Tacno tako...malo ljudi ide na Sardiniju motorima, u poredjenju sa Corsicom. Kada sam planirao put, jedan poznanik mi je rekao da je isao motorom na Sardiniju i da se odusevio. To jedno jutro kad smo bili na Sardiniji, imao sam ideju da prodjem jednim zanimljivim putem, malo da svratim do nekih mesta, ali rano i hladno jutro nisu obecavali uzivanje. Inace, i to malo sto smo videli, na mene je ostavilo vrlo lep utisak. Ne bih propustio priliku da je posetim. Jedino, sto je dosta veca od Corsice, pa bi trebalo vise dana.

Postoje trenuci u zivotu koji vrede neprocenjivo. Vi ste se organizovali i ovo su jedni od tih trenutaka!

23.05.2010. Ujutru, nakon sto smo uspeli da sve sto smo nakupovali natrpamo na Stroma, krecemo kuci. Uglavnom je autoput na repertoaru, i u Kraljevo stizemo kasno poslepodne. I sada kad ovo pisem, preko dva meseca od povratka, utisci ne blede. Ukupno 11 dana, oko 4000+km, oko 1500Eza dvoje. I naravno, mnogo slika koje su ostale u nasim secanjima, koje objektiv nije moga da vidi. Pompeja-mesto koje stvarno treba obici. Mozes ostati citav dan, zeleci da vidis jos nesto. Mi smo imali 2 sata, prilicno smo je obisli, ali nismo se udubljivali. Posetio bih je ponovo ako bi bio u blizini. Jednostavno vredi! Corsica-pravi bikerski raj, koji god stil da vam je omiljen. Toliko razlicitih puteva, razlicitih predela, prelepih malih gradova, bistrih reka i potoka, pescanih plaza...Sa jedne starne penjete se na planinu kroz borovu sumu, a silazite kroz bukovu; na jednoj strani je sitan zut, skoro beo pesak, a na drugoj siv, skoro crn; na jednoj strani su crvene stene, a na drugoj sive... Bikera ima iz citave Evrope, i to nestrvaran broj. Mogu samo misliti kako to izgleda u sred leta kad je u maju ovako. Levu ruku skoro da ne spustate od pozdravljanja. Sto se tice cena...smestaj kosta kao i svuda, ima i jeftinije i skuplje. Kampovanje je prava stvar, kampova ima svuda, lepo su uredjeni, nisu skupi, ali nama vreme nije bilo za spavanje u satoru. Restorani su preskupi, ali bas. Da ne navodim cene, ali 50E za dvoje, je minimum. To je razlog zbog koga restorane nismo posecivali, vec smo se snabdevali u marketima. Kojih nema skoro uopste. Ovo mi je u pocetku delovalo neverovatno, pitao sam se gde se oni snabdevaju, ali jednostavno ne postoje. Vrlo malo, mozda po jedan na ulasku u vece gradove. Ispred marketa je po obicaju parkirano gomila kampera i motora, cak i onih preskupih. Rado bih se vratio na Corsicu, da se provozam jos nekolicinom puteva i obidjem jos neka mesta. Skoro da mi je u planu. Stvarno dnevnik snova. Cinque Terre-prelepa mestasca na strmoj obali, po vrhu koje vijuga put sa pogledom na more. Steta je ne svratiti ako ste u blizini. Lago d Iseo-odabrali smo ga tako sto smo prosle godine bili na Lago di Garda, pa cisto sistemom eliminacije. Nismo pogresili. Mnogo pitomije i intimnije jezero. Priroda je predivna, kao i gradic Iseo. Dolomiti-sta reci sto vec nije receno. Toliko prevoja i prelepe prirode na dohvat ruke. Takodje bikerski raj. Malo oko vremena na putovanju...Skoro sve vreme, prosecna temperatura je bila oko 20-25°C. To je bilo vrlo prijatno, i dok ste na motoru, i kad stojite. Jedini dan kad je bila vrucina, bio je u Pompeji. Jedino kad je bilo hladno je jutro na Sardiniji i na vrhovima prevoja, u proseku 10-15°C. Na svim trajektima je padala kisa, koja bi prestajala kad stignemo na odrediste. Na citavom putovanju nismo obukli kisna odela, niti pokisli, sve do ispred iskljucenja sa autoputa u povratku kuci. Tu nas je uhvatila jaka kisa, ali smo i bez oblacenja kisnih odela stigli kuci suvi. Sve ove dane, kod kuce je padala kisa.

22.05.2010. Za ovaj dan, ja pravim rutu, koristeci se starom dobrom tehnikom, zvanom „ovuda nismo prosli“. Tako nas je ova tehnika odvela na neke od prelepih, ali manje poznatih predela, ali takodje i na jedan prevoj koji je u najmanju ruku dosta tezak za voznju. A prosli smo i kroz neke dvosmerne ulice... Prvi deo puta, smenjuju se fenomenalni predeli i vrlo simpaticna mestasca. Uz sve to slucajno smo pogodili trasu sutrasnje etape Giro d Italia, cuvene biciklisticke trke. Naravno, sve je vec spremno za trku, kamperi su pored puta, ulice, kuce, raskrsnice su okicene... Sve je bilo divno dok nismo poceli uspon na jedan prevoj koji sam je odbrao da ne bi isli okolo, Passo di Cason Lanca. Put je sirok jedva 2m, sa puno strmih serpentina i gomilom peska i rizle na putu. Potrebno je bilo veliko strpljenje. U jednom trenutku nailazimo na jedan lep vodopad i pravimo pauzu da se slikamo i malo odmorimo za nastavak ovog puta. Komentarisemo da li je jos neko lud da se vozi ovim putem, i u tom trenutku nailaze 3 motora, a odmah zatim jos 2. Dobro je nismo jedini. Inace, predeli su prelepi, bez svih onih stvari koje vidjamo na poznatim mestima. Na vrhu prevoja postoji nesto kao planinarski dom. Spustamo se prema Tarvisiu, i vozimo se prema Sloveniji. Imamo dogovor sa poznanikom sa V-strom foruma, Ofsajdom, da se cekamo na bivsoj naplatnoj rampi ispred Ljubljane. Prvo odlazimo do TC Motoshopa da se nabavi nesto od nove opreme, a posle toga ostavljamo Milicu u trznom centru, a mi idemo do hostela. Obavestavaju me da nismo u toj glavnoj zgradi jer smo dosli 2 sata ranije vec u obliznjoj, koja ima i dvoriste za motor, sto ispada jos bolje. Snimam poziciju na Garmina da bi se kasnije, pri povratku u hostel lakse snasao. Malo smo se druzili, popili kafu i sacekali da Milica nabavi sta je htela, pa se pozdravljamo do nekog sledeceg puta. Mi odlazimo da se smestimo. Garmin ponavlja situaciju sa Corsice i odvodi me nekoliko desetina metara dalje, u ulicu paralelnu sa ovom u kojoj je hostel. Opet sam prepoznao njegove bubice i snasao se pomocu intuicije. Posle toga do grada na klopu i pice. Naravno, opet smo otisli do kafane „Pod lipom“ gde je i hostel. Tu smo se uvece videli sa Matejom, Slavicom, Marjanom i Mausom, popili po par piva i na spavanje.

Pocinje uspon u deo Dolomita gde se prevoji nizu jedan za drugim. Sa porastom visine temperatura pocinje da bude sve niza, a italijanski jezik ustupa mesto nemackom, Grodner Joch tj. Passo Gardena, takodje poznati ski resort. Spustamo se u nize predele, pa se opet penjemo, i dolazimo na Passo Valparola. Pruza se predivan pogled prema dolini iz koje smo dosli. Zatim bez silaska u nize krajeve, samo par kilometara dalje, Passo Falzarego. Uobicajeni su neki bikerski detalji ispred ugostiteljskih objekata, kao poziv dobrodoslice. Idemo dalje prema Cortini ’d Ampezzo. Iako je najveci grad i centar Dolomita, u ovo vreme, jos uvek predsezone, mnoga mala mesta su dosta zivlja. Posto smo ovo zakljucili jos prosle godine, ne zadrzavamo se previse vec idemo dalje, Passo tre Croci. Jos malo voznje i dolazimo u mesto gde smo planirali naci smestaj za veceras, Auronso di Cadore. Mesto je prelepo, pravo Alpsko, na obali vestackog jezera, koje ima magicno zelenu boju. Smestaja ima koliko hoces, i mi tu nalazimo hotel 50E/BB za dvoje, mozda i najbolji na citavom putovanju. Sve je potpuno novo, mozda smo i medju prvim gostima. Tu sam na recepciji rezervisao hostel za sutra vece u Ljubljani. Jedan od slobodnih je bio „Pod lipom“, bas gde smo prosle godine sedeli sa prijateljima iz Slovenije.

21.05.2010. Ovaj dan idemo u Dolomite. U kampu uzivamo u suncanom jutru. Na izlasku iz Isea, zaticemo gradski trg zatvoren za saobracaj, jer je pretvoren u pijacu. Odlucujemo da se snabdemo parmezanom za naredni period, naravno omiljene vrste, Parmigiano Reggiano. Put sa istocne strane jezera vodi kroz mnostvo tunela i polako pocinjemo da se penjemo u planine. Na vrhovima je prilicno hladno. Obzirom da je sneg tek okopneo, jos uvek nije ozelenelo. Prvi prevoj po planu je Passo Tonale, ujedno i poznati ski resort. Sa ovog prevoja idemo na jedan od omiljenijih prevoja medju motoristima, za koga ne vazi pravilo sto vise to bolje, Passo della Mendola. Spustamo se u Bolsano, uz malo muke nalazimo pravi put i idemo dalje.

U to vreme, Srbijom, a bogami i Evropom su harale kise, tako da smo mi dobili premiju sa vremenom. Naravno, ta premija nije podrazumevala i brckanje. ;D

Svaka acst momcima!

Sledeci cilj je jezero Iseo. Lagano ulazimo u zaledje ovih gradica i vozimo se dobrim krivudavim putevima na kojima skoro da nema saobracaja. Put koji vodi pored reke uskoro se penje u planinu i tu dolazimo do prvog prevoja, Passo Cento Croci. Posto silazak sa prevoja vodi u ravnicu prema jezeru, ispred Parme izlazimo na autoput i kasno popodne dolazimo do gradica Iseo na istoimenom jezeru. Malo smo potrazili smestaj, ali odlucujemo da probamo da nadjemo kamp i vidimo da li ima bungalova. Nalazimo tri fenomenalna kampa, svi u redu jedan do drugog, i u poslednjem nalazimo drveni bungalov na par metara od obale jezera, 35E. Uvece odlazimo u obilazak peske. Grad nam se veoma svideo.

20.05.2010. Odmah posle dorucka, krenuli smo prema Cinque Terre, nacionalnom parku od pet gradova na strmoj obali Ligurijskog zaliva. Odlucili smo da posetimo dva. Iznad luke La Spezia put pocinje da vijuga iznad mora i ispred nas se vidi prvi od tih gradica, Riomagiorre. Strmim putem spustamo se do ulaska u grad, gde se parkiramo i u obilazak idemo peske. U sustini citav grad se satoji od jedne ulice koja se spusta do mora i nekoliko redova zgrada na bocnim padinama. Sve izgleda veoma simpaticno. Povratak je malo tezi, penjemo se uzbrdo. Opet voznja krivudavim putem do sledeceg grada koji smo posetili, Vernazza. Parking se ovog puta nalazi dosta izvan grada, ali mi dobijamo mogucnost da sidjemo motorom sve do ulaska u grad i parkiramo se na parkingu za stanare. Od prvog pogleda, ovaj gradic ostavlja neki poseban utisak. Glavna ulica vodi do mora, gde se nalazi mali trg i marina. Sve zgrade su ofarbane zivopisno i to daje poseban smek citavom gradu. Inace, za sve one koji mogu malo vise vremena da posvete poseti Cinque Terre, svih 5 gradica spojeni su pesackim stazama sa pogledom na more, kao i vozom, a stanice se nalaze vrlo diskretno ukomponovane u ambijent ovih gradica.

Ja sad stigao kuci, bilo lepo, ja se proveo extra!

Imam na motoru Conti Trail Atack... Jos pre nego sto sam ih stavio, citao sam na raznim forumima da prednja guma trese na 60km/h i ispod toga. Uprkos tome, na Dolomitima sam video da mnogo nemackih vozaca vozi tu gumu i odlucio sam se da je kupim...I meni se pogodio komad koji trese, i to dosta. Znam da nisu svi primerci takvi, ali isto tako znam i dosta koji jesu. Osim toga, guma nije losa, u nekoj ostrijoj voznji 80-150km/h, ponasa se dobro, prati zadatu putanu, ima odlican grip...ali sve ovo ne vazi kad se vozi sporije, npr. na planinskom putu. Jos ako je mokro, osecaj nesigrnosti je dodatno izrazen. Inace, prenja guma je Made in Korea, a zadnja Made in Germany. Mozda je to odgovor na neujednacen kvalitet prednje gume.

Lepo putovanje! I jos GP!

Kisa je prestala u trenutku kad smo sa broda ugledali Livorno, a na obali nas je docekalo sunce. Posto je brod stizao kasno popodne, nije bilo vremena da nastavimo dalje, pa smo odlucili da u obliznjoj Pisi nadjemo smestaj. Otisli smo do Pise, nekih 20-ak km, obisli krivi toranj i nasli hotel, 70E/BB. Uvece smo malo prosetali kroz grad. Tipican toskanski gradic, pun studenata, cak po malo prljav. Ko je bio u Pisi, a nije pridrzavao toranj da ne padne, kao da nije bio...

19.05.2010. Jutro je suncem obasjalo kamp. Tog dana smo samo trebali stici do Bastie i ukrcati se na ferry za Livorno. Vec kad smo posli, pocelo je da se oblaci. Imali smo delic poznatog puta do St. Florenta. Malo smo napravili pauzu na trgu. Odatle smo preko jednog prevoja dosli u Bastiu. Prosli smo ulicama Bastie. To je najveci grad na Corsici. Centralni trg u Bastiji je stvarno imresivan. Dok smo ga obisli, pocelo je da se oblaci i da duva vetar pa sam predlozio da se spustimo u luku i sacekamo ukrcavanje da bi imali gde da se sakrijemo ako pocne kisa. Naravno, cim smo dosli u luku poceo je pljusak. Pogled na Bastiu sa broda. Citav grad je rasut po okolnim brdima. Izgleda veoma zanimljivo. Sigurno bi sve te boje delovale mnogo zivlje i lepse da su obasjane suncem. Korzikanska zastava na pramcu broda. Inace, korzikanci su vrlo ponosan narod i pricaju korzikanskim jezikom, koji je neka mesavina francuskog i italijanskog jezika.

@ Marokanac Kako mi je samo bilo zao kad ste izgubili/obrisali slike sa Corsice kad ste vi bili, a ja planirao da idem... U svakom slucaju, i ja planiram opet da se vratim.

Vredelo je truda!

Auuu.... Sta reci osim BRAVO!

Corte je zivopisno planinsko mestasce i prilicno je zivo. Nekadasnji glavni grad Corsice. Iskoristili smo priliku da kupimo neke sitnice na poklon. Ipak stizemo da u toku dana pronadjemo kamp koji smo hteli i iznajmljujemo bungalov, 43E. Razlog je bio da u bungalovu, apartmanu spremimo neku kuvanu klopu, posto smo prethodnih dana uglavnom jeli sendvice. Ali tu krece potraga za marketom gde bi kupili namirnice. Jednostavno ga nema nigde. Na kraju smo otisli do samog ulaska u Calvi. Presrecni sto cemo kupiti sve sto nam treba, samo sto smo usli, cujemo sa razglasa da imamo jos pet minuta jer se market zatvara. Kupujemo na brzinu i shvatamo da greska koju smo napravili u dolasku u kamp, izasavsi na jedan deo brzog puta umesto kroz planinu, i nije greska jer bi zakasnili u nabavku i ostali bez klope. Kamp se nalazi skoro na samoj plazi.

18.05.2010. Sutradan nam je spremila dorucak u svojoj trpezariji. Probali smo dzem od mandarina i kivija koji ona sprema. Dobili smo savete oko rute kojom smo taj dan zeleli da idemo, i jedan limun na poklon iz njenog dvorista. Nikada u zivotu nisam video toliko veliki limun. Nastavili smo putem koji vodi kroz selo u planine. Taj dan je bas bio pogodak sto se tice puteva i predela. Citavo vreme smenjivali su se razliciti predeli i mestasca. Plan je bio otici sa istocne obale na zapadnu bas kroz sredinu ostrva, pa glavnim putem do Cortea, i na kraju ako stignemo cak do severa ostrva, blizu Calvija, da potrazimo bungalov u jednom kampu koji smo videli pre dva dana. Prvi deo puta je po malo podsecao na neke nase predele. Posle toga smo isli kanjonom reke Golo, pa na vidikovac. Posle toga smo se preko planinskih puteva spustili na obalu mora. Vreme je za pauzu. Onda sam pustio Garmina da me izvede na glavnu magistralu za Corte. Taman kad sam poceo da sumnjam da sam se polakomio, mi smo bili na pravom mestu, i to jos ispred marketa koji radi. Prvo pogodno mesto pored puta i rucak moze da pocne.

Dalje nas put vodi istocnom obalom. Izlazak iz Bastie je pravac od jedno 20km nalik na autoput kroz industrijsku zonu. Plan nam je uskoro naci neki smestaj posto je vec vece. Svratili smo u par kampova trazeci neki bungalov, ali bez uspeha. Imao sam jedan tip, waypoint, koji su mi dali poznanici iz Hrvatske, mesto gde su oni nocili kad su bili na Corsici. Naravno, Garmin me je malo prosetao. Odveo me je malo dalje od snimljene pozicije-waypointa koji sam dobio. Posto sam ipak uspeo da nadjem trazeno mesto, i ja sam snimio poziciju da bih kod kuce obe pozicije pogledao u Map Sourceu. Pozicija koju sam ja snimio, bila je kod hotela, a ona koju sam dobio, bila je mozda kilometar dalje. Ovo slicno mi je ponovio i u Sloveniji, kasnije. Hotel je izgledao prekrasno, kao iz bajke. Medjutim, gazdarica mi je rekla da nema mesta. To je znacilo, trazenje novog smestaja po dosadnoj istocnoj obali. U poslednjem trenutku, setio sam se da pitam gazdaricu za preporuku, dobio sam vizit kartu i objasnjenje. OK, idemo da nadjemo novi smestaj. Vec nam se ucinilo da ga necemo naci. Tumarali smo seoskim putem, doduse uredjenim. Kad smo vec bili blizu da odustanemo, jer trazenog smestaja nema, a isto tako nema nikoga da pitamo, ugledah tablu sa imenom. Tu smo. Uzak put je vodio strmo u dvoriste. Nisam bio siguran da li je upste dobra ideja, ovako natovaren, tako strmim putem silaziti po mraku, ali neki unutrasnji glas me je terao da probam. I bingo! Ispred nas se ukazuje hacijenda kao iz bajke. Prelepo dvoriste pored recice. Ovo je najromanticnije mesto gde smo nocili na citavom putovanju. 60E/BB. Gazdarica je nemica, zivi tu sa porodicom i u Nemacku retko ide. Kako i ne bi kad zivi u ovakvom raju.

Od St. Florenta krecemo u obilazak Cap Corsea. Put vijuga stenovitom obalom iznad mora. Smenjuju se prelepa kamena sela. Sve vreme boravka na Corsici, uobicajeno je da vidite oldtajmere od kojih staje dah. Dok smo pili kafu ispred nas je prosla Alpina s kraja 70-ih i bas sam pomislio kako je ovo retko da se vidi. Nedugo zatim, prosla je jos starija. Imao sam utisak da se vozi po lokalu kao bilo koji drugi auto. Na vrhu poluostrva je mnostvo vetrenjaca. Ipak je i vetar zastitni znak Corsice. Suprotna strana je dosta pitomija i put je bas uz more. Jedno za drugim, nizu se mestasca sa malom marinom. Idemo prema Bastiji. Posto prolazimo kroz Bastiu, planirao sam da kupimo kartu za ferry, dva dana unapred. Vec sam znao da nije dobra ideja kupovati na dan putovanja. Tako se i ispostavilo na salteru. Kad sam zatrazio kartu, prodavacica mi je rekla da nema jer su sva mesta za motore popunjena, ali kad sam rekao da mi treba tek za dva dana, sve je bilo u redu.

17.05.2010. Naredni dan smo imali malo vise srece u potrazi za marketom. Nalazimo ga vec na samom izlazu iz grada. Kupujemo namirnice koji cemo da pojedemo na nekom lepom mestu pokraj puta. Idemo prema Calviju. Put ide obroncima planine koja se se svojom nepristupacnom obalom survava u more. Nailazimo na vidikovac, idealno mesto za dorucak. Jos neki prevoj, malo dobrog, malo loseg puta i eto nas ispred Calvija. Tu smo malo skrenuli sa puta. Na vrhu brda je crkva sa prelepim pogledom na Calvi. Calvi je simpatican gradic na severu Corsice. Iskoristili smo priliku da se opustimo na rivi pored mora. Laganica. Idemo dalje prema Cap Corseu, poluostrvu na severu Corsice. Naravno, usput prelazimo jos po neki prevoj, uzivamo u voznji. St. Florent Sipamo gorivo u St. Florent. Uobicajena slika sa pumpi na Corsici, mnostvo motora.

Krecemo dalje. Ubrzo put izlazi na obalu i vijuga uz more. Iza jedne krivine, nailazimo na plazu i beach bar pored puta. Pauza. Ne zurimo nigde. Tu malo gledamo kartu koju sam kupio odmah prvi dan u Bonifacciu. Izgleda da dobacujemo do Porta. Ispred Porta, put se suzava i prolazi kroz oblast crvenih stena sa vidikovcem, Les Calanche. Pogled i citava okolina deluju impresivno, ali foto aparat ne moze da docara ni delic svega toga. Spustamo se u Porto. Vec na ulasku vidimo dobar kamp i svracamo da pitamo za bungalove. Cena je 58E sa posteljinom. Odlucujemo da sidjemo u grad i vidimo da ima pregrst hotela za 50E/nocenje za dvoje, pa se za jedan takav odlucujemo. Zapravo, citav gradic su skoro sve sami hoteli, mali, porodicni. Ovo mestasce je na nas ostavilo jak utisak. Malo je i neverovatno uredjeno do najsitnijeg detalja. Sa jedne strane grebena je plato oko koga su smesteni hoteli, a sa druge strane grebena, planinska reka se uliva u more. Preko reke je lucni most koji vodi na drugu stranu gde je mala marina i plaza.

Lagano napustamo metodu planinica-krivinica, izlazimo na glavni put i dolazimo u Ajaccio. Jos na samom ulasku u grad, radujemo se marketu, jer smo videli putokaz. Ali ovoga puta bezuspesno jer ne radi. Od ovog trenutka, temperatura je pocela da podseca na leto. Grad vec u startu ostavlja impresivan utisak. Pruza se u krug oko zaliva i prilicno je veliki za ostrvske uslove. Poznat je po tome sto se u tom gradu rodio Napoleon Bonaparta. Medjutim, koliko sam uspeo da primetim, tome se ne pridaje neki poseban znacaj. Mislio sam da ce, bar neko napraviti dobar posao, sa prodajom onih poznatih Napoleonovih kapa-sesira turistima. Ali nista od svega. Mi smo tu u suvenirnici napunili bateriju foto aparata, popili pice, malo prosetali...