Vojnim putem preme ruskoj granici koji spaja Vladikavkaz i Tbilisi. Trasirala ga je ruska carska vojska početkom 19-tog veka. Putem dugim oko 200 km. dolazi se do reke Terek i gradića Stepansminda (sveti Stefan) koga narod naziva još uvek i Kazbegi na nekoliko kilometra od ruske granice.Planinski vrhovi Osetije ,Ingušetije i Čečenije a i granice sa nekima od njih su na dohvat ruke.Na zapadu je planina Kasbek visoka 5047m šesti po visini kavkaski vrh preko 5000 m.Mkinwazweri ga nazivaju domaćini što je u prevodu " ledeni vrh"Predmet našeg interesovanja je Tsminda Sameba tipična gruzijska starinska crkva. Podzemnom železnoicom došli smo do stanice Diduba gde se nalazi polazna stanica raznih vrsta prevoza za sever zemlje i razne destinacije u Rusiji .Još pri izlasku iz metroa bili smo izloženi nemilosrdnom ataku taksista u lovu na mušterije.Uz neizbežno cenkanje dogovorismo prevoz do naše destinacije i uz malo čekanje popuniše sa prevozni kapaciteti pa smo mogli da krenemo. Ovim smo putovali do Kazbegija, a na donjoj slici sva sila prevoznih sredstava na okupu i pravaca na kojima voze Opet pogrešno dugme,odmoriću malo poslao samne završen tekst

Narode ovo što ja radim vredi li nešto, primam sve vrste primedbi, preporuka i komentara. Možda sam usled nedostatka slika u početku bio previše detaljan

Pogrešnoo sam "dugme" pritisnuo pa ode nezavršen tekst. Ovo je takodje kupatilo možda malo manje atraktivno na prvi pogled od prethodnog koje zbog renoviranja nije radilo. Sastavljeno je od više kupola koje su poluukopane u zemlju.Podeljena je na muški i ženski deo pa su i cene različite u korist žena.Pošli smo unutra da izvidimo malo ali greškom u ženski deo, na ulaz koji se prvi pojavio pred nama pa smo se brzo povukli nazad Ako su na nešto ponosni Gruzini onda su to njihova vina.Gruzija je zemlja groždja i breskvi.Mnogi misle da je postojbina vina stara Grčka,neki misle Rim najnovija istraživnja kažu južni Kavkaz, Gruzija.Neko to prihvata neko drugačije misli ali za tu tvrdnju postoje ozbiljni argumenti..Tradicionalni način pravljenja vina u kvevrima daje vina posebnog kvaliteta i šmeka.Kvevri su ustvari veći zemljani sa umećem napravljeni sudovi koji se sa vinom u sebi zakopavaju u zemlju da tako vino odstoji pa otud i taj specifičan šmek kako mi je Dušan objasnio.Nismo kopali kubike zemlje da bi smo pronašli vino već smo ušli u jednu od bezbroj prodavnica vina gde Dušan vrlo stručno prikuplja informacije o gruzijskim vinima. Dobro poznavanje vina je nagradjeno,pa tako po izboru mlade i lepe prodavačice probasmo nekoliko vrsta izuzetnih vina da bi jedna flaša našla put i do putničke kuće. Crkva Metekhi i spomenik naj slikanije obeležje grada.Inače sa litica na kojoj je crkva muslimani su za vreme kada su u prošlosti vladali Tbilisijem bacali u reku hrišćane koji nisu prihvatali islam.Izgleda da svi pravoslavci imaju iste istorijske poteškoće.Kažu da dok su oni branili Evropu od Mongola,Persijanaca i drugih Evropa se razvijala,nešto mi je ovo poznato. Pogled sa pešačkog mosta Mira na reku i naravno još jedna crkva u daljini, čije meni egzotično ime nisam se trudio da zapamtim Neka čudna gradjevina koja je izgleda sklona padu turci bi to nazvali Sahat kula. I to bi bilo što bih ja mogao da prezentujem o Tbilisiju

Tbilisi, glavni i najveći grad Gruzije.Nalazi se u jugoistočnom delu Gruzije na reci Mtikvari Sada već lako nalazimo ulaz u podzemnu železnicu.U toj prema našem kraju poslednjoj stanici metroa kao i na svakoj može sa kupiti kartica prevoza kao i dopuna.Interesantan je podatak da se uz fiskalni račun uplate može izvršiti i povraćaj neutrošenih para.Iznenadjuje čistoća i čekaonice i samih vagona.Da li je uzrok policajac na svakoj stanici a na ulaznoj rampi "Babuška"ili je stvar kulture ne znam.Cena karata je dosta povoljna pa mislim da "Švercovanje" ne postoji ni u pokušaju. Ivan i ja u iščekivanju metroa u vremenu kad nije gužva. Dušan inače prosvetni radnik i njegov rodjak Ivan student došli su u putničku kuću prevozom voz i autobus u isto vreme kad ija a inače su iz Šapca. Prevozom do centra pa u obilazak. Veliki centralni trg ,spomenik sv.Djordju zaštitniku Gruzije ispred zgrada državnih institucija gradske većnice i dr. Pre sv.Djordja u komunizmu tu je bila Lenjinova skulptura. Nekim uzanim stepenica i isto tako uskim i dosta strmim sokacima krenuli smo ka tvrdjavi iznad grada koja se prosto nametnula za razgledanje svojim položajem.Na žalost taj put nas nije dovelo do cilja već do poslednjih kućica ispod samih zidina tvrdjave,odakle smo snimili po nekoliko bezveznih fotografija. Ipak ako se pažljivije pogleda vidi se jedan lep pešački most, most Mira preko reke Mtikvari koja deli grad na dva dela,interesantna futuristička gradjevina kao i crkva. Sveprisutne crkve na najneverovatnijim mestima po meni su obeležje Gruzije. Utisak mi je, kao da u igri monopola neko zauzima svoje pozicije što možda i nije daleko od istine.A ako neko misli da samo Balkan ima zamršenu istoriju kada je uporedi sa istorijom Kavkaza promeniće mišljenje.Koliko tu različitih naroda živi teško je i nabrojati.Različiti jezici različite vere činioci su burne istorije pa tako se i sada smatra politički trusnim područjem i za mnoge područje u koje ne treba duboko zalaziti.Ali za to smo mi bajkeri zaduženi da razbijamo predrasude. Posle pauze na kojoj smo jeli hačapuri što je nacionalni brend brze hrane u Gruziji ,kao kod nas burek . Sprema se i prodaje skoro na svakom ćošku.Ukusno testo sira,kajmak i jaje preko,toliko je kalorično da posle jednog ujutru ceo dan nisi gladan. Drugi takodje dosta korišćeni predstavnik je hinkali ljuto mleveno meso umatano u testo pa zatim kuvano ne deluje atraktivno poput hačapurija ali vrlo ukusno. Nastavak istraživanja podrazimeva i razgledanje toplih sumpornih kupatila u kojima se svojevremeno i veliki Puškin baškario što potvrdjuje i tabla postavljena na zidu. Inače je izgradjeno u vrlo atraktivnom istočnjačkom stilu.Fasada je izradjena od plave keramike a Puškinove reči na tabli su da otprilike nikad nije bio u boljoj banji.Kažu da se osim puškina tu vrlo često kupao i A.Dima. Ja nisam pa tako ni table sa mojim imenom neće biti. Slika plavog kupatila skinuta sa weba pa nisam uspeo da postavim u većem formatu

Gruzija,Tbilisi i putna kuća.Stigao sam na cilj. Putnička kuća je onaj stan na vrhu Motor smeštam ovde preko puta zgrade ne baš opušten oko toga ali drugih mogućnosti nemam.Jedino što sam ga lancem vezao za drvo,siguracija. I pronalazim svoje ćoše. Šef u kući Milana poslala je dvojicu Engleza da mi pomognu oko prenosa stvari na tom visokom spratu i pronalazi mi mesto gde ću na dalje biti smešten. Putna kuća,Kluba putnika po treći put organizovana Barselona ,Istanbul i sada Tbilsi služi za smeštaj putnika uz poštovanje odredjenih pravila bez obzira iz koje zemlje bili.Funkcionisala je u Julu iAvgustu i za vreme za koje sam ja bio njen sastav je bio internacionalni.Bilo je tu nas iz Srbije,Poljske,Rusije,Japana,Engleske par dana Nemci biciklisti su bili, iz Madjarske takodje i šta ja znam više odakle.Pre toga su Rusi držali u Jermeniji pa je kažu u Julu bila puna Rusa.Neke noći je bilo desetak na prenoćištu nekad trideset i više nisam brojao ali je uz dobru organizaciju sve funkcionisalo,s obzirom da postoji jedan wc sa tušem,jedan frižider i jedan šporet.Kreveta nema ,spavanje na podu sa vrećama ili već ko šta ima. Ovo je onako srednja popunjenost. Izuvanje je obavezno. Pravila su logična sve što koristiš ostavi u stanju kakvo je bilo najkraća bi bila definicija.Nema alkohola ,droge pušenja normalno ni galame dok drugi spavaju i tuširanja ujutru pre 10h.Korisnici su uglavnom studeti ili mladi ljudi tih godina,a većina njih koristi auto stop a manji broj javne prevoze.Jeftino putovanje su doveli do perfekcije.Neki momak i devojka koji su došli malo pre mene stigli kažu stopom iz Litvanije a inače su iz Srbije i stopom obilaze ove krajeve kao ivećina njih.

Ako imaš FB a sigurno imaš povezaću te sa enduro klubom Gruzija pa se raspituj sve što te zanima.

Ja nemam kartice i sve sam u kešu

Gruzija,balkon evrope kako je Gruzini nazivaju.Zemlja na čijem severu dominiraju visoki planinski lanci Severnog Kavkaza sa vrhovima koji prelaze 4000metara i Malog Kavkaza na jugu zemlje a to je i razlog zbog čega sam se izmedju ostalog i uputio ovamo. Iz prevelike želje za Gruzijom malo sam požurio još uvek nisam prešao granicu.A granica nekako tesna kao da je u nekoj gradskoj ulici,vozači autobusa ispred mene nude mi prednost ali je sve to nekako stisnuto pa ne koristim ponudjenu povoljnost. Detalj sa Tursko-Gruzijske granice. Po prelasku granice na Gruzijsku stranu uobičajena gužva,prodavci svega i svačega po duplim cenama,menačnice sa naj nepovoljnijim kursom u zemlji i gomila taksista koji nametljivo nude svoje usluge potencijalnim putnicima. Minimalnu količinu evra menjam u larije koliko da dopunim motor a i sebe. Uz put.kupujem neko voće i pravac Tbilisi.Od Tbilisija me deli oko 400km. preko Akhaltsikhe,Bojromija i Gorija. Sada tek vidim da na ovom putu do Tibilsija nemam ni jednu fotografiju,prekorevam sebe zbog toga ali i sam sebe donekle opravdavam. Odmah primećjem malo drugojačiji stil saobraćaja od onog u Turskoj a i puteve koje putari nisu skoro obilazili mada u suštini za moj motor podnošljiva situacija,putevi su im kao naši regionalni.U početku dozvoljavam da me skoro svi pretiču vozim defanzivno i oprezno dok ne shvatim način njihove vožnje i ne prilagodim svoju "Uslovima na putu" a i ne žurim nešto posebno još je rano a kilometraža nije velika.Od vozila kao i registracija na njima ima tu svega i svačega.Gruzini normalno, Turci takodje sa uglavnom Mercedesima,Azerbejdžanci Jermeni i svakako Rusi.Azeri ne preferiraju posebno neku marku automobila dominiraju "Japanci" neretko sa volanom na desnoj strani što je posledica uvoza iz Japana.Kod Rusa već sve i svašta ali što veće to bolje, ponosno ističu V6 sa zadnje strane na terencima veličine manje garsonjere i ne sedaju niušta ispod 4000 kubika to je ono što sam uočio do sada.Vozim umerenim ritmom vrućina još nije osvojila što doprinosi raspoloženju i meni i mom motoru.Pejzaži se smenjuju od ravničarskih pored Batumija u koji na žalost ni u povratku nisam svratio pa do ne tako visokih povremeno od puta dosta udaljenih vrhova s leve i desne strane izmedju kojih me put vodi. Ma biću pošten ovu poslednju rečenicu sam izmislio,pojma ja nemam ni šta se nalazi levo niti desno kao ni na deset metra iza drveća pored puta a kamoli dalje, život mi je ugrožen ovde je vožnja za mene smrtna opasnost. Moja defanzivna vožnja radi "prilagodjavanja uslovima na putu" nije se pokazala kao bezbedna. Kako oni voze tamo nije teško opisat jednom rečju "Strahota", mislim da je termin "Ruski rulet" nepravedno dodeljen jednoj prema ovome skoro bezopasnoj igriici.Preticanje u svim mogućim i nemogućim prilikama i neprilikama,sa leve i sa desne strane na ne baš širokom putu ispred krivine uspona i samo po gasu.Ubrzo primetim pa i stanem na mali parking ispred neke prodavnice,desno je kuća kroz prozor se vidi muškarac muž kako se zabavlja sa bebom a majka u prodavnici uslužuje mada nikog osim mene nema niti u radnji a ni na tom malom parkingu. Odnekud pa Iza prodavnice pojavljuju se neki dečaci 16-17 godina su procenjujem, nekoliko njih, četvorica možda i petorica ne sećam se tačno i upadljivo svi nešto pilje u mene.Iz pogleda ne razaznajem namere ali mi se njihova pojava kao ni face nisu dopale.Da ne ispadne da sam se uplašio polako dovršavam ono zbog čega sam navratio penjem se na motor i nastavljam dalje.Prvi utisak o Gruziji meni nija baš pozitivan,možda su oni bili samo radoznali,mada osim toga što mene posmatraju nisam video da imaju nameru bilo šta da drugo da rade a možda ih je moje prisustvo zbunilo ili iznenadilao možda sprečilo u nekoj nameri više ne mogu da saznam. S namerom da promenim nešto u vožnji nastavljam dalje. Neku izrazito ofanzivnu vožnju ne primenjujem ni u povoljnijim uslovima od ove. Ovde sa ovim njihovim putevima i vozačima,pretovaren ,Afrikom a ni ja kao poslednji navedeni faktor u tom nizu ne preporučuju tako nešto.Definitivno putnu brzinu moram da povećam i malo ofanzivnije da vozim.sada pri ovom načinu vožnje pojavljuju se drugi problemi. Pratim auto ispred čekam priliku za preticanje normalno vozim uz liniju na dovoljno bezbednom rastojanju pristojno sad me auto pretiče s desne strane i istiskuje me s moje pozicije da bi se uglavio ispred mene, šta reći, strašno.Sad se u meni budi inat pošto fer pleja očito nema slabiji su ovde potlačeni.Dobro pa ni ja nisam prošao školu vožnje u uredjenom saobraćaju neke idealne zemlje.I ako hendikepiran mojim prevoznim sredstvom ponosno prezentujem balkansku školu vožnje, dosta je bilo il smo bajkeri ili ono drugo ,da se ne izražavam.Levi i desni retrovizor mi postaju podjednako važni, pomno pratim put iza sebe skoro pa više nego ispred i vozim onako da izvinete pederski ni levo ni desno ne dam s desna ni po koju cenu a i oni koji bi s leva tek posle mene kad ja izvršim preticanje .I tako jedan duži deo puta bez icidenta.Uskoro sam se uverio da ni to nije "Bingo".U preticanju neke kršotine koja ja lelujala ispred mene napravim malo veći otklon od nje čisto iz bezbednosnih razloga i u momentu , stvorivši se niotkud projuri izmedju nas neko čudo veliki terenac velikom brzinom na možda desetak santimetra od moje desne ruke pa su u narednih nekoliko desetina kilometra moj motor i moje srce radili sa istim brojem obrtaja.Šta bre da slikam kakvo slikanje zaboravio sam da imam aparat i da su to ljudi uopšte izmislili spašavaj Sveto živu glavu.Znate desi se ponekad sa ovom savremenom tehnikom da se slike greškom i izbrišu sa nekog uredjaja ali neke slike iz mog života kao štoje npr. ova ostaće u mojoj glavi večno. Na nekom usputnom parkingu sa česmom u hladovini vidim dva parkirana motora pa stanem i ja.Silazak sa puta na parking nije baš za svakog udoban jer je denivelacija parkinga u odnosu na put možda i 30cm. ja doduše sa mojim motorom nemam problem.Umijem se popijem malo vode,neka baka prodaje domaće proizvode skreće mi pažnju nešto što liči na kobasice.Ali nisu, lešnici umotani u nešto slatko naknadno sam otkrio, na krajevima izviruju kanapi koji kao i boja i kvrge od lešnika asociraju na moju prvu pomisao.Kasnije sam to vidjao po celoj Gruziji a i u Turskoj po negde.Vraćajući se prema svom motoru vidim Turke kako nešto petljaju oko jednog od motora. Pridjem da im ponudim neku pomoć a malo i iz radoznalosti i vidim naprslu plastiku nekog vremešnog motora i odvaljeno kućište retrovizora koji je integrisan u oklope motora, staklo zdravo i visi na nečemu ne pamtim na čemu.Kažem im da sačekaju odem do svog motora i donesem onu braon traku 5cm. širine za kartonske kutije.Lepi kao smrt lepak.Bez štednje umotamo motor i osposobimo ga za dalji put.Kažu pošli za Azerbejdžan a motor ispustio pri skretanju na parking.Razmenili smo e- adrese i sad smo prijatelji na fejzu pa povremeno i razmenimo po neku reč i sliku. Redjaju se kilometri prolazim spomenute gradove,sada već malo prilagodjen na njihovu vožnju ali i dalje uplašen objektivno i približavam se Tbilsiju.Gužve se povećavaju ali i put postaje osetno kvalitetniji i sa većim brojem kolovoznih traka (ovo sam saopštio kao Alvirović).Stajem pre ulaska u Tbilisi i na papiru flomasterom ispisujem ime ulice i putokaze koje treba da pratim kad već pronadjem ulicu . Putokaze u smislu velikog spomenika poslednje metro stanice i odredjenog grafita na nekoj garaži.Stavim taj papir u providni deo"tank torbe" i uletim u svu gužvu glavnog grada.Više traka sve pune gužva po prilična kojom trakom, ne znam gde je ulica blizu centra na periferij, ako je, s koje strane grada možda bih i za to dobio instrukcije ali jedini dolazim sopstvenim prevozom.Prolaze neka odvajanja levo desno gde da skrenem ne znam instrukcije su za druge vrste prevoza jedini dolazim sopstvenim prevozom.Vidim odvajanje za centar i odlučim da skrenem jer već dosta vozim kroz grad, plašim se da ga ne prodjem.U deliću sekunde i krajem oka sasvim slučajno ugledam tablu koja gore visoko pokazuje da se za moju ulicu ustvari skreće desno.Na srednju traku se lako vraćam uz migavac i povećanje brzine i oprezno dolazim do njene desne strane ali pomisao na skretanje skroz desno izaziva jezu u meni.Na retrovizoru vidim da rupe u saobraćaju u toj traci nema a primećujem i da je trenutno brža traka od moje.Vozeći tako duže sa upaljenim desnim migavcem koliko mi je prostor za skretanje dozvoljavao pokušavajući postepeno da predjem i predjem na kraju, računam da će ukapirati moju nameru kad je na milimetre od mene prozujalo neko vozilo i ja u iščekivanju one škripe i lupnjave koji prate udes čudim se što ne padam. Nešto posebno sujeveran nisam,ne hulim ni na boga što bi se reklo poštujem našu veru ali ću morati da promenim mišljenje o tom pitanju. Skrenuh konačno i u toj ulici na samom početku uz pomoć gradjana dodjoh do odredišta.Ispred zgrade ženska osoba za koju možeš da kažeš da ima i 14 i 40 godina sitne gradje kratko ali moderno podšišana reče mi i bez da sam je pitao da je to zgrada koju tražim.............

Na svom putu kroz Tursku prema Gruziji više puta sam nailazio na učesnike čuvenog "Mongol relija" za mene najčudniji reli za koji sam čuo.Uslov je vozila ispod 1000ccm i motocikli do velikodušnih 125 kubika što neprikladniji čudniji tim bolje ( BMW 1200gs i Honda afrika su zabranjeni) preporuka su skuteri.Vozi se oko 10 000 milja od Londona do Ulan Batora.Reli u kome se ne trka cilj je da se stigne dna odredište jer usput nema nikakve logističke podrške a organizatori se ogradjuju od odgovornosti uz napomenu da ima učesnika koji su ostali ivalidi kao i povreda sa smrtonosnim ishodom.Od početka relija 2004 godine propozicije su se menjale ali u suštini osnovna pravila su ova koja sam naveo.Kilometraža može da se razlikuje u zavisnosti da li se ide južnom ili severnom stranom Kaspijskog jezera.

Verovatno kasnim sa podrškom mislim da je to bilo samo trenutno taspoloženje koje je prošlo ali ipak glavu gore nije sve tako crno u životu kako nekad ozgleda

Regata je bila U to vreme sam bio direktor Crvene Zastave u Boru Stole? Ne Sveta Lapsus! Mislio sam na Svetu a napisao Stole! Često sam navraćao u Zastavu, družio sam se u to vreme sa Ljiljom Sredojević, Radicom, Bidom, ... . U to doba nisi vozio motore nego Fiat Arđentu (čini mi se). Pozdrav.

Nešto probao

Nije bilo namerno

Četvrti dan, Samsun - Hopa put D010/E80 po matematici Google maps 495km.Sada već vožnja pored Crnog mora.Mada se osim na nekoliko mesta Crno more baš i ne vidi mnogo.Moj utisak je da na tom delu Crnog mora turizam baš i nije mnogo intenzivan,mada moje mišljenje nije merodavno jel nisam mnogo zalazio po mestima pored obale van mog pravca kretanja..Na jednoj pumpi prilikom dolivanja goriva razgovaram sa dečkom koji tu radi i on mi kaže da sutra sa sestrom koja prati naš razgovor ide na more i ne pokazuje tu njihovu obalu već u kontra pravcu.Pa zar niste na moru pitam našta se on nasmejao i izgovorio legendarno "jok"uz prateći pokret glavom na gore,shvatio sam da za njih Crno more nije nešto uostalom kao i za mene.Ustvari jedno vreme sam bio navučen na Bugarsku.U dugogodišnjoj besparici naše zemlje i gradjana iste Bugarska mi je bila otkriće.Uz prvobitnu isključivost na ženin predlog, šta Bugarska ajde beži,nikad.Medjutim posle prvog zimovanja pametniji je popustio pa su usledila i nekoliko letovanja.Put ništa drugojačiji i zanimljiviji od ovog do sada, po negde proviri more, nešto posebno i ne obraćam pažnju na njega skoncentrisan na vožnju gazim kilometre po dosadnom autoputu.Put me vodi kroz mesto Ordu,krajem oka s desne strane ugledam polaznu stanicu neke žičare.Kad je već ona našla mene a ne ja nju potražim mesto za parkiranje što bliže jel mi sve stvari nisu u zaključanim koferima svašta tu ima spolja "za poneti" Medjutim poučen dosadašnjim iskustvom bez neke brige ostavih motor sa sve rezervnom Jet kacigom na njemu. Žičara je kao što se vidi vrlo savremena a i cena je neka sića pa je panoramsko razgledanje grada pravo zadovoljstvo. A evo i mene na vrh nečega. Dalje nastavljam put nižu se gradovi Giresun zatim malo veći Trabzon koji je vrlo interesantan ali nažalost samo prolazim,Rize i na kraju mog današnjeg puta Hopa. Kao što se na tabli vidi Hopa nije neko veliko mesto oko 17 000 duša, ceo okrug po Wikipediji oko 30 000 mislim.Tranzitno mesto na 17km od Gruzijske granice na putu za svašta npr.Rusiju.S leve strane more s desne naglo se teren uzdiže i pretvara u planine, iza definitivno planinski kraj kojim sam vozio u povratku.Kućice u mestu uglavnom neke udžerice ulice uske i osim ovih pored mora uglavnom bez saobraćaja.Ostavljam motor na nekom parkingu i pešice pretražujem nešto što bi trebalo da bude centar grada tražeći internet kafe a usput izazivajući radoznale poglede meštana.Pronalazim jedan i podjem s namerom da se motorom vratim do njega.One uličice samo za motor i ima mesta, sve iste ali ja to ne uspevam ponovo da pronadjem.Jedan turčin pored koga sam verovatno prošao više puta sedi na nekim stepenicama puši i meditira zaustavi me s pitanjem da li mi treba pomoć.Objasnim mu šta tražim i on mi prstom pokaže na sprat iznad njega.Nešto mi to što sam ja hteo da uradim sa internetom nije išlo ,prenoćište sam hteo da nadjem pa odlučim da to uradim manuelnom tehnikom odnosno motorom.Jedan hotel ,drugi nema mesta nigde u sledećem u kome isto nema mesta pitam za cenu 50 evra a ništa naročito.Tranzitno mesto razmišljam pa i ne čudi takva situacija.Na autoputu sam se već bio odomaćio ali ovo ovde je već nešto drugo.U tim pograničnim gradovima svašta čovek može da doživi, na nekoj pumpi postaviti šator mnogo je urbano nekako ne ide ali gde.Motorom podjem prema granici i s leve strane vidim nešto ogradjeno.Put sa dve odvojene trake gde je bilo moguće polukružno se okrenem i pridjem bliže ,kapija, pored nje nešto kao portirnica iza nešto što sad više ne pamtim šta je, neka niska gradjevina sve pedantno skoro novo mislio sam da pitam nekog da postavim šator medjutim nema nikoga.Sad ja nastavim ponovo prema gradu tražeći mesto za polukružno prema granici.S desne strane nešto kao neka fabrika stari objekat ali nema nekog naroda da se muva,osim polu otvorenih vrata pored ulaza što nedosmisleno upućuje na portirnicu ili stražu. Pokucam na ta vrata izadje neki mladji čovek u uniformi obezbedjenja i ja mi objasnim da bih tu u njihovoj avliji razapeo šator i da ujutru rano odlazim.Vidim da to nije dobra ideja i prelazim na plan B dali postoji negde kamp pitam? Pokazuje mi rukom prema granici i to mi je bilo dovoljno nisam tražio dodatna objašnjenja jer je jezik komunaikacije bio pantomima i crtanje na papru i dovoljno mi je bilo u kom pravcu da nastavim.Prolazeći ponovo pored onog prvog objekta vidim smenu obezbedjenja taj je kad sam ja došao ili spavao ili izbegao da se zamajava sa mnom pa se prikrio.Vozim tako dalje i naidjem na puno automobila parkiranih i sa leve isa desne strane puta levo ulaz zatvoren lancem i čovek koji u toj gužvi otvara i zatvara taj lanac.Pomislih ,mada vidim da je plaža super tu je verovatno i kamp.S moje strane puta neki momci izduvavaju neke morske rekvizite nasmejani i raspoloženi.Pitam ih za kamp kažu ima ,gde pa ovde gde hoćeš sve ti je ovo kamp i umreše od smeha ali ne zbog mene nego nešto za svoj račun ja sam ih prekinuo u nekim njihovim šalama.Opet iskoristim negde mogućnost polukružnog ali je sad saobraćaj malo gušći uz više opreza to sad radim.Dolazim do onog lanca ali neće moći i parkiram se ispred.Sa desne strane restorančići u nizu prema plažinekoliko njih. I navalica na mene čija ću mušterija da budem.Prvi prilazi neki momak i na engleskom mi nudi njihove usluge,ja nastavljam konverzaciju na istom i ispostavlja se da se celo njegovo znanje sastojalo u tih nekoliko reči sad ja nastavim da ga smaram nešto na engleskom i on samo gleda da se otkači od mene.Utom prilazi neki malo stariji i sada na turskom samo sipa svoju gurmansku ponudu,što je baš zasmejalo onog prvog a i mene, ustvari smo se sva troica na kraju baš ismejali.Skroz levo na na kraju plaže vidim nešto što kao liči na kamp vidim na plaži takodje dva možda tri šatora i pitam onog pored lanca što otvara ulaz za kampovanje na šta me on upućuje na čoveka koji drži neku prodavnicu šalterskog tipa sa osvežavajućim pićima i ostalim plaža potrpštinama.On me sad tu nešto osetio sam muva s namerom da mi naplati i upućuje me da postavim šator gde je taj nazovi kamp ali ne da motorom nego stvari ručno da prenesem.Motorom ustvari ne bih ni mogao preko plaže zbog neodgovarajuće podloge za motor krupan kamen je uglavnom.Plaža dugačka dosta ljudi na njoj još imam vremena za postavljanje šatora pa obilazim prostor izmedju plaža i puta koji je višlji u odnosu na plažu po negde i do desetak metara.Nadjoh par zgodnih mesta ali ipak ne pretendujem romantičnoj usamljenosti.Mislim da ću na plaži naći bolje rešenje.Vraćajući se na plažu vidim da se gužva proredila nema ni onog zaduženog za lanac ali je lanac i dalje podignut izmedju nekih žardinjera se provlačim ulazim unutra i odmah pored ulaza pored neke nazovi recepcije koja odavno to više nije parkiram motor čvrsto rešen da više danas odatle ne izlazim što me ustvari niko nije ni terao.Slikali se tu neki vazdan kraj motora neke devojke na motoru pa i samnom kao sa onim da nekažem sa kim na moru kad sam bio mali.Rasturi se narod ja sačekao uz čaj koji na kraju nije naplatio kod onog što mi se na turskom obraćao, pokšavali smo neku konvezaciju uglavnom se svodilo na razmenu osmeha i tapšanje po ramenu. Motor ostavim gde jeste spustim šator i sve stvari odmah tu na sred plaže ispod tih restorana i raspalim plin da skuvam kafu. U prolazu naidje taj neki tu šef,onaj sa onom prodavnicom i kaže da tu ne može zbog plaže i kupača a onih nekoliko šatora što je bilo vidim da nema oni su izgleda tu samo preko dana zbog hladovine za decu.Objasnio sam da rano ujutru odlazim pa mi nije pravio više problema.Tamo skruz u pravcu mog šatora je taj kao kamp a iznad mene terase prodavnice na kojoj su se neki momci do kasnih sati bučno zabavljali ali nisam primetio nikakav alkohol.Kad su se oni razišli i ja sam uspeo da zaspim.Ova posledanja je snimljena rano ujutru ,neki momci njih četvorica a možda i petorica rano ujutru oko četri sata možda parkirali se iznad uz galamu pru ulasku hladnu vodu kupali se desetak minuta i nastavili dalje, za razliku od njih ja nisam mogao da nastavim dalje da spavam pa sam uz kafu polako se pakovao za nastavak puta.

Više se ne vidi

Srbi čitaju upustvo da vide gde su se zeznuli

Dakle Bolu-Samsun, putem D100/E80 udaljenost oko 500 km. S obzirom da sam moj dolazak uTbilisi gde ću biti smešten najavio, za put do tamo imao sam na raspolaganju pet dana što je iziskivalo veliku dnevnu kilometražu. Ne u smislu same vožnje već u smislu da sam morao da izostavim obilazak dosta lepih i interesantnih destinacija.Do Samsuna ništa što bi posebno bilo interesantno,moja Afrika se i dalje bahati sa potrošnjom oko 6 litra na cenu goriva blizu 2 evra.Nedostaci singl putovanja pored mnogih prednosti je i nedostatak možda većeg broja fotografija.Meni fotografisanje putem nekako remeti ritam vožnje pa tako izostane a možda da sam razmišljao o pisanju putopisa napravio bih svakako neku više, tematski čisto da potkrepim neki opis.Do sada moja veza sa putopisima je bila ta što sam ih čitao i tako dobijao ideje za svoja putovanja motorom ali ove zime eto..... Posle prvog prenoćišta u šatoru na parkingu kraj autoputa više nisam ni razmišljao o traženju prenoćišta van njega.U Turskoj ih nazivaju "Alani parking " ti parkinzi sa svim sadržajima,a neki na kojima sam usput svraćao da se odmorim mogli bi zbog sadržaja da nazovu i šoping centrima.Već sam prešao predvidjenu dnevnu kilometražu,brže nego što sam očekivao pa stanem na jedan parking na kome se nalazio i motel.Do recepcije da se informišem ,vidim ima wi-fi super,cena 30 evra kaže imaju i svoj parking ja 15 on malo spusti inadjosmo se na 18 evra što je meni odgovaro Problem singl putovanja je i što sam zauzimaš dvokrevetnu sobu pa vrlo često cena ne prati to što si sam .S motora preneo stvari u sobu a boga mi ima šta da se nosi,sidjem dole do terase restorana sa tabletom da se malo informišem.Interneta nema ja na recepciji kaže sad će da uključi.Konekcija loša ovaj moj tablet katastrofa a novog sam ga kupio baš za ovo putovanje Prestigio 10" nije ni jeftin baš bio. Ne znam kakvi su drugi ali ovaj skoro pa da kažem da je neupotrebljiv,komarci u rojevima.Predjem tako već pomalo iznerviran unutra situacija ista samo bez komaraca.Ajd u sobi ću to što sam naumio,internet van dometa sa srećom. Soba udobna , kupatilo ima i toplu vodu i taj motel ustvari nije uopšte bio loš. Parking malo udaljen iza motela ogradjen samo nekim kanapom ne vidim nikakvog čuvara,objašnjavam momku koji me doveo do njega da mi ne uliva poverenje.Da bi me razuverio rukom mi da znak da ga pratim i povede me do nekog čuda od mercedesa kao da je nov model 800 otvori vrata i pokazuje mi ključ u boš bravi i rukama mi pokazuje da se ovde hapsi,policija zaradjuje ovde svoju platu pomislih u sebi. Ujutru doručak rutinsko pakovanje još da vidim gde su mi ključevi pa da nosim stvari na motor.Nešto ih nema gde bi obično trebalo da budu i dalje bezbrižno preturam po džepovima ali njih i dalje nema. .Raspakujem stvari da nije u ovom koferu u onom džepu i tako ja par puta rasklapam sklapam i nema ih definitivno .Paljenje i boš bravu rešavam to me ne brine mada sam bravu zaključao,ali koferi .Kanapi nekakvi mi padaju na pamet džambo torbe džakovi i šta već ne. Podjem dole u prizemlje motela bez neke jače ideje šta da radim i prolazeći ispred nekog butika u hodniku motela mladu prodavačicu koja stoji ispred radnje pitam da li govori engleski, na šta ona potvrdno odgovara.Ma zna vraga, polomih se objašnjavajući da mi nema ključeva od motora da ih možda neko nije našao,vadio neke druge ključeve i pokazivao,ništa ona ne kapira.Za to vreme konobari za šankom koji je na nivou ispod nas gde stojimo posmatraju naš razgovor. Još je jutro pa nema gužve i kao da bi joj nešto rekli al ne izgovaraju ništa udaljeni su oni od nas jedno dest petnaest metara.Taj pogled na njih dao mi je neku nadu da možda i ovog puta imam sreće pa podjem prema recepciji a i ona za mnom .Iz daleka vidim iza pulta moji su klučevi, crveni se iz daleka ključ mog kappa kofera. Ključeve sam zaboravio na toj terasi sa koje su me najurili komarci neko od konobara je našao i predao recepciji.Inače ispred tog motela kao na autobuskoj stanici autobusi dolaze i odlaze veliki je promet ljudi a putnici koriste tu terasu dok čekaju prevoz.U Rumuniji 2012-te prilikom odlaska na Transalpinu iTransfagarasan u mestu grofa Drakule Bran se zove isto mi se desilo da zaboravim ključeve u nekoj piceriji ali sam se odmah vratio pa sam tad sebi rekao "Rezervne ključeve obavezno poneti i sakriti negde na motoru" Mislim da ću sledeći put kad se pakujem za neku dužu vožnju prvo to da uradim. Motel i terasa restorana. Polazim na sledeću relaciju Samsun -Hopa

moždš tako a možeš i ovako pogledaj moj post od malopre A, da misliš ovaj dole desno ne mogu oči da odvojim og njega,Popsi,Popsi..........

Dobro,idem dalje ,drugi dan puta, plan je Bolu udaljenost oko 500 km odnosno oko 270 km. istočno od Istanbula.Bolu je središte stočarskog kraja u Turskoj i centar proizvodnje mlečnih proizvoda.Pošto sam uveče izmirio sve obaveze prema kampu nesmetano sam ujutru krenuo prema turskoj granici.Turski carinici su po mom iskustvu vrlo efikasni i brzi tako da se nisam plašio nekih zastoja i očekivao sam brz prolaz.Nije bilo gužve pa nisam morao ni da se ubacujem preko reda.Predao dokumenta i grrrrrrrrrrrr,problem.Na zelenom kartonu prepravljana godina važnosti.Video sam ja to još kod kuće kad je pravljen ali u onoj brzini pre puta da stignem sve da uradim prihvatio sam "ne brini biće sve u redu" utehu neke klinke koja je to pisala ja mislim prvi put u životu.Nije vredelo što sam pokušavao sa našom polisom da povežem rok važnosti, vrlo ljubazno mi je objašnjeno gde i kako da izvadim njihov zeleni karton. 27 evra turski zeleni i teraj dalje.Put prema Istanbulu tri trake plus zaustavna.Preko Bosfora katastrofa neznam koliko traka ima al sve pune više se stoji nego što se vozi.Ona zaustavna prazna ali gde je gužva tu je i vlast obično, ne reskira mi se.Znam jedne davne godine kad smo šopingovali po turskoj na "stojadinu" nije mi radilo svetlo tablice tražili mi hiljadu maraka za kaznu ali sam se izvuko nekako bez kazne.Tako u nedoumici vidim skutere ladno voze tom trakom ja malo za njima pa se vratim.pa malo duže i kad sam iz te perspektive video da nema kraja koloni više se nisam ni vraćao u legalne tokove dok nisam izašao iz gužve srećom bez posledica.Najednom od bezbrojnih odvajanja pogrešno prestrojen bez ikakve šanse da ispravim grešku zbog gužve skrenem u Istanbul.Levo desno da se vratim na pravi put nema šanse neke jednosmerne ali ne idem daleko nego tu blizu. U hladovini parkiran auto unutra pretpostavljam majka i ćerka tu 14-15 godina čekaju vozača ja prilazim sa kartom u ruci obrazlažem problem računam ovi klinci sada prvo nauče Engleski pa posle svoj maternji.Njeno znanje ko i moje jaka trojka na početnom kursu i neznamo iste reči,ali je ukapirala jedino što nije umela da mi objasni gde da idem.U medjuvremenu stiže otac nešto ih pita u vezi mene i hteo je da krene ali su ga mama i ćerka tako napele da mi pomogne da nije mogao da izvrda. Napravivši grimasu da je ljut a ustvari se nasmejao izveo me je na moj E 80 prema Bolu.Da zaboravio sam da napišem,pri ulasku u Tursku namontirao sam navigaciju i otkrio da nemam kartu ni Turske ni Gruzije pa onda ispišem mesta i najvažnije one oznake puta pa su mi one putokaz npr.E80ili D100 i tih puteva se onda držim. Bolu,prvo skretanje a ima ih tri prolazim ne skrećem.Iza tog skretanja veliki parking benzinska pumpa restoran i vazdan neka obaveštenja čega tu sve ima.Tu skrenem da se saberem i da vidim ako ima interneta šta dalje.Gužva ogromna parking jedno dvesta metra možda i više,sve zelene površine okupirane ćebići na njima neki jedu,odmaraju spavaju frka jedna ko na vašaru i velika zgrada restorana.Ustvari pola zgrade je restoran a pola market . U marketu svega i svačega pažnju mi privukao neki sir u obliku onog testa za supu ko špagete a ima ih raznih nisam i h probao pa ne mogu ni da ih opišem.Restoran guraš poslužavnik jela razna ima i nama poznatih.Neznam kako funkcionišu porudžbine nigde neke infornacije količina cena bilo šta. Uzeo nešto bez veze nije koliko pamtim ni nešto skupo bilo a nije ni loše. Prenoćište ,dok sam se vrteo po parkingu vidim iza restorana nedostaje ograda radnici sigurno napravili prolaz da ne idu okolo i neki dosta strm zemljani put.Dole vidim grad i odlučim da se tom prečicom spustim u grad.Po nekim uličicama muvam se ali nigde nikakve naznake za prenoćište.Grad nije mali al pust nekako nema naroda na ulici.U tom muvanju vidim ...hotel.Ali po izgledu spolja i sa onim zvezdicama četri komada koje me preteći posmatraju vidim da nije moj cenovni nivo. Unutra Japanci napeli na švedski sto desetkuju ga muški na recepciji gužva jedva dodjoh do reči.78 evra reče našalio sam se da mi ne treba operacija samo da prenoćim i pokajao se jedva sam posle dokazao da mi ne treba ni doktor ni bolnica da sam ok zdrav možda je i ona bila u šaljivom raspoloženju. Ne kaže se džabe naš humor znači primenjivati samo kod nas ako želiš da uspe.Šta sad, već se mrak približava rešim da se vratim na onaj parking.Medjutim nikako da nadjem taj put kojim sam sišao.Stignem do autoputa nekim putevima ali su to sve prolazi ispod koji se zemljanim putem nastavljaju u brdo možda u njive.U jednom od tih pokušaja stade pored mene neki pik ap u njemu vozač stariji plavokos ne liči na turčina, preko pedeset .S desne strane na nečemu možda i u njegovoj ruci više nisam siguran pivo što za njih nije baš karakteristično.Izlazi objašnjava mi da taj put nije za mene što jei meni jasno.Objašnjava mi da je vozač kamiona i da zna našu zemlju naveo Ljubljanu izgleda da skoro nije bio.Pokazuje rukom da se vratim ima kružni tok pa levo ,desno i iza svake promene pravca potpomaže mi ubjašnjenje sa "davaj" i tako po davaj instrukcijama dodjem do onog prvog odvajanja za grad i parkinga sa koga je sve ovo i počelo.Dali sam ja uopšte ušao u grad Bolu ili sam se muvao po nekom predgradju ili selu koje je postalo predgradje ni sam ne znam. Spavaću na parkingu razmišljam još uvek nesiguran u ispravnost odluke.Gde postaviti šator gde su ljudi bezbednije mi je ali to je baš blizu restorana najuriće me možda neki bodi gardovi ili šta ja znam već ko i odlučejem da to ipak bude malo po strani na ulasku parkinga.Polako montiram šator,razvlačim se gledam reakciju ljudi sa parkinga ali ne primećujem poglede u smislu šta bre ovaj ovde radi.Rastovarim stvari ubacim u šator i odem da se promuvam malo.Benzinska pumpa ogromna sa neznam koliko točećih mesta,unutra pristojno čista s obzirom na toliki tranzit naroda,pogled mi privlači prostorija u kojoj je neki uski lavabo ili kadica po celoj dužini prostorije ispred nje niska klupa i oni tu peru noge,do nje druga prostorija Turci sede obučeni nije donji veš a ni za napolje nisu, ne znam šta je možda neko kupatilo nije bilo kulturno da virim i treća prostorija isto tako obučen jedan sedi na nekom malom ćilimu,eto šta se sve na njihovim pumpana dešava. Ja inače imam problem sa snom i kad samo krevet promenim a uspavljivanje u šatoru ume da potraje .Kad sam konačno prevazišao sve automobile koji prolaze na dva metra od mene njihove farove koji me osvetljavaju kao na operacionom stolu i zaspao probudi me neki kamion.Ustvari kamion nisam čuo probudila me škripa pri otvaranju stranice kiper kamiona koji se parkirao blizu mene.Provirim kroz šator stranica otvorena i uz kamion prislonjene merdevine unutra cela dnevna soba,rasklopljen trosed dvosed familija spava verovatno se i vozaču pridremalo pa stao a merdevine sigurno za toalet pauzu ko hoće.Posle toga do jutra se nisam budio.Ujutru kuvam kafu i kada sam je popio vidim ide prema meni jedan Turčin iz familije koja se parkirala na dvadesetak metara od mene.Šta li sad ovaj hoće od mene mislim se dok mi nije prišao,on mi je ustvari doneo čaj. Vrativši im čašu zahvaljujem im se nude mi još jedan ja prihvatam ne žurim se čekam da mi jutarnje sunce osuši šator od vlage,a za doručak koji mi takodje nude zahvaljujem se ali ne prihvatam.Ovo je drugi plus za Turke prvi je onaj iz Istanbula. Posle drugok sipanja goriva vidim da mi se afrika bahati ovde po Turskoj gde je gorivo skupo ko vatra povećala potrošnju za litar,autoput više traka vožnja preko 120 do sto četrdeset i eto ti atak na moj skromni i restriktivno ograničeni budžet.Ali ajde pustio sam joj na volju. Danas relacija na kojoj ću voziti je Bolu -Samsun na Crnom moru udaljenost oko 500 km. Pogodite na poslednjoj slici ko nije Turčin. Možda bih trebao slike još malo da smanjim ?

Jedna za probu iz Kapadokije

U to vreme sam bio direktor Crvene Zastave u Boru

Pa ovako posle nekoliko dana. Pošto su se nekoliko godina svi u kući igrali sa mojim lap topom zaslužio je jedan servis mislim da je na #30000 km# .Vau ugradjen je Windovs 8 valjda, ja ni onaj prethodni 7 nisam potpuno savladao ali progres je u pitanju i tu nema mesta nikakvoj diskusiji.Zadnje pisanje od 3-4 sata sam uspešno obrisao,ali nije strašno prvi dan sam dva put omanuo što znači da napredujem,a pored ovolike podrške ne odustajem vala makar platio nekom da uradi Hvala na strplenju pišem dalje i postavljam u roku do kraja dana ili noći . I hvala na svoj tehničkoj pomoći koju ste mi pružili mislim da sada preinstaliran mora pristojno da se vlada.

Pa hvala" Bruno 68" na korisnim savetima