Oko 2 po ponoći krećemo nazad. Ovo smo mesto jedva našli i Vlada nas je čekao na putu, malo je "zavučeno". Pita nas: Da li ste sigurni da znate nazad? Ma da, odgovaramo, znamo, istim putem kojim smo došli... Ipak, uspevamo da zalutamo. Ozbiljno. Na kraju se nekako nađosmo na glavnom putu, i dalje mi nije jasno kako. U međuvremenu je zahladnelo. Drastično. A mi se zagrejali, što od atmosfre, što od pića... Kod Baja u bungalovu radi centralno grejanje, razvaljuje: namestio sam na 25 stepeni pre odlaska. Prija. Tonemo u san.

Da nastavim: Na slavi veselo. Puna kuća. Ljudi veseli, duhoviti. Pre svega bistri i pronicljivi! Takav je narod ovog kraja. Stara ekipa, deca..... Kreću priče... Jedan od starih prijatelja je pre pa godina na slavu došao sa gajbom piva i vrećom za spavanje. Drugi par priča kako su svojevremeno uspeli nešto da "prošvercuju" preko granice bez carine. Zamole ih potom carinici da prevezu njihovu koleginicu do grada. Carinica sela u kola, a supruga konstatuje pred njom: Samo kad nisu našli ono u gepeku..... Veselo, živo! Upoznajemo i kolegu koji nam je rezervisao smeštaj - bivšeg predsednika MK Highlander, Duška Gogića. Zanimljiv i pametan čovek. Odmah smo se „našli“: On priča o organizovanju klupskih moto skupova i žurki, mi o našim utiscima sa putovanja...

Zahvaljujem na "komplimentiranju"!

Da dobar rezon, mnogo više je zbog ovakvih stvari napustilo zemlju nego što iko želi da razmišlja o toj temi. I to najboljih. U pravu si, niko sa radarom nije iskočio iz vrzina, to je super!

Ili ga "prekalupe", ili on sam ode. U oba slučaja bude lakše i jednima i drugima.

Sjajni planovi. Jedan deo tih puteva sam prošao, druge želim da vidim ili da prođem ponovo. Metsovo – Kastoria – Janjina – Kalambaka – Grevena je sjajan krug, može da se proširi do Arte i Trikale, ili čak do Lamie. Još kad se iskombinuje sa istočnom Albanijom.... Tu gotovo da nema "škarta"! Putevi do Patre su svi dobri, ali dalje na zapad uz Korint nisam išao, osim obalom, a to i nije nešto.... Verujem da je ovo sa mape OK. Pilion je sjajan, Evia ne toliko..... Peloponez je Fantazija, i to baš kontinentalni deo, ali do njega ima puno da se "pretaba", što kažeš.... Srećan put, uživaj i piši. Pratiću!

Kolega, brz oporavak. Uteraćemo dug, i materijalnu i nematerijalnu štetu, do poslednjeg Dinara. Neće biti ni prvi ni poslednji put.... Samo se ti oporavi što pre!

Raskomotili smo se i odmorili. Večeras idemo kod Vlade, Mileninog prijatelja na slavu. On slavi u roditeljskoj kući, u selu pored Mačkata - Bela zemlja. Oni su se iz Užica preselili na planinu. Konstatujem da nemam šta da obučem - pantalone su još uvek mokre, kao i patike, koje se bezuspešno ceo dan cede vezane za poklopac top casea. Posledica sinoćnjeg skakanja po baricama u Andrijevici.... A bilo je baš zabavno. Jedino mi preostaje trešana (trenerka) - donji deo, sa čizmama. Milena predlaže da idemo u moto opremi. Zašto, kad je to blizu? Nju je blam da se tako "doteran" pojavim, pa je spremna da i ona ide u opremi, samo da se ne bih pojavio u tom izdanju... A kraj je puta, i garderobe više nema! Srećom, pantalone se suše na radijatoru, i krećem u farmerkama uvučenim u čizme, sa "civilnom" jaknom.

Ni do Zlatibora put nije ništa manje interesantan. Stižemo "Kod Baja" u Mačkat. Sjajan bungalov, za preporuku, sa odličnim grejanjem, koje smo, promrzli te noći, obilato koristili.

Nova Varoš - Kokin brod je put u kome uvek uživam. Obožavam tu deonicu! Pored toga, stigli smo u Otadžbinu, skoro smo kod kuće, pa se vozi opuštenije. "Žiščim", što bi rekli neki, Violetu "za sve pare". Pauziramo kod jezera, gde inače uvek stajemo, i kolima i motorom. Iznenađuje ovoliko nizak vodostaj.

Svraćamo centar Prijepolja, da nešto pojedemo sa nogu. Plan je da se spava u Mačkatu, na Zaltiboru. Preko prijatelja smo rezervisli "Kod Baja". Blizu smo i žuri nam se da se što pre "opuštimo"...

Granica. Obilazimo kolonu, bez problema. Na srbijanskoj strani policajac nas vraća na kraj, ne tako duge kolone. Tu zatičemo kolegu sa Foruma na beloj Hondi Hornet, sa zeleno crvenim štraftama. Već smo ga kod Crnogoraca primetili ispred nas. Vidi se da je motor i voljen i negovan. Luka 89, iz gornjeg posta. I njega je vratio policajac . Pričamo, i on se vraća sa Ade Bojane, drugim putem. Protestvujem kod krajnje neprijatnog, da ne kažem neprofesionalnog i bahatog policajca, koji je vrlo očevidno "alergičan" na motoriste. Zli jezici bi rekli da mu je nekad neki imao nešto sa nekom devojkom, pa sad mrzi svakog na dva točka. Dakle, neko bi to rekao - mi ne, nismo maliciozni. Čudimo se zašto se tako ponaša? Kapiramo da je završio, verovatno predano, sva tri meseca kursa, kapiramo i da to nekad i nekome možda nije dovoljno za baš sve situacije, za tako delikatan i sofisticiran poziv, što može da rezultira i neadekvatnim"pristupom"..... Ne kapiramo, međutim njegovo objašnjenje, odnosno opravdanje: - I ja kad sam u domu zdravlja, ja čekam kao i svi drugi. - Ali u domu zdravlja nisi pod kacigom, u opremi u kojoj ti je prevruće kad staneš, sa 200 ili 300 Kg između nogu, koje guraš "veslajući" nogama, kažem ja. - Nema veze, meni su svi isti, odgovara principijelno ovlašćeno službeno lice. - Da li znaš da nas često, bez problema, na granicama puštaju preko reda, pitam ja? - Ne zanima me, ja radim po zakonu, odgovara. Nikad nijedan motor nisam propustio preko reda. Čak je naveo, koliko se sećam, za sedam godina službe. Svi mi stoje u koloni, na plus 40, kaže. I niko se ne buni. - Znaš li da većina tvojih kolega, srpskih policajaca, radi drugačije, odnosno ne pravi nam probleme? Da li su oni nestručni, neprofesionalni, ili krše zakon, pitam, jer sad se već ja preispitujem, zanima me ko tu greši? Odbio je dalju komunikaciju. Ovo je bilo umesto dobrodošli. Luka i mi palimo dalje.

Prva pauza za kafu pre Berana.

Doručak u hotelu je sjajan. Oblačimo opremu, pakujemo motor. Subota je, Sveti Georgije. Odlazimo u crkvu.

Oko 2 krećemo u hotel. U međuvremenu je padala kiša. Počinjemo da skačemo po baricama (Milena je prva počela!). Otkrivamo zbog čega se deca u stvari, toliko raduju tome.....

Muzički repertoar je izuzetno intersantan: prlično "prosrpski" i "srbijanski". Društvo veselo. Devojke moderne, maksimalno "doterane"... I peva se i pije. Žestoko! Veseli i pozitivni ljudi.....

Klavijaturista je i pevač, još jedan pevač i dve pevačice. Na početku je više osoblja nego gostiju. Pomalo smo i razočarani.... Prolazi i deset sati, a kafana polako počinje da se puni. Posle ponoći ljudi pristižu u sve većim grupama, prilično veseli. Nema slobodnog mesta. Muzika ne staje! Čudimo se odakle dolazi toliko ljudi, iz pustog grada?!

Ulazimo u prilično praznu kafanu. Mesto je pristojno. Naručujemo klopu. Polako kreće muzika.... Mita! Bekrija....

Raspitujemo se gde izaći. Svi nas upućuju u jedan restoran na izlasku iz grada ka Beranama, sa leve strane. U prodavnici takođe pitamo, ima li tamo "muzike"? Čovek kaže: "Ima svega - i hrane i pića i muzike. Treba ti samo vremena i dobro raspoloženje. I para!"I ubeđuje nas da je tamo provod "vrhunski". Potpuno "razoružani" argumentima, a pregladneli, grickajući grisine odlazimo u kafanu.

Hvala Luka, Pozdrav! Beše li ono beli Hornet sa "italijanskim" prugama? Prelep motor!

U garazi su dva motora, pokrivena jednom ciradom. Neki naked, i jedan manji motor, za blato. Gazda mnogo voli motore, objasnjava ljubazno osoblje, a u internom hodniku kojim su me sproveli iz garaze, da ne obilazim celu zgradu, vidim duboke TCX cizme za motor, kao moje... Poslato sa HUAWEI G7-L01 uz pomoć Tapatoka