U povratku kroz selo vidim onog vlasnika kampa i on me začudjenim pogledom isprati u smislu odakle ovaj kad je otišao iz mesta , bez javljanja produžim u Tulču po stvari.U Tulči gazdi kažem da napuštam sobu , njemu vidim nije pravo zna da ostajem neko vreme,slaba mu popunjenost.Pakujem stvari , na motor pa napuštam Tulču i pravac „Delta“. Tulča po mnogo čemu zaslužuje naziv centra Delte Dunava.Osnovana kao luka u davna vremena na sedam brežuljaka poput Rima, sa kojih se lako kontrolisalo njeno močvarno okruženje.Nalazi se u oblasti Dobrudža.Polazna je tačka za mnoge organizovane ekspedicije u drugoj po veličini Evropskoj delti,kao i svetski priznatom biodiverzitetu koji sa preko 5500 vrsta flore i faune zauzima treće mesto na svetskoj lestvici, ispred mnogo poznatijih kao što je Arhipelag Galapagos u Ekvatoru i Veliki greben u Australiji. Prva je Delta Volge široka tada 120km.Kažem tada, zbog velikog nanosa mulja u deltama i velike vremenske distance pa je ta veličina relativna.Deltu Volge sam obišao davne inflatorne 93’ g. Nažalost ne motorom, preko agencije,Kon Tiki po izuzetno pristupačnoj ceni.To je bila tek druga godina tog programa pa je verovatno na cenu uticao i reklamni faktor.Moja žena je maher da nadje te povoljne cene aranžmana i u tome je i ostala a ja, ja sam se motorom odmetnuo na neku drugu stranu.Njoj miliji zapad a meni ove istočne vukojebine.Uostalom to je prirodno njoj je ćale bio bankar meni oficir.Sin je porastao pa joj pravi društvo ali neće to još dugo trajati, brzo raste.Odoh malo od teme ali čim se žene umešaju tu nastane konfuzija. Konstantin Fedjin se zvao brod kojim smo išli veliki,preko 100m i 4 ili 5 nivoa.Odmah su nam rekli da je vojna disciplina na brodu, nema demokratije(neznam dali je baš ta reč, ona je kasnije izmišljena ali u tom smisu) i da je kapetan broda apsolutni gospodar svega. Na brodu je bio nekadašnji čuveni pevač Zlatko Golubović direktni suparnik Djordja Marjanovića i po broju fanovau u tadašnjem SSSR-u apsolutni gospodar scene,pokojna glumica Tatjana Lukjanova sedela za našim stolom, Titova unuka Zlatica Broz.....U 5h ujutru budjenje, ptičica peva na razglasu melodiju koja me vraća u najranije detinjstvo a razmenjenih 100 dolara jedva potroših za tih 15 dana...... Sveto,Delta Dunava je tema..... Da,Tulča je smeštena na levoj obali kanala Sv.George koji se na nekoliko kilometara uzvodno izdvaja iz Dunava koji je tu i prirodna granica sa Ukrainom.Nažalost u tom delu suvozemni granični prelaz prema Ukraini ne postoji,jedini je preko Moldavije za čiju vizu treba aplicirati u Bukureštu zbog tih nekoliko kilometra ili stotina metra.Vodeni granični prelaz da postoji ,tu u Tulči.Tulča je osim nabrojanog i kulturni centar sa svojim muzičkim festivalima u prvo vreme nacionalni da bi se to kasnije promenilo.O Tulči bi moglo još mnogo šta da se napiše ali idem da ne izgubim prenoćište. Primećujem da ulica sa onim krupnim kamenom kao podlogom nije slučajna tu gde sam je sinoć zatekao,dosta ih je i u gradu,baš su rasprostranjene.Afrika to pedantno prelazi sa puno pažnje prema vozaču. Afrika mi je drugi enduro motor koji posedujem i koji vozim.Pre toga sam imao Apriliu Pegaso 650.Sa mojom tadašnjom malo povećanom težinom kad sednem na nju samo mi štop lampa viri iz dupeta,mala mi je za jedan broj treba mi motor u veličini XXXL.Volim velike motore.U medjuvremenu sam kupio „Harlija“ Dyna super glide cystom (FHDC komercijalna oznaka modela ,eto otkrih tajnu ) a Aprilija se prodala.Volim čopere ali ne podržavaju moje potrebe gde ja volim oni ne vole.Pa je sada i on na oglasu. Od kada sam kupio Afriku zadnje tri godine ga skoro i ne vozim.I tako da ne smaram čitajući na ovom sajtu zaključim Afrika,sve moje uslove ispunjava,volim period kad su se stvari pravile od gvoždja i da traju.Znam da ima plastiku ali i bez nje ide.Na odluku su uticale mnoge stranice napisane na ovom sajtu,pogotovu administratora Lalajka. Nova tehnika je ok, za mene.Ali kad ne mogu da vidim to što radi kad ne radi kako radi onda ne umem ni da popravim da me dovuče do kuće.Malo sam zastareo izgleda.Voziti motor samo u dometu Wi-fi ................. Tulča,napuštam je i polako prema Murgihiolu i delti. Put prema i kroz deltu su uglavnom pravi bez većih krivina a asfalt na glavnim pravcima perfektan.uz put još neka slika kanala Sv.Georgije I eto me u Murgihiolu u Džordžovom kampu u kome me dočekuje pirat nije Lipovljanski iz Černe vode ruskog porekla, o njima ću kasnije ovo je domaći iz Murgihiola,prelepa i simpatična ćerkica mog domaćina,koja se samo trudila da me šarmira šeširom i Štrumfovima Svo vreme sam pod prenoćištem smatrao kampovanje a Djodje sobu,tako da je to ispalo još bolje nego što sam mislio.To popodne sam malo prošetao pešaka po mestu,video i onog za prethodno kampovanje muvao me da me vozi čamcem po delti dunava,odbio sam ga nisam hteo s njim višta ništa da imam.Ta vožnja turista po delti im je glavni biznis cena je u grupi najmanje četvoro 25e. A singl 75e. Za vožnju od dva sata.Ne možeš da prodješ ulicom da nekoliko ne zaustavi i nudi te usluge dosadni su mi malo.Na kraju sam da bi ih odbio nudio njima vožnju motorom za pare. Iz zezanja nacrtao i napisao tu u kafani na kartonu cenovnik krug oko sela 5e. slikanje pored motora 1e. na motoru 2e.Ugodno veče sam proveo u kafani i kasnije u krugu Georgijeve porodice uz kafu i priču.

E pa sve pamtiš svaka čast na memoriji.Hvala na komplimentima.Taj S&W jeste bio legendarni 686 model imao malo dužu cev za nošenje 4" prodao sam ga još tada i kupio Sturm Ruger 357 mag kraća cev 2 1/2" isto nerdjajući, model je"Police service six",još ga čuvam.Sada,kako je zabranjeno nošenje voleo bih više da mi je on ostao.

Ujutu,polazim plan je da obidjem Konstancu i Mamaju.Konstanca velika luka na Crnom moru.Kombinacija biznisa i turizama.Kao najbliža Ukraini i Rusiji preko nje se obavlja veliki promet raznih vrsta roba.Bosfor takodje nije mnogo udaljen.Bezbroj ogromnih lučkih dizalica vrši pretovar u vagone i kamione.U gradu se nalazi i veliko brodogradilište.Blizina Dunava kao i kanal od Konstance do Dunava omogućava i rečni transport, tako da kroz Konstancu nesmetano cirkulišu sve vrste prevoza.Železnicom i autoputem je na dalje povezana sa Bukureštom i kontinentalnim delom zemlje. Ovako jak industrijski imidž nije smetao da se paralelno sa industrijom razvija turizam.Mesto poseduje dosta veoma modernih i lepih hotela. Mamaja,malo mesto koje je usled širenja Konstance spojeno uz nju.Mamaja je ustvari prevlaka izmedju Crnog mora i jezera Sautghiol.U Mamaji prvenstveno letuju stranci sredjena je skoro do perfekcije, kao Azurna obala i puna je mladih.Dosta su tu pokupovali i uložili stranci.Prepuna leti zimi je skoro potpuno prazna.Ima fenomenalan akva park i sve moguće i nemoguće sadržaje koji prate turizam.Plaža je nešto što se retko vidja dugačka preko 15km i široka oko 50m sa finim peskom.Prelepo i preskupo tako bih definisao Mamaju.Najveći hendikep i Mamaje i Konstance je ustvari i suština na kojoj počiva njihov turizam, more.Crno more je dosta specifično u odnosu na druga koja poznajem.Voda sa nedovoljnim salinitetom ,plićak u nedogled,bliže obali trava a iza trave haraju meduze i po meni najveći problem, vetar.Sa tim stalno prisutnim crnomorskim vetrom susretao sam se i u Bugarskoj ali u mnogo blažem obimu. Danas ovaj ovde i dali samo danas, ne znam kojom brzinom je duvao da je motor jednostavno bilo nemoguće voziti.U jednom momentu je tako grunuo na mene da me je izbacio s puta.Na par mesta sam stao da snimim te talase i nešto interesantno,uzgred promenio i baterije na aparatu i odustao od obilaska po takvom vremenu. Pored kampa neki restoran dosta veliki ali skoro prazan u koji svraćam.Naručim rumunsko nacionalno jelo "Ciorba de burta" ili u prevodu čorba od iznutrica.Serviraju se barena tanka creva i preliju nekom čorbom kao od kiselog mleka.Ukusno jelo probao sam ga i ranije.Pošto od morskih radosti a i od obične šetnje nema ništa odlučim pravac Tulča, Delta Dunava.Popakujem po tom vetru šator i stvari i na sever preko Babadaga u Tulču na delti Dunava putem E 87 .Od Tulče me deli oko 130km.Put negde loš negde nije loš.I tamo gde nije dobar moja Afrika se ne buni a ni ja jer ne osećam posledice. Ali vetar, još sada natovaren tu nema nikakve pomoći mislim da ustvari tu Afrika odmaže kao svi oklopljeni motori.Vozio sam čopera po vetru nije se ovako ponašao otvoren motor nema taj problem.Mislim da na pravcu vozim iskošen pod uglom i to donekle i nije problem.Problem nastaje kad nešto veće u mimoilaženju, kamion preseče tu neprirodno stvorenu ravnotežu.Jedino rešenje je bilo smanjenje brzine čak i na 30-40 km/h.,tako da su se tih stotinak kilometra vožnje baš odužili. Isti problem sam i mao i juče prilikom dolaska u Konstancu poslednjih stotinak možda i više kilometra.Predeli ravničarski vidi se poljoprivredna orijentacija teoretska ali ne primenjena na terenu.Sve je zapušteno i zaraslo.Valjda je to danak ulaska u Evropsku uniju.Neretko se vide neke hale velike konstrukcije ali sve odaje utisak zapuštenosti ništa nisam primetio da radi,sve je to ustvari za staro gvoždje. I da se ne mučim dalje da opisujem ništa ,do Tulče neću imati memorisku karticu za aparat pa ni slike,kartica mi ostala kući u lap topu, od vetra sa strane i ne gledam samo pravo jedva čekam da stignem i da se ovo mučenje od vožnje završi.Dakle Tulča na samom ulasku u grad vidim neku prodavnicu tehničke robe i pravac po memorisku karticu, od 8 GB najveću uzimam,gledam jednu lampu ona za na čelo "Energizer" lepa al mi skupa oko 15e.Karticu u aparat i pravac u grad na konak mrak je pa nema slikanja.Jedan,drugi,treći hotel sve skupo ne uklapa mi se u biznis plan.Stao opet ispred nekog hotela,recepcionarka stoji ispred,kaže da jeftinije neću naći to su cene,izgleda da sam tu već bio.Setim se GPS-a i one opcije "Tačke interesa" na njemu i moje proverene devize što dalje od centra jeftinije je, bar je tako u svakom normalnom gradu. Prikačim spasioca na struju, nemam nosač a i ne koristim ga osim u gradovima kad se zagubim ili za ove situacije i izaberem nešto onako na sreću.Suflira mi "Nataša"levo desno ajd sad pravo, sve po gradu.Naidjem na neki uspon sa čudnom podlogom od rečnog kamena onako krupnog ko manje glavice kupusa,ali već pri kraju puta.Odmah iza tug uspona na GPS-u ona zastavica ,tu smo na cilju.Privatna kuća ali veća neznam gde da udjem,vidim gde je svetlo uz stepenice i ko u dnevnu sobu da sam direktno ušao.Sede dva čoveka gledaju tevu i s jednim od njih dogovorim oko cene i smeštaja.Cena mi visoka ali nemam izbora prihvatam mučenik šta da radim.Smestim se onako smoren i direkt krevet . Ujutru ne budim se rano kao po običaju smoren od jučerašnje vožnje, izadjem napolje lep dan sunce,samo jesen ume da bude tako lepa Septembar je.Motor na svom mestu.Već sam informisan da sobu imam do 12h.Treba naći prenoćište sa povoljnijom cenom ostaću neki dan.Već sam gledao po karti malo.Zagazio bih u deltu Tulča je lepo mesto svašta tu ima da se vidi ali mene interesuje doživljaj Delte Dunava i odlučujem za Murgihiol dokle je najdalje moguć suvozemni pristup a duboko je u delti.Stvari ostale u sobi motor rasterećen vreme prekrasno malo mi motor leteo bih. Idem pored južnog kraka Dunava, Sv.Djordje se zove,to je jedan od tri kraka Dunava ostala dva su Cxilia i Sulina.Uz tu Sulinu svašta ima. Sv.Djordje je dugačak 64km i maksimalno širok oko 550m I evo mene na mestu o kome sam čitao i maštao, Delta Dunava ,Afrika i ja i ribolovci levo na slici. Od Tulče prema Murgiholu gde sam se uputio prvo mesto na koje sam naišao je Nufaru to je ustvari manji grad.Sledeća je Mahmudia u koju svraćam Mahmudija je selo na samoj obali reke.Malo po površini ali vrlo uredno.U samom centru kao ukras nalazi se lep hotel sa četiri zvezdice zove se Mon Jardin.U samom mestu ima više privatnih smeštaja i dobrih restorana.Ovde je turizam ozbiljno shvaćen sve mu je podredjeno i on se stalno unapredjuje Hotel Mon Jardin slika sa njihovog sajta Putem koji se polako odvaja od kanala St.George produžavam u Murgihiol gde sam se i uputio.Sledeće mesto na ovom kanalu je selo St.Djordje ali do njega nema suvozemnog pristupa,samo rečni i ono je s druge leve strane kanala na samom ulivu Dunava u Crno more. Ispred Murgihiola ubode me nešto u vrat odmah ispod kacige, osica verovatno nije bilo žaoke.Mene često ujedaju pčele i osice.Volim da vozim čopera sa otvoreno kacigom pa sam im na izvolte.Bilo šta hladno sprečava otok a kod alergičnih posledice su vrlo dramatične i brze gledao sam jednod svog prijatelj kojom brzinom posle uboda nastupaju posledice .Srećom bili smo u gradu i bolnica nije bila daleko.Rezistentni/otporni na ubod je trenutno stanje koje u svakom momentu može da se promeni da dobije onaj predznak "Ne" ispred zato je potrebno biti preventivan. I dok sam držao flašu hladne vode na ubod da mi vreme ne teče uzalud,napravim ovaj "English breakfast" under the open sky resort, na samoj ivici puta pored neke česme. Ulazak u selo velika reklama "Camping" eto srećnog čoveka pomislih,300m.levopiše na njoj.Udjem u dvorište baba neka nezna da bekne ništa ali mi pokazuje rukom da sačekam neko će da dodje.Dok čekam vidim na nekoj tabli cenovnik kampovanje ,šator vozilo tu sve nabrojano pošteno i javno.Dodje babin sin,ja baba ona mi možda generacija a možda i mladja sa tim sa sela se ne zna.Uglavnom mesta nema za sutra sve rezervisano dolaze Nemci sa deset kampusa ali kaže malo na niže ima njegov prijatelj isto kamp i objašnjava mi gde je.Podjem na tamo eto ga taj dotrčao zaustavlja me.Jel ima mesta pitam ima cena,kaže ima internet ja opet cena on ima ovo ono lopuža obična opet cena ona što sam video kod prethodnog puta tri ide na moju neinformisanost.Tu se mi mačevasmo oko cene i prihvatim ja neku višlju od one što sam video.Kažem mu da idem po stvari u Tulču pa ću doći.Okrenem motor i pravac Tulča.Posle predjenih možda 10 km razmišljam po malo besan na vlasnika kampa pa ja nisam ni ušao u mesto on tu prvi dočekuje i muljari.Okrenem motor i nazad u Murgihiol prolazim pored njegovog kampa nema ga ne vidim ga prolazim kroz mesto ono je malo ni nalik Mahmudiji pravo selo kao ova naša.Već na kraju na izlazu vidim opet reklamu za kamp .U pozadini gazda George to mi jedina njegova slika,napravljena je kasnije ne pri dolasku U dvorištu čovek ne trza se mnogo zbog mene gledam ga kako nešto radi i ne prekida.Tek kad je završio to što radi došao je do mene.Ima li mesta za nćenje ,ima kaže cena reče nešto u lejima i dok sam ja u sebi preračunavao u evre kaže sedam evra.Dobro pomislim ok isto mu ponovim da idem po stvari. I pravac Tulča.

Završna reč Na ovom putu sam proveo ukupno 21 dan od toga je sama vožnja trajala 10, dana a u mestu, Tbilisiju 7 i Kapadokiji 4 dana.Ukupno predjena kilometraža po satu na motoru 5 850 km.Prosečna potrošnja bi trebalo da je nešto malo ispod 6l/100km.Da nisam po Turskoj i autoputevima vozio brže nego inače što vozim bilo bi ispod 5,5 na šta sam navikao.Na ovom putu sam imao samo jedno prenoćište u motelu.Ostala prenoćišta su bila kampovi,parkinzi i Putnička kuća u Tbilisiju.Što se ishrane tiče pare nisu trošene po restoranima,zbog mog redukovanog načina ishrane, tako da mislim da ovo može da se izvede sa cca 1000e.Ja tačnu računicu nemam ali znam da mi je mnogo manje od iznosa koji sam davao za cigarete dok ih nisam ostavio pre tri godine.Za svako sledeće putovanje zakunem se da sve račune sačuvam i nikad to ne uradim.Ovog puta sam račune za gorivo čuvao u providnom delu tank torbe.Jednom prilikom nisam zatvorio rajsferšlus i vetar mi u vožnji sve račune razvejao po putu. Lična oprema. Poneo sam klasično moto odelo sa zimskim ulošcima,kožnu moto jaknu onu "rokersku",dva para pantalona tipa militari sa kargo džepovima, nekoliko majci kao i čarape i donji veš. Nosio sam i dve kacige jedna je ona džet, ne dam pare za flip-ap dva para rukavica leto,zima ,Magnum čizme i plitke patike,jadranke i da odelo za vožnju po kiši koju srećom skoro da nisam imao. Pribor za ličnu higijenu, uvek se izradim kod tečnog sapuna uzmem sa onim automatom za doziranje pa mi balavi u kesi usput. Od lekova,Brufen,aktivni ugljen i još jedan lek protiv dijareje,antialergik tablete kod ujeda insekta,andol,penicilinska mast ,jekoderm,alkohhol i kesa sa svim onim stvarima iz prve pomoći. Za kampovanje, Šator za dve osobe,dušek 1/1,vojna vreća čaršav i vojno šatorsko krilo,sekira,vojni ašov,nekoliko vrste kanapa. I najvažnije,za motor,Fabrička garnitura alata,male gedore,nekoliko šrafcigera,još jedne špicangle krive,dva pajsera/montirača za gume od 0,5m,obe unutrašnje + 2 spreja (jedan je načet kad mi se na 140 izbušila prednja na autoputu kod Velike Plane tamo gde je onaj Mc' Donalds) pumpa nožna mala po kvalitetu jednokratna,gar. za krpljenje guma,probna lampa ,unimer,žice nekoliko vrsta sa i bez izolacije,produžni kablovi pravljeni od 2,5 kvadrata žice, silikonski ne zauzimaju mesto,kanister 5l ,crevo 3m,lepljiva 50mm i izolir taka.Lanac običan deblji i katanac da zavaram mafiju, 357mag sam zaboravio kod kuće da kad smo kod toga i sprej. Delovi.El.pumpa za gorivo stara ali ispravna zamenio sam je vakumskom Mikuni,sajle,kvačila i jedna za gas ona što vuče,ručice/poluge, kočnice i kvačila,sprej za lanac ,stara četkica za zube za pranje lanca.Ključ za točak zadnji, okasto okasti ravan stalno je pričvršćen pvc vezicama ili žicom na maticu osovine zad.točka. Evo nadjoh neku sliku gde se vidi kako taj ključ stoji na svom mestu. Svećice nisam šta će joj ima 4,bobine isto.Regler nemam rezervni kažu da je Joškin pouzdan,razmišljao o ležajevima točka pa ni njih nisam nabavio. Kurči se samo Sveto traži djavola.Skoro mi sa E-bay de.oteo neko CDI ispred nosa bio je po ceni od199e. polovan,250 bi mi izašao preko ovih što donose.Ostala još dva za RD 04 jedan od 299 i od 399e. isto polovni.To bi trebalo da imam i pored sve hvale za Joškin regler, možda još jedan isto njegov.Malo sam opušteniji oko reglera jer sam mu rešio konačno hladjenje.Tu na forumima sam čitao da zbog lošeg kontakta regler se greje....Imam drugojačije iskustvo.Kontakte sam i lemio i preko buksni i sve moguće spojeve probao .Topio je čak i žice one tri iz alternatora.Rešio sam hladjenje reglera i taj problem nemam više pa sam zato malo opuštenije išao bez rezervnog.Skinuo sam onaj nosač kofera pozadi,došo do blatobrana ispod onog crnogi isekao otvor veličine reglera s donlje strane blatobrana stavio al.hladnjak,preko njega termo pastu,zatim regler, zavrtnji, malo silikon ono odozgo sve vratio na mesto i regler hladan ko "Zagorka" pivo u bugarskom kampu.Ako nekog interesuje kad budem rasturao mogu slike da postavim.Lanac sam promenio na početku sezone a gume pre polaska tako da imam sigurno za još jednu ovakvu vožnju. Sve to je stalo u tri kofera i jednu vojnu torbu a višak preko nje osiguran gumenom mrežom ali ne onom za motore nego malo većom i jačom .Zadnji kofer je od 33l Kapa i dva bočna kineza od 43l za svaki slučaj osigurani španelima do sada bespotrebno drže se dobro. SLEDEĆI PUT OBAVEZNO REZERVNI KLJUČEVI OD MOTORA. Na putu možda uvek zatreba još nešto. Ovako opremljen mislim da sam spreman za uobičajene situacije koje mogu da predvidim i donekle nepredvidjene,kad budem brinuo i preko toga značiće da sam baš ostario, sedeću kući i čitaću tudje lepe putopise. Nadam se da sam sa ovim mojim prvim putopisom u životu zaradio bar prelaznu ocenu..Sa svom pažnjom sam čitao putopise sa ovog sajta iz njih crpeo inspiraciju za svoja putovanja, pa mislim da bi sebično bilo da sam sve ovo zadržao samo za sebe a da makar deo ne vratim ovde.Već smo na pragu prvog prolećnog meseca imaću vremena da završim i drugi putopis iz Rumunije. iza toga lepo vreme i za sve nas neke druge aktivnosti. Iran mi je u mislima za ovu godinu ako karnet i viza ne pokvare planove ili mi ne padne na pamet nešto drugo. I za kraj putopisa საქართველო sakartvelo Gruzija Cappadocia ,Turkey

Povratak,današnjom vožnjom ne planiram dolazak u neko odredjeno mesto radi prenoćišta.Znam da ću prenoćiti na nekom od parkinka na poznatom autoputu,gde sam se već odomaćio i osećam se bezbedno. U pakovanju i premetanju po stvarima pronalazim i izgubljeni foto aparat.Borisu ne smem ni da kažem gde je bio,u torbici oko struka. Zeza me kaže sad snimaj stereo sa dva.Svako sa svojim mislima ja sa uspomenama Afrika sa stvarima i treba li da kažem pravac prema Ankari. Put šta znam protiču kilometri više i ne pamtim neke detalje.Ali nešto nisam u formi vrlo često stajem,vrtim se po parkinzima malo vode pa dalje teram . Na jednom od parkinga rešim neke poklone da kupim,ograničen smeštajni prostor,neke slatkiše.Udjem u market šta uzeti a da ne pogrešim Imaju oni vrlo ukusne stvari ali imaju i neke koje nisu baš pun pogodak za naš ukus.Sve mi privlači pažnju a ja zagledam ko kuću da kupujem. Tu u radnji upoznam neke momke znaju nešto malo engleski ali više imaju želju da pomognu i uz njihovu pomoć izaberem neke poklone. I ajd' na čaj s njima Tu sa njima malo čaj zezanje, Nezir Aslan se zove iz Antalije.Objašnjava da leti u turizmu radi i zove me obavezno da dodjem napraviće mi kaže jeftino letovanje.Poklonim mu sa sajta Kluba putnika skinut Srpsko-Turski rečnik osnovnih pojmova,koji je on na licu mesta počeo da proučava. Dalje iza Ankare izlazim na put kojim sam već u dolasku vozio.Već je kasno popodne i tražim neki parking za prenoćište.Posle nekoliko odlučim na jednom da stanem i tu prenoćim Mislim da sam opet tu oko Bolua negde. Kamioni i kamiondžije pun parking.Stanem pored nekih i pitam da li mogu tu na parking da prenoćim i da postavim šator čisto da napravim kontakt. Postavim šator i dok sam raspremao motor zove me jedan od njih,već znam šta je čaj i klopa. Čaj popijem s njima a obilnu večeru sam pripremam Kažu da idu u Istanbul na utovar pa posle za Iran. Moj camping po dolasku U toku noći I ćao palim dalje Uz tužan pogled prijatelja koji mi je čuvao stražu cele noći ispred šatora Ispred istanbula manja gužva nego u dolasku, moguće je što sada ranije dolazim.Imam mogućnosti i Bosfor da snimim Do Bugarske granice uobičajena vožnja na autoputu bez nekih posebnih zanimljivosti. Napuštam Tursku napustio sam i Kapadokiju."Lepe konje" nisam video nestali su sa ovih prostora sa vremenom u kom su bili lepi. U svojoj zahtevnoj ulozi zamenili su ih neki drugi,jači i brži. Poniženi spuštenih glava čekaju ili nose na sebi turiste kojima je jedina veza sa njima tih nekoliko dolara ili evra koje su platili,davno je prošlo vreme kada su zasluživali poštovanje kao i najugledniji čovek. Evo me u Bugarskoj na dobro poznatom mestu Kamp u nepromenjenom obliku za ovih dvadeset dana koliko sam bio odsutan i gazda koji mi je poželeo dobrodošlicu i sretan povratak sa puta i ispričali se tu malo. Iskoristio sam svežinu bazena , čari bugarskog roštilja i normalno"Zagorka" ++++ ubio šator sve do jutra,osećao sam se već kao kod kuće. Sutradan ne mnogo rano napuštam kamp i pravac Srbija, u Aziji kažu Srbistan.Ispred Bugarsko- Srpske granice red ne vidi se kraj stanem pored nekih nemaca sa BMW 1200gs kolona ne vidi se kraj,oni čekaju disciplinovano.Ko će po onom suncu sa kacigom.Krenem u obolazak kolone oni prvo stidljivo, prate me pa kad videli da nije strašno opustiše se i tako predjosmo i Bugarsku i našu granicu.Iza naše granice zaustavljaju me da se zahvale da im nebi mene i drugi deo godišnjeg odmora proveli bi tamo. Od Bugarske granice put do kuće ne opisujem nema potrebe to je već rutina.

(+)

Ne gubi vreme

Dobro je idemo dalje.

Lep putopis, fotografije za desetku

Dvorac je austrijski Habzburzi restitucijom im je vraćen , tu je samo sniman film o Drakuli

Rumunija 2013 MesecSetembar Konstanca, Delta Dunava,PojanaBrašov,Transfagarašan,Transalpina Pošto moja namera o kružnoj turi oko Crnog mora nije ostvarena a avgustovska vožnja kroz Bugarsku i Tursku nije istrošila skupljenu energiju za to putovanje, Rumunija je tu da mi uvek pruži utehu zbog neostvarenih želja.Daleko je od istine da je ovo moj prvi susret sa Rumunijom.Još osamdesetih godina prošlog veka Rumunija je za nas koji živimo u istočnoj Srbiji bila pravi "Eldorado".Vegeta,žvakaće gume,teksas i kralj nad kraljevuma mister „KENT“omogućavali su sve što poželiš.Imao sam tih godina čak i onaj sivi pasoš koji posedju stanovnici pograničnih mesta. Broj izlaska iz zemlje je tada bio ograničen pa je sivi pasoš bio neko rešenje tog problema.Mnogi iz ovog kraja išli na letovanja,neki na zimovanja a oni koji znaju jezik studirali i to mahom medicinu.Iz tih vremena ostale su mnoge predrasude da su Rumuni ovakvi ili onakvi,ali upravo ovakva putovanja su najefikasniji način za rušenje predrasuda. Motorom mi je ovo drugi odlazak ,ako ne računam moto skup u Turn Severinu .Prošlogodišnja vožnja na Transfagarašan i delom Transalpine otkrila mi je svo bogastvo nekih čak i nestvarnih prirodnih lepota Rumunije.Za sebe mogu dakažem da sam ljubitelj prirode.Moji hobiji lov i ribolov me upućuju na prirodu.Moja generacija je rasla u druženju s prirodom,sva sadašnja čuda tehnike nisu postojala i nije nas vezivala za kućne razonode. TV se palio samo uveče za dnevnik i tad smo mi mladji morali da održavamo apsolutnu tišinu.U to vreme najveće dilema mog detinjstva se bio odgovor na pitanje „Jel mogu napolje“.Ujedno priznajem da me zapad nešto posebno ne fascinira,široki bulevari su za mene više dosada nego predmet divljenja,urbane sredine sa gomilom znojavih ili namirisanih sve jedno, koji nekud žure takodje,nervozan saobraćaj i usijan asfalt.... Upravo priče nekih mojih prijatelj o letovanjima u Kontanci i Mamaji opredelile su njihov obilazak ,ribolovac u meni navija za Deltu Dunava,a Afrika sama bez pitanja vuče na Transfagarašan i Transalpinu , ostale destinacije su rezultat čiste slučajnosti. Da ne bih stalno menjao naočare i pretraživao kartu,ovako sam to rešio. Radi dopune ovog putopisa postavljaću i neke fotografije iz prošlogodišnje vožnje 2012g. Poprilično natovaren, u tome se na kalkulišem na putovanjima pošto uglavnom sam idem ne tako rano krećem iz Bora.Današnji cilj je stići do Konstance na Crnom moru,prilično ambiciozno za 620km bez većih deonica sa autoputem,čak ne pamtimni da li ih je bilo.Putem preko Vidina u Bugarskoj zatim Kalafat i Krajova u Rumuniji, Bukurešt i na kraju Konstanca na Crnom moru. Do Vidina koji je na stotinak kilometara od mesta polaska stižem relativno brzo.Nekadašnji "feri" file:///C:/Users/sveta/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image004.jpg I most u izgradnji, file:///C:/Users/sveta/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image006.jpg file:///C:/Users/sveta/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image008.jpgzamenio je savremen i prelep most preko Dunava čiju sliku nisam uspeo da napravim. Nema više ubijanja vremena dok se "fery" čeka zatim da se stupi na njega,prelaska preko reke sve to sad ide mnogo jednostavnije i brže, ali nema ni tih upoznavanja i razgovora sa ljudima kao u tim prošlim vremenima.Stajem na naplatnu rampu po prelasku mosta ali mi devojka daje znak da produžim, za motore se ne plaća. U Bugarskoj na primer vožnja motora se ne kažnjava ,registracijom i drumarinama kao kod nas, cene registracije motora su više simbolične nego restriktivne.Više puta sam morao da ponovim jednom Bugarinu da sam 2009-te. za registraciju Harlija morao da izdvojim oko 500 evra. Toliko je u to vreme u Nemačkoj koštalo sa ful kasko osiguranjem.U isto vreme registracija kamiona sa „Grajferom“ za otpad koštala me je za oko 70 evra manje.Srbija zemlja čuda. Nastavljam dalje meni dobro poznatim putem kojim sam i prošle 2012 prošao stižem u Krajovu. Stajem na neki trg sa kružnim tokom da predahnem i proverim skretanje za Pitešti i Bukurešt.Na tom nazovi skveru ,kružnom toku koji je dosta širok, punom nekog naroda, po obodu su parkirani taksisti sa otvorenim vratima dremaju unutra ,privatna vozila zatim kamioni, autobusi bez nekog reda polaze i staju i odmah pored mene neki kombi iz koga izlaze i ulaze cigani u bar duplo većem broju od predvidjenog za to vozilo.Po sred kružnog toka preme meni ide neki Rumun, sa širokim osmehom na licu prišavši kaže da i on vozi motor i nudi pomoć. Proveravam moj dalji pravac kretanja, potvrdjuje se moje mišljenje i ja nastavljam dalje.Pitešti. Levo se skreće za Curtea de Arges,Curte je dvorište na rumunskom a Arges je reka koja tu protiče i uliva se u Dunav objasnio mi je gospodin Janković koji u tom mestu drži "Srpski restoran" sa prenoćištem u podnožju Transfagarašana. Tu uglavnom srpski bajkeri svraćaju na prenoćište pre uspona na Fagaraš planine čiju uspon počinje nedaleko od tog mesta. file:///C:/Users/sveta/AppData/Local/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image014.jpg Put me vodi desno to jest pravo pravcem za Bukurešt.Bukurešt ogroman grad sapreko 1.600.000 stanovnika. Posetio sam ga nekoliko puta.Prvi put 92 ili možda 93 godine bez nekog posla, onako da proskitamo, nekoliko godina kasnije na izložbu pasa (jurili smo CACIB) i sada ovog puta. Bukurešt ima dosta obilaznica oko grada čitavu mrežu prstenova koji ga obilaze, uspeo sam sve da ih promašim i bez i trunke želje da mi se to desi pravac centar dali grada ili gužve ne znam.Vidim u nevolji sam nemam vreme za gubljenje imam još dosta do Crnog mora.U svoj toj gužvi prvom prilikom stajem pored nekog gospodina i pitam za pravac za Konstancu.Iz njegovog pogleda sam video da je to nemoguće objasniti sa tog mesta i dok se on mislio kako da mi objasni da mu skratim muke pokažem rukom pravac u kome se već krećem i on potvrdi.Još nekog od prolaznika sam usput zaustavljao sa istim pitanjem da bi u susret naišao neki mladić sa sportskim motorom zastao i nekim gestom pitao otprilike šta te muči. Šta i kako da mu kažem slegnuo sam samo ramenima našta je on okrenuo motor stao pored mene pa sam tada objasnio moj problem.Za mnom pokaza mi rukom i opiči onu motorčinu kao da nam je život u pitanju.Videvši da mu nisam dorastao u toj disciplini,verovatno i ukapirao da sa bočnim koferima i sa teretom na sebi ne bih mogao tako da ga pratim pa sve i da sam Valentino Rosi smirio je malo vožnju. Dobrih pola sata, mada je meni to izgledalo mnogo duže provlačio me je kroz saobraćajnu gužvu njihovog velikog grada. Imao je neku sirenu po jačini ravnu kamionskoj uz čiju pomoć je uspešno rešavao saobraćajne probleme.Već na izlazu iz grada pokazao je pravac kojim dalje da se krećem. Do konstance još preko200 km popodne je uhvatiće me mrak što izbegavam u traženju prenoćišta .U pravcu mog kretanja, na pedesetak kilometra od Bukurešta prema Konstanci put se odvaja na desno prema mestu Sarulešti i Raduta lake raj za ribolovce. Ulovi kapitalnih primeraka pogotovu šarana ,mada i smudjeva dobrih ima , više su pravilo nego izuzetak.Jezero gde je 1999 održano prvo svetsko takmičenja u lovu šarana(World Carp cup 1999) kao i više puta organizovani masters carp kupovi.Ribolov je u neku ruku komercijalnog tipa ali sa sasvim prihvatljivim uslovima za naše prilike. Svi oni koji žele na svom štapu da osete šaranske kiklope trebalo bi da odvoje vreme i posete ovo jezero.Ja ga lično imam u planu ali verovatno kolima sa drugarima što je za neku drugu priču a ne za ovaj putopis. Constanța Romania.Najlepši izlaz rumunije na Crno more ,najveća rumunska luka i najomiljenije letovalište.Stigao sam prilično kasno mrak je treba naći prenoćište.Nastavljam putem kojim sam stigao s leve i desne strane hoteli. Gledam i tražim neku stariju fasadu manji broj zvezdica ali bezuspešno sve novo pa i cene. Starih cena ni na vidiku.Moja tražena cena na putovanjima je kako sam već negde napisao 15e,tolerišem nerado i 20 sve preko toga samo besplatno, šator.Ovde je sve dalako,daleko iznad toga i ako je septembar nije špic sezone.Vrteo sam se tom ulicom u jednom drugom pravcu došao mislim i u Mamaju spojeno je to i ugledam pored puta neku praznu površinu.Jedan kraj do puta drugi kraj od namanje sto metra izlazi na more s leva neki hotel a desno visoka mrežasta ograda i uz nju posadjena živa ograda.Vrtim se po tom placu za morske uslove ne baš malom gde se verovatno čekaju dozvole za zidanje nekog hotela razapeo bih šator,premišljam se šta da radim.Podjem iza te zelene ograde da vidim šta ima,neki tenis klub unutra neka kućica. Od zelenila i mraka ne vidim terene. U kućici dva mladja momka verovatno čuvaju.Udjem unutra dozvolim im nekoliko trenutaka da se saberu i pitam ih da li mogu tu iza te kućice da razapnem šator. Nisu smeli da mi dozvole ,nagovarao sam ih da pozovu gazdu i pitaju, ma ne ni to ne smeju. Ima li ovde u blizini kamp pitam ih, da kilometar niže putem kažu e dobro je pomislih na glas. Kamp na velikoj površini, na dobroj lokaciji pored puta skoro prazan, nekoliko šatora u njemu. Nadjem neko mesto raspremim šator i stvari sa motora.Vetar neki duva ubija vidim ne valja mi mesto onako montiran već šator prenesem na skroz drugi kraj placa i nadjem malo zavetrineiza parkirane kamp prikolice,prezalogajim nešto kafa na primus i spavanje.

Samo napred,u našem okruženju najlepšu prirodu ima Rumunija

Pohvala od velikog putnika imponuje

Preko tri hiljade crkava svedoci su pravoslavnog i grčkog porekla,čitavi gradovi uklesani u stenama,nekada zemlja Vizantije,karakterističan i jedinstven pejzaž koji se ne može pronaći više nigde na svetu,to je Kapadokija,ili prevedeno sa persijskog "Zemlja lepih konja".U stara vremena bila je poprište mnogih ratova . Izmedju Grka koji su bili temelj zapadne kulture i Persijanaca kao temelj kulture bliskog i centralnog istoka.Rimljani su osim svojih interesa tu proganjali prve hrišćane koji su se krili u podzemnim gradovima,kao i mnogi drugi samo dobrim poznavaocima istorije poznati narodi na ovim predelima postavljali su granice starih i novijih civilizacija.Čak je i hipi pokret u svom osnivanju naseljavao neke delove i osnivao svoje komune.Velika razmena ili raseljavanje a neko ga naziva i genocidom u periodu od 1922-1924 kao i sudbina Jermena prisustvo hršćanstva i pravoslavlja je svelo na minoran broj.Postoji dosta kuća koje su grci u tim dešavanjima napustili kao i Jermeni koji se ne mire sa činjenicom da je Ararat definitivno uTurskoj. Možda je i bolje biti "srećno razveden nego nesrećno oženjen".Medjutim nije na meni da donosim zaključke niti je to tema ovog putopisa a nije ni predmet mog posebnog interesovanja osim u granicama lične informisanosti. U mnogim od više hiljada tih neobičnih stena,ljudskim rukamama uklesano je bezbroj crkava i manastira.Navodi se podatak da je 600 hrišćanskih.Ta rukom klesana dela na visinama od pet do trideset metara služila su kao stanište monaha i isposnika.Na većim visinama obitavali su oni a na nižim nivoima ispod, crkve i manastiri.Još višlje ponegde izdubljeni mali otvori bili su golubarnici.Golubovi pismonoše bili su im veza sa svetom a ponekad oni i njihova jaja služili su im kao hrana.Inače hrana im je dostavljana jednom nedeljno preko merdevina koje su sami ispleli a posle smrti su jednostavno zazidani u tim svojim ćelijama i tu i ostajali.Može se reći da me je kapadokija prevarila,upao sam u zamku njene lepote.Umesto da obilazak vršim na osnovu plana koji nude turističke karte , dopustio sam prirodi da me vodi i prepustio se emocijama koje ona izaziva.Iza svake interesantne stene sa pećinama bila je još lepša ,iza skupine belih stena još lepše crvene i tako u nedogled,redjaju se žute stene ili već nešto drugo, pa možda nisam video sve što bi trebalo i što običan turista vidi ali ne patim.Lov na turističke znamenitosti i skupljanje turističkih "trofeja" nisu cilj ovog putovanja. Dečko iz Bugarske, student Boris predložio je danas da izvršimo jednu posebnu posetu.Ustvari slikajući tu i tamo i moj fotoaparat sam ostavljao tu i tamo i posle ozbiljne pretrage zaključim da sam ga izgubio.Boris uz pomoć svoje napredne tehnike pronadje prodavnicu sa Nikon aparatima u Nevsehiru.Odemo pazarim jeftinog Nikona ( ispod 100e.) i tada mi on predloži obilazak podzemnog grada Kajmakli i Derinkuju dva najpoznatija od preko trideset podzemna grada u Kapadokiji.Derinkuju najdublji a Kajmakli zauzima najveću površinu.Za postojanje Kaymakli podzemnog grada saznalo se tek posle zemljotresa 1964 otvorile su se neke pukotine i tako je otkriven grad koji zauzima površinu dva kvadratna kilometra sa preko osam nivoa od kojih su četiri otvorena za posetice..Neki seljak rušio zid štale video otvor,jedan pa još jedan i došlo se do otkrića jedne od ovih sa pravom nazvanim svetskim atrakcijama,koje godišnje obidje veliki broj ljudi iz celog sveta. Kod nas, u Beogradu nema potrebe da se ruše štale ,njih i nema ali poznato je da ima impozantnih tunela ispod velikog dela grada čija se dužina i namena ne zna ali čija bi istorija imala šta da kaže svetu. Uske stepenice čkiljavo svetlo i osobe ispred mene su jedini orijentir Svako udubljenje je verovatno imalo svoju namenu.Kako to dešifrovati Okrugli kamen služio kao vrata za zatvaranje prolaza skretanje u ove neosvetljene nije preporučljivo Nisam poput "Indijana Džonsa", ( delovi filma su snimani u Kapadokiji) pa nisam ni obišao sve lavirinte i skrivene kutke ovog drevnog grada a i gužva se odjednom stvorila pa sam sa dovoljno utisaka izašao na svetlost sunca. Podaci govore da su u ovom gradu stalno bilia nastanjena 20 000 stanovnoka u nuždi je čak moglo biti i do 50 000 ljudi.Bez kontakta sa spoljnim svetom mogli su da izdrže do deset meseci.Unutra je postujala kompletna infrastruktura vodovod ,kanalizacija prodavnice crkve i ventilacija čiji način funkcionisanja i danas gradjevinski stručnjaci proučavaju. Šta mi je ovde skrenulo pažnju da slikam ni sam sada neznam ali pošto je to jedina slika ovog mesta evo postavih je Boris je u povratku stao nešto da slika, po meni bez veze ničega tu značajnog nema, evo i ja jednu s kuka ko kauboj bez nišanjenja ,razradjujem novi aparat. U povratku još po neka pored "Vilinskih dimnjaka" i turisti koji ih opsedaju Kamp je blizu odavde,vreme je dosta toplo,bazen me čeka i ja žurim ka njemu.

Hvala lepo

Posle preživljene invazije balona i dopune kaloriskih rezervi idem u malo širi obilazak po kraju.Prvo mesto je Urgup meni se baš dopada a i najveće je mesto u ovom kraju.Kažu da je to prvo mesto koje sa istoka pohode razni proizvodjači i trgovci u daljem kretanju prema zapadu pa je zato u njemu velika ponuda raznovrsne robe.Ta velika ponuda ne utiče na cene i iste su kao i u drugim mestima.Ulaz u grad je kako sam već napisao strm.S leve strane nadnela se nad gradom neka stara tvdjava a sa desne uobičajeni ukrasi Kapadokije grad u stenama.Koji za razliku od mnogobrojnih turista nisam posetio. Dalje u gradu centar kao i svaki pun prodavnica, prodavaca i kupaca.Interesantan mi je bio detalj ova dva autohtona ovčarska psa rase Kangal koje prvi put u živo vidim.Njihove impozantne dimenzije nisam proveravao u stojećem položaju već sam se zadovoljio samo fotografisanjem ne remeteći njihov mir. Još niže nailazim na džamiju ako je suditi po natpisu iznad ulaza dosta staru iz 1258 god Visok minaret I ljudi posvećeni svojim verskim obredima Skreću mi pažnju i ove dve klupe jedna konfekcijska i druga "Cystom" na pitanje dali ima neke veze ili je slučajnost nemam odgovor. Dalje nailazim na neku veliku stenu izdubljenu sa svih strana i tu se nisam pentrao ulaz se plaća ali ne zbog toga.Kada bih u svaku rupu koju je čovek ovde napravio želeo da privirim ne znam koje bi mi vreme trebalo verovatno meseci ma djavola godine.Nisam ni pripremljen da pravim razliku izmedju njih i da odvojim važne od nevažnih pa posete vršim na osnovu nekih drugih svojih kriterijuma. Stena u selu Ortihisar naziv znači Središni dvorac ,u njoj postoji i restoran. Na primer interesantne su mi ove u kojim ljudi stanuju,paneli za solarnu energiju i stan u kome živi iz perioda ranog hrišćanstva,spoj moderne tehnologije i vekovne tradicije,kontrast koja se protivi svakoj logici. Satelitska antena kao šlag na tortu ili vrhunska zajebancija. Ma ništa od toga, to je realnost života u Kapadokji U takavu naseljenu pećinu ne mogu da udjem ali vidim jednu koji se renovira u njoj nema nikoga pa da vidim šta oni unutra to rade Sredjivanje je temeljno i ozbiljno bez improvizacija Pogled na naselje iz ovog apartmana ukazuje da su pećine dosta iskorišćene kao stambeni prostor U tim pećinama danas uz neke prepravke dosta ljudi stanuje, dosta ih je prepravljeno u neku vrstu hotela u kojima je ugodan boravak zbog dobre izolacije.U zavisnosti od opremljenosti smeštaj može da bude dosta skup i do 150 e.U Urgupu ima dosta kuća čiji su vlasnici bili Grci.Oni ne žive više u njima zbog velike razmene stanovništva koja se dogodila 1923 god. izmedju Turske i Grčke. Grci i Turci imaju i danas zategnute odnose opterećene dešavanjima iz prošlošću koje je samo istorija mogla da izrežira. Nastavljam dalju vožnju po čudnim i prelepim predelima već pogubljen u saznanju o važnosti i značenju pojedinih.Ovde svaki kvadratni metar ima svoju istoriju,svaka ova stena krije u sebi priču koju su vreme i istorija klesali.Neupućen u sve to uzdržaću se od komentara ali preko fotografija ovih predela potrudiću se da podelimo tu lepotu. Navozah se izmedju ovih stena Namera mi je bila da u moru fotografija izaberem najkarakterističnije za predele koje predstavljaju a da ih i ne bude previše. Nazad za Urgup,na magistralni put i prema kampu.Ovde bi moglo na svakih dvesta metra da se slika ponešto. količina Interesantnih detalja je neograničena, naviru sa svih strana.Po izlasku na magistralni put posle nekoliko kilometra parking na koji stajem. Popnem se na plato sa kojeg je napravljena najveć produkcija fotografija Kapadokije. Stene sa onim vrhovima koji prete da padnu svakog momenta ali ipak dugo opstaju. A evo i mene na tom turističkom svetom mestu Kapadokije Na tom parkingu, prodaje se sve i svašta, mahom suveniri nešto malo prehrane a ima i frižidera sa osveženjem kao i neki sladoled koji kao žvaku razvlače po metar sa onom kutlačom kojom ga mešaju. Ti kameni stubovi "Vilinski dimnjaci" kao vodeća atrakcija su noću osvetljeni pa prilažem jednu moju ne baš uspešnu fotografiju. Gledajući ih primetim dole puteve. Može da se vozi.Odlučim da sidjem i odozdo da ih fotografišem. Iz položaja sa kog nisam do sada video fotografije što ne znači da ih nema.I nazad putem sve do istaknute Turske zastave koja se na nekoj od gornjih slika vidi podjem prema podnožju stena.Turci su ponosni na svoju zastavu.Svaka pozicija koja dominira nad okolinom ima mesta za zastavu i ona tu stoji.Njeno postavljanje nije rezervisano za državne praznike ili neke specijalne prilike.Zastava je kao i džamije sveprisutna i oni je sa ponosom ističu. Ono gore ali iz žablje perspektive.Turisti sa stene mi mašu i kao da mi daju podršku u tome što radim. Pošto sam današnji plan vožnje i razgledanja ispunio,pravac kamp koji je u blizini.Ugodno popodne provodim na bazenu,voda je topla nema gužve i sve do mraka tu provodim vreme.Uveče kao i prethodnih dana u Goremeu u internet kafeu postavljam neke slike na https://www.facebook...eta.petrovic.90 osvežavam se hladnim i pićem i slušam "našu" narodnu muziku.

Hvala Žiko na podršci,još ovu tehniku da savladam više mi leži ona analogna.A nije ni za zameriti ja sam iz polovine prošlog veka, pozdrav za tebe.

Napredak industrijskog dizajna, kreativnost ili neograničena mašta pojedinca za rezultat imaju neobična vozila za prevoz i kampovanje takozvane "kampuse" Dvoijca Talijana sigurno se bezbedno osećaju na krovu ovog Land Rovera Nemci sa ovim njihovim,ostavjaju dilemu,pošli na letovanje ili osvajanje Male Azije? I Rimski imperatori na prvim jutarnjim zracima sunca Šalu na stranu,ako bi me neko pitao o idealnom Kampusu,po meni bi to bio kamion ovih Nemaca. MAN trojka pogon 4x4 produžena kabina,našlo bi se rešenje i za Afriku, ceo svet bi bio moj. Magirus sa Talijanima takodje 4x4 nije za potcenjivanje , doduše i on vuče nemačko poreklo po mestu rodjenja i prvim koracim koje je načinio sudeći po nalepnici na njemu.Oba kamiona su u rukama iskusnih ozbiljna sredstva za izvršavanje svakojakih zadataka ljudi željnih avanture Sada spreman za jutarnju invaziju balona na dobroj poziciji pravim nekoliko fotografija iz kampa A moj pravi cilj je ustvari da motorom sidjem na mesto poletanja ,sletanja i da se umešam u tu gužvu i moja omiljena Poneki su već spušteni i ispijaja se tradicionalni šampanjac Prvi balon u Kapadokiju je doneo Amerikanac.Došao je kao turusta dopalo mu se i rešio da tu i ostane.Obilazeći ove lepe predele razmišljao je da bi pogled iz vazduha bio još atraktivniji.Ideja je rodjena(kapitalista) iz Amerike je doneo jedan balon i kako fraza kaže "Ostalo je istorija".Uveo je lep običaj da se posle svakog uspešnog leta nazdravi flašom šampanjca što se i dan danas poštuje. Upravo se spustio još jedan baš kod ulaza u naš kamp Sletanju balona prethodi jedna jurnjava moćnih terenaca pikap verzije saprikolicom iza sebe.Njihova obaveza je da dodju i postave prikolicu na koju balon sleće, zatim kanapom koji se spušta sa vrha balona obaraju kupolu balona na tlo.Uticaj pilota na mesto sletanja je minoran ili nepostojeći ,topao vazduh kojim manevrišu omogućava im samo upravljanje po vertikali.Sam let traje nešto preko sat vremena, pogled je fenomenalan a cena je paprena 150e. po putniku. Inače svi gradovi u Kapadokiji prepuni su agencija koje nude vožnju i panoramsko razgledanje balonom. Dok sam posmatrao te radnje oko sletanja balona bizu mene je stao motor.Na prvi pogled se vidi da nije lokalni već putnik kao i ja.Tu razmenimo informacije ko je ko i odakle.Boris je Bugarin iz Sofije, student informatike u Beču.Sa svojom Hondom Transalp već je kaže mesec i po dana na proputovanju i namerava još toliko da provede na putu.Odavde namerava da ode i slika se pored table na ulasku u Irak. Prihvatio je moj predlog da postavi šator pored mene u lepoj hladovini. Ne znam kako su ga provalile starje Nemice pa smo bili okruženi njihovim laptopovima čije je softvere nešto podešavao.Pokušao je i u moju navigaciju da ubaci kartu Turske ali nije htelo i ako je dosta dugo bila prikačena na njegov laptop. Još je rano pa posle doručka nameravam da se promuvam do Urgupa i okoline.

Prelepe slike i vrlo lepo i interesantno napisan putopis,stavlja me u dilemu da li da svoj putopis o Albaniji postavljam posle ovog

Jutro , još sam u šatoru ne spavam a nisam ni budan neki polu san ,napolju još uvek onaj prozirni mrak pred svitanje.Skoro da sam stisnut od stvari u šatoru,levo i desno pored dušeka koferi,torbe i kacige.Jedna jakna smotana i zavijena u nešto ispod glave druga negde u šatoru. Ne smeta mi taj ograničen prostor sa strane ,nemam gde problem je dužina cele noći se spuštam na niže zatim se resetujem i vraćam u pravilan položaj.Tako umotan u "JNA" vreću u onoj jutarnjoj hladovini u koju se iz toplog ležaja nerado ide, čujem iznad glave neko šuštanje,ššššššššš,ššššššš i opet šššššššššš koje ne prestaje.Provirim u pravcu pogleda ništa,pogledam na gore balon izadjem iz šatora sad ih ima četiri pogledam levo desno U trenutu se setim reklamnih kataloga neke turističke agencije da pored prirode i ovi baloni doprinose atraktivnosti kraja.Pojava sunca omogućava mojoj tehnici malo kvalitetnije fotografije. i ovi u stratosferi iznad meseca Zatečen sam i nespreman. Stranci,a šta sam ja, zauzeli povoljne pozicije foto aparati,kamere,tableti, sevaju blicevi, u kampu seva ko na dodeli Oskara Vise po zidu koji odvaja kamp od nekog vinograda u produžetku a hrabriji i željni neke nagrade sa visokih stena sa kojih su i monasi pobegli snimaju "Naj fotografije" isvog života.Vlasnici teleobjektiva koji verovatno korene vuku iz NASA-e rade to na mnogo lakši način sa stativom iz samog kampa uz kafu.Prizor je stvarno impresivan, izaziva zavisnost i ja neznam koliko sam fotografija ukupno napravio.Granica je memoriska kartica.Razvlačim se tu još malo po kampu,jedna druga kafa u trpezariji skuvam i supu iz kesice i bez nekog plana i informacije (Fuck tablet,lap top je zakon) podjem u obilazak. Goremea u kome sam i sinoć bio, najbliže je.Sidjem dole do centra i uočim grupu od pet ili šest četvorotočkaša kako baš napuštaju centar i idu prema periferiji koja je blizu, vidi se.Pretpostavim da sa vodičem idu u razgledanje nečega pa ih na odstojanju pratim da iskoristim besplatnog vodiča.Pogrešno, škola vožnje četvorotočkaša ubrzo su došli do svog poligona.Voze se po tom poligonu uzbrdo,nizbrdo.Jedan tu ispred mene ne sme da se spusti okleva Turčin ga bodri ne vredi , sede na pola dupeta pored njega i smandrljaše se zajedno niz brdo i ne bi im ništa. Svaki trenutak tvog života ovde je prilika koja se ne propušta kao pokušaj da neko zaradi na tebi.Dok se ovaj mučenik verovatno u najriskantnijoj situaciji svog života bori za preživljavanje na četvorotočkašu instruktor to beleži kamerom i kad sav sretan preživi to sve i onako pod stresom ,kako da ne kupi ovekovečeni vrhunac svog uspeha.Turci to sve rade onako na finjaka nenametljivo sa ljubaznim osmehom ali iza toga je ustvari duboka analiza ljudske psihe dovedena do perfekcije i primenjena sa uspehom u praksi.Prosto da osetiš neku vrstu zahvalnosti dok ti uzimaju pare. Po ivici brega vide se pešaci "Trekeri"koji po isplaniranim stazama sa kartama u rukama obilaze predele. Dole desno već vidim i auto, koji je nekim putem stigao na ove terene ali iza poligona pa im ne smeta. Odlučim i ja da sidjem ali stazom ovih četvorotočkaša na mestu gde onaj nije smeo . Pre polaska na ovaj put namontirao sam nove gume .Napred Mišelin Anake2 , pozadi Anake3. Skinute Bridžiston još su za vožnju i sad bi na ovom terenu sa njima bio sigurniji.Anake prvi put vozim van asfalta pa ne znam kako se ponašaju. Pored auta muž i žena slikaju se pa ih zamolim da i meni učine uslugu.Oni to ljubazno čine a posle toga žena je poželela fotografiju pored mene i motora. Izmedju farova Afrike nalepnica šark, stara koliko i moja Afrika dobijena uz Šark majcu kupljenu u Rimu.Ta trodimenzionalna nalepnica je 15 godina krasila zadnju stranu mog Audija a sada je amajlija na "Afrci kao svedok nekih dobrih starih vremena kada su svetske modne marke za nas bile uobičajena stvar. Još 1x ja Postepeno povećavam uspone koje savladavam stičem sve više poverenje u gume pa sa više samopouzdanja nastavim ovu vožnju,kao u skejt parku. Ima i dosta naroda pa ako mi se i omakne nešto ima ko da pomogne u dizanju. Po ivici ovog grebena odakle sam došao nije mi bila baš opuštencija vožnja ali mladost ludost, emocije i želja ponekad nadvladaju razum. I tako ja tu,teram taj nazovi enduro i........okom starog lovca godinama uvežbavanog po svim skrivenim mestima Istočne Srbije uočim koze i setim se starog fazona "Pasu pod ručnom",što apsolutno odgovara situaciji ,mada bi ovima pored ručne i kajle dobro došle. Ajd još jedna Pa još jedna. Afrika je tamo u daljini. Uživam u vožnji po ovim terenima Prostranstva sa ovim pejzažima su nepregledna,prostiru se na sve četiri strane.Kraj im se ne nazire,neobične kamene skulptore učinile su Kapadokiju naj uzbudljivijom destinacijom u unutrašnjosti Turske.Te neobične formacije nazvane "Vilenjački dimnjaci" nastale su od vulkanskog pepela stručnjacima poznat kao tuff koji je kroz vekove erodirao pod uticajem kiše mraza i vetra i postao ovo čemu se mi divimo.Ljudi su ubrzo videli mogućnost lake obrade pa je tako nastao čitav splet podzemnih pećina koje su služile ljudima za razne namene o čemu će naknadno biti reči. Posle skoro celodnevnog špartanja povratak na odmor u kampu bio je nešto što prija.

Da, sa tom širokom trakom sam <turčinu lepio motor,izmedju kante za gorivo i ašova pružaju se dva pajsera za gume od 0,5m jer sa onim za motore ni sic ne možeš da skineš,crevo za benzin 4m i još jednu korisnu alatku uočićeš na slici .

Do sada sam od Tbilisija prevalio preko 900 km do Kapadokije ima nešto preko 500.Polazim kao po običaju dosta rano,što nije deo plana već zato što se rano budim.Nisam do sada napomenuo,u Turskoj možete da se zavučete ne znam gde da spavate ujutru se obavezno čuje Hodža sa molitvom u samo svitanje.Nije ni ovde bio izuzetak ali sam ga preduhitrio i molitvu dočekao budan.Danas ne nameravam nešto mnogo da gubim vreme oko fotografisanja. Cilj mi je da malo ranije stignem u Kapadoiju i nadjem dobar smeštaj jer ću se u njoj zadržati nekoliko dana.Do mesta Sivas bez stajanja u njemu put pravo nastavlja za Ankaru a ja idem levo za Kapadokiju.Na usputnim odvajanjima pratim putokaze za Nevsehir (Nehv-šeh-heer) ili što znači Novi grad. Inače glavni grad istoimene pokrajine kojoj i Kapadokija pripada. Da ne prodje put bez ijedne fotografije a i parking je tu malo da odmorim.Opet problem odakle snimati da se lepo vidi.Očigledno, do svih lepih stvari u životu se teško dolazi pa i fotografija nije izuzetak.Sa nekoliko mesta pokušavam ali mi se ne sviđja i odustajem od daljeg traganja za idealnom pozicijom. Trebalo bi da bude snimak serpentina koje su me dovele do ovog parkinga. I brdo iz čije doline kao da se juče povukla voda čiji su ga talasi ovako označili. Nastavljam dajle sa vrlo malo zadržavanja, osim da malo vode ili neko voće usput utrošim.Kayseri je sledeći grad kroz koji bez zadržavanja prolazim,veliki blizu milion stanovnika,bogat istorijom u podnožju ugašenog vulkana Maunt Erciies visokog 3916m.Period Seldžuka u istoriji ovog grada imao bi šta da mi pokaže ali ja ipak produžavam dalje. Po konfiguraciji terena naslućuje se čemu se približavam I j na osnovu putokaza skrećem u prvo mesto na mom putu do Kapadokije koje se računa u njene tipične predstavnike a to je Urgup.Strmom ulicom silazim do centra grada.Kao i svi ti prastari gradovi ulice uske kuća do kuće kao da sede jedna drugoj na glavu.U prizemlju lokali sa svom mogućom ponudom biznisa kojim se meštani bave.Prodavnice svega i svačega od obične prehrane preko specijaliziovanih za suvo voće,čaj,mlečne proizvode,zatim prodavnice suvenira po delatnosti opšte i specijalizovane npr. za ručno crtanu grnčariju ili keramiku neznam šta je i da ne nabrajam to je jednostavno trgovački atak na oči turista .Prolazeći pored neke berbernice bacam pogled unutra na red od deset stolica na kojima mušterijama frizeri udešavaju izgled a jedan od njih me uz šeretski osmeh poziva unutra. U jednoj od brojnih turističkih agencija ljubazni vlasnik mi objašnjava da za kamp moram da se vratim nazad pa putem ka Goreme videću ili "pitaj ljude" pamtim da mi je rekao.Njega sam kasnije pri ponovnom obilasku mesta video sa svojim društvom za stolom na trotoaru neke kafane,doručkuje.Prepoznao me je pitao šta sam uradio sa smeštajem,primorali me da sednem s njima i doručkujem.Doručak sam jedva izbegao ali sam u njihovom društvu sa zadovoljstvom popio piće .Tu mi je u konverzaciji pomogao davno učeni Nemački pa u kombinaciji sa takodje davno učenim Engleskim popričasmo malo. Skrećem sa glavnog puta za Goreme i spazim kamp kako mi je čovek objasnio.Kamp se zove" Kaya" i uz raspitivanje o ceni koju sam prihvatio smestim se na lepom mestu u skoro celodnevnoj hladovini ,5 ili 6 evra je dnevno. Kamp je veliki,lep sa dosta hladovine.Prisutna je sva potrebna infra struktura,kupatilo čisto i nikad bez tople vode,trpezarija sa velikim fržiderom i tri plinska šporeta,desetinu lavaboa za pranje veša,lep bazen i ne baš obilno snabdeven supermarket mada u osnovnim stvariima ne oskudeva. Rano je za spavanje pa pošto je Goreme u blizini odlučih da ga obidjem.Uz put baš iznad grada skretanje na neki plato s koga se pruža dobar pogled na okolinu i na dosta strm put za Goreme. I ulaz u grad sa pogledom na "Muzej pod otvorenim nebom" kako ga ovde zvanično nazivaju,sa brojnim crkvama i manastirima,centar epikopa u vreme Vizantije i delima ranohrišćanske i Vizantijske umetnosti. Muzej je levo od kućica u kojima se prodaju ulaznice.Kasno je popodne već sumrak pa nema gužve inače preko dana se jedva prolazi. Prošetao po gradu malo, popio piće u internet kafeu poslao nekoliko poruka i nazad u kamp.U internet kafeu ,naslušao sam se "naše" muzike,svaku pesmu sam posle nekoliko početnih takta prepoznavao.Samo su mi reči bile nepoznate ,na Turskom.Ko je u muzici koga kopirao neznam ,izgleda da je traganje naših kompozitora novokomponivane muzike za sopstvenim identitetom išlo preko Turske.

Da baš su mi nedostajali

Ono što nisam spakovao sinoć stavljam u kofere i torbe i spuštam do motora.Društvo iz Putne kuće već obavešteno o mom pravcu kretanja. Napomenuo sam da se iz Jermenije ponovo vraćam u Putnu kuću.Ne odustajem od Elbrusa. Još gajim neku nadu o poboljšanju vremenskih prilika..Dušan i Ivan sa manje stvari već spakovani pomažu da ono što ne mogu sam snesemo do motora. Dole Madjarica kao po običaju u to jutarnje vreme uz cigaretu pije svoju prvu kafu. Prvu sam je sreo pri dolasku ispred Putničke kuće i evo sad prisustvoje mom odlasku.Ona je veliki putnik, stopom obilazi i ono što neko nebi ni sigurnijim prevozom. Reče mi da je celu Indiju stopom obišla.A njen laptop mi je bio često na usluzi.Imala je običaj da se povremeno izgubi iz stana dan dva pa se opet pojav i tako često. Dok sam se bez žurbe pakovao ona je otišla gore do stana,zadržala se valjda neko vreme napravila sigurno neki kontak ne znam i sišla dole sva usplahirena.Objašnjavala mi je jadna i rukama i nogama da ni po koju cenu i ne razmišljam o odlasku u Jermeniju jer tamo rat samo što nije počeo i da se u vazduhu oseća miris rata.To u Srbiji nije bilo nešto posebno propraćeno ali je tog dana došao Putin u Jermeniju da stišava strasti izmedju Jermenije i Azerbejdžana.Imaju oni veliki spor u medjusobnim odnosima oko Nagorno karabaha.Objšnjavala je , nešto sam razumeo nešto mi je Dušan prevodio pa sam bio u velikoj dilemi. Šta da radim. Zabrinutost je ovekovečena Tu su iznošeni razni predlozi o mom daljem putu jer sam sa ovom informacijom baš bio zatečen. Rano mi je da put privodim kraju. I odlučim Turska,Kapadokija.Severnim putnim pravcem sam išao u dolasku,sada je ovo neki srednji putni pravac poklapa se jednim delom sa putem iz Ankare za Iran.Još jedna slika za rastanak i palim. Ja i dalje sa smrknutom facom ,ali odluka je definitivna Pravac Gruzijska granica. Istim putem kojim sam i došao.Sada već nisam ni primećivao njihovu vožnju koja mi je u dolasku izludjivala,možda su me druge misli zaokupljale pa nisam obraćao pažnju ili sam se navikao na takav saobraćaj. Činjenica je i da nikakve ekcese uz put nisam imao. Na gorivo potrošio poslednje Larije koje sam imao i do vidjenja nisam sve završio Prenićište opet planiram u Hopi dnevna kilometraža koju ću do nje preći odgovara a tamo je sve poznato nema šta da lutam. Mali odmor i jedan foto posle Gruzijsko-Turske granice vidi se kolona koja čeka da predje. Pravac Hopa moj hotel me čeka Ujutru pakovanje i pravac Kapadokija. Iz Hope sada se odvajam levo pravcem Artvin , Erzurum kod koga izlazim na put koji iz Ankare ide za Iran.Sa 10m nv u Hopi teren se u zaledju naglo diže na 1513 m koliko iznosi naj viši vrh.Prateći takav teren put koji preko planine ide uz lep pogled pun je i lepih krivina. Kako sam ja rano pošao i po hladovini i moja Afrika i ja smo uživali u vožnji i u lepim terenima.Nisam uspeo u nameri da napravim fotografiju koja bi prikazala te planine po kojima sam vozio onako kako ih ja vidim i pored nekoliko stajanja i pokušaja.Priložena je naj bolja i na njoj se ako ništa naslućuje ono što ja želim da predstavim. Put sa vrlo malo ili skoro bez saobraćaja,turisti ovde nisu stvorili naviku o svom prisustvu. Bez obzira na to ja sam svraćao i zastajao u tim malim selima kroz koja sam prolazio . Naidje po neki kamion tek kad sam prešao s druge strane brda Ovakvih slika imam dosta,ali ne bih da preterujem ,na njima se vide ti lepi planinski pejzaži I odjednom jezero.Zove se Tortum Golu.Ponosno stoji na petom mestu od 28 atrakcija okruga Erzurum, gde se i ono nalazi. Jezero Tortum nalazi se na 100km. severno od Erzeruma nastalo je kao posledica prirodnog klizišta pre mnogo vekova koje je blokiralo reku Tortum:Pošto je reka tražila svoj prolaz tu su pre izgradnje hidrocentrale koja odvodi vodu u turbine postojali 48 m visoki vodopadi najveći u Turskoj.Sada su bez vode osim u periodu kada se višak iz jezera preko njih ispušta. Mali odmor na prvom parkingu i nastavak vožnje.Negde iza Erzeruma a pre Erzicana već kasno popodne dosta sam se zadržavao u putu zbog fotografisanja. Vreme je da se potraži prenoćište.U daljini po brdima prema kojima idem vidim nevreme sevaju munje i crno nebo.Put nije onako prometan kao onaj pored Crnog mora,ali je kvalitetan sa dva odvojena putna pravca normalno. Velikih parkinga na kakve sam tamo naviko nema.Po neka pumpa na koju naidjem osim prodavaca nikog nema pa mi ne uliva poverenje za kampovanje a i vreme me zabrinjava ,kineski šator ne znam kakav je na kiši. Na svu sreću vidim putokaz Postavljanje šatora 5e, soba 7e oj'ha.Normalno smestim se u sobu gazda mi da neku dasku pa preko nje i Afriku pod nastrešnicu.Malo sam duže čekao u kupatilu da podje vruća voda skoro pa odustao, ali bez zamerki.Moglo je to za 7e. mnogo gore da izgleda.U tom motelu kampu osim mene nije bilo nikoga od gostiju.Kamp je izgleda nekada bio dobar sve ukazuje na to, drveće ,hladovina, klupe, sa zadnje strane zgrade pokrivena velika terasa za ručavanje i sve što treba tu ima.Medjutim iz nekog razloga vidi se da se to uopšte ne koristi i da tu skoro nije nešto ozbiljno ulagano niti radjeno.Siguro je da ovako nekadalepo mesto ima neku svoju priču koju ja ne znam.Preko noći je padala jaka kiša ali verovetno ne dugo jer je ujutru osvanuo lep i sunčan dan poneka barica na putu je samo potsećala na tu vlažnu noć. Izlazak na put prema onim brdima levo i pravac Kapadokija

Zadnjih nekoliko dana mog boravka u Tbilisiju pošto mi tablet nije bio od pomoći a do uslužnog laptopa se teško na red dolazilo povremeno sam na uslugu dobijao laptop od jedne madjarice.Proveravao sam putne pravce prema Rusiji i Elbrusu i pravio kombinacije,mada mesta za mnogo kombinovanja i nema jer samo jedan pravac za tamo postoji.Put za Elbrus iz Tbilisija vodi preko Kazbegija dokle sam do sada naj severnije išao,Vladikavkaza,Nalčika i Baksana zatim se levo odvaja put za Terskol u podnožju Elbrusa najvišeg planinskog vrha u Evropi.Elbrus ima 5642m nadmorske visine.Iz Terskola inače polaze sve alpinističke ekspedicije to je južna i najviše korišćena strana mislim i da je jedin odakle se polazi.Ja alpinista i planinar nisam jedino što me sa njima povezuje je ljubav prema prirodi.Visoki planinski lanci i vrhovi me fasciniraju i za mene imaju magnetnu privlačnost.Pročitao sam putopise mnogih ekspedicija koje su Elbus osvajale. Čak i jednu od njih koja se Land Roverom penjala,ekspedicija se srećno spustila ali je Land Rover havarisan prilikom spuštanja pa je i dalje na Elbrusu.To je bilo 1997 godine i ušlo je u Ginisovu knjigu,1956 ,400 planinara je pošlo na uspon povodom 400 god Kabardino Balkarske republike kao i mnoge iz naše zemlje i bivših bratskih republika.Ali pored svih lepota nažalost Elbrus pripada jednoj og smrtonosnijih planina sa 20 do 30 smrtnih slučajeva godišnje.Na izgled lak za penjanje zbog izgradjenih žičara lako dovodi do fatalnih greški manje iskusnih. Loše vremei loše pripreme su uglavnom recept za katastrofu,tako iskusni kažu. Foto Elbrusa skinut sa neta Burići, poslednje mesto za masovniji smeštaj pred uspon,tu su i guseničari koji voze još višlje Moja želja je bila da do početka žičare "Station Azau" idem motorom, žičarom do "Burića" na 3750 metara i tu prenoćim.Postoji mogućnost da se prišljamčim alpinistima koji guseničarima idu do Priuta na 4060m ali to je već biznis za pripremljene profesionalce a ne za mene,tu kaciga i kožni prsluk nisu od neke pomoći. . Iz Gruzije se preko Osetije ulazi u Rusku Kabardino Balkarsku republiku i prolazi se pored republika ne baš miroljubiive prošlosti Ingušetije i Čečenije.To sam gledao dok sam još imao interesovanja za neke destinacije po Gruziji.Kad sam jednog dana odlučio sutra palim za Elbrus udaljenost nije velika od Tbilisija oko 330km,ajde već pri kraju gledanja na internetu da proverim vremensku prognozu.Predvidjanje za taj sutrašnji dan po mene nepovoljno,Strelica, munja preko slike cele planine,vetar velike brzine i povrh svega sneg.Dobro odložiću za prekosutra pošto je prognozirano vreme ok.Sutra proverim ponovo prognozu loše vreme se produžava još jedan dan ,provera narednog dana, loše vreme je u narednih pet ili šest dana i moji planovi o obilasku Elbrusa definitivno propadoše.Eto to je razlog što sam se i malo duže zadržao u Tbilisiju. Kada je do otkazivanja tog puta došlo saopštim da sutra idem u Jermeniju.To veče mislim da je celo društvo pa i ja otišlo u park blizu naše zgrade,tamo sedeli pili pivo zezali se, Dušan i Ivan su se takodje spremali da napuste putnu kuću kad i ja pa je to bilo kao oproštajno veče koje smo nastavili u klubskoj kući. Promena plana sadrži se u mojoj nameri da umesto na Elbrus sutra idem za Jermeniju i to pravo u Jerevan odakle sa kao na dlanu vidi mitska planina Ararat,čije prisvajanje Turcima Jermeni nikad neće oprostiti . <div><br></div><div><br></div>