Današnji dan sam nazvao: "Šetnja kroz lepotu - Odesa". Kroz lepotu u svakom smislu - i arhitektura i spomenici i kafići i ljudi naročito i ona posebna slovenska toplina, koja se, nije fraza niti uobrazilja, oseća na svakom koraku! Odesa nas je kupila i vraćaćemo se sigurno. Nije baš toliko daleko... Neka govore fotke: Zgrada Opere: Divljenje slovenskom velikanu - spomenik Puškinu ispred gradske skupštine Odese: Izbori su u toku i u Ukrajinu. Kampanja na svakom koraku: Simbol grada - spomenik Hercogu Rišeljeu - svakog pridošlicu koji stiže iz luke pozdravlja u znak dobrodošlice: Pošto smo bar dvojica iz ekipe VELIKI filmofili, kao magnetom privučeni PRVO smo otrčali do ovog KULTA - čuvene stepenice iz "Krstarice Potemkin" Sergeja Ezenštajna, jednog od najvažnijih filmova svih vremena. Inače, šta smo sve tu snimali videćete (!). Miloš (snimatelj) i ja smo pokušali da napravimo mali omaž u našoj seriji ovom kultnom filmu! Idemo dalje, detalji iz šetnje: Odesa, grad luke (najveća u Ukrajini!) i mornara: Panorama grada:

Evo malo fotografija od juče: Kamp pored Simferopolja i polazak: Na putu: Ulazak u Odesu: Veče u Odesi: Najzad pronašli spavanje koje možemo da platimo u ovom skupom gradu : Povratak kući se primakao! Još manje od 2000km i svega 5-6 dana...

Stigli u Odesu. Jeeedva našli smeštaj. Malo smo umorni, mada mi je vožnja danas zaista prijala . Slike u toku večeri...

Današnji dan Hit the Road ekspedicija provela je u vožnji Krimom. Početna stanica bila je Jalta, a zatim dvorac Livadija u kome je 1945. godine održana čuvena konferencija na Jalti kada su Čerčil, Ruzvelt i Staljin praktično podelili svet. Odatle vozili smo uz obalu Crnog mora do Sevastopolja, gde je smeštena ruska crnomorska flota. Put nas je dalje vodio dublje u kopno, do Simferopolja, glavnog i najvećeg grada Krima, gde ćemo prespavati večeras. Spavanje je opet u kampu, na jezeru koje se nalazi na periferiji Simferopolja. Nešto poput spavanja u beogradskom Košutnjaku! Krim je, inače, zbog većinskog ruskog stanovništva i autonomije koju uživa u odnosu na Ukrajinu više Rusija, nego Ukrajina. Vidljivo je to na svakom koraku, od jezika do predizbornih bilborda gde velika većina partija poziva manje ili sasvim otvoreno na ujedinjenje sa Rusijom. Ujedno, Krim je možda i najlepši deo crnomorske obale koji smo do sada na našem putovanju videli i zemlja raznovrsnog i predivnog vina! Pogled iz kampa večeras: Vatra, uvek dobra za moral : I jedna fotka u čast Blue Rider-a i njegovog putopisa. Ne znamo čoveka, ali siguran sam da delimo sliačn duh. Prepoznaće neki lokaciju : Ekspedicija sutra vozi tešku etapu, dugu oko 500km od Simferopolja do predivne Odese. Može se reći da tek ulazimo u Ukrajinu! Hvala svima koji nas prate i daju podršku. Na ovako teškom putu, taj vetar u leđa mnogo znači. Zaista ovde ima dobronamernih ljudi!!!

Današnji dan iskoristili smo da servisiramo dva motora. Posle skoro 7000 km puta došlo je vreme za redovan servis. Naravno, u sopstvenoj režiji. I dok je jedan deo ekipe radio na motorima, drugi deo je vredno snimao Jaltu. Sve je teklo po planu, tako da smo posle dužeg vremena imali slobodno veče! Jalta:

A, evo i celog puta do sada (tj. do Jalte). Skoro 7000km i brojimo : PS: Ovo su sve tracklogovi, tj. zaista prevezena ruta

A evo i Abhazije i Rusije, zajedno ... Za ovo zajedno imam piće od gotovo svakog u ovim krajevima

Čuj... provode se po Jalti. Radimo po ceo dan Evo, obećana mapa šta smo sve obišli u Gruziji: PS: bili i dole do Batumija, ali nisam ugključio Garmina pa nema trackloga, tek sada videh

Stigli u Jaltu na Krimu danas popodne. Zaista smo mrtvi umorni. U Jalti ostajemo dva dana. Sutra radimo redovan servis na malom Stromu i BMW-u. Inači, kao i u Jermeniji i Gruziji, i u Ukrajinu su u toku izbori. Sve samo ne redovna situacija . Ukrajina je PRIMETNO siromašnija nego Rusija. Mnogo, mnogo lošija infrastruktura. Ali i MNOGO jeftinija, nekako beogradske cene, čak možda i jeftinije. Benzin je malo skuplji nego u Rusiji (u Ukrajini je oko 1.1 Eur, a u Rusiji ispod 1 USD). Ovo gore je trajekt Port KAvkaz (Rusija) - Port Krim (Ukrajina) Evo nas u Kerču, ukrajinska strana: Iz vožnje na Krimu: Jalta uveče:

Ekspedicija je posle 36h vožnje od Sočija i peripetija ušla u Ukrajinu! Dan je počeo vožnjom po kiši od ruskog mesta Loo, gde smo noćili. Prethodno veče smeštaj smo jedva pronašli, po velikom pljusku i nevremenu. Kišovito jutro prelazi u promenjljivo vreme dok se vozimo ruskom crnomorskom obalom. Gelendžik nas je impresionario svojim prelepim plažama i opštim nivoom usluge. Cene su nastavile da nas šokiraju! Nakon posete Novorusijsku, gradu koji je nemačka vojska poslednjeg napustila i II svetskom ratu, krećemo ka Azovskom moru gde je bilo predviđeno kampovanje. Mnogo smo snimali u toku dana, tako da na azovsko more stižemo kasno i tu donosimo, pokazaće se, odličnu odluku: samo večeramo i silazimo do plaže, a onda odmah idemo ka Port Kavkazu, ruskoj luci iz koje trajektom prelazimo u Ukrajinu. NA granicu stižemo oko 21.30h po lokalnom vremenu. Pokazalo se da komplikovana ruska pogranična procedura, koja je samo pogoršana činjencom da su primetili da snimamo na granici, traje do jutra – na trajekt smo se ukrcali oko 6h ujutro!!! Uspeli smo da odremamo svega 3h, u vrećama na ulici, na samoj granici!!! U Ukrajinu smo ušli prelaskom moreuza između Crnog i azovskog mora, u svitanje. Predivno! Trenutno smo na ulazu na čuveni Krim, nekih 150km od Jalte. Očekujemo da u ranim popodnevnim satima i stignemo do ovog čuvenog ukrajinskog letovališta, nekih 40h posle polaska iz Sočija! Izgleda da avanture za nas ni izdaleka nisu gotove.

Stigli NAJZAD u Soči! U Abhaziji smo proveli 1 dan duže od planiranog. Kampovali na moru, što se pokazalo da u takvoj zemlji možda i nije najbolja ideja ... Od jutros nas pere tako jaka kiša da smo zaboravili kako se zovemo ... IPAK - prošli smo kopnom iz Gruzije u Rusiju, oko Crnog mora - što je zaista samo retkima uspelo! I ređe od retkog... Da je put i procedura laka - nije, ne mogu da krijem. Kada saberem sve izazove, što bi rekao Bear Grils - "that is not to be repeated" . Na momente su nas čuvali samo sreća i čelični živci. NI u Gruziju ne možemo više da se vraćamo (ipak, nadam se samo sa trenutnim pasošem). Za njih smo ilegalno prešli granicu. Sinoć i jutros, u kampu, kada smo imali problema sa lokalnim budalama, na momente su trebali baš ti čelični živci da stvari ne eskaliraju. Abhazija je generalno puna oružja, preostalog od skorih ratova. Ljudi se pored puta slikaju sa Kalašima, koje lokalni mangaši iznajmljuju, eto toliko je sve dostupno i neprikriveno. Sa druge strane, ima i divnih plaža i fenomenalnog mora (kupali se sinoć skoro 2h). Doduše, sa ruskim ratnim brodovima u pozadini, koji 24/7 patroliraju obalom ove otcepljene gruzijske teritorije. Sada smo u Rusiji, mokri, koristimo Internet u МакДоналдсу ... nemamo smeštaj, kamp ne dolazi u obzir, jer lije kao iz kabla, ali se opet osećamo kao u civilizaciji! Već sutra nastavljamo dalje - na Azovsko more... Ni izdaleka avantura nije gotova.

Samo kratko, sa praistorijskog Interneta: Ušli u Abhaziju!!! Bilo zaista povuci-potegni, naročito na gruzijskoj strani. Ali, evo nas u Suhumiju. Zaista jedan od vrhunaca našeg puta . Fotke prilažemo kasnije večeras. Nemanja ne radi dok je gladan ...

Evo nas u Zugdidiju, nepunih 10km od granice Abhazije. Punimo rezervoare, koristimo Internet i spremamo se da pokusamo prelaz granice. Tj. posto nam se Gruzija mnogo svidela, odlucili smo da postujemo teritorijalni integritet i suverenitet iste , pa sada ovo zovemo "administrativna linija" . Znate za nase probleme sa terminom ulaska u Abhaziju. Nadamo se da cemo uspeti. Drzite nam palceve!!! Violeta se opet, kao NSKPIRS (Neocekiana Sila Koja Se Pojavljuje i Resava Stvar) istakla sa njihovim MIP-om (sta im prica ne znam, ali uspeva )) i mislim da cemo uspesno preskociti i ovu granicu. Svakako, znacemo do veceras... Tj. gledajte da li se javljamo iz Suhumija ili opet iz Batumija . Mada, to je samo pola posla - jos veca nepoznanica je kako cemo da izadjemo, a ne kako cemo da udjemo Sinoc kampovali pored Batumija. DIVNO MESTO za kamp. Na obali mora, trava, sumica, slobodni konji trce po plazi... Kupali se. Zaista me "ujela" neka meduza, kao kesa velika, bela... jbmlga sta je. Sve je ok. Kada sam preziveo prvih 15 dana ovog puta, zivecu 100 godina . Batumi je inace VELEGRAD. Bukvalno morski Las Vegas. Veliki oblakoderi, Casina, lepi ljudi itd. Bili sinoc i na gruzijskim demonstracijama, snimali... Super, prave devedesete i podsecanje na mlados' . Inace, jedva izvukli zivu glavu iz zamalo tuce sa gruzinima na putu. Mimija tip udario Vectrom po koferima i krenuo da nas pretice, onda mi malo "vikali" i merili vrata na autu cizmama, onda njih trocija (a mi sami ) izasli iz kola. Razdvojila nas policija... Nemanja ispao profesionalac i umesto da nas brojcano pojaca, on sve snimio... Ce da izadje na televiziji ... Al' bolje i to nego da im se pridruzio... Telegrafski, to je to. Kada stignemo, javljamo se...

Čitamo, čitamo... iz daleke Gruzije . Samo napred!

Samo telegrafski, jbt osećam se obaveznim da se javimo na forum : Stigli u Kutaisi, veliki grad (preko 100k stanovnika) nekih 150km od Batumija. Upoznali neke naše ljude, dok smo u centru stajali da nas nađe smeštaj i odosmo na pivo sa njima. Današnji dan fenomenalan: Mcheta, Gori, Uplishice, Kutaisi. Izveštaj kasno večeras na blogu.

Obećani tracklog Jermenije i Nagorno Karabaha. Baš smo debelo isprašili. Ovako na karti deluje manje i lakše nego kad čovek non-stop vozi gore-dole oko 2000mnv : Isto ćemo priložiti i za Gruziju, sa Abhazijom (ako uđemo u istu ).

Bila, bila... al' ne do vrha motorima. Tu nas poneo trenutak Istraživanje radili uglavnom ja i Mimi pomogao...

Uh... SInoć stigli kasno uveče nazad u Tbilisi. Peli se do crkve sv. Trojstva iznad Stepasminde motorima. Na momente dosta težak uspon, svakako neopravdano rizičan za 5000km od kuće, ali jedan pogled je bio dovoljan da se setimo onog Pandinog gesla (JBISP )... I put do tamo prašnjav (fali nekih 12 km puta, tj. put su prašnjave serpentine), pa povratak noću do Tbilisija nije bio piknik. Sreli neke RUse i nije moglo da ne završi u kafani, a vreme iscurelo... Svršen moto dan, baš smo na kraju bili ispunjeni. Mrtvi umorni i gladni, ali puni dobrih osećanja. Evo malo slika (ostalo, kao i cela vest - na BLOGU): Evo gde smo se peli, crkva na vrhu: Na vrhu, Kazbeg u pozadini, osetili smo se malo kao moto-planinari, pa otuda ova fotka : Braća Rusi, sa kojima smo zaglavili: NA povratku u nekom ski centru u planini krali wifi. Crkoh od smeha... razmišljajući šta je sebi objasnio "čuvar planine u letnjem periodu" (nije nas smarao doduše...

Neću stići kući do 30.9. pa moje mesto može na doboš...

Danas smo se pozdravili sa Jermenijom. Posle 8 dana! Zemlja koja je na svu trojicu ostavila potpuno različit utisak. Ja lično sam impresioniram i sada, sedeći u Tbilisiju posle ponoći, velegradu koji vri, malo i sa setom se sećam drevne i mistične Jermenije. Zemlje predivnih, neverovatnih manastira, ali i siromaštva i frapantnih socijalnih konstrasta. Zemlje toliko drevne i bitne istorijski i teološki, da joj je malo koja druga merljivi pandan. Zemlje gde nema grada ispod 1000mnv, gde se poljoprivreda sreće sasvim normalno na 2300 metara iznad mora, a monumentalno jezero koju obuhvata 5% teritorije na skoro 2000mnv!!! Gde se planinski platoi iznad 2100mnv prostiru desetinama kilometara. Zemlje grešno dobrog hleba (Lavaš) i još boljeg sira! Zemlja je to i narod koji su ostaci ostataka svoje istorijske snage i značaja, ubijani i uništavani, poraženi toliko puta, a još uvek ponosnog pogleda i radosti u oku (koja se rečima ne da opisati!) kada čuju da ste 4500km vozili da bi ste došli da vidite baš njih! Zemlja koja zaslužuje da se ovako pozdravim sa njom! Primetili ste - ja sam onaj jedan od trojice potpuno impresioniran Jermenijom ! Drago mi je što sam bio i što sam šetao i vozio tim tlom... A da smo je prešpartali jesmo. Uzduž i popreko! Napraviću tracklog mapu, da vidite o čemu pričam... Prepopuručujem posetu Jermeniji, ako nekada iskrsne prilika. Onima sa dušom...

Unas - to su Poljaci, bračni par na motoru. Dugo pričali sa njima i delili klopu . Danas se razvlačimo na Sevan jezeru. Lagan dan, meni prija - Mimiju dosadno... Ovo je ujedno i poslednji dan u Jeremeniji. Posle punih 7 dana u ovoj fantastičnoj, ali siromašnoj zemlji - vreme je da se vratimo u Gruziju. Čeka nas Tbilisi - velegrad. Dok sutra ne krenemo na put, srkućemo kafu na jezeru, odmaramo, pomalo snimamo. I sušimo se od vožnje raspale stare ruske pedaline ...

Kao što reče Violeta - pristigli na jezero Sevan. Od juče se najzad svi osećamo dobro. Maglu i kišu opet je zamenilo Sunce. Život je lep ! Predeli kroz koje smo juče vozili fantastični. Zeleniji deo Jermenije. Ljudi neverovatni. Stali smo npr. da odmorimo i ispalo je da je ispred neke kuće u nekom selu. Nije čak ni selo. Odjednom istrčavaju baka, mama, 4-5 dece, svi mašu, pričaju nerazumljivim jezikom. Mi se smejemo i zezamo sa decom. I kada počesmo da se spremamo da krenemo, baka počne da maše u fazonu "čekaj, čekaj". Mi zbunjeni. Kad istrčava mama i donosi punu kesu lavaša, fenomenalnog lokalnog hleba. Podelili smo to posle sa nekim poljacima koje smo sreli na prevoju na 2400mnv, dok smo malo kulirali i pozirali za fotke. Super je ovaj narod! PS: Nemanja će da okači fotke. Fenomenalan dan... PPS: Ovo plavo na vizirima je jermensko putno osiguranje za motor. Najdraži suvenir do sada!!!

I jedan lična opaska: ne pamtim da sam se ikada na motoru toliko borio sa samim sobom gotovo svakog kilometra na putu. Ne pamtim da sam se ikada osećao ovoliko loše (u zdravstvenom smislu) u kontinuitetu. I broj pehova je iznad proseka . Sinoć jedva pretekoh ... ozbiljno sam mislio da jutros neću moći da držim motor uspravno. Negde oko 5h ujutro bio sam očajan i mislio da nema šanse da vozim do Karabaha. Trebalo mi je puno mentalne snage da jutros sednem na motor. Do Stepanekerta borio sam se sa svakim kilometrom. Sada na kraju dana osećam se baš dobro. I zdravstveno i inače . Iza svakog iskušenja sledi nagrada...

Nagorno Karabah je najdalja tačka našeg puta. Dogurali smo do polovine! Od ovog trenutka, može se reći da počinjemo povratak kući! Mada će i put nazad biti pun avantura i zanimljivih mesta koja čekaju da ih posetimo. Nagorno Karabah je baš kao što su nam i pričali zelena i planinska teritorija. Potpuno drugačiji od Jermenije, koja je uglavnom zlatna i žuta, povremeno čak i polupustinja. Karabah je zelen, šumovit. Ljudi nemaju često priliku da vide strance, a još manje motocikle (nismo videli ni jedan jedini motor u celom Karabahu). Stanovništvo je veoma srdačno i neskriveno pokazuju interesovanje i dobrodošlicu posetiocima. Od srdačnog odmahivanja pored puta, ablendovanja iz vozila, do desetina odraslih ljudi i dece koji pokušavaju da ostvare komunikaciju i sporazumeju se na mešavini ruskog i engleskog jezika sa nama. Dok smo bili parkirani na glavnoj ulici Stepanekerta (glavni grad Karabaha) desetine dece iz obližnje škole zasipali su nas pitanjima i osmesima. Gde ima toliko dečijih osmeha ne možete a da se ne osetite dobro. Ipak, na ulicama Stepanekerta primetno je prisustvo uniformisanih ljudi. Vidi se praktično na svakom koraku da je nerešeno pitanje statusa ove teritorije, kao i da su ratne rane još sveže i nezalečene. Bitna informacija - policija je izuzetno srdačno raspoložena prema strancima. Sve administrativne zavrzlame (iako smo na granicu pristigli bez viza) završili smo brzo i lako, bez bilo kakve posebne kontrole. I na kraju - na naše iznenađenje, pogranični jermenski grad Goris i Stepenekert spaja put sasvim solidnog kvaliteta. Izgrađen je nakon poslednjih ratova sa Azerbejdžanom, novcem svih Jermena sveta (što ponosno stoji ispisano na desetinama tabli pored puta). Čak možemo reći, zbog planinskog terena, čestih krivina i umerenog saobraćaja - ovaj pravac je jedan od najboljih za vožnju motora koji smo do sada imali na našem putovanju. Nagorno Karabah zaslužuje da bude posećen od svakoga ko dođe u ovaj kraj sveta. Kao i obično - strah je potpuno neopravdan i posledica neznanja i predrasuda.

Žariću, vidovit si - zdravlje nam je dosta loše. I vreme je katastrofa. Doduše, Mimi je zdrav i prav, jede i eksere i nije mu ništa.. ALI, evo nas u Nagorno Karabahu!!! Prošli smo... Ima čak i wi-fi u Stepaneku, u glavnoj ulici , pa se evo javljam... Fotke kada se vratimo u Goris (Jermenija).