Da baš su mi nedostajali

Ono što nisam spakovao sinoć stavljam u kofere i torbe i spuštam do motora.Društvo iz Putne kuće već obavešteno o mom pravcu kretanja. Napomenuo sam da se iz Jermenije ponovo vraćam u Putnu kuću.Ne odustajem od Elbrusa. Još gajim neku nadu o poboljšanju vremenskih prilika..Dušan i Ivan sa manje stvari već spakovani pomažu da ono što ne mogu sam snesemo do motora. Dole Madjarica kao po običaju u to jutarnje vreme uz cigaretu pije svoju prvu kafu. Prvu sam je sreo pri dolasku ispred Putničke kuće i evo sad prisustvoje mom odlasku.Ona je veliki putnik, stopom obilazi i ono što neko nebi ni sigurnijim prevozom. Reče mi da je celu Indiju stopom obišla.A njen laptop mi je bio često na usluzi.Imala je običaj da se povremeno izgubi iz stana dan dva pa se opet pojav i tako često. Dok sam se bez žurbe pakovao ona je otišla gore do stana,zadržala se valjda neko vreme napravila sigurno neki kontak ne znam i sišla dole sva usplahirena.Objašnjavala mi je jadna i rukama i nogama da ni po koju cenu i ne razmišljam o odlasku u Jermeniju jer tamo rat samo što nije počeo i da se u vazduhu oseća miris rata.To u Srbiji nije bilo nešto posebno propraćeno ali je tog dana došao Putin u Jermeniju da stišava strasti izmedju Jermenije i Azerbejdžana.Imaju oni veliki spor u medjusobnim odnosima oko Nagorno karabaha.Objšnjavala je , nešto sam razumeo nešto mi je Dušan prevodio pa sam bio u velikoj dilemi. Šta da radim. Zabrinutost je ovekovečena Tu su iznošeni razni predlozi o mom daljem putu jer sam sa ovom informacijom baš bio zatečen. Rano mi je da put privodim kraju. I odlučim Turska,Kapadokija.Severnim putnim pravcem sam išao u dolasku,sada je ovo neki srednji putni pravac poklapa se jednim delom sa putem iz Ankare za Iran.Još jedna slika za rastanak i palim. Ja i dalje sa smrknutom facom ,ali odluka je definitivna Pravac Gruzijska granica. Istim putem kojim sam i došao.Sada već nisam ni primećivao njihovu vožnju koja mi je u dolasku izludjivala,možda su me druge misli zaokupljale pa nisam obraćao pažnju ili sam se navikao na takav saobraćaj. Činjenica je i da nikakve ekcese uz put nisam imao. Na gorivo potrošio poslednje Larije koje sam imao i do vidjenja nisam sve završio Prenićište opet planiram u Hopi dnevna kilometraža koju ću do nje preći odgovara a tamo je sve poznato nema šta da lutam. Mali odmor i jedan foto posle Gruzijsko-Turske granice vidi se kolona koja čeka da predje. Pravac Hopa moj hotel me čeka Ujutru pakovanje i pravac Kapadokija. Iz Hope sada se odvajam levo pravcem Artvin , Erzurum kod koga izlazim na put koji iz Ankare ide za Iran.Sa 10m nv u Hopi teren se u zaledju naglo diže na 1513 m koliko iznosi naj viši vrh.Prateći takav teren put koji preko planine ide uz lep pogled pun je i lepih krivina. Kako sam ja rano pošao i po hladovini i moja Afrika i ja smo uživali u vožnji i u lepim terenima.Nisam uspeo u nameri da napravim fotografiju koja bi prikazala te planine po kojima sam vozio onako kako ih ja vidim i pored nekoliko stajanja i pokušaja.Priložena je naj bolja i na njoj se ako ništa naslućuje ono što ja želim da predstavim. Put sa vrlo malo ili skoro bez saobraćaja,turisti ovde nisu stvorili naviku o svom prisustvu. Bez obzira na to ja sam svraćao i zastajao u tim malim selima kroz koja sam prolazio . Naidje po neki kamion tek kad sam prešao s druge strane brda Ovakvih slika imam dosta,ali ne bih da preterujem ,na njima se vide ti lepi planinski pejzaži I odjednom jezero.Zove se Tortum Golu.Ponosno stoji na petom mestu od 28 atrakcija okruga Erzurum, gde se i ono nalazi. Jezero Tortum nalazi se na 100km. severno od Erzeruma nastalo je kao posledica prirodnog klizišta pre mnogo vekova koje je blokiralo reku Tortum:Pošto je reka tražila svoj prolaz tu su pre izgradnje hidrocentrale koja odvodi vodu u turbine postojali 48 m visoki vodopadi najveći u Turskoj.Sada su bez vode osim u periodu kada se višak iz jezera preko njih ispušta. Mali odmor na prvom parkingu i nastavak vožnje.Negde iza Erzeruma a pre Erzicana već kasno popodne dosta sam se zadržavao u putu zbog fotografisanja. Vreme je da se potraži prenoćište.U daljini po brdima prema kojima idem vidim nevreme sevaju munje i crno nebo.Put nije onako prometan kao onaj pored Crnog mora,ali je kvalitetan sa dva odvojena putna pravca normalno. Velikih parkinga na kakve sam tamo naviko nema.Po neka pumpa na koju naidjem osim prodavaca nikog nema pa mi ne uliva poverenje za kampovanje a i vreme me zabrinjava ,kineski šator ne znam kakav je na kiši. Na svu sreću vidim putokaz Postavljanje šatora 5e, soba 7e oj'ha.Normalno smestim se u sobu gazda mi da neku dasku pa preko nje i Afriku pod nastrešnicu.Malo sam duže čekao u kupatilu da podje vruća voda skoro pa odustao, ali bez zamerki.Moglo je to za 7e. mnogo gore da izgleda.U tom motelu kampu osim mene nije bilo nikoga od gostiju.Kamp je izgleda nekada bio dobar sve ukazuje na to, drveće ,hladovina, klupe, sa zadnje strane zgrade pokrivena velika terasa za ručavanje i sve što treba tu ima.Medjutim iz nekog razloga vidi se da se to uopšte ne koristi i da tu skoro nije nešto ozbiljno ulagano niti radjeno.Siguro je da ovako nekadalepo mesto ima neku svoju priču koju ja ne znam.Preko noći je padala jaka kiša ali verovetno ne dugo jer je ujutru osvanuo lep i sunčan dan poneka barica na putu je samo potsećala na tu vlažnu noć. Izlazak na put prema onim brdima levo i pravac Kapadokija

Zadnjih nekoliko dana mog boravka u Tbilisiju pošto mi tablet nije bio od pomoći a do uslužnog laptopa se teško na red dolazilo povremeno sam na uslugu dobijao laptop od jedne madjarice.Proveravao sam putne pravce prema Rusiji i Elbrusu i pravio kombinacije,mada mesta za mnogo kombinovanja i nema jer samo jedan pravac za tamo postoji.Put za Elbrus iz Tbilisija vodi preko Kazbegija dokle sam do sada naj severnije išao,Vladikavkaza,Nalčika i Baksana zatim se levo odvaja put za Terskol u podnožju Elbrusa najvišeg planinskog vrha u Evropi.Elbrus ima 5642m nadmorske visine.Iz Terskola inače polaze sve alpinističke ekspedicije to je južna i najviše korišćena strana mislim i da je jedin odakle se polazi.Ja alpinista i planinar nisam jedino što me sa njima povezuje je ljubav prema prirodi.Visoki planinski lanci i vrhovi me fasciniraju i za mene imaju magnetnu privlačnost.Pročitao sam putopise mnogih ekspedicija koje su Elbus osvajale. Čak i jednu od njih koja se Land Roverom penjala,ekspedicija se srećno spustila ali je Land Rover havarisan prilikom spuštanja pa je i dalje na Elbrusu.To je bilo 1997 godine i ušlo je u Ginisovu knjigu,1956 ,400 planinara je pošlo na uspon povodom 400 god Kabardino Balkarske republike kao i mnoge iz naše zemlje i bivših bratskih republika.Ali pored svih lepota nažalost Elbrus pripada jednoj og smrtonosnijih planina sa 20 do 30 smrtnih slučajeva godišnje.Na izgled lak za penjanje zbog izgradjenih žičara lako dovodi do fatalnih greški manje iskusnih. Loše vremei loše pripreme su uglavnom recept za katastrofu,tako iskusni kažu. Foto Elbrusa skinut sa neta Burići, poslednje mesto za masovniji smeštaj pred uspon,tu su i guseničari koji voze još višlje Moja želja je bila da do početka žičare "Station Azau" idem motorom, žičarom do "Burića" na 3750 metara i tu prenoćim.Postoji mogućnost da se prišljamčim alpinistima koji guseničarima idu do Priuta na 4060m ali to je već biznis za pripremljene profesionalce a ne za mene,tu kaciga i kožni prsluk nisu od neke pomoći. . Iz Gruzije se preko Osetije ulazi u Rusku Kabardino Balkarsku republiku i prolazi se pored republika ne baš miroljubiive prošlosti Ingušetije i Čečenije.To sam gledao dok sam još imao interesovanja za neke destinacije po Gruziji.Kad sam jednog dana odlučio sutra palim za Elbrus udaljenost nije velika od Tbilisija oko 330km,ajde već pri kraju gledanja na internetu da proverim vremensku prognozu.Predvidjanje za taj sutrašnji dan po mene nepovoljno,Strelica, munja preko slike cele planine,vetar velike brzine i povrh svega sneg.Dobro odložiću za prekosutra pošto je prognozirano vreme ok.Sutra proverim ponovo prognozu loše vreme se produžava još jedan dan ,provera narednog dana, loše vreme je u narednih pet ili šest dana i moji planovi o obilasku Elbrusa definitivno propadoše.Eto to je razlog što sam se i malo duže zadržao u Tbilisiju. Kada je do otkazivanja tog puta došlo saopštim da sutra idem u Jermeniju.To veče mislim da je celo društvo pa i ja otišlo u park blizu naše zgrade,tamo sedeli pili pivo zezali se, Dušan i Ivan su se takodje spremali da napuste putnu kuću kad i ja pa je to bilo kao oproštajno veče koje smo nastavili u klubskoj kući. Promena plana sadrži se u mojoj nameri da umesto na Elbrus sutra idem za Jermeniju i to pravo u Jerevan odakle sa kao na dlanu vidi mitska planina Ararat,čije prisvajanje Turcima Jermeni nikad neće oprostiti . <div><br></div><div><br></div>

Nije stalno u "Putničkoj kući" bilo ovako pa ni ovako, bilo je tu pokušaja u organizovanju koncerata ozbiljne muzike. Sa instrumentima smo imali sreće ali izvodjači su ili zatajili ili nisu mogli da naplate svoj rad tako da je koncert ostao samo u fazi pokušaja. Putna kuća bi obično posle 10 sati ostajala prazna.Do tog vremena bi uglavnom svi koji planiraju izlete već dobro odmakli na svom putu.Ostane po neko radi odmora lične higijene ili već zbog nečega. Ne utrošeno vreme na izlete i obilezak turističkih znamenitosti,uglavnom sam koristio za ne tematsko skitanje po gradu sa novo stečenim drugarima .Dušan koji je za razliku od mene bio dobro informisan predložio je da pronadjemo i obidjemo "Buvlju pijacu".Trebalo je pre svega naći neki kako ga zovu "Suhoi most".U Tbilisiju ima dosta mostova s obzirom da reka kako sam već rekao deli grad na dva dela.Nije ga bilo teško naći jer je bio u delu grada koji smo već dobro poznavali.Prelaz preko Suvog mosta i buvlja pijaca počinje odmah sa leve strane.S desne strane neka gužva stotinak ljudi u parku s transparentima protestvuju.Kasnije smo saznali, protve se zidanju nečega na toj baš lepoj punoj drveće zelenoj površini.Stvari poredjane na raznim prostirkama ,nema tezgi,puna prodavaca svega isvačega a i posetioci ne mankaju.Pijacu smo posećivali više puta pa su nam se poneki već kao starim znancima javljali.Primetno im je bio interesantan moj bajkerski imidž. Izbor robe raznovrstan,za svačiju dušu po nešto.Staro hladno oružje mačevi raznih vrsta,militarija sa odlikovanjima najvišljeg reda bivšeg SSSr-a,lampe i lusteri iz raznih epoha,umetničke slike njima poznatih autora,medicinska oprema razni skalpeli ,pincete,klešta i neki instrumenti koji baš grubo deluju, ne znam ni čemu sluše.Stari fotoaparati,Zenit,Zorki,Smena i sva čuda tehnike onih vremena za izradu slika u CB tehnici.Nije izuzetak i poneki "Japanac" koga je vreme davno pregazilo,razni polovan nakit,bivolji rogovi za gruzijko tradicionalno ispijanje vina ukrašeni i optočeni metalom.Teško je nabrojati i setiti se čega sve ima.Specifičnost je da nema kao kod nas trenutno po ceni aktuelne robe.To nije super market kradene i švercovane robe.Ova pijaca je zadržala izvorni oblik buvlje pijace pa je ustvari jedna ogromna antikvarnica na otvorenom.Obilazeći je vidimo da se nekim stepenicama može sići u jedan natkriveni deo sa tezgama gde su izložene vrednije stvari. Tu takodje takodje ima svačega ali dominiraju ukrasi od livenog mesinga na raznim predmetima .Lepi stari lusteri skreću pažnju , stubne lampe od mesinga takodje,veliki zidni satovi sa klatnima, kao dokaz nekih davnih očigledno za njihove vlasnike boljih vremena. Ne znam šta mi više privlači pažnju .Skoro sve bih kao malo dete da pogledam,dodirnem i uzmem u ruke čemu se oni i ne protive,Dušana pronalazim kako razgleda stare mačeveve i one rogove za vino na istom mestu.Mene pored svega ipak naj više privlači militarija. Kupujem neku jeftinu vojničku torbicu,zgodna da se u nju nešto na motoru zapakuje. I dok nije zaginula sa rezervnim unutrašnjim gumama i pumpom na rolbaru Afrike, ponosno sam je šetao na svom ramenu. Po gradu tezge na otvorenom uglavnom nude sveže voće i povrće ovi "viseći proizvodi" mene potsećali na kobasice,nekog zbog kanapa s krajeva na sveću a neko iz društva ih proglasio zbog lešnika u sebi "Gruzijskim snikersom" Normalno sveprisutni "Snikers" Tržnice su im vrlo interesantne na žalost nisam ih snimio a i ove tri iznad nisu moje kao i neke na niže već od drugara iz putne kuće. Naj veća koncetracija naroda u Putnoj kući je u smiraj dana, tamo pred veče pre izlaska u grad i tu mi se moje nedovoljno znanje jezika osvetilo u naj gorem obliku. Dok su oni veselo medjusobno čavrljali ja sam morao,apsolutno isključen iz diskusije da perem i prostirem veš. .Za razliku od neuspelog koncerta bilo je dosta uspešno organizovanih projekata.Mateus inače Poljak koji kaže da je dijetom smršao 40 kilograma,a kome se izgleda i dalje duša vrti oko hrane za svoju oproštajnu večeru pravio je palačinke od krompira. Palačinke su ispale super ali je nastao spor čije je nacionalno jelo svi su ga tu svojatali . Poljaci , Ukrainci mislim da su i Litvanci,tvrdili da je njihov nacionalni izum. Mateus i pored oproštajne večere nije otišao još nekoliko dana da bi jednog jutra uz poruku otišao dok su svi još uvek spavali.Takve večeri nisu bile retkost ostalo je i moje ne ispunjeno obećanje da napravim gibanicu. Nisu mi puno zamerili vadila me umereno dozirana domaća travarica koju sam za svaki slučaj poneo od kuće. Veče pre mog polaska

Nema potrebe za izvinjenjem, za mene je to korisna informacija i dopuna putopisa zahvaljujem se.

Na hondi africi RD04 umesto migavca sa običnim sijalicama stavio sam prvo dva led migavca pa to nije radilo stajali stalno upaljeni .Sa nekim otpornicima smo uspeli da rešimo. Zatim sam po internetu čitao o tom problemu i odlučim da uzmem još dva i automat za led migavce.Bez otpornika su radila sva četiri migavca.Vratio sam ponovo otpornike i sad prodje možda 5-10 sekundi dok proradi. To mi se ne svidja liči na budženje kupio bih opet klasične al sam već dao dosta love a za afriku jedan migavac 18 e u Luisu.Negde sam pročitao da treba i ona kontrolna da bude led ja tražio ali nisam uspeo da nadjem.Ima li neko nekakav predlog šta da radim do sezone nešto moram da rešim.Automat sam kupio na "Kupujem prodajem" prodavac reklamirao kao nemački pa sam ga dosta platio 1200din ,upakovan je u kutiju na kojoj je " febi" firma, ne liči na nemački iza febija se dosta kriju Turci.Čitao sam negde da Fibra ima neko rešenje,šeme mi ništa ne znače ja elektroniku ne znam a auto i moto elektriku da. Molim za pomoć

Na ovom linku ima malo objašnjenja oko VIN-a za Harlije http://www.harley-pe...harley-vin.html

Lepa destinacija još bolji putopis

Ko ti je učitelj jel "Tata Rada", šalim se puno sreće puno predjenih kilometra.

negde u Turskoj

Moja mehanizacija "TWO WHEELS" Scott,KTM........

Ponekad sam i na Harliju ali dosta redje. Pošto sam u fazi pisanja putopisa malo da uredim moje prisustvo na sajtu

Puna podrska ina voznj i na putopisu

Došao je na red i Gori grad čuvenog "Brke"koji je vedrio i oblačio polovinom sveta,gospodar života i smrti, uzdizao na pijedestol boga ili oduzimao živote, ko je kakve sreće ili pameti bio.Čovek koji je dostigao visine najveće moguće vlast i nažalost kako istorija tvrdi poslao u smrt preko milion ljudi.Velikan u ratu zlotvor u miru to je Josif Visarionovič DŽugašvili-Staljin u čijoj je senci grad kojem idemo u posetu Gori udalen od Tbilisija 81 km u pravcu severo-zapada,putem kojim sam u dolasku prolazio i čije sam odvajanje žureći se prema Tbilisiju prošao.Gori počiva na ušću dveju reka Liahvi se uliva u Kuru. Život u gradu se oslanja na prehrambenu i tekstilnu industriju i ujedno je univerzitetski centar. Opet na nekoj neznam viša ni ja na kojoj stanici, ovde kao da svaki grad ima posebnu pronalazimo neki prevoz nije više maršutka već klasični taksi neki model Opela i krećemo kako sam već naveo putem na severo-zapad.Put meni poznat normalan Gruzijski što bi se reklo .Ispred odvajanja za Gori na levo s desne strane putamalo udaljeno pogled skreće naselje sastavljeno od istih tipskih kuća montažnog porekla .Pošto gledajući da otkrijem o čemu se radi u tako ne tipičnom naselju nisam uspeo ,pitam vozača.Objasnio nam da je naselje napravljeno za izbeglice iz Osetje.Nije nam na putu bilo da ga pogledamo a i da jeste ne bih ,nepristojno je viriti i biti svedok tudjih poraza.Najpoznatija znamenitost grada je Staljinov muzej zbog čega smo se i mi uputili u ovaj grad u podnožju Kavkaza. Pa evo i njegove slike Moji drugari saputnici sa vozačem tu je i Duško iz putničke kuće(sa SMB torbicom), ispred njega malo zaklonjen taksista sada u ulozi vodiča.Ovo ispred nas ustvari nije muzej već Staljinova kuća pokrivena i zaštićena u monumentalnom stilu ali osim stila zgrada takav utisak ne ostavlja. Tabla na ulazu kao potvrda mojih navoda Ja i Staljin "Super star.".Spomenik koji je kao jedan od mnogih srušen u vreme vladavine prozapadnog lidera Gruzije Mihaila Sakašvilija kao akt raskida sa sociolističkom prošlošću. Naknadno je pre neku godinu ponovo postavljen ispred Staljinove rodne kuće. Staljinov vagon Poznato je da se Staljin plašio letenja avionom pa je ogromna Ruska prostranstva ovim vagonom obilazio. još jedna slika vagona Na preporuku vozača taksija idemo dalje u obilazak. Tvdjava iznad grada iz 1642 godne je naše sledeće odredište.U podnožju brežuljka na čijem vrhu je tvrdjava nalazi sa s leva strane ulice crkva A sa desne galerija srednjovekovnih ratnika pozamašnih dimenzija od bronze većinom bez svih ekstremiteta. U početku smo mislili da je to delo vandala ili pravim imenom lopurdi ali se ispostavilo da je to ustvari umetnički izraz autora.Šta to predstavlja nisam uspeo da saznam ni tada a ni sada. Možda se rešenje zagonetke krije na ovoj dole slici ali na nama nerazumljivom jeziku i pismu. I evo tvrdjave Očuvan detalj sa utvrdjenja.Ustvari u gruziji ništa nije prepušteno nemaru društva.Nema bezobraznih tragova loše organizovanog i anarhiji prepuštenog društva grafita skoro da i nema .Papiri na ulici pre bi se reklo izuzetak nego pravilo.Ove bronzane statue niko ne eksploatiše kao izvor sekundarnih sirovina odnosno bronze koja je na ceni,sa tvrdjave vidim da niko ne krade lako pristupačne cigle i mnogo drugih primera .Doduše na tvrdjavi je organizovano čuvanje tog objekta,mada se i kod nas mnoge stvari čuvaju ali bez uspeha.Neretko se pokradu kablovi pa pola grada ili kod mene kući ceo rudnik ostane bez struje.Primećujem da je ovde ta gradjanska disciplina ostala na osnovama prethodnog državnog uredjenja. Što je dobro.Po mom mišljenju. Sledeće razgledanje odnosi se na neki grad u stenama Na vrhu normalno ,crkva o kojoj baš nikakve podatke nemam Prema kojoj se mi krećemo Pogled sa platoa crkve Dalje postavljanje slika bi bilo gledanje već vidjenog pogotovu što nemam nikakve podatke kojima bih mogao da ih potkrepim.Silazak do taksija koji nas čeka i pravac Tbilisi

Dobro pitanje. Da taj novinar je Viktor Lazić http://sr.wikipedia....Velika_avantura koji putuje sa Ladom Nivom i lutkom na mestu suvozača da zavara a njegova knjiga putopis je "Na vratima istoka".Ranije je bio problem ko iz Gruzije ode u Osetiju ne može posle da se vrati u Gruziju.U nekoj agenciji u Tbilisiju to sam želeo i ja da proverim.Tražio sam u stvari auto kartu Gruzije da kupim i samo su se tu u Celom Tbilisiju prodavale.Kompletnu autokartu nisu imali već pojedinačno po regijama i svaka je koštala oko 10 evra pa je nisam ni kupio.Za celu Gruziju bi koštalo kao da kupujem kartu zakopanog blaga.Službenica je okretala vazdan neke telefone i nije mogla da mi da odgovor već mi je dala broj ministarstva inostranih poslova Gruzije sam da proverim ,rano je bilo pa još nisu radili.U metrou sam to isto pitao jedog dežurnog policajca i on je eksplicitno tvrdio da taj problem više ne postoji . Na ovom linku iz Politike Lazanski je pisao o ulasku o Osetiju , ja nisam bio pa ne mogu ništa sa sigurnošću da tvrdim,osim da nama iz Srbije za ulaz vize nisu potrebne http://www.politika....o-danju.lt.html.

Na 112 km istočno od Tbilisija blizu granice sa Azerbejdžanom nalazi se Signaghi u okrugu Kakheti.Malo i vrlo lepo mestašce. Od jakog sunca brani se brojnim stablima poredjanim u drvorede na trotoarima,ispod čijih krošnji je našlo utočište nekoliko lepih kafana.Signaghi je jedno od najmanjih mesta u Gruziji ali zato ima dominantnu ulogu u proizvodnji vina i tradicionalnih Gruzijskih tepiha Putem za Signaghi smo krenuli takodje maršutkom ali sada znatno većom od prethodne.Polazna stanica je na drugom delu grada u odnosu na Kazbegi Pronalazimo prevoz lako ,tako što smo pročitali iza vozačkog stakla natpis #? zauzeli mesta isačekali da se maršutka popuni.U putu smo proveli preko 2 sata .Maršutka je stajala u svakom selu kroz koje smo prolazili i tako sakupljala putnike.Još ne mogu da zaboravim izraz lica jedne gospodje u povratku pored koje je maršutka samo prošla jer je bila popunjena a bila je poslednja kojom je mogla do Tbilisija.U Signaghiju velika moderna autobuska stanica peroni za pristajanje desetak autobusa, zgrada stanice na sprat s tim da gornji nivo izlazi na ulicu. Peroni prazni,zgrada i šalteri takodje,vidi se da tu odavno niko nije zaradjivao za hleb. U senci drvoreda penjemo se prema pretpostavljenom centru grada.Prolazimo pored kafana koje podsećaju na one naše preostale koje još nisu pretvorene u picerije,kockarnice ili već...Svaka od njih ima veliku ponadu domaćih vina iz sopstvene proizvodnje i oni ih na nekim panoima ispred reklamiraju. .Za sada to ignorišemo i idemo u razgledanje grada putem uz brdo.Na vrh ullice ispostavlja se da je to i najvišlji deo grada,trg koga od ostalih gradjevina odvajaju restorani sa baštama i po nekim gostom u njima.Put ili ulica sada se već spušta na dole.Silaskom niz ulicu popločanu krupnim kamenim oblucima dolazimo do crkve koju smo još ranije zapazili. U daljini je Azerbejdžan I pored neke česme sa ne baš hladnom vodom na ulazu stepenicama ulazimo u popločano crkveno dvorište Crkva mislim da je sv.Stefan,dosta stara kao i sve crkve u gruziji ali u izuzetnom stanju Sedeli smo malo na terasi ispred same crkve u lepoj hladovini starog drveta osvežavali se vodom i s druge strane crkvene terase izašli na ulicu koja nas je vodila u pravcu zidina iz XVIII veka kojima je nekada davno grad bio obezbedjen od raznih napadača. Posle ovog fotografisanja krenuli smo ulicom malo na niže da vidimo dokle se zidine pružaju i posle konstatacije da idu dosta daleko i da hodanje pored njih nema nikakve svrhe odlučili smo da polako krenemo nazad ali drugim putem.Neka devojka koja je kao i mi ali sama tumarala po gradu ovim stepenicama iza nas (na slici) pošla je kad i mi ulicom i kako je išla trava je postajala sve veća i veća pa i kupinjar se tu stvorio na njenom putu i na njenu nesreću ona umesto da odustane i vrati se nazad tvrdoglavo, valjda joj glupo zbog nas jer idemo paralelno toliko se uplela da smo se mi okrenuli nazad da ne budemo svedoci neprijatnosti u kojoj se našla i ne otežavamo joj i bez našeg prisustva za nju dovoljno glupu situaciju. Vraćajući se nazad prolazimo na nešto što liča na neku industrisku ali od tvrdog materijala zidanu halu,velika dupla vrata po sredini, dovoljna da kamion prodje .Neki čiča proviruje i rukom nas poziva da pridjemo.Prihvatimo iz radoznalosti i prilazeći vidimo da je to ustvari kao neka pijaca ali bez spoljnih tezgi sve je unutra u toj gradjevini.Tu ima svega a on nam nudi vino i domaći konjak na točenje.Dušan je to degustirao i znam da je kupio konjak za vino ne znam nisam siguran.Da se na vraćam na tu temu kasnije to je bio naj bolji konjak koji sam u životu probao a i jedno od boljih pića uopšte.I sad kad pomislim kajem se što nisam jednoj flaši omogućio import u Srbiju Inače Sighnaghi je svoj procvat doživljavao u vreme Sovjetskog Saveza,postao je poljoprivredni centar.U post Sovjeskoj Gruziji teška ekonomska situasija ostavila je traga na njemu ali je sada vlada Gruzije uz finansijsku pomoć nekih stranih institucija pokrenula rekonstrukciju i modernizaciju turističke infra strukture Došavši na trg o kome sam pisao izaberemo u hladovini terasu ispred jednog novog hotela i sad ne mogu da se setim šta smo jeli ali znam da smo probali dve vrste izuzetnih vina.Ispunjeni lepo provedenim danom i po malo umorni od pešačenja i vrućine sada sa nekom kršinom od maršutke krenusmo nazad za Tbilisi.

Vidim da sam napravio malo zabunu.Prvi razlog da parkiram motor u Tbilisiju i nastavim obilazak "maršutkama" je sadržan u opisu mog puta od Hope Turska odnosno ulaska u Gruziju do Tbilisija Imao sam dva (opisana) incidenta koja su me pošteno zabrinula za moju bezbednost u Gruziji.Situacija u saobraćaju nije mi omogućavala opuštenu vožnju u kojoj bih uživao.Moguće da je bio prisutan i uticaj umora jer u povratku već na saobraćaj nisam gledao više tim očima. Drugo posle pet dana uzastopne vožnje nisam imao izraženu želju za vožnjom i treće ja za ovaj put nisam imao kvaltetnu prpremu u smislu "šta videti" pa mi je prijalo društvo informisanih i upućenih .Više sam se pripremao za El brus i Sevastopolj i u Gruziji sam mislio da se zadržim samo dan dva a ne sedam ili osam koliko sam ostao. quote name='poka' timestamp='1423824902' post='1713744'] pokušah da provalim zašto se nisi vozio motor po Gruziju, ali nisam uspio. možeš pojasnit neđe kad te bude volja.

Oko vožnje u Gruziji je moje lično iskustvo.Ne svidja mi se njihov odnos prema motorima i pešacima a imao sam i nekoliko vrlo opasnih dešavanja.Situacija mi je odredila da mi je bilo bolje na način kako sam ja uradio (maršutkama) što ne znači da je univerzalna preporoka a i ukupna kilometraža koju sam prešao zadovoljila je moje vozačke apetite .Penjanje do crkve motorom je moguće mada se takvi zemljani putevi pod uticajem vremenskih prilika sneg,kiša menjaju i prisutan je dosta dubok kolotrag od terenaca koji svakodnevno saobraćaju,tako da se to odredjuje na licu mesta ali je u svakom slučaju moguće.Ja na tako udaljenim destinacijama izbegavam situacije koje procenjujem kao rizične,jedan od razloga je i što sam na putu sam a ko je podizao natovarenu Afriku ili motor u toj klasi zna zašto.

Do lepog vremena šta uradim ,ostatak za sledeću zimu

Kazbegi,nešto kao stajalište ili taksi stanica.Naš sivi kombi sa otvorenim vratima i naš vozač koji ide prema njemu.Stigli smo predstoji nam uspon a sa vozačem imamo dogovor da nas sačeka do povratka sa razgledanja crkve i vrati nas u Tbilisi.Osim nas trojice ostali iz kombija su se užurbano pozdravili i otišli da jure smeštaj.Mi na parkingu u dilemi dali da idemo pešice ili da jurimo neko terensko vozilo koje bi nas prebacilo do gore.Do tamo je 7 kilometra kažu, ne znam da li vijugavim putem kojim se sa terencima ide ili prečicom koja seče sve te krivine.Neka lada Niva je tu bila ali neznam sada zbog čega nismo mogli da napravimo dogovor zaboravio sam.Za već neki kombi kod koga isto sva 4 vuku nismo imali dovoljan broj a cena nije po osobi već za turu.Dušan je bio više za to da idemo pešice,ja na osnovu dugogodišnjeg lovačkog iskutva po istočnoj Srbiji injenim planinama imao sam odličnu procenu šta nas čeka i navijao sam za prevoz.U medjuvremenu Poljaci su rešili smeštaj i sada sa dovoljnim brojem da podelimo prevoz krećemo.Put normalno zemljani sa povremenim kamenim deonicama vrlo riskantnim za donji trap. Na pojedinim delovima zbog mimoilaženja je obavezno skretane s puta.Naš vešti vozač sve izazove puta sasvim opušteno rešava i mi stižemo. na naše odredište.Šta reći o prvom utisku..... ustvari slike sve govore reči bi mogle samo da skrenu pažnju i pokvare. Pogled na Kazbegi. Naše prevozno sredstvo, volan na desnoj strani. I na kraju melem za oči Kakva bi ovde enduro vožnja pala, verovatno put na tamo bi zasenio sve ovo do sada vidjeno i napisano.O tome ostaje da maštamo i ja i vi koji ovo čitate. Istim prevozom spuštamo sa do Kazbegija.Vraćamo se u prethodni prevoz koji nas vodi nazad u Tbilisi

Bruno68, ja dok se pokrenem ,imam za kasnije ako se zima oduži Albaniju,Turska u pravcu juga Dardaneli,Rumunija više putaDelta Dunava pa i Grčka možda[quote name='Bruno 68' timestamp='1423737216' post='1713452'] Nemoj da brzas imamo celu zimu ispred sebe

Ova slika je trebalo da bude u prethodnom postu. Posadu "Maršutke" osim vozača sačinjavalo je nas trojica iz Srbije zatim Poljak sa ženom i devojka iz Izraela koja putuje sama kako mi je objasnila malo stopom malo prevozom.Izvukli smo se iz gradske gužve i krenulu na sever prema odredištu.Na izlasku iz grada s desne strane crkva na samoj litici svojom dominantnom pozicijom skreće pažnju,nažalost fotografisanje je izostalo.Većinom put ide pored reke,na čijim mostovima preko kojih prelazimo zatičemo prizore ovakve ili njima slične.Naš simpatični vozač objasnio je da se životinje tu skupljaju zbog odbrane od insekata.Naime kaže, da je iznad mosta promaja pa ih tu nema a mi nemamo razloga da mu ne verujemo. Po njihovim tragovima na putu vidi se da tu provode dosta vremena.Dalje put nastavlja kroz lepe predele i ne baš bogate turističke ponude.Priroda je ovde pokazala svoju raskoš i bolje je da čovek ništa ne dodaje a i ne oduzima od nje. I ja i moj motor čeznemo za ovakvim putevima ali je razum preovladao pa je motor svo vreme mog boravka u Gruziji ostao parkiran.Čak ni izuzetno niska cena goriva kao i ovi uzbudljivi putevi nije me pokolebala a nadam se da je jasno iz dosadašnjeg pisanja i zbog čega.Odreko sam se izreke il smo bajkeri ili.....Tamo pri kraju u perspektivi ove slike na pažljivo izabranoj lokaciji postavljen je vidikovac na koji ćemo naravno svratiti. Veliki broj slika na internetu sa Kavkaza je napravljen sa ovog mesta pa ni ja neću biti izuzetak. Pre svega da predstavim deo saputnika sa kojima delim uživanje u lepotama ovih predela,levo od mene Poljaci i mlada i lepa devojka iz Izraela. Zatim Ivan, ima slike i sa Dušanom na istom mestu ali birajući odlučio sam se za ovu na kojoj sam bolje ispao. Ovo dole, vidim šta je ali neznam čemu služi. Ova je vrlo česta na internetu. Iz ove pozicije iz koje nisam video nikog da slika, ispala je po meni jedna lepa fotografija. Dok sam se provlačio ispod vidikovca da dodjem do ovog mesta morao sam pognut da prodjem izmedju gomile krava koje su na prvi pogled same kulirale u svom smradu koji se širio oko njih Uzrok poništene zablude o usamljenosti krava .Kavkaski ovčarski pas. Možda ne reprezentativni uzorak za naše izložbe i pojmove o izgledu ali u svakom slušaju izvorni izgled i pre svega pas koji ima svrhu i bezpogovorno služi svojoj nameni.Pod uticajem tih izložbi pasa čiji sam i ja akter svojevremeno bio ,komecijalnog pristupa i svih tih muvanja pojedine rase pasa počele su da ne liče više na sebe.Otišao sam od teme ali sam morao kad sam ovu lepu i legendarnu rasu ovčarskog psa po prvi put video na svom radnom mestu. Pogled sa vidikovca na parking. I postaviću još jednu lepu koju sam čuvao za kraj pa da ne smaram više. Sa ovih fotografija se već naziru vrhovi na kojimi su gradjeni antički mitovi. Argonauti na ladji "Argo" u njima dalekoj zemlji "Kolhidi" na Kavkazu tragali su za zlatnim runom. Vitlali su oni po ovim prostranstvima sa svim božanstvima tog vremena trudeći se da izvrše zadatak zbog koga su došli.To je bilo runo čarobnog ovna visilo je na nekom drvetu a čuvao ga je strašni zmaj.Čitava svita junaka u ovoj "božanskoj družini " iz tog vremena učestvovala je u tom projektu .Argo brodograditelj,Tifis kao kormilar,Heraklo,Tesej,mitski legendarni pevač Orfej i blizanci Kastor i Polideuk ,Zevsovi sinovi.Misija je uspela i oni su nastavili dalje samo nima znanim zacrtanim putevima. U tom pravcu put i nas vodi ali sasvim drugojačijim namerama.

Uobraziću se

Da kašika ,još bolje nož i viljuška.Neke gastronomske impresije oko Gruziske ishrane i restorana nažalost neću moći da vam prenesem jer ih jednostavno nemam.Pre par godina odlučio sam da se rešim viška kilograma pa sam skinuo 20 i slovima dvadeset kilograma , zatim ostavio i cigarete.Tako da mogu da vam kažem da su im breskve super ha,ha

Hvala na pomoći Bruno 68 mi je to isto savetovao još na početku. Ja sam uradio jedan tekst tako pa posle nisam uspeo da prebacim i odustao.Ove greške, da mi izadje ne završen tekst se dese tako što mahinalno umesto pogledaj poruku pritisnem pošalji.Jednostavno ja se nisam toliko družio sa kompjuteom pa nisam ni vešt sa njim.Ranije dok sam još imao svoju firmu napišem po neku ponudu,zatim po internetu i to je sve oko kompjutera što sam radio.Izvinjavam se zbog mojih grešaka trudiću sada ih bude što manje ali one su izgleda sastavni deo mog putopisa za sada.