Silazak na drugu stranu je otvorio nove poglede. Predeli su izgledali fantasticno okupani suncem.

Krecemo jednim malim ali veoma zivopisnim prevojem, Wurzjoch (Passo delle Erbe). Put je veoma uzak, jednim delom u senci. Kako je bilo jos uvek jutro, osecala se pricna hladnoca, narocito kako smo se priblizavali vrhu. Na delu puta u senci, sa strane je bilo snega koji je padao prethodnih dana.

Naredno jutro sam se probudio vrlo rano i malo sam gledao sa terase. Izgleda i da je pogled bio ukljucen u cenu.

Ovo je novina u odnosu na vreme kada sam ja bio. Tada se na granici (na ulasku u zemlju) dobijao dokument za vozilo-triptih gde su se upisivale kazne. Na granici (na izlasku iz zemlje) si morao da pokazes triptih i ako nisi platio, nema izlaska iz zemlje. Pokusali smo da se pravimo ludi, posto se nakupilo kazni bas dosta, ali su nas vratili sa granice.

Jedan nas drugar ima mali servis i svi servisiramo motore kod njega. Nenormalno je veliki pican. Servis radi po principu operacione sale, samo jedan motor unutra. Ako hoces da te spojim, javi se na pp. PS. ako je ova slika iz Bataje, mozda znas Hozea?

U Turskoj sam bio 2005. Pored toga sto je veoma lepa zemlja i ima se dosta toga videti, gorivo je nerealno skupo i treba jako paziti na brzinu, posto ima dosta radara i skupi su.

Nemam iskustva sa Comanderom...imam samo sa remapiranjem Stromovog ECU-a. Kada imas Comander, trebalo bi njega da podesis za odgovarajuci izduv i filter vazduha. Kada nema Comandera, remapiranjem se menja mapa ubrizgavanja i postize optimalniji rad. Konkretno Strom ima neuravnotezen rad na malim obrtajima i to se resava obogacivanjem smese (pomocu uredjaja koji se zove Yoshi box). Uz to se obavezno uklanja sekundarni leptir kako bi se dobio odlucniji odgovor na gas, na malim obrtajima. Ja sam kod mene sve to uradio i motor radi neuporedivo bolje nego pre. Inace, sto se tice gasenja na leru, ako se to desava nakon duze voznje vecom brzinom, to moze biti i do TPS-a.

Jel moze neki savet za nabavku foto-aparata za koriscenje u stomatoloskoj ordinaciji. Koristio bi se za slikanje zuba, kako prirodnih tako i vestackih (protetskih nadoknada)...Znaci makro mod i adekvatan white balance. Samo da ne kosta "sto dukata"...

ja planirao skolski raspust za nesto gde se spremam vec par puta, a nikako...pa ovaj put nisam hteo da izmalerisem...ako bude, bude. Bicemo na vezi...

Silazak je ponovo podrazumevao smrzavanje. Kada smo se spustili sa prevoja, zastali smo na jednom osuncanom prosirenju da se malo zagrejemo. Planirali smo da se odvezemo do mesta Bressanone (Brixen), gde bi nam sutra bila polazna tacka za nove prevoje. Tu smo planirali da se snabdemo namirnicama i da nadjemo smestaj. Potraga za smestajem se prilicno oduzila, tako da je vec uveliko pao mrak. Smestaja jednostavno nije bilo ili je bio neprimereno skup. Posle uzaludne pretrage po gradu i okolnim brdima, izlazimo na magistralu i nalazimo kamiondzijsku kafanu sa smestajem, koju oni u prospektu predstavljaju i kao bikersku, pa tu resavamo smestaj (120€ B&B/ 3 osobe).

Kako je dan vec dobro odmakao, sto se penjemo vise postaje sve hladnije. Na vrhu je bilo svega nekoliko stepeni. Prilicno smo se smzli prilikom penjanja, tako da smo zadrzavanje sveli na svega par minuta, uprkos tome sto je prevoj veoma lep.

Od Merana dolazimo u podnozje Jaufenpass-a (Passo Giovo), u gradic San Leonardo. Mesto je skoro nestvarno idilicno. Dopunjavamo se gorivom i krecemo na uspon. Zaustavljamo se na vidikovcu sa odlicnim pogledom na gradic ispod sebe. Tu razmenujemo i par reci sa tipom koji vozi potpuno posebno vozilo, Transalp prikolicar-enduro.

Na putu prema Meranu, pred nama je novi prevoj, Passo Palade. Table su vec pocele da budu dvojezicne, posto je u pitanju Juzni Tirol. Uvek sam se pitao koji naziv da koristim, italijanski ili nemacki.

Nastavljamo dalje u pravcu Madonne di Campiglio. Predeli postaju sve lepsi. Dolazio sam nekoliko puta u Alpe/Dolomite, ali svaki put se iznova radujem. Kupili su me prvi put pre nekoliko godina i sada svaki naredni put samo dodajem ulje na vatru. U Madonni pravimo pauzu za kafu i malo prosetamo mestom. Veliki sam ljubitelj skijanja i snowboarda, pa mi posete zimskim centrima dodatno uzbudjuju mastu. Na izlasku iz Madonne di Campiglio je Passo Campo Carlo Magno. Bas tu se pruza odlican pogled na okolne vrhove pa stajemo da napravimo par fotografija.

Silazimo na drugu stranu. Pruza se pogled na jos jedno jezero, Lago d'Idro, na kome se smestio uljuljkani gradic u maloj kotlini. Skoro da deluje bajkovito. Bez mnogo zadrzavanja, idemo dalje. Uzeleli smo se dolaska u planinske krajeve.

Predivno jutro na jezeru, kafica na terasi, blaga uvertira za sjajan dan koji sledi. Nakon polaska lagano klizimo putem pored jezera, uzivajuci u svim onim predivnim predelima koji nas okruzuju. Prolazimo kroz veoma zivopisna mesta okupana jutarnjim suncem. U mestu Gargnano se odvajamo od Lago di Garde i uzanim putem prepunim serpentina, penjemo se u planinu. Skoro do samog vrha, nagradjeni smo fantasticnim pogledom na jezero. Dalje nas put vodi pored vestackog jezera Lago di Valvestino. Zastajemo na mostu preko reke koja obezbedjuje vodu tom jezeru.

Vec je vece i idemo da pokusamo da nadjemo neki smestaj. Nisam ocekivao da je u septembru toliko hotela popunjeno. Idemo lokalnim puteljkom kroz naselja i povremeno stajemo da se raspitamo. U jednom trenutku nailazimo na kamp, i tu nalazimo fenomenalne bungalove po pristupacnoj ceni (47€ bugalov za 4 osobe i 25€ finalno ciscenje, u cenu ulazi i koktel dobrodoslice). Kamp je fenomenalan, ima sopstvenu plazu sa raznim sadrzajima, beach bar, restoran-pizzeriju, deo sa apartmanima, bazen... Mi smo bili odusevljeni smestajem. Inace, varijanta smestaja u bungalovima mi se najvise svidja. Povoljnije je u poredjenju sa hotelima, nemas brigu oko ostavljanja motora, ima kuhinja pa moze da se spremi i neka hrana, a i ambijent je nacesce odlican. Uvece smo svratili u restoran na pizzu i vino.

Do Lago di Garde, idemo autoputem jer se prolazi ravnicom i nema smisla gubiti vreme. U planu nam je da svratimo gradica Sirmione. Stari grad je na malom ostrvu, koje je povezano mosticem sa kopnom. Ja sam ovde vec bio pre par godina, ali nam je usput i veoma je lepo pa ne bi da propustimo priliku. Uz to, prethodni put nisam probao sladoled, a kazu da je jedan od boljih. Da li smo se slabije razumeli ili smo mnogo podsecali na bogate ruse...uglavnom, ogromne sladolede u jos vecim kornetima platili smo po 6€.

Ubrzo nakon ovog mesta napustamo Toscanu i put se lagano spusta prema Maranelu i Modeni. Cak u pojednim trenutcima podseca na nase krajeve. Na samom ulasku u Maranelo, na jednom kruznom toku, zastajem na kratko da proverim pravac u navigaciji, i kada sam krenuo, nakon 10-ak metara vidim u retrovizoru da Aleksa stoji. Ne moze da upali motor. Posto je tu pored parking, preterujemo motor da vidimo o cemu se radi. Ubrzo postavljamo dijagnozu da je akumulator mrtav. I to tako da ne svetle ni lampice. Bez najave. Uzimamo akumulator, i Aleksa i ja na mom motoru krecemo u pravcu Modene da potrazimo da kupimo nov. Glodjo za to vreme ostaje na parkingu da nas ceka. Na putu prema Modeni, zaustavljamo italijana na Ducati-ju koji odlucuje da nas odvede do nakakvog magacina za akumulatore. Dolazimo u trenutku dok je zatvoreno zbog dvokratnog radnog vremena i moramo da cekamo preko sat vremena. Za to vreme odlazimo do obliznje picerije, gde se raspitujemo da li mozda ima neka radnja koja radi. Dobijamo odgovor da ih ima, ali sa blagim cudjenjem nam kazu da i one ne rade u vreme pauze. Otprilike, kako pitate da li nesto radi dok je pauza za rucak. Pa tako i mi postupismo, narucismo po pizzu...ili kad si u Rimu (ovaj, Modeni) ponasaj se kao rimljanin. Docekasmo da se i taj magacin otvori, ali bateriju koja nama treba nemaju na stanju. Radnik nam pokusava objasniti gde bi trebalo da ima. Cak je morao na karti na GPS-u da nadje ulicu, posto je u pitanju industrijska zona, i ulice po tom imenu nema. Taman kada smo krenuli na tu lokaciju, na semaforu stajemo pored policajca na motoru, koga takodje pitamo za bateriju, i on nas odvodi u obliznji Ducati servis. Vozio je tako brzo da smo ga jedva pratili. U servisu imaju bateriju, 100€, i cekamo da se formira jedno pola sata. Servis je ogroman, bave se pripremom Ducati-ja za trke. Izvadjeni agregati su svuda oko nas, trkacki oklopi, izduvi, karbon, magnezijum, titanijum...Za to vreme, gazda servisa nas je ponudio kafom i tokom neobaveznog razgovora, rekao nam je da poznaje zastupnika za Ducati iz Novog Sada, bili su zajedno na obuci u Borgo Panigale-u. Sa novom baterijom, vracamo se prema Maranelu.

Kasnije se ukljucujemo na malo brzi put koji vijuga dolinom reke. Izasli smo iz sume i pogled se prostire po okolnim planinama. Uz gomilu veoma ostrih serpentina dolazimo do lokalnog skijalista, Abetone. Fascinantno je koliko ovih, uslovno receno manjih, skijalista ima gde god da krenes.

Jutro kada smo polazili iz banje Montecatini, shvatli smo dve stvari, da je na 50m od naseg hotela bio ogromni spa kompleks koji nismo iskoristili i da smo zaboravili da sipamo gorivo, a vec smo se otisnuli u planinu. Sipacemo na prvoj pumpi...samo sto te pumpe nema, pa nema...vec sam video scenario kako na zabacenom puteljku u sred planine ostajemo bez goriva, sa razradjivanjem svih mogucih zavrsetaka. Inace, bili smo zadovoljni sto smo, sinoc kada smo videli kako izgleda nebo u pravcu kojim treba da idemo, doneli mudru odluku da nadjemo smestaj. Put na planini je bio u blagoj izmaglici, jos uvek dobro natopljen i u prilicnoj meri prekriven liscem i po nekom grancicom, posledicom sinocne provale oblaka. Provlacio se gustom sumom, u kojoj su se samo povremeno pojavljivala kamena seoca, idilicno smestena na strmim padinama. U jednom od tih seoca, bas kada smo poverovali da ce nas sreca napustiti, pojavljuje se pumpa. I to ona cuvena varijanta gde sam placas karticom, i tek onda se ukljucuje automat za sipanje goriva u vrednosti koju si platio. Rasprava sa automatom je trajala barem 15-ak min, i na korak od proglasavanja kradje automat se ukljucuje i pocinjemo sipati gorivo.

Zasto ne alu ram? Ako bi ovo trebalo da bude neka vrsta adventure bike-a, izmedju ostalog za putovanja po zemljama treceg sveta, celicni ram je kudikamo laksi za vareneje...a desava se da treba i to cesce nego sto mislimo. Inace, deluje kao dobra mera.

Kako god, nisam odusevljen alu ramon na ovoj vrsti motora. Inace, cini mi se da ovaj koncept ulazi na mala vrata.

Taman nekako dok smo se raspremili u hotelu i kisa je prestala, tako da smo izasli u jednu laganu setnju. Mesto nije preterano veliko, ali je veoma lepo i uredjeno. Tokom setnje, kisa je opet pocela padati solidnim intenzitetom, pa smo se sakrili u piceriju na pizzu i vino.

Idemo dalje prema Terme Montecatini, poznatoj banji. Vozimo najuzijim mogucim putevima. U jednom trenutku dolazimo u stari gradic San Miniato koji se nalazi na jednom uzvisenju...U Toscani su inace skoro sva mesta "na jednom uzvisenju"...Kako je glavni put za izlaz iz tog mesta bio zatvoren zbog nekih radova, dobro smo se izokretali u krug dok nismo nasli odgovarajuci pravac. Od tog mesta, put prema Montecatini banji postaje narocito monoton. Ide ravnicom kroz naseljena mesta...sva sreca pa je to samo za kratko. Stajemo na jednom od trgova u kafe, da vidimo sta i kako dalje. U pravcu planina prema kojima treba da idemo, vreme ne deluje uopste primamljivo, naprotiv...spojilo se nebo i zemlja. Razmisljamo o ideji da ovde nadjemo smestaj...i bas dok smo o tome razgovarali, pocinju da padaju krupne kapi kise. Odlazim 50-ak metara dalje i nalazim pristojan smestaj po jos pristojnijoj ceni (70€ B&B/3 osobe). Jedva smo uspeli da preteramo motore do hotela, jer se kisa u trenutku pretvorila u opsti potop.