Polazimo ka Kranjskoj Gori, malo se gubimo u koloni i potom se pronalazimo, hvala tehnologiji i modernim komunikacijama koji nam skraćuju period brige u tim trenucima. Pozdravljam se sa Slovencima, čekajući mog beogradskog saputnika da se otrgne od Dolomita u kojima je prvi put , hvala im za ovaj dan, tako savršen na samom kraju ovog epskog putovanja! I onda, znam čak i tačno mesto, tu negde između naplatne rampe nove deonice auto-puta i Pordenonea , neposredno pošto smo se opet okupili i potom krenuli, dogodilo se! Dogodilo se ono što sam očigledno čekao poslednjih nekoliko dana, jureći levo-desno po centralnoj Evropi. U jednom čistom i destilisano iskrenom trenutku, jednom od onih koje gotovo da možete iskusiti samo na motoru, osetio sam punim srcem da je moje putovanje završeno. Gotovo je! Vreme je da idem kući! Istog trenutka odluka je doneta, a na pauzi u Sežani potom i međusobno potvrđena. Idemo za Beograd! Odmah, bez odlaganja, još večeras! U pitanjima srca odlaganja nema... Javljam novonastalu situaciju Violeti, u kratkom telefonskom razgovoru nije uspela da sakrije svoju zatečenost i potom brigu, iako me je kao i uvek podržala. Obećavam sve što se u tim situacijama obećava i krećem! Dosadna vožnja, auto-putem, hladno je i umorni smo. Povremeno stajemo, povremeno lomimo tempo, samo da povremeno ne dremamo . I tako celu noć. Pred jutro, gotovo na samom cilju, jedan od motora misteriozno otkazuje. Imamo dijagnostički uređaj, nešto prtljamo, vreme curi, organizovan je i prevoz, no motor sam odlučuje da prekine taj štrajk, valjda smo permanentnom 24-časovnom vožnjom narušili pravila nekog nepostojećeg sindikata putnih motocikala pa je za trenutak odbio poslušnost, a onda se sažalio i pokrenuo. U izlazak sunca, kako drugačije nego idući na istok, stižem u moju Srbiju. Na granicu mog doma! Iako se Srbija i ja sve više ne razumemo, to je kao odnos prema ženi koju voliš (ne možeš više operativno, svakodnevno sa njom, previše se svađate, ali ne znaš ni kako ćeš bez nje!), lepa mi je u ovaj izlazak Sunca i moja je! Sada ne vidim mane, vidim samo ljubav, eto to vam putovanja i vraćanja učine. Evo me na graničnoj liniji, trtljam završno slovo : Na kraju, motor i ja sa njim vratili smo se tamo odakle smo i krenuli. To je valjda dobro, uspeh, ali ko će to znati, šta je dobro i šta je uspeh, važno je da smo svi sigurno i u celosti stigli kući... Gotovo!

Jutro, nedelja 7. septembar, ustajemo rano. Dan počinjemo prelaskom gotovo praznog Grossglocnera: Sa druge strane alpskog masiva, u Lienzu, po dogovoru čekaju nas Pavle, Andrej i Jože. Dogovor je da tog dana vozimo Dolomite zajedno. Kasnimo gotovo pola sata, zov praznog Grossa učinio je da me kasnije celog dana savest peče zbog tog zakašnjenja. Evo nas, negde iznad Cortine, sa našim ovde prisutnim drugarima Nemom i Vencelom: Pre toga smo već forsirali Tri Cime: Ceo dan vozimo po Dolomitima, prevoj za prevoj. Prepodne prolazi u savršenom vremenu, veoma lepa vožnja u tempu, apsolutno sam uživao u svakom trenutku i vožnje i usputnih druženja: Eto, pokazuje se i da dobra stara Evropa ima šta da punudi nemirnom bajkerskom srcu. I Alpe i Dolomite naprosto obožavam, otvoreno to pričam! Iako će mnogi putnik na istoku sa visine gledati na ovu moju izjavu , ona je prosto i tačna i opravdana... Dok smo ručali vreme se pokvarilo i počela je jaka kiša. Od onih hladnih i dosadnih, dobro nas je pokvasila. Ali smo je pobedili i muški prošli direktno kroz epicentar, a onda stali da proslavimo : Evo nas kako biramo kojom slalom putanjom krenuti na počinak, ka Sloveniji. Već je kasno, naši domaćini (a opet se pokazuje da su Slovenci savršeni domaćini i hvala im na tome!) sutra rade, a kući će zabavljeni nama, stići gotovo pred ponoć!

Sutradan, u dva skoka, savršenim planinskim putevima iz snova direktno u Nemačku: Deonica od Plzena do granice i nakon toga kroz Nacionalni park Bayerischer Wald, pa onda do Austrije je moto put prvorazrednog kvaliteta. Apsolutna preporuka za svakoga ko se nađe u blizini, izbegavanje glavnih magistrala obavezno! Kod Passau-a prešli smo Dunav (oprosti velika reko, al' ja sam morao preko ) i ušli u Austriju. Kako smo zgazili u ovu namćorastu zemlju, tako je počelo da sipa: U Eugendorfu kod Salcburga planirao sam zanavljanje uništene opreme i sitnica, na poznatoj lokaciji za slične sportske aktivnosti: Ostatak dana proveli smo u vožnji lepih i meni omiljenih alpskih deonica i nakon toga u traženju smeštaja. Završili smo u Bruku, malom i pitoresknom mestu podno Grossglockner-a. Lepo mesto, a smeštaj koji smo izabrali u okviru cene spavanja obezbeđuje i besplatnu ulaznicu za Gross (imajući u vidu da ista košta 24eur, opet su poskupeli, stvar nije za potcenjivanje u inače skupim Alpima).

Hej, Ljubiša, jesam zaista uživao. Hvala na lepim rečima! ---- Od Varšave, gde smo proveli dva dana, nastavili smo dalje kroz Poljsku. Sve lokalnim, ali savršenim malim putevima, čudo kako je i najmanji putić u savršenom stanju: U Vroclavu smo proveli jednu noć i nastavili dalje ka Češkoj. Moj saputnik je usput odlučio da svoj motor zameni za lepši i pouzadaniji : Ušli smo ubrzo u Češku i brzom brzinom do Plzena: To veče je u Plzenu, na glavnom gradskom trgu, priređen laser šou. Prepun grad, opet taj beli šum jezika i glasova koji toliko volim i vazda tražim i sjajna predstava (velika katedrala je upotrebljena kao projekciono platno). Efektno i lepo, uživali smo: Plzen mi se svideo, a ni pivo nije loše , i nadam se da će me put ponovo baciti na tu stranu:

Bravo svima za doček. Svaka čast Za mene putovanje još traje, tj. trajucka. Što bi braća Bosanci rekli: "pomalo" . Ovo je opuštena, hedonistička faza (u smislu - ima tople vode svako veče, ne baš kao Pandin hedonizam u ovom novom putopisu ). Na Baltiku je stvarno bilo posebno. Dugo sam tamo ostao i, da kažem istinu, jedva se odvojio (naročito od Rige). U Rigi sam bio i na izložbi o Kirgistanu (kao neka vrsta dodatnog eksponata ). Ima jedna fotka odatle, bezvezna, ali reči su vanvremenske: U Kaunasu sam, da li je to uopšte moguće propustiti, bio u Žalgiris Areni: U Viljnusu sam proveo dva neverovatna dana (u sjajnom društvu uzgred, o tome naknadno): U Varšavi mi se po dogovoru pridružio komšija moreplovac, poljski zet , mota se i on ovde pa neka se sam predstavlja : E, da, zemenio sam najzad gume, stare su malo bile potrošene , kod Huberta (još jedno novo poznatstvo, čovek priča srpski i sjajan je tip uopšte, set Trial attacka2 sa montažom 195e, odlično ispalo ): Posle bančenja po Varšavi, sutra krećemo dalje po Poljskoj. Eto, to je telegafski izveštaj... Do nekog sledećeg pozdrav .

Sa drugarom pričam(o) o tvom motoru, totalno mi je sjajan (to znaš) i eto, setih se ove teme. Pa da je vratim u vrh, tamo gde joj je mesto!

Hoće.

Lep je!

Bravo Mimi!!! Kraj!!! Mašem ti iz Jurmale, sa Baltika:

Stigao i ja, pred granicu sa Letonijom, dosta bilo za danas. Jutros po Moskvi očajna kiša, hladno, baš onako mizerno, a MKAD (obilaznica) zakrčena kao da sam opet, Bože sakloni , u Istambulu. Čekao do 12 da malo popusti, mrzelo me iz toplog kreveta napolje , pa kada nije, šta ću, na motor... Posle jedno 170km mizerije čak je na momente bilo lepo i pomalo sunčano, inače je ovaj M9 jako lep za vožnju, sve vreme brezove šume. Kada je opet počelo da pere svojski, a temperatura pala ispod 10C odlučih da sviram kraj. I onako je plan da u Rigu stignem u četvrtak, a i preregulisana EU može da sačeka još jedno veče...

Mimi krenuo, krećem i ja polako. Odvratno vreme danas, kiša, hladno, muljavo. Taman da se vratimo u ritam...

Jbt, stvarno su više ličili na automobile, to mi je bila prva misao danas. Kad' smo ih terali da ih zaviju ovako...

Heh, zato je moj skuter ostao prljav. Preostale rublje vojnički isplanirane, nije ostalo mesta za pranje po moskovskim cenama . Inače, cene u Moskvi u pojedinim trenucima zaista zaslužuju jedan osrednji esej . Kao i luksuz koji ovde možete videti (kod Ritz-Carltona pre neko veče vidim Bentli, ista boja kao moj auto , priđem da pogledam, a ono pored njega - u istoj boji, sa istim početkom reg. tablica (!!!) - još šest, da dobro ste pročitali - još 6, najnovijih Audija A8, za obezbeđenje, na moj začuđeni izraz lica objasni mi crni portir). Moskva...

Iščupali smo motore danas, ipak. To je duža priča, no sada su kod nas , opet smo gospodari sopstvene sudbine! Sutra krećemo iz Moskve, ako je i stolice dosta je vala bilo, vreme je da se kreće. Mimi najkraćim putem na doček , ja prvo malo do Rige i baltičkih zemalja. Biće neobično, moram da priznam, posle sveg ovog vremena voziti sam, moraćemo da se priviknemo.. Srećan nam put!

Hvala na lepim rečima, videćemo kako će život teći, to što se tiče za dalje. Želje uvek ima i od nje se počinje, ali je najveće i najteže putovanje, bar u mom slučaju, ono pre nego fizičko putovanje počne... Nego, nikako prvo da završimo ovu priču, za sada je španska serija oko preuzimanja motora, kada će stići i oni u Moskvu više niko tačno ne zna da nam kaže, a trebalo je danas. Izvesno je da smo ove nedelje blokirani ovde. Ako ga još malo utule, tek će da usledi avantura (dozvole boravka, papiri itd)...

Hehe, nije da se nije i ranije događalo. Mislim, taj sindrom...

Laki, pusti doček, to je nepotrebno, videćemo se već sa društvom na nekoj vožnji, navaku... Nismo mi bilo kakvi heroji, ovo smo vozili zbog sebe. U našim glavama kraj je Vladivostok, ovo sada je samo povratak, tehnički trip . Ajd' uzdravlje, vidim da je potrebno...

Bravo omladino! To je to, i vožnja i tempo i uživanje.

Da, sinoć smo obojica stigli u Moskvu. Motore preuzimamo nekog od sledećih dana, nadam se pre nego kasnije , to se sa Rusima nikada ne zna tačno. Isti su kao i mi . Nakon toga najzad krećemo kući. Mimi zbog obaveza mora najbrže moguće, ja imam neki dan više, pa verovatno malo sporije. Dakle, polako završavamo. Hvala svima koji su nam davali podršku!

Jbt, ostadosmo bez motora. Danas pešaka, tabanaj po gradu (kod vas je jutro, kod nas dan već prošao. ). Kao da smo po desnu ruku poslali za Moskvu, eto tako nam je...

Stigli smo u Vladivostok. Sve je ok, zivi smo i u jednom komadu. Put kroz Sibir je uglavnom dobar, nije tesko kao nekada, osim suve kilometraze. Ali to nije neki problem. Odavde motori idu na voz, mi na mali zasluzeni odmor, pa iz Moskve kuci. Što bi braća Rusi rekli: достаточно (dovoljno) .

Prijatelji moji, mislim na vas. Nedostajete...

Au, aćime, pa još se lomiš U toj klasi, za te potrebe, odgovor se sam nameće i znao si ga još na prvoj strani... Mada, zanimljiva je tema, skoro da je uspelo da ne postane tipičan flejm rat

Nego, da se vratimo mi na priču. Da vidimo, kako nam je bilo u toj Mongoliji: *** Počelo je u geru i završava u geru*. Počelo je u Olgiju, a završava u Ulaan Bataaru. Počelo je, davno, kao san i čini se, sada, kao da je i dalje san. Mongolija, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, umela je da peva dečaku u meni. Kao što je nekada taj dečak nevešto pevao o njoj. * Ger = jurta = mobilna kuća karakteristična za tursko-mongolske nomade, koju kakav nepažljiv Evropljanin lako i nepravedno može zameniti za šator. *** Deonica od Olgija do Hovda počela je lagano. Asfalt, bar šezdeset kilometara, prostire se sve tamo do iza jezera Tolbo. Posle toga smo izašli iz civilizacije i kročili u Mongoliju. Da je Mongolija zemlja čuda i da vam je bolje da se odmah na to naviknete pokazao je već prvi susret, na prvom visokom prevoju mongolskih planina (visina je ovde, kao i kasnije, rutinski uvek bila iznad dve i po hiljade metara). Pristajem ispred neke rečice, gore u planini, inače bezopasne za prelaz motorom. Verovatno ne bih zastao, pregazio bih vodu bez da se i zamislim, da mi pažnju nije privukao neobičan prizor. Gužva. Ovaj, gužva? Zamislite se, gužva u planini, u bespuću Mongolije, tamo gde jedva da ima trase puta. Ova gužva rezultat je ispražnjenog mini busa, stoji isti negde sa strane, a putnici, tačnije putnice, izašle su napolje i upravo one prave neobičnu gužvu. Stoje i žubore, oko mršavog, ispijenog bicikliste, obučenog u boje mongolske nacionalne zastave. Ispostaviće se da inače gluvonemi Mongol, sitan i onako mali, biciklira stazama i bogazama svoje zemlje, ovog trenutka baš preko ovog prevoja stotinu i neki kilometar udaljen od Olgija. Pored njega zaustavio se minibus pun hrišćanskih misionarki iz, ni manje ni više, Koreje i Dubajia. I na sve to pristižu dva Srbina na svojim velikim motorima. Život ume da udesi najčudesnije moguće susrete, na najuvrnutijim mestima. Život je čudo, zaista! Dugo sam razgovarao, da dobro ste razumeli, baš razgovarao sa gluvonemim Mongolom. Žena pastor, jer bila je to neka od baptističkih hrišćanskih crkava u kojima i žene mogu da obavljaju pastorsku dužnost, želela je da mi objasni šta mi to moj brat putnik priča. Oboje smo je, u isti čas, pogledali sa osmehom. Pa mi se savršeno razumemo, draga simpatična gospođo. Čovek mi upravo objašnjava stanje puta koji nas čeka. I ona je odmah razumela naše poglede, zagrlila nas obojicu (zagrliti u isto vreme jednog Mongola od metar i po i Srbina od dva metra, nije ni lako, a nije da nije smešno) i zadivljeno konstatovala ono što nam je svima bilo u mislima: Ovakav susret, na ovakvom mestu. Bog je veliki! Ok, moja sestro putnice, ne znam baš da li ti i ja verujemo u istu manifestaciju Boga, ali Sila zaista deluje i sveprisutna je! I još da ti kažem, nije da mi je tvoj misionarski posao simpatičan, pusti Budistu da ostane Budista, tako ti ja dumam, ali simpatična si mi ovde nekako i ti, tako debeljuškasta i nasmejana, i ceo taj tvoj autobus bogoumilne misionaske ekskurzije. A gluvonemi Mongol je heroj i div, obrnuto proporcionalno svojoj fizičkoj veličini, pa ako bar sekund u svom životu budem hrabar i jak kao on, knjižiću da se Majka nije zalud mučila rađajući me! *** Prešli smo rečicu. Nestalo je trase puta. Ispred nas je bila samo močvara. Mongolija je teška zemlja za snalaženje. Potrošiće brzo, sažvakati i uz dubok podrig ispljunuti, mnogog nepripremljenog putnika, naviklog na pomoći kao što su karte i novi GPS uređaji. To u Mongoliju ne radi baš uvek. Mislim, skoro nikada. A kada kažem skoro, mislim nikada. Morate dobro znati kuda idete, gde se nalazite u svakom trenutku, morate imati osećaj za strane sveta i posedovati nešto što zovem "putnička intuicija", tj. utemeljen osećaj kojim putem, među mnogim koji se prostiru na sve strane, treba krenuti. Volimo da mislimo kako smo solidni u svim navedenim kategorijama, ni iskustva navigacije po raznim komplikovanim budžacima čudnih država nam ne nedostaje, no, i pored toga, tog dana, na tom mestu, gotovo da smo se izgubili. Ono, nismo se baš sasvim zaturili, ne poput kakvih zblanutih Zapadnjaka koji posle prvih stotinak kilometara Mongolije panično konstatuju da su zagrizli previše. Znali smo mi i gde smo i kamo treba, samo nikako nismo mogli da pronađemo način da tamo stignemo. Trebalo nam je sat vremena, da pređemo tih desetak kilometara kroz močvarnu visoravan. Odbijajući se od planina i različitih puteljaka, kao bilijar kugla o ivicu stola, uspeli smo! I, ne bez ponosa ovo ističem, bio je to prvi i poslednji put u Mongoliji da nismo znali tačno kuda i kako. Pokazali smo se dobro. Možda i najbolje od svih sa kojima smo dolazili u susret, pa kada bi im onako zbunjenim pomogli da se pronađu, nekako uvek smo napominjali da dolazimo iz Srbije, sa Balkana. Neka zna svet da i Balkan za neki glogov organ vredi, da mu može biti od koristi. A svet uči kroz pojedince, razume se, eto zato sam napominjao to što sam napominjao… *** Nešto kasnije Mimi je prvi put u životu jahao konja. Dojahao mladi Mongol, sa sinom. Dete od pet godina samostalno jaše! Možete li da zamislite ciku i vrisku evropskih baba i deda, da koja majka stavi svoje petogodišnje dete na konja i pusti ga da samo poljem galopira? Verovatno bi joj socijalna služba oduzela potomka, eto takvi smo postali mi u "civilizaciji"! Dakle, dojahao Mongol i daje Mimiju, sve gestovima pričaju, konja da zajaše. Prvi put u životu, novost za Mimija, kao da je znao kome od nas dvojice svoje blago da ponudi! Ciničan zapadnjak u meni, sram me i stid bilo, već misli kako zna za jadac, kako će ovaj od turiste nakon fotografisanja da iska pare. Naravno da čoveku sa sinom nije to bilo ni na kraj pameti. Ne razmišlja na taj način, umesto toga pozvao nas je kod njega u ger (kuću), da vidimo njegov mali kineski motor! I mi smo odbili, kreteni neopevani koji su zacrtali da istog dana stignu u Hovd, kao da se ne može razepeti šator na svakom metru planine, kao da jedan dan više u inače narušenom planu znači bilo šta. Još me prati razočaran pogled mladog Mongola i raširen osmeh njegovog sina, malo je dete i ne shvata tačno događaje oko sebe. Zašto smo ga razočarali? Zašto smo žurili? Zato što smo ljudi kojima vreme drugačije teče nego Mongolu u planini. Zapadnjaci. Arogantni glupaci. Koji su kao društvo negde pogrešno skrenuli kod Albukerkija, pa sada destilisanu ljudsku ljubaznost umeju da zamene za materijalizam. Krivo mi je i grize me savest. *** Posle smo ručali na travnatoj obali reke u planini. Neverovatan prizor i eto, zbog takvih minuta vredi živeti. Put je bio težak za vožnju. I prelazili smo reku, Boga mi ozbiljnu, veoma brzu i doboku iznad kolena. I uhvatio nas je mrak, tačno dvadeset i pet kilometara pred Hovd. I meni je pregorela sijalica glavnog fara na motociklu. Osećaj već viđenog bio je kompletan, situacija ista kao onomad ispred Kalaikuma u Tadžikistanu, sećate se toga? Ispred Hovda, mokrih nogu i čizama punih vode, po mraku se penjemo na visok prevoj. Sa druge strane, shvatili smo trenutno, upravo je protutnjao pljusak, kišurina. Peščana podloga i inače dovoljno teška za vožnju, ovako raskvašena, po mraku, bez svetla, bila je užasna. Naporna i nepredvidljiva. Behu teški ti poslednji kilometri. Mučenje i borba kako bi pristigli u Hovd. *** I stigli smo, bilo je već iza 22h po lokalnom vremenu. Sledeća dva časa, jer zašto da život bude lak i jednostavan, onako mokri i mizerni, tražili smo smeštaj. Našli smo, tek iza ponoći, jedini slobodan krevet u velikom velegradu i izgleda ful turističkoj destinacije, tarabili ih puni budaal-i* i kako je to moguće, Hovdu. Mimi je spavao na zemlji. Ja kao da sam bio na zemlji (do jutra mi je postalo jasno zašto je baš taj krevet jedini u gradu ostao slobodan!). Završila je tako prva ozbiljna deonica u Mongoliji, ono do Olgija i ne računam, to je bilo zagrevanje. Ako se po jutru dan poznaje, kratko rečeno drugovi i drugarice, NAJEBALI SMO. Sa takvim mislima utonuo sam u san. * - Budaal = Hotel (al' u širokom, jako širokom, značenju tog pojma)