Brzo stižemo u Plav, u kome smo hteli da prenoćimo. Taj grad mi je pre mnogo godina ostao u lepom sećanju. Kao iskusni putnici (da otkrijemo jednu "tajnu":) znamo da je svakom manjem mestu najbolji kafe onaj koji nosi ime čuvenog kompozitora (iako nije reč o "lancu" sličnih lokala). Tako sedamo u "Mozart", koji je, kao i inače - u strogom centru.

Kao u vojsci - jednostavno ne treba tražiti logiku, zbog čega je rigoroznija kontrola na izlasku iz Albanije nego na ulasku u Crnu Goru? Ljubazni policajac nas odmah "pušta" i mi palimo dalje!

Nailazimo usput na grupu "džipera": Poljaci u koloni od 6 Land Rovera su uredno izbrendirani - "Balkan Rally 2017....". Obilaze region, nekoliko puta smo se usput preticali, i oni nas i mi njih. Opremljeni su za na kraj sveta: Šatori, rezervoari, agregati.... Srećemo ih na "grani". Kontrola je stigla do pola njihove kolone - 3 džipa su pregledana. Mi stajemo ne rampu, ali "Šejn" - albanski pogranični policajac nas ne konstatuje. Izgleda i ponaša se kao da je '76, na vrhuncu sukoba između druga Envera Hodže i gospodina Broza: Uzdražan ali profi - zna da ga žurba neće nikamo odvesti..... Kontrola nekih desetak pasoša pre nas je trajala skoro pola sata. Čujemo i razne priče i prepirke. Dvojica razgovaraju: "Čoveče, ne možeš ti da uzmeš sve, nemoj da si toliko alav. Ni Bog ne voli da ti uzmeš sve! Ostavi nešto i za druge! Nije u redu - ne možeš ti da uzmeš baš sve.... Hajde reci, jel u redu da samo ti zaradiš?". Drugi samo sleže ramenima, odmahuje glavom, i odbija da se upusti u priču. Prvi uporno insistira. Očigledno da se ne radi o berzanskom trgovanju, niti o izradi projekta za hidrocentralu.... I kapiramo, zaista je tačno: "Život uz granicu je opasan i tvrd"...... Radoznalci se raspituju odakle smo, kuda putujemo, gde radimo..... Bez blama! Nailazimo i zajedničke poznanike posle desetak minuta ćaskanja... Dvoje su se tako smuvali!!! Šejn nas gleda proncljivo, "rentgen" pogledom. Iskustvo mu kaže da smo OK, vraća pasoše, bez reči, bez mimike.... Rampa se diže i stižemo u Crnu Goru.

Život uz granicu je, zaista - opasan i tvrd! Kakvi likovi su sve tu...

Saobraćajni znaci su postavljeni na raskrsnici, ali više da bi zbunili nego uputili. Krećemo levo, u selo, i posle par Kilometara dolazimo do kraja puta: slepa ulica. A poprečne ne postoje.... Nazad. Na drveni most. Ja bih ovde proterao motor! I proterah. Znači - na tom skretanju, na most oštro desno. Ubrzo nailazimo na parče neizgrađenog puta: Setih se da me je kolega Bojović na ovom Forumu upozoravao da posle Tamare ima dvadesetak Kilometara takvog puta, i da "nije za dvoje". Pomislih - nije valjda to tih 20 Km!?! Srećom, to je deonica od par stotina Metara - onih 20 Km je skoro izgrađeno, ostala nezavršena, tek toliko da pokvari opšti dobar utisak. Da napomenem: Ovde može da se "protera" svaki motor. Sa i bez suvozača. Brzo se opet vraćamo na asfalt, i izlazimo na granični prelaz: Bashkim.

Nastavljamo posle kafe. Usput vidimo sneg na planinskim vrhovima... Nažalost, ova divota se ubrzo završava. Kraj puta. Počinje stari asfalt: polulevo je neko selo, a oštro desno je mali drveni mostić, pored koga se nalazi veliki, nikad završeni objekat - verovatno hotel u pokušaju. Sam mostić jedva uliva poverenje i za motor, jer je vrlo trošan. Međutim, nije to tako loše kao što izgleda - prolaze i kola. Možda i autobusi?

Jedino mesto koje se može nazvati selom je Tamare. Ima par novih objekata. Nastavljamo dalje i posle par Kilometara nailazimo na kafić usred ničega: Ljubazna konobarica sasvim solidno govori engleski, i preporučuje Wi Fi, koji doduše nije radio jer je signal bio slab. Kaže da su skoro otvorili, da ima dosta motorista i da očekuje da će ih biti još. Čudi se što smo sami, jer, kaže - obično je po nekoliko motora u grupi. Ovaj konj slobodno šeta kod kafića, gleda nas podozrivo i odlazi...

Ima i lepših i za motor možda interesantnijih delova. Jednostavno, nismo stajali, osim na onom stajalištu, i tu smo slikali sa motora, iz sedla. Sve fotke su mahom iz umetničke radionice moje Milenchanice, u pokretu - što znači na ravnijim deonicama....

Pa recimo ovako nešto....

Idemo!

Mi se kolega preklapamo, slično kao i prošle godine....

Evo opisane rute. Zabava počinje otprilike malo pre severoistočnog kraka jezera. https://www.google.rs/maps/dir/Скадар,+Албанија/Гусиње,+Црна+Гора/@42.3967911,19.1301848,9z/data=!4m13!4m12!1m5!1m1!1s0x134e005bf998212f:0x7c0d3fbd64d1804e!2m2!1d19.5032559!2d42.0692985!1m5!1m1!1s0x1352641b62e88e31:0x8088f45f58d80e9f!2m2!1d19.8320935!2d42.5619739?hl=sr PS: Ako idete na ovu stranu, bila bi mi čast da budete moji gosti. Da vam pokažemo Srbiju, da odemo zajedno do Rumunije! Da i mi pokušamo da budemo domaćini, bar upola dobri kao ti i Mile!

Ovo je za mene bio "highlight" ovog putovanja - odmorni, rasterećeni, vreme savršeno. Novi predeli, put koji se tek otkriva.....

Odavde kreće put. Ali pravi put! Ono zbog čega se vozi motor. Krivina na krivinu. Lakat krivina koliko ti srce "ište". Konfiguracija najpribližnija rumunskoj Transalpini. Ovde sam u Predlozima za izlete i putovanja postavio pitanje pred put, i na kraju nisam bio načisto: Da li je deonica do Gusinja završena, jer je do skora ostalo malo "parče" neasfaltirano? E pa sve je završeno: Do poslednjeg Kilometra. Svaka preporuka! Ko je u blizini, treba da ovu deonicu ukalkuliše u rutu. Nemački KfW - razvojna banka je dala kredit, i put je završen. Dakle - asfalt: savršen! Rupe - keine (nema)! Rizla - keine (nema)! Saobraćaj - ekstremno redak! Povremeno, pored retkih naseobina, ima stoke: krava, ovaca i svinja. Pa i ponešto balege na putu, na šta treba obratiti pažnju. Ali to je u delovima gde ima kuća, odnosno ljudi, pa se ta mesta uglavnom mogu na vreme prepoznati. Asfalt - nov, još miriše "na novo". Drži savršeno. Priroda - neverovatna! Uživanje - potpuno!

O da - "zidarac", i to kakav! Sa dosta "bela 'leba"....

Polako se penjemo u brda. Iza nas se pojavljuje Skadarsko jezero. Vreme je rucku, a gladni smo.Resen sam da impresioniram Milenchanicu, po svaku cenu i za sve pare. Izvodim je na nezaboravan rucak, sa fenomenalnim pogledom... Volim da ostavim utisak! Poslato sa HUAWEI G7-L01 uz pomoć Tapatoka

Od tog skretanja, saobraćaj je znatno ređi, a ravnica polako postaje blago brdovita. Ređe je naseljeno, a mesta su manja. Zapažamo da džamija gotovo i nema uz put, u usputnim mestima su crkve, uglavnom katoličke. Krajolik je vrlo specifičan, postoji mnogo napuštenih starih kuća, ali i puno novih, s tim što su sve nove kuće uglavnom završene i okrečene - lepe i moderne.

Put do Podgorice i granice ka Gusinju je isti prvih pedesetak Kilometara. Na kraju glavni put vodi polulevo ka Podgorici, a mi skrećemo ka mestu Tamare desno. U međuvremenu usputni saobraćajni znakovi zbunjuju: Sve vreme do račvanja ta dva pravca su obeležena kao različiti putevi, pa vas tako znakovi vode, na primer, obilaznicom kroz neko mesto za Podgoricu, a kroz centar istog sela za Tamare, što vas, logično, kasnije vrati na isti put. I tako na nekoliko mesta.