacije da idu dosta daleko i da hodanje pored njih nema nikakve svrhe odlučili smo da polako krenemo nazad ali drugim putem.Neka devojka koja je kao i mi ali sama tumarala po gradu ovim stepenicama iza nas (na slici) pošla je kad i mi ulicom i kako je išla trava je postajala sve veća i veća pa i kupinjar se tu stvorio na njenom putu i na njenu nesreću ona umesto da odustane i vrati se nazad tvrdoglavo, valjda joj glupo zbog nas jer idemo paralelno toliko se uplela da smo se mi okrenuli nazad da ne budemo svedoci neprijatnosti u kojoj se našla i ne otežavamo joj i bez našeg prisustva za nju dovoljno glupu situaciju. Vraćajući se nazad prolazimo na nešto što liča na neku industrisku ali od tvrdog materijala zidanu halu,velika dupla vrata po sredini, dovoljna da kamion prodje .Neki čiča proviruje i rukom nas poziva da pridjemo.Prihvatimo iz radoznalosti i prilazeći vidimo da je to ustvari kao neka pijaca ali bez spoljnih tezgi sve je unutra u toj gradjevini.Tu ima svega a on nam nudi vino i domaći konjak na točenje.Dušan je to degustirao i znam da je kupio konjak za vino ne znam nisam siguran.Da se na vraćam na tu temu kasnije to je bio naj bolji konjak koji sam u životu probao a i jedno od boljih pića uopšte.I sad kad pomislim kajem se što nisam jednoj flaši omogućio import u Srbiju Inače Sighnaghi je svoj procvat doživljavao u vreme Sovjetskog Saveza,postao je poljoprivredni centar.U post Sovjeskoj Gruziji teška ekonomska situasija ostavila je traga na njemu ali je sada vlada Gruzije uz finansijsku pomoć nekih stranih institucija pokrenula rekonstrukciju i modernizaciju turističke infra strukture Došavši na trg o kome sam pisao izaberemo u hladovini terasu ispred jednog novog hotela i sad ne mogu da se setim šta smo jeli ali znam da smo probali dve vrste izuzetnih vina.Ispunjeni lepo provedenim danom i po malo umorni od pešačenja i vrućine sada sa nekom kršinom od maršutke krenusmo nazad za Tbilisi.

Vidim da sam napravio malo zabunu.Prvi razlog da parkiram motor u Tbilisiju i nastavim obilazak "maršutkama" je sadržan u opisu mog puta od Hope Turska odnosno ulaska u Gruziju do Tbilisija Imao sam dva (opisana) incidenta koja su me pošteno zabrinula za moju bezbednost u Gruziji.Situacija u saobraćaju nije mi omogućavala opuštenu vožnju u kojoj bih uživao.Moguće da je bio prisutan i uticaj umora jer u povratku već na saobraćaj nisam gledao više tim očima. Drugo posle pet dana uzastopne vožnje nisam imao izraženu želju za vožnjom i treće ja za ovaj put nisam imao kvaltetnu prpremu u smislu "šta videti" pa mi je prijalo društvo informisanih i upućenih .Više sam se pripremao za El brus i Sevastopolj i u Gruziji sam mislio da se zadržim samo dan dva a ne sedam ili osam koliko sam ostao. quote name='poka' timestamp='1423824902' post='1713744'] pokušah da provalim zašto se nisi vozio motor po Gruziju, ali nisam uspio. možeš pojasnit neđe kad te bude volja.

Oko vožnje u Gruziji je moje lično iskustvo.Ne svidja mi se njihov odnos prema motorima i pešacima a imao sam i nekoliko vrlo opasnih dešavanja.Situacija mi je odredila da mi je bilo bolje na način kako sam ja uradio (maršutkama) što ne znači da je univerzalna preporoka a i ukupna kilometraža koju sam prešao zadovoljila je moje vozačke apetite .Penjanje do crkve motorom je moguće mada se takvi zemljani putevi pod uticajem vremenskih prilika sneg,kiša menjaju i prisutan je dosta dubok kolotrag od terenaca koji svakodnevno saobraćaju,tako da se to odredjuje na licu mesta ali je u svakom slučaju moguće.Ja na tako udaljenim destinacijama izbegavam situacije koje procenjujem kao rizične,jedan od razloga je i što sam na putu sam a ko je podizao natovarenu Afriku ili motor u toj klasi zna zašto.

Do lepog vremena šta uradim ,ostatak za sledeću zimu

Kazbegi,nešto kao stajalište ili taksi stanica.Naš sivi kombi sa otvorenim vratima i naš vozač koji ide prema njemu.Stigli smo predstoji nam uspon a sa vozačem imamo dogovor da nas sačeka do povratka sa razgledanja crkve i vrati nas u Tbilisi.Osim nas trojice ostali iz kombija su se užurbano pozdravili i otišli da jure smeštaj.Mi na parkingu u dilemi dali da idemo pešice ili da jurimo neko terensko vozilo koje bi nas prebacilo do gore.Do tamo je 7 kilometra kažu, ne znam da li vijugavim putem kojim se sa terencima ide ili prečicom koja seče sve te krivine.Neka lada Niva je tu bila ali neznam sada zbog čega nismo mogli da napravimo dogovor zaboravio sam.Za već neki kombi kod koga isto sva 4 vuku nismo imali dovoljan broj a cena nije po osobi već za turu.Dušan je bio više za to da idemo pešice,ja na osnovu dugogodišnjeg lovačkog iskutva po istočnoj Srbiji injenim planinama imao sam odličnu procenu šta nas čeka i navijao sam za prevoz.U medjuvremenu Poljaci su rešili smeštaj i sada sa dovoljnim brojem da podelimo prevoz krećemo.Put normalno zemljani sa povremenim kamenim deonicama vrlo riskantnim za donji trap. Na pojedinim delovima zbog mimoilaženja je obavezno skretane s puta.Naš vešti vozač sve izazove puta sasvim opušteno rešava i mi stižemo. na naše odredište.Šta reći o prvom utisku..... ustvari slike sve govore reči bi mogle samo da skrenu pažnju i pokvare. Pogled na Kazbegi. Naše prevozno sredstvo, volan na desnoj strani. I na kraju melem za oči Kakva bi ovde enduro vožnja pala, verovatno put na tamo bi zasenio sve ovo do sada vidjeno i napisano.O tome ostaje da maštamo i ja i vi koji ovo čitate. Istim prevozom spuštamo sa do Kazbegija.Vraćamo se u prethodni prevoz koji nas vodi nazad u Tbilisi

Bruno68, ja dok se pokrenem ,imam za kasnije ako se zima oduži Albaniju,Turska u pravcu juga Dardaneli,Rumunija više putaDelta Dunava pa i Grčka možda[quote name='Bruno 68' timestamp='1423737216' post='1713452'] Nemoj da brzas imamo celu zimu ispred sebe

Ova slika je trebalo da bude u prethodnom postu. Posadu "Maršutke" osim vozača sačinjavalo je nas trojica iz Srbije zatim Poljak sa ženom i devojka iz Izraela koja putuje sama kako mi je objasnila malo stopom malo prevozom.Izvukli smo se iz gradske gužve i krenulu na sever prema odredištu.Na izlasku iz grada s desne strane crkva na samoj litici svojom dominantnom pozicijom skreće pažnju,nažalost fotografisanje je izostalo.Većinom put ide pored reke,na čijim mostovima preko kojih prelazimo zatičemo prizore ovakve ili njima slične.Naš simpatični vozač objasnio je da se životinje tu skupljaju zbog odbrane od insekata.Naime kaže, da je iznad mosta promaja pa ih tu nema a mi nemamo razloga da mu ne verujemo. Po njihovim tragovima na putu vidi se da tu provode dosta vremena.Dalje put nastavlja kroz lepe predele i ne baš bogate turističke ponude.Priroda je ovde pokazala svoju raskoš i bolje je da čovek ništa ne dodaje a i ne oduzima od nje. I ja i moj motor čeznemo za ovakvim putevima ali je razum preovladao pa je motor svo vreme mog boravka u Gruziji ostao parkiran.Čak ni izuzetno niska cena goriva kao i ovi uzbudljivi putevi nije me pokolebala a nadam se da je jasno iz dosadašnjeg pisanja i zbog čega.Odreko sam se izreke il smo bajkeri ili.....Tamo pri kraju u perspektivi ove slike na pažljivo izabranoj lokaciji postavljen je vidikovac na koji ćemo naravno svratiti. Veliki broj slika na internetu sa Kavkaza je napravljen sa ovog mesta pa ni ja neću biti izuzetak. Pre svega da predstavim deo saputnika sa kojima delim uživanje u lepotama ovih predela,levo od mene Poljaci i mlada i lepa devojka iz Izraela. Zatim Ivan, ima slike i sa Dušanom na istom mestu ali birajući odlučio sam se za ovu na kojoj sam bolje ispao. Ovo dole, vidim šta je ali neznam čemu služi. Ova je vrlo česta na internetu. Iz ove pozicije iz koje nisam video nikog da slika, ispala je po meni jedna lepa fotografija. Dok sam se provlačio ispod vidikovca da dodjem do ovog mesta morao sam pognut da prodjem izmedju gomile krava koje su na prvi pogled same kulirale u svom smradu koji se širio oko njih Uzrok poništene zablude o usamljenosti krava .Kavkaski ovčarski pas. Možda ne reprezentativni uzorak za naše izložbe i pojmove o izgledu ali u svakom slušaju izvorni izgled i pre svega pas koji ima svrhu i bezpogovorno služi svojoj nameni.Pod uticajem tih izložbi pasa čiji sam i ja akter svojevremeno bio ,komecijalnog pristupa i svih tih muvanja pojedine rase pasa počele su da ne liče više na sebe.Otišao sam od teme ali sam morao kad sam ovu lepu i legendarnu rasu ovčarskog psa po prvi put video na svom radnom mestu. Pogled sa vidikovca na parking. I postaviću još jednu lepu koju sam čuvao za kraj pa da ne smaram više. Sa ovih fotografija se već naziru vrhovi na kojimi su gradjeni antički mitovi. Argonauti na ladji "Argo" u njima dalekoj zemlji "Kolhidi" na Kavkazu tragali su za zlatnim runom. Vitlali su oni po ovim prostranstvima sa svim božanstvima tog vremena trudeći se da izvrše zadatak zbog koga su došli.To je bilo runo čarobnog ovna visilo je na nekom drvetu a čuvao ga je strašni zmaj.Čitava svita junaka u ovoj "božanskoj družini " iz tog vremena učestvovala je u tom projektu .Argo brodograditelj,Tifis kao kormilar,Heraklo,Tesej,mitski legendarni pevač Orfej i blizanci Kastor i Polideuk ,Zevsovi sinovi.Misija je uspela i oni su nastavili dalje samo nima znanim zacrtanim putevima. U tom pravcu put i nas vodi ali sasvim drugojačijim namerama.

Uobraziću se

Da kašika ,još bolje nož i viljuška.Neke gastronomske impresije oko Gruziske ishrane i restorana nažalost neću moći da vam prenesem jer ih jednostavno nemam.Pre par godina odlučio sam da se rešim viška kilograma pa sam skinuo 20 i slovima dvadeset kilograma , zatim ostavio i cigarete.Tako da mogu da vam kažem da su im breskve super ha,ha

Hvala na pomoći Bruno 68 mi je to isto savetovao još na početku. Ja sam uradio jedan tekst tako pa posle nisam uspeo da prebacim i odustao.Ove greške, da mi izadje ne završen tekst se dese tako što mahinalno umesto pogledaj poruku pritisnem pošalji.Jednostavno ja se nisam toliko družio sa kompjuteom pa nisam ni vešt sa njim.Ranije dok sam još imao svoju firmu napišem po neku ponudu,zatim po internetu i to je sve oko kompjutera što sam radio.Izvinjavam se zbog mojih grešaka trudiću sada ih bude što manje ali one su izgleda sastavni deo mog putopisa za sada.

Ma nismo,trebalo je negde okolo da idemo pa smo ostavili za drugi put,koji se nije desio

E OK onda palim dalje

Hvala Naravno da vredi....samo tako nastavi .

Vojnim putem preme ruskoj granici koji spaja Vladikavkaz i Tbilisi. Trasirala ga je ruska carska vojska početkom 19-tog veka. Putem dugim oko 200 km. dolazi se do reke Terek i gradića Stepansminda (sveti Stefan) koga narod naziva još uvek i Kazbegi na nekoliko kilometra od ruske granice.Planinski vrhovi Osetije ,Ingušetije i Čečenije a i granice sa nekima od njih su na dohvat ruke.Na zapadu je planina Kasbek visoka 5047m šesti po visini kavkaski vrh preko 5000 m.Mkinwazweri ga nazivaju domaćini što je u prevodu " ledeni vrh"Predmet našeg interesovanja je Tsminda Sameba tipična gruzijska starinska crkva. Podzemnom železnoicom došli smo do stanice Diduba gde se nalazi polazna stanica raznih vrsta prevoza za sever zemlje i razne destinacije u Rusiji .Još pri izlasku iz metroa bili smo izloženi nemilosrdnom ataku taksista u lovu na mušterije.Uz neizbežno cenkanje dogovorismo prevoz do naše destinacije i uz malo čekanje popuniše sa prevozni kapaciteti pa smo mogli da krenemo. Ovim smo putovali do Kazbegija, a na donjoj slici sva sila prevoznih sredstava na okupu i pravaca na kojima voze Opet pogrešno dugme,odmoriću malo poslao samne završen tekst

Narode ovo što ja radim vredi li nešto, primam sve vrste primedbi, preporuka i komentara. Možda sam usled nedostatka slika u početku bio previše detaljan

Pogrešnoo sam "dugme" pritisnuo pa ode nezavršen tekst. Ovo je takodje kupatilo možda malo manje atraktivno na prvi pogled od prethodnog koje zbog renoviranja nije radilo. Sastavljeno je od više kupola koje su poluukopane u zemlju.Podeljena je na muški i ženski deo pa su i cene različite u korist žena.Pošli smo unutra da izvidimo malo ali greškom u ženski deo, na ulaz koji se prvi pojavio pred nama pa smo se brzo povukli nazad Ako su na nešto ponosni Gruzini onda su to njihova vina.Gruzija je zemlja groždja i breskvi.Mnogi misle da je postojbina vina stara Grčka,neki misle Rim najnovija istraživnja kažu južni Kavkaz, Gruzija.Neko to prihvata neko drugačije misli ali za tu tvrdnju postoje ozbiljni argumenti..Tradicionalni način pravljenja vina u kvevrima daje vina posebnog kvaliteta i šmeka.Kvevri su ustvari veći zemljani sa umećem napravljeni sudovi koji se sa vinom u sebi zakopavaju u zemlju da tako vino odstoji pa otud i taj specifičan šmek kako mi je Dušan objasnio.Nismo kopali kubike zemlje da bi smo pronašli vino već smo ušli u jednu od bezbroj prodavnica vina gde Dušan vrlo stručno prikuplja informacije o gruzijskim vinima. Dobro poznavanje vina je nagradjeno,pa tako po izboru mlade i lepe prodavačice probasmo nekoliko vrsta izuzetnih vina da bi jedna flaša našla put i do putničke kuće. Crkva Metekhi i spomenik naj slikanije obeležje grada.Inače sa litica na kojoj je crkva muslimani su za vreme kada su u prošlosti vladali Tbilisijem bacali u reku hrišćane koji nisu prihvatali islam.Izgleda da svi pravoslavci imaju iste istorijske poteškoće.Kažu da dok su oni branili Evropu od Mongola,Persijanaca i drugih Evropa se razvijala,nešto mi je ovo poznato. Pogled sa pešačkog mosta Mira na reku i naravno još jedna crkva u daljini, čije meni egzotično ime nisam se trudio da zapamtim Neka čudna gradjevina koja je izgleda sklona padu turci bi to nazvali Sahat kula. I to bi bilo što bih ja mogao da prezentujem o Tbilisiju

Tbilisi, glavni i najveći grad Gruzije.Nalazi se u jugoistočnom delu Gruzije na reci Mtikvari Sada već lako nalazimo ulaz u podzemnu železnicu.U toj prema našem kraju poslednjoj stanici metroa kao i na svakoj može sa kupiti kartica prevoza kao i dopuna.Interesantan je podatak da se uz fiskalni račun uplate može izvršiti i povraćaj neutrošenih para.Iznenadjuje čistoća i čekaonice i samih vagona.Da li je uzrok policajac na svakoj stanici a na ulaznoj rampi "Babuška"ili je stvar kulture ne znam.Cena karata je dosta povoljna pa mislim da "Švercovanje" ne postoji ni u pokušaju. Ivan i ja u iščekivanju metroa u vremenu kad nije gužva. Dušan inače prosvetni radnik i njegov rodjak Ivan student došli su u putničku kuću prevozom voz i autobus u isto vreme kad ija a inače su iz Šapca. Prevozom do centra pa u obilazak. Veliki centralni trg ,spomenik sv.Djordju zaštitniku Gruzije ispred zgrada državnih institucija gradske većnice i dr. Pre sv.Djordja u komunizmu tu je bila Lenjinova skulptura. Nekim uzanim stepenica i isto tako uskim i dosta strmim sokacima krenuli smo ka tvrdjavi iznad grada koja se prosto nametnula za razgledanje svojim položajem.Na žalost taj put nas nije dovelo do cilja već do poslednjih kućica ispod samih zidina tvrdjave,odakle smo snimili po nekoliko bezveznih fotografija. Ipak ako se pažljivije pogleda vidi se jedan lep pešački most, most Mira preko reke Mtikvari koja deli grad na dva dela,interesantna futuristička gradjevina kao i crkva. Sveprisutne crkve na najneverovatnijim mestima po meni su obeležje Gruzije. Utisak mi je, kao da u igri monopola neko zauzima svoje pozicije što možda i nije daleko od istine.A ako neko misli da samo Balkan ima zamršenu istoriju kada je uporedi sa istorijom Kavkaza promeniće mišljenje.Koliko tu različitih naroda živi teško je i nabrojati.Različiti jezici različite vere činioci su burne istorije pa tako se i sada smatra politički trusnim područjem i za mnoge područje u koje ne treba duboko zalaziti.Ali za to smo mi bajkeri zaduženi da razbijamo predrasude. Posle pauze na kojoj smo jeli hačapuri što je nacionalni brend brze hrane u Gruziji ,kao kod nas burek . Sprema se i prodaje skoro na svakom ćošku.Ukusno testo sira,kajmak i jaje preko,toliko je kalorično da posle jednog ujutru ceo dan nisi gladan. Drugi takodje dosta korišćeni predstavnik je hinkali ljuto mleveno meso umatano u testo pa zatim kuvano ne deluje atraktivno poput hačapurija ali vrlo ukusno. Nastavak istraživanja podrazimeva i razgledanje toplih sumpornih kupatila u kojima se svojevremeno i veliki Puškin baškario što potvrdjuje i tabla postavljena na zidu. Inače je izgradjeno u vrlo atraktivnom istočnjačkom stilu.Fasada je izradjena od plave keramike a Puškinove reči na tabli su da otprilike nikad nije bio u boljoj banji.Kažu da se osim puškina tu vrlo često kupao i A.Dima. Ja nisam pa tako ni table sa mojim imenom neće biti. Slika plavog kupatila skinuta sa weba pa nisam uspeo da postavim u većem formatu

Gruzija,Tbilisi i putna kuća.Stigao sam na cilj. Putnička kuća je onaj stan na vrhu Motor smeštam ovde preko puta zgrade ne baš opušten oko toga ali drugih mogućnosti nemam.Jedino što sam ga lancem vezao za drvo,siguracija. I pronalazim svoje ćoše. Šef u kući Milana poslala je dvojicu Engleza da mi pomognu oko prenosa stvari na tom visokom spratu i pronalazi mi mesto gde ću na dalje biti smešten. Putna kuća,Kluba putnika po treći put organizovana Barselona ,Istanbul i sada Tbilsi služi za smeštaj putnika uz poštovanje odredjenih pravila bez obzira iz koje zemlje bili.Funkcionisala je u Julu iAvgustu i za vreme za koje sam ja bio njen sastav je bio internacionalni.Bilo je tu nas iz Srbije,Poljske,Rusije,Japana,Engleske par dana Nemci biciklisti su bili, iz Madjarske takodje i šta ja znam više odakle.Pre toga su Rusi držali u Jermeniji pa je kažu u Julu bila puna Rusa.Neke noći je bilo desetak na prenoćištu nekad trideset i više nisam brojao ali je uz dobru organizaciju sve funkcionisalo,s obzirom da postoji jedan wc sa tušem,jedan frižider i jedan šporet.Kreveta nema ,spavanje na podu sa vrećama ili već ko šta ima. Ovo je onako srednja popunjenost. Izuvanje je obavezno. Pravila su logična sve što koristiš ostavi u stanju kakvo je bilo najkraća bi bila definicija.Nema alkohola ,droge pušenja normalno ni galame dok drugi spavaju i tuširanja ujutru pre 10h.Korisnici su uglavnom studeti ili mladi ljudi tih godina,a većina njih koristi auto stop a manji broj javne prevoze.Jeftino putovanje su doveli do perfekcije.Neki momak i devojka koji su došli malo pre mene stigli kažu stopom iz Litvanije a inače su iz Srbije i stopom obilaze ove krajeve kao ivećina njih.

Ako imaš FB a sigurno imaš povezaću te sa enduro klubom Gruzija pa se raspituj sve što te zanima.

Ja nemam kartice i sve sam u kešu

Gruzija,balkon evrope kako je Gruzini nazivaju.Zemlja na čijem severu dominiraju visoki planinski lanci Severnog Kavkaza sa vrhovima koji prelaze 4000metara i Malog Kavkaza na jugu zemlje a to je i razlog zbog čega sam se izmedju ostalog i uputio ovamo. Iz prevelike želje za Gruzijom malo sam požurio još uvek nisam prešao granicu.A granica nekako tesna kao da je u nekoj gradskoj ulici,vozači autobusa ispred mene nude mi prednost ali je sve to nekako stisnuto pa ne koristim ponudjenu povoljnost. Detalj sa Tursko-Gruzijske granice. Po prelasku granice na Gruzijsku stranu uobičajena gužva,prodavci svega i svačega po duplim cenama,menačnice sa naj nepovoljnijim kursom u zemlji i gomila taksista koji nametljivo nude svoje usluge potencijalnim putnicima. Minimalnu količinu evra menjam u larije koliko da dopunim motor a i sebe. Uz put.kupujem neko voće i pravac Tbilisi.Od Tbilisija me deli oko 400km. preko Akhaltsikhe,Bojromija i Gorija. Sada tek vidim da na ovom putu do Tibilsija nemam ni jednu fotografiju,prekorevam sebe zbog toga ali i sam sebe donekle opravdavam. Odmah primećjem malo drugojačiji stil saobraćaja od onog u Turskoj a i puteve koje putari nisu skoro obilazili mada u suštini za moj motor podnošljiva situacija,putevi su im kao naši regionalni.U početku dozvoljavam da me skoro svi pretiču vozim defanzivno i oprezno dok ne shvatim način njihove vožnje i ne prilagodim svoju "Uslovima na putu" a i ne žurim nešto posebno još je rano a kilometraža nije velika.Od vozila kao i registracija na njima ima tu svega i svačega.Gruzini normalno, Turci takodje sa uglavnom Mercedesima,Azerbejdžanci Jermeni i svakako Rusi.Azeri ne preferiraju posebno neku marku automobila dominiraju "Japanci" neretko sa volanom na desnoj strani što je posledica uvoza iz Japana.Kod Rusa već sve i svašta ali što veće to bolje, ponosno ističu V6 sa zadnje strane na terencima veličine manje garsonjere i ne sedaju niušta ispod 4000 kubika to je ono što sam uočio do sada.Vozim umerenim ritmom vrućina još nije osvojila što doprinosi raspoloženju i meni i mom motoru.Pejzaži se smenjuju od ravničarskih pored Batumija u koji na žalost ni u povratku nisam svratio pa do ne tako visokih povremeno od puta dosta udaljenih vrhova s leve i desne strane izmedju kojih me put vodi. Ma biću pošten ovu poslednju rečenicu sam izmislio,pojma ja nemam ni šta se nalazi levo niti desno kao ni na deset metra iza drveća pored puta a kamoli dalje, život mi je ugrožen ovde je vožnja za mene smrtna opasnost. Moja defanzivna vožnja radi "prilagodjavanja uslovima na putu" nije se pokazala kao bezbedna. Kako oni voze tamo nije teško opisat jednom rečju "Strahota", mislim da je termin "Ruski rulet" nepravedno dodeljen jednoj prema ovome skoro bezopasnoj igriici.Preticanje u svim mogućim i nemogućim prilikama i neprilikama,sa leve i sa desne strane na ne baš širokom putu ispred krivine uspona i samo po gasu.Ubrzo primetim pa i stanem na mali parking ispred neke prodavnice,desno je kuća kroz prozor se vidi muškarac muž kako se zabavlja sa bebom a majka u prodavnici uslužuje mada nikog osim mene nema niti u radnji a ni na tom malom parkingu. Odnekud pa Iza prodavnice pojavljuju se neki dečaci 16-17 godina su procenjujem, nekoliko njih, četvorica možda i petorica ne sećam se tačno i upadljivo svi nešto pilje u mene.Iz pogleda ne razaznajem namere ali mi se njihova pojava kao ni face nisu dopale.Da ne ispadne da sam se uplašio polako dovršavam ono zbog čega sam navratio penjem se na motor i nastavljam dalje.Prvi utisak o Gruziji meni nija baš pozitivan,možda su oni bili samo radoznali,mada osim toga što mene posmatraju nisam video da imaju nameru bilo šta da drugo da rade a možda ih je moje prisustvo zbunilo ili iznenadilao možda sprečilo u nekoj nameri više ne mogu da saznam. S namerom da promenim nešto u vožnji nastavljam dalje. Neku izrazito ofanzivnu vožnju ne primenjujem ni u povoljnijim uslovima od ove. Ovde sa ovim njihovim putevima i vozačima,pretovaren ,Afrikom a ni ja kao poslednji navedeni faktor u tom nizu ne preporučuju tako nešto.Definitivno putnu brzinu moram da povećam i malo ofanzivnije da vozim.sada pri ovom načinu vožnje pojavljuju se drugi problemi. Pratim auto ispred čekam priliku za preticanje normalno vozim uz liniju na dovoljno bezbednom rastojanju pristojno sad me auto pretiče s desne strane i istiskuje me s moje pozicije da bi se uglavio ispred mene, šta reći, strašno.Sad se u meni budi inat pošto fer pleja očito nema slabiji su ovde potlačeni.Dobro pa ni ja nisam prošao školu vožnje u uredjenom saobraćaju neke idealne zemlje.I ako hendikepiran mojim prevoznim sredstvom ponosno prezentujem balkansku školu vožnje, dosta je bilo il smo bajkeri ili ono drugo ,da se ne izražavam.Levi i desni retrovizor mi postaju podjednako važni, pomno pratim put iza sebe skoro pa više nego ispred i vozim onako da izvinete pederski ni levo ni desno ne dam s desna ni po koju cenu a i oni koji bi s leva tek posle mene kad ja izvršim preticanje .I tako jedan duži deo puta bez icidenta.Uskoro sam se uverio da ni to nije "Bingo".U preticanju neke kršotine koja ja lelujala ispred mene napravim malo veći otklon od nje čisto iz bezbednosnih razloga i u momentu , stvorivši se niotkud projuri izmedju nas neko čudo veliki terenac velikom brzinom na možda desetak santimetra od moje desne ruke pa su u narednih nekoliko desetina kilometra moj motor i moje srce radili sa istim brojem obrtaja.Šta bre da slikam kakvo slikanje zaboravio sam da imam aparat i da su to ljudi uopšte izmislili spašavaj Sveto živu glavu.Znate desi se ponekad sa ovom savremenom tehnikom da se slike greškom i izbrišu sa nekog uredjaja ali neke slike iz mog života kao štoje npr. ova ostaće u mojoj glavi večno. Na nekom usputnom parkingu sa česmom u hladovini vidim dva parkirana motora pa stanem i ja.Silazak sa puta na parking nije baš za svakog udoban jer je denivelacija parkinga u odnosu na put možda i 30cm. ja doduše sa mojim motorom nemam problem.Umijem se popijem malo vode,neka baka prodaje domaće proizvode skreće mi pažnju nešto što liči na kobasice.Ali nisu, lešnici umotani u nešto slatko naknadno sam otkrio, na krajevima izviruju kanapi koji kao i boja i kvrge od lešnika asociraju na moju prvu pomisao.Kasnije sam to vidjao po celoj Gruziji a i u Turskoj po negde.Vraćajući se prema svom motoru vidim Turke kako nešto petljaju oko jednog od motora. Pridjem da im ponudim neku pomoć a malo i iz radoznalosti i vidim naprslu plastiku nekog vremešnog motora i odvaljeno kućište retrovizora koji je integrisan u oklope motora, staklo zdravo i visi na nečemu ne pamtim na čemu.Kažem im da sačekaju odem do svog motora i donesem onu braon traku 5cm. širine za kartonske kutije.Lepi kao smrt lepak.Bez štednje umotamo motor i osposobimo ga za dalji put.Kažu pošli za Azerbejdžan a motor ispustio pri skretanju na parking.Razmenili smo e- adrese i sad smo prijatelji na fejzu pa povremeno i razmenimo po neku reč i sliku. Redjaju se kilometri prolazim spomenute gradove,sada već malo prilagodjen na njihovu vožnju ali i dalje uplašen objektivno i približavam se Tbilsiju.Gužve se povećavaju ali i put postaje osetno kvalitetniji i sa većim brojem kolovoznih traka (ovo sam saopštio kao Alvirović).Stajem pre ulaska u Tbilisi i na papiru flomasterom ispisujem ime ulice i putokaze koje treba da pratim kad već pronadjem ulicu . Putokaze u smislu velikog spomenika poslednje metro stanice i odredjenog grafita na nekoj garaži.Stavim taj papir u providni deo"tank torbe" i uletim u svu gužvu glavnog grada.Više traka sve pune gužva po prilična kojom trakom, ne znam gde je ulica blizu centra na periferij, ako je, s koje strane grada možda bih i za to dobio instrukcije ali jedini dolazim sopstvenim prevozom.Prolaze neka odvajanja levo desno gde da skrenem ne znam instrukcije su za druge vrste prevoza jedini dolazim sopstvenim prevozom.Vidim odvajanje za centar i odlučim da skrenem jer već dosta vozim kroz grad, plašim se da ga ne prodjem.U deliću sekunde i krajem oka sasvim slučajno ugledam tablu koja gore visoko pokazuje da se za moju ulicu ustvari skreće desno.Na srednju traku se lako vraćam uz migavac i povećanje brzine i oprezno dolazim do njene desne strane ali pomisao na skretanje skroz desno izaziva jezu u meni.Na retrovizoru vidim da rupe u saobraćaju u toj traci nema a primećujem i da je trenutno brža traka od moje.Vozeći tako duže sa upaljenim desnim migavcem koliko mi je prostor za skretanje dozvoljavao pokušavajući postepeno da predjem i predjem na kraju, računam da će ukapirati moju nameru kad je na milimetre od mene prozujalo neko vozilo i ja u iščekivanju one škripe i lupnjave koji prate udes čudim se što ne padam. Nešto posebno sujeveran nisam,ne hulim ni na boga što bi se reklo poštujem našu veru ali ću morati da promenim mišljenje o tom pitanju. Skrenuh konačno i u toj ulici na samom početku uz pomoć gradjana dodjoh do odredišta.Ispred zgrade ženska osoba za koju možeš da kažeš da ima i 14 i 40 godina sitne gradje kratko ali moderno podšišana reče mi i bez da sam je pitao da je to zgrada koju tražim.............

Na svom putu kroz Tursku prema Gruziji više puta sam nailazio na učesnike čuvenog "Mongol relija" za mene najčudniji reli za koji sam čuo.Uslov je vozila ispod 1000ccm i motocikli do velikodušnih 125 kubika što neprikladniji čudniji tim bolje ( BMW 1200gs i Honda afrika su zabranjeni) preporuka su skuteri.Vozi se oko 10 000 milja od Londona do Ulan Batora.Reli u kome se ne trka cilj je da se stigne dna odredište jer usput nema nikakve logističke podrške a organizatori se ogradjuju od odgovornosti uz napomenu da ima učesnika koji su ostali ivalidi kao i povreda sa smrtonosnim ishodom.Od početka relija 2004 godine propozicije su se menjale ali u suštini osnovna pravila su ova koja sam naveo.Kilometraža može da se razlikuje u zavisnosti da li se ide južnom ili severnom stranom Kaspijskog jezera.