Sreda je planirana za put do Herceg Novog. Da se završi jedan posao, ali i da se provozamo magistralom. Krećemo lagano, oko 11. Od moto opreme nosimo samo kacige i rukavice: striktno "civilka". Samo mi fale "Fila" papuče za vožnju, ali biće i toga, kako se polako opuštamo.... Doručkujemo uz more, na izlasku iz Bara.

Stižemo na jednu od najlepših ulcinjskih plaža, istočno od grada: Sapore di mare. Plaža je divno sređena, ima restoran sa velikom terasom, kao i manji park sa novim sadnicama ka glavnom putu. Drže je Ekrem i Safet. Sada mogu slobodno da kažem – i moji prijatelji: divni ljudi i vrsni ugostitelji. Kao i letos, nosimo im flašu dobrog vina. Pozdravljamo se i pitamo za zdravlje. Na žalost, protekla godina je bila teška za obojicu: veliki, životni gubitci i stresovi. Kad to čuje, čovek shvati koliko su svakodnevni problemi sa kojima se susrećemo minorni. I koliko se, ja svakako, nerviramo i sekiramo zbog gluposti, ne shvatajući koliko smo u stvari srećni. Kroz sve su prošli podržavajući jedan drugog, bez rezerve. Pravi prijatelji – brinu jedan za drugog i pomažu se. Ko koliko koga može. Ipak nalaze snage za šalu i vrsnu dobrodošlicu. Raduju se što se ponovo vidimo, zajedno, i objašnjavaju mi: odande si odakle ti je žena! Za prvi maj su imali gužvu i par dana pre toga, ali već danas, dan posle međunarodnog praznika rada – grad se prazni. Oni uređuju plažu i restoran. Sedimo sami i izvinjavaju se što nećemo moći da naručujemo sa jelovnika, već nam nude da zajedno jedemo ono što su pripremili. Morska riblja čorba bila je, zaista, najbolja koju sam u životu jeo! Ali bez preterivanja!!! Sledi salata od hobotnica, neverovatna: Safet je izlovio nedavno. Zaista - ukus mora! On inače, ne samo da lovi dobar deo hrane koja se u restoranu priprema, već je i vrstan kuvar - sve đakonije su njegovih ruku delo. Iako su zauzeti tekućim obavezama oko radnika koji uređuju okolinu, uvek je jedan sa nama. Pije se Cabernet 2012, crnogorski, odličan. Uz laki mezetluk. Pada mrak, radnici odoše, mi otvaramo ko zna koju bocu po redu. Zahladnelo je, pa smo se ogrnuli ćebićima. Zezamo se I ćakulamo. Oduševljava me njihov stav prema životu, uprkos nedaćama.

U utorak šetamo gradom, a zatim uz more, obilazimo plaže...

Verujem, ali daleko je... A put loš.

Ma ne, kad sam vozim, volim da se nekom "nakačim", zanimljivije mi je tako, nije mi cilj da "pobedim". A za vreme si vala u pravu, ali na početku smo ispucali skoro sve loše vreme, što na kraju i nije tako loše ispalo. Vidimo se Dule u Zemunu!

U smiraj dana selimo se kući. Dolazi još jedan prijatelj, sa Ajkom: Mladi bul terijer je mazan i blesav, i neverovatno nas uveseljava. Sedimo do kasno. Dragi ljudi, dobra atmosfera...

Odatle palimo na jedno kajtersko mesto. Kabanja plaža. Navodno je tu skoro snimana neka serija braće Karadžić. Klopamo, cirka se, vetar pirka....

Na Bojani ludilo! Kućice na obali su uglavnom iznajmljene, za 100 - 150 EUR na dan, pretežno Podgoričanima i pokoja Beograđanima. Na njima - ludilo: Muzike se nadjačavaju, a nisu retki ni bendovi koji sviraju uživo na terasi privatne kuće. Gliseri, skuteri, mortus pijani klinci, i ne samo klinci..... Mi smo bili, i pili, u dve kućice, više što nas je ponela atmosfera i što smo na odmoru, nego zbog obeležavanja praznika, koji niti slavim niti volim. E da, za uspeh u "body bildingu", za sama takmičenja, poziranje je jednako važno koliko i vežbanje. Ako ne i važnije!

Posle kafa i lenjog razvalačenja, sa prijateljem krećemo na prvomajski "uranak", oko 3 popodne, na Adu Bojanu. I ako je kasno, gužva ne jenjava. Nemoguće je prići kolima, a onima koji su tamo problem je da izađu. Krkljanac! Parkiramo pored puta i nastavljamo pešaka.

Milina....

Budim se prvi. Kafa i napolje. Dvorište je puno zelenila - loza, južno voće..... Ova zima je bila jaka u duga, mraz, sneg. Prijatelji su nam pokazivali ovogodišnje fototografije na kojima su grad i plaže prekriveni snegom. U čitavom kraju je "satrla" limunove i pomorandže. Ovde su se dva drveta delimično oporavila, jer su bila u zavetrini, ostala ne pokazuju znake života.... Nešto stalno šušti - nisu zmije, već kornjače. Ima ih na svakom koraku!

Kakav divan senzibilitet! Prepoznaje se ženska ruka, i fina, tanana duša... A na forumu nedostaje ženskih autora. Bravo, i za putovanje i za putopis! Želim ti puno sreće: prvo da nađeš posao. Ostalo će se "skockati" samo od sebe..... PS: Stršljen je kao lutka! Pravi izbor...

Ulcinj. Kuća. Otključavanje, provetravanje, puštanje vode, struje.... Vode nema. Ako je restrikcija – super, ako nije imamo problem. Javljaju nam prijatelji da je na kratko prekinuto snabdevanje. Gde baš sad? Praznimo kofere, i idemo u nabavku u Ideu u centru. U piceriji blizu mora uzimamo veliku picu. Čekamo je petnaestak minuta, dok je na obali neka priredba u toku. Dobro opskrbljeni, vraćamo se kući. Stiže voda, svraća i naš prijatelj Vukašin. Otvara se Ciletova rakija, vino, pivo.... Rakija je od Ciletovog kuma, zaista izvrsna! Pitamo se za zdravlje i sve ostalo. Nismo se umorili od puta – uživali smo ceo dan!

Predmetno stajalište: Krajnje odredište:

Na crnogorskom primorju nikada više gostiju Albanaca, kola sa Kosova I Metohije i iz Albanije. Pre Bara na jednom stajalištu nailazimo na auto sa “RSK” tablicama – 4 mladića iz Prištine. Odmah je pala provokacija jednog od njih: “We are neighbours?” „Говориш српски?“, upitah ga? Ostali su bili uzdržani, pustili budalu da se izlupeta i ubrzo otišli. Ništa napeto, ali iritirajuće i neprijatno.....

Odlučujemo se za trajekt iako smo hteli da sednemo u Perastu. Želimo da iskoristimo i ovo veče, ovako je brže, ne I lepše! Obožavam da se vozim skelom, ali ova vožnja traje prekratko. Na magistrali gužva. Kako je u sezoni, ne smem ni da pomislim. Vozi se užasno, sa naglim kočenjima, i iznenadnim skretanjima. Bez migavaca.

Hvala! Znao sam da ima neka priča ali sam je zaboravio. Sad se setih da sam kao klinac gledao kako momci uspevaju da skinu majicu, iako se, kad probaš, čini da je to na nivou naučne fantastike....

Milena mi pokazuje Herceg Novi koji odlično poznaje. Ja sam tu bio par puta na kratko I to davno. Stari grad, kafa I sladoled. Blizu smo kuće! Juuuhuuuu! Kiša je bila prognozirana za taj dan na primorju. Obećao sam Mileni da ču joj srediti (završiti) lepo vreme, jer ovo su divni predeli, i šteta je da se vozi po kiši. Rečeno – učinjeno.

Dogovor je da kafu pijemo u Cavtatu, kad se izvučemo iz gužve i haosa velikog turističkog centra. Međutim, na putu se malo "potrkasmo" sa parom na Multistradi. Poljaci. Uživao sam u vožnji, pa smo Cavtat prošišali I začas se našli na granici. Ducatisti su meni jedna vrlo simpatična sekta. I ove koje srećem na putevima, uglavnom voze oštro, da ne kažem žestoko. I uvek su “skockani” sa najboljom opremom. Poljaci su u Dainese koži, a guma je "obrijana" do kraja. Pozdravljamo se dok čekamo.

Srećemo bračni par sa decom iz Sarajeva. Prepoznaju opremu I počinju priču. Dugo su vozili motor, putovali po Evropi i obilazili skupove po regionu. Sad su zbog svoje "nejači" prešli na "mobil home". Ipak, vozi se skuter od 125 kubika po gradu, I planira motor ponovo čim klinci malo odrastu. Samo nam čežnjivo kažu: Blago vama! I dele svoje impresije: Ono znaš, kaže sarajlija, kad te vide negde na pumpi, ti promrzao, pokisao, oni u toplim kolima. I misle se, koje su ovo budale, dažaba se zlopate. A u stvari ne znaju I ne mogu da znaju koji je to osećaj. I šta propuštaju. Sve je rekao! Napuštamo Dubrovnik. Utisak je da je ovo jedno od onih lepih mesta na planeti, koje postaje nepodnošljivo zbog sve više - previše turista. Ima ih toliko da ih “zemlja jedva drži”. Kao Prag, na primer, I toliko drugih "atrakcija".

Izlazimo na more!

Na kamen sam se uspeo…..