Odmor Ulcinj ( u par reči i slika) Volim pesak, volim more, volim sunce. Velika plaža u Ulcinju pruža sve to a sam grad je dovoljno blizu da uveče ima gde da se prošeta. Meni se Ulcinj sviđa bez obzira na gužvu koja je neminivna gde god da kreneš. Gradić ima neki svoj šarm. Posebno su lepi zalasci sunca, mala marina i tvrđava u starom gradu. Mogla bih da živim negde u nekom ovakvom gradiću na obali mora. Da slušam šum talasa, hodam bosa po pesku i sanjarim o dalekim zemljama gde bih se odvezla, nekim drugim obalama po kojima bih hodala, o velikoj ljubavi, pripadanju, predavanju, zaklinjanju..o svemu o čemu se sanjari uz more, sunce i talase. Čovek se lako i brzo navikne na lepo pa mu i odmor za čas proleti. Od svih utisaka vezanih za more najjači je ostavio odlazak na Adu Bojanu. Tamo je stvarno predivno. Pravi mali raj. Ne znam da li je lepša divna zelena Bojana koja se tu uliva u more ili dugačka peščana plaža u zalasku sunca ili prekrasni riblji restorani sa ukusnom hranom ili sve to zajedno. Ovde bih ponovo došla, motorom , sama ili sa Petrom, u nekoj potpuno opuštenoj varijanti, recimo da kampujem na obali ili iznajmim malu drvenu kućicu pored mora, bez svih onih suvišnih stvari koji samo naizgled život čine srećnim. Malo je potrebno da budemo srećni. To malo je najčešće na dohvat ruke, u nama samima ili pored nas, a mi ga tražimo u nekim velikim blještavim stvarima dalekim i nedostupnim. Vreme je brzo proletelo i odmor se približavao kraju. Ponovo je došao trenutak da osedlam svog vernog konjića, da zajedno prejašemo neke nove puteve a i neke stare, još neka brda i doline, da vidim lepe i nove stvari i otkrijem pravi biser prirode sakriven odmah tu iza ćoška, nadomak moga sela. To je glavni razlog zbog koga i pišem ovaj putopis. Želim sa vama da podelim utisak i oduševljenje otkrićem ovog smaragdno zelenog dragulja nesvakidašnje lepote koji je priroda stvorila na samo par kilometara od moga sela, Kanjon reke Mrtvice. Tome je prethodila vožnja gore na sever Crne Gore ka Kolašinu na jedan dan uz mnogo dubokih ličnih utisaka i emocija, susret sa dragom osobom koju dugo nisi video a opet je nećeš dugo videti. Zatim nazad do Tivta na još jedan dan da sa porodicom i prijateljima provedem prijatne trenutke uz večeru, druženje i šetnju Kotorom. Mnogo toplih, lepih trenutaka, puno radosti i emocija u jednom danu. Onih koje te pune energijom , podižu do neba i pokreću napred. nastaviće se

05 08 2018 nedelja - drugi dan Rožaje-Prokletije ( Albanija)-Skadar na Bojani-Ulcinj Budi me cvrkut ptica i šum reke pod prozorom. Lenjo se protežem, ne ustaje mi se još. Kako sam legla nisam se ni pomerila. Sunce proviruje kroz kapke, nežno mi miluje obraze kao da me gurka i kaže, hajde, ustaj , pogledaj kakav predivan dan , šteta ga je propuštati. Izlazim na terasu. Jutarnja svežina me potpuno rasanjuje. Smešim se od miline. Brzo se pakujem. Moram sa domaćinima bar kafu da popijem da se iskupim za sinoćni izostanak sa druženja. Kafa je već spremna dok sam ja spakovala torbu i obrisala vizir. Za stolom sedi još jedan par. Ona je iz Srbije, on iz Crne Gore pa se povremeno sastaju negde na pola puta i to vreme iskoriste da nešto novo upoznaju, obiđu, dožive. Juče su bili na Hajli. Užarenih očiju i ozarenog lica prepričavaju utiske fascinirani njenom lepotom. Već mi se jako sviđaju. Avanturisti kao i ja ! Ali nemam vemena dugo da ćaskam. Pozdravljam se sa svima i krećem dalje. Pogled mi zastaje na visećoj ljuljašci. Razapeta između dva drveta mami me da se pružim u njoj i potpuno prepustim uživanju. Sledeći put kad dođem neću propustiti da to uradim. Dok napuštam Rožaje još jednom po danu gledam prelepe obronke pod šumom, zelene pašnjake i put koji se vijugavo gubi iza planina. To je moj put. Tamo idem, mislim u sebi a zadovoljstvo raste. Brzo stižem u Berane gde na pumpi proveravam pritisak u gumama. Promenila sam gume pred polazak ali nisu nove pa nije loše povremeno ih proveriti. Vozim dalje. Prolazim kroz Andrijevicu. Komovi ostaju desno, visoko iznad mene. Sa čežnjom podižem pogled ka njima i pozdravljam ih u prolazu. Danas ne mogu gore, put me vodi dalje, mnogo dalje. Prolazim kroz Murino i ubrzo stižem u Plav. Tu sam planirala malo da se zadržim, da obiđem Plavsko jezero i kulu Redžepagića. Plavsko jezero je najveće ledničko jezero u Crnoj Gori. Nalazi se na visini od oko 906 m. Napaja se vodom iz reke Ljuče koja teče sa Prokletija a iz njega ističe Lim koji teče dalje ka severu gde se uliva u Drinu. Naslonjena na ogradu mosta uživala sam u trenutku i pogledu. Onda sam se odvezla do jezera, malo prošetala pa nastavila do kule Redžepagića najstarije i najlepše sačuvane kule u Plavu. Građena od prirodnih materijala kamena i dreveta. Poslednji sprat je kompletno urađen od drveta a i balkoni . Kula je trospratna a u osnovi kvadratnog oblika. Kameni zid je pri dnu debeo 1 m a ka vrhu se sužava. Kameni deo kule izgrađen je u XV veku a drveni u XVII. Osim stambene, ona je imala i odbrambenu funkciju pa je njen položaj takav da je imala odličan pogled na širu plavsku kotlinu. Zaista je veličanstvena. Ovo ne znam šta je ali je jako neobično . Dok sam napuštala Plav već je postalo dosta vruće a na ulicama se stvorila velika gužva. Na brzinu sam svratila u pekaru da pokupujem kifle,kroasane, vodu i sok za doručak i za usput jer nisam planirala da menjam novac u Albaniji pa je trebalo imati nešto za jelo i piće do večeras. Napustivši Plav vrlo brzo stižem u Gusinje. Visoki vrhovi Prokletija okružili su dolinu i nadvili su se nad njom sa svih strana. Pogled na njih izaziva jezu i strahopoštovanje. Surova, moćna planina zove me da zakoračim u nju, da zaigram valcer po njenim vijugavim srtmim serpentinama. Mali granični prelaz Bashkimi prolazim bez zadržavanja. Nema gužve, samo po jedan do dva automobile. Prvih trista metara u Albaniji i dalje nije asfaltirano kao ni prošle godine a zatim počinje asfalt koji se ubrzo savija u par oštrih krivina i penje uzbrdo. I onda počinju…levo, desno, gore, dole, kilometri i kilometri dobrog asflta koji kao zmija vijuga između planinskih grebena, penjući se do velikih visina sa predivnim pogledom i spuštajući se do podnožja u dolinu kanjona reke Cijevne gde nastavlja da prati njen tok jednim delom. Fascinantna priroda od koje zastaje dah. Sećam se prošle godine, prvo što je na mene ostavilo utisak po ulasku u Albaniju je prelepa rečica sa kaskadama i vodopadom, Lumi i Grencares. Preko reke prelazi most od metalne konstrukcije i drvenog gazišta. Lep most a još lepša priroda oko i ispod njega. Parkirala sam motor odmah iza mosta pa se vratila na njega jer se odatle pruža predivan pogled na zeleno jezerce koje reka pravi u svom toku da bi se par metara dalje penasto obrušila niz stene. Slika kao sa razglednice. Imala sam dovoljno vremena pa sam sišla do reke, dodirnula vodu i izbliza napravila par fotografija. Sve trudeći se da ne smetam tek venčanom mladom bračnom paru koji je pravio svoje prve fotografije u ovom predivnom prirodnom ambijentu. Svežina reke i hladovina između stena su toliko prijali da sam jedva nevoljno krenula dalje. Ali to je bio samo trenutak neodlučnosti, dok mašina nije zabrujala, poletela i zaplesala po krivinama savršenim za ovaj ples. Odatle se put se prvo penje krivudavo uz Prokletije pa se spušta u podnožje između grebena do mesta Tamare i tu jednim delom prati tok reke Cijevne. Onda se ponovo penje fantastičnim serpentinama do vrha odakle se sa vidikovca pruža fenomenalan pogled na potpuno nestvarne prizore. Strme gole litice, oštri nazubljeni grebeni sa svih strana ispresecani vijugavom zmijom kojom kao igračkice mile automobili a u podnožnju između njih uklještena dolina i reka urezana u kamen. Impozantni planinski venci koji se pružaju dokle pogled stiže svojim nepristupačnim vrhovima i vertikalnim liticama podsećaju da je ljudska ruka dotakla tek delić ove prekrasne surove planine. Malo mi je nožica propala u asfalt Sam put je u odnosu na prošlu godinu malo dorađen u smislu odmorišta pored puta. Sada ih ima dva, tri završena i još par nedovršenih. Ovo je značajan napredak jer bez njih je potpuno nemoguće stati bilo gde pored puta u slučaju potrebe iz razloga što pored ne postoji. Postoji samo put i bankina koja te deli od ivice litice. Na usponu ka vidikovcu desila se neobična situacija.Odjednom su se ispred mene pojavili ogromni kamioni, šleperi, njih pet, šest. Izgledalo je potpuno nestvarno da ovakva vozila idu ovako strmim i vijugavim putem. Posebno u krivinama gde su morali na pojedinim mestima da zauzmu obe trake i jedva tik uz ivicu uspevali da saviju i prođu krivinu. Kasnije sam čula da su oni pogrešili put ali nisu imali gde da se isključe niti da se vrate pa su morali tuda kuda su krenuli. A jedva su se uspeli do vrha prevoja. Napravili su opšti zastoj jer ih je bilo vrlo teško i opasno obići čak i motorom a automobilom potpuno nemoguće. Stigavši do vidikovca napravila sam malo dužu pauzu. Uživala sam u pogledu, slikala vrhove i put, slikala jednu porodicu a i oni mene. Nije bilo ni jednog motora pa je ljudima bilo zanimljivo da čuju odakle sam, gde idem, kako je voziti sam… Par dana kasnije u Ulcinju na ulici me je prepoznao i javio mi se čovek koga sam upoznala tu na vidikovcu. Bosanac poreklom , a živi i radi u Nemačkoj. Krenuo je sa porodicom na more. Posle vidikovca put se lagano spušta ka Skadru. Relativno rano sam stigla tamo. Skadar je lep veliki grad, uvek pun i ljudi i vozila. Razmišla sam malo da prošetam i razgledam , možda da sednem u neki kafić. Ipak, nije mi se udaljavalo od motora pa sam sela u kafić na pumpi. Imala sam internet i klimu a kafa je bila dobra i super mi je legla. Iskoristila sam internet da se javim mojima koji su me već čekali na moru, i da prijateljima pošaljem par slika sa Prokletija. Popila sam kafu , malo odmorila i nastavila dalje. Kratko zadržavanje pored zelene Bojane, par slika tvrđave i pravac Crna Gora. Kada pređem granicu i uđem u Crnu Goru ponovo sam kod kuće, tako se osećam. Stigla sam u Ulcinj oko šest sati, zamislite stigla sam pre mraka. Napredujem sa planiranjem. Ko zna možda jednom i naučim. Smeštaj sam lako našla. Sasvim solidan aprtman, zapravo dva u kući na pešačkoj udaljenosti od plaže. To veče sam parkirala motor i narednih deset dana ga nisam palila. Otišao na zasluženi odmor kao i ja.

Jeste doktore, to je Zeleni Raj . Profesor je stvarno super lik , baš mi je žao što nisam imala vremena više da pričam sa njim. Planiram jednom da odem tamo na izlet džipom po Hajli, mislim da to može da bude jako zanimljivo.

Hvala Gora-munja, mogu samo da kažem da ste vas dvoje meni inspiracija ! Uživam dok pratim vaša putovanja i druženja sa prijateljima a sve to radite sa velikim uživanjem i propratite lepom fotografijama.

Da se bar mogu probuditi U svijetu ljubavi Bez starih dugova i ovih nakaza Što su me stalno pratile Da te bar mogu poljubiti Bez loših sjećanja na hladna proljeća Bez slike stradanja Što se baš na nas zalijepe Jer moj je život igra bez granica Umorna priča, trganje stranica Na kojim ništa ne piše Jer moj je život vječito padanje Kad zbrojim poraze ništa ne ostane Samo još vučem navike Sve na tome ostane Da te bar mogu probuditi Kavu ti skuhati U krevet donijeti Pa te poljubiti Al' toga nema i ne postoji Da se bar mogu zaljubiti U malu seljanku Na nekom proplanku Gore u svemiru Tako da dolje ne vidim Jer moj je život igra bez granica Umorna priča, trganje stranica Na kojim ništa ne piše Jer moj je život vječito padanje Kad zbrojim poraze ništa ne ostane Samo još vučem navike Sve na tome ostane Kakvi sjajni stihovi ! Ponekad pomislim da pričaju moju priču…ali samo ponekad. Ovo neće biti takva priča. Ovde sunce sija visoko i snažno. Naiđe po neki oblak tu i tamo, poprska i kiša, ali vetar brzo odnese sve nemire a duga u milion veselih boja donese osmeh i radost . Nisam puno pisala u poslednje vreme, skoro da nisam uopšte… A bilo je lepih vožnji, ali zbog nedostatka vremena i trenutne inspiracije za pisanje priče su izostale. Ko zna, možda kada stegne zima pa se više bude sedelo u kući ispred računara a iz sećanja izrone slike sa nekih lepih vožnji , možda nastane još neki putopis. Za sada ide ova priča… Radnja se dešava ovog leta, ne mnogo daleko a ni previše blizu, taman da obeća dobru vožnju i lepu avanturu. Pa da počnem… 04.08.2018, subota - prvi dan odmora Divčibare-Golija-Rožaje (Beograd-Obrenovac-Ub-Mionica-Divčibare-Požega-Ivanjica-Golija (tumaranje tamo amo )-Ivanjica-dolinom Studenice-Ušće-Raška-Novi Pazar-Rožaje) Do samog polaska nisam mogla da se odlučim kojim putem da krenem na more. Krajnja destinacija je Ulcinj. Ove godine, kao ni prethodne kod mene nije bila baš najpovoljnija klima za Grčku ili neku drugu dalju obalu. A crnogorska je tu u komšiluku i blizu moga sela pa mogu ujedno da spojim more i par dana odmora u mojoj oazi mira na brdašcetu. Samo nikako mi nije polazilo za rukom da smislim neku zanimljivu rutu za vožnju do dole i nazad a da njom već nisam prošla. Raznim putevima sam do Crnogorskog primorja već vozila i najkraćim i onim zaobilaznim tako da nešto potpuno novo i spektakularno nisam baš mogla da smislim. Prošle godine sam do primorja vozila preko Prokletija kroz Albaniju onim novim putem SH 20 i baš me je oduševio. Asfalt je nov, odličan, serpentine skoro kao na Alpima, kažu ljudi. Ja nažalost još uvek nemam to iskustvo ali verujem da je tako. Kad provozam Alpe reći ću vam da li je. Putopis je prošle godine izostao sasvim neporavdano jer su utisci i doživljaj vožnje preko Prokletija a i do njih bili baš upečatljivi. Zato sam rešila to da ispravim i ponovim istu vožnju sa nekim malim izmenama . Do samog polaska sam se dvoumila da li da idem preko Kragujevca i Kraljeva Dolinom jorgovana do Novog Pazara, a odatle preko Plava za Gusinje ili sasvim drugim pravcem, preko Obrenovca, Divčibara, Požege, Ivanjice do Golije a odatle nekim putem za Plav i Gusinje. Ideja mi je bila da malo više upoznam Goliju koju sam do sada samo delimično i u prolazu doticala ali da izbegnem makadamske puteve koliko to bude moguće. Obilne kiše koje su nas zasipale čitavog leta razrovale su i one makadamske puteve koji su bili koliko toliko dobri za putni motor pa nije baš bilo poželjno voziti tuda sam. Prošle godine sam od Ivanjice do Sjenice išla preko planine Javor. Put je asfaltni sa lepim krivinama i predivnom prirodom a prolazi pored Sjeničkog jezera i veličanstvenih meandara Uvca. Iz Sjenice sam se popela na Peštersku visoravan makadamskim putem srednjeg kvaliteta u dužini od nekih petnestak kilometara, pa se odatle spustila u Tutin. Nije to bila najpametnija odluka tada ( vožnja po makadamu ) ali sreća valjda ponekad prati odvažne pa je sve prošlo kako treba a isplatilo se višestruko. Pešterska visoravan je nešto potpuno fantastično, potpuno nestvarno. Moje ushićenje je bilo ogromno, gotovo kao da vozim po površini Meseca. Ovde se moram ponovo vratiti, a najbolje nekim lakim motorom sa velikim točkovima i gumama sa kramponima. Tek onda će doživljaj biti potpun. I tako, još neodlučna kuda ću, osvanuo je i dan polaska. Napakovala sam motor, sela na njega, okrenula ključ i krenula ka Divčibarama… To se pokazalo kao odličan izbor. Izbegla sam gužvu što je bio dobar preduslov za uživanje u putovanju. Lako i bez nervoze sam stigla na Divčibare. Nisam žurila. Moj odmor je tek počinjao i želela sam da uživam u svakom trenutku. Dan je bio savršen. Ni traga od oblaka niti bilo kakve naznake kiše. Samo vedro nebo i sunce, konačno. U centru kod mostića sam napravila malu pauzu i pojela zdrav bajkerski doručak, kroasan od čokolade sa nekim sokom sumnjivog ukusa od koga mi se kasnije bućkalo u stomaku. Raspoloženje je bilo na nivou pa sitnice nisu mogle da ga pokvare. Tome je doprineo predivan pogled na obronke Divčibara, savršen vijugav put niz Tometino polje, svežina jutra na planini, miris trave i borova i zvuk moje Honde koja zadovoljno prede. Sledeće kratko stajanje i tankovanje goriva bilo je na pumpi u podnožju Divčibara, na ulazu u Požegu. Malo sam proćaskala sa momkom sa pumpe, poznaje me jer uvek svratim kada prolazim tuda ,a onda sam nastavila ka Ivanjici. Radovi na putu su svuda gde god se krene širom Srbije i Crne Gore. Srećom prolazak tih deonica ne traje previše dugo da pokvari raspoloženje i eto me ubrzo u Ivanjici. Kako nisam uspela pre polaska pouzdano da saznam da li je put Ivanjica – Duga Poljana preko Golije asfaltni u potpunosti, nadala sam se da ću tu informaciju dobiti na licu mesta iz prve ruke. Nekako mi se činilo da je pravo mesto za to opet pumpa. Ali ni širenje karte, jedne, pa druge a ni par okupljenih momaka, što zaposlenih što onih koji su stali da natoče gorivo nije na kraju razrešilo moju dilemu. Niko nije bio siguran. Ono što sam sigurno znala je da postoje dva asfaltna puta od Ivanjice. Jedan preko Javora do Sjenice i drugi potpuno na drugu stranu, istočno, obodom Golije i dolinom reke Studenice do Ušća. Oba puta sam već provezla a na Uvcu bila dva, tri, puta. Jeste Uvac predivan. I hiljadu puta da se dođe doživljaj je uvek potpun. Ipak, želela sam još malo da istražim i upoznam Goliju iz nekog drugog ugla. Kako pouzdan odgovor oko puteva nisam dobila , krenula pravo po sredini, negde između, pa videćemo dokle ću da stignem. A stigla sam prvo do ćorsokaka. Vrlo brzo kod mesta Komadine asfalt se završava i počinje makadam. Neki čovek pored puta je kosio travu pa sam stala da ga pitam za pomoć. Rekao mi je, ako produžim ovim putem, makadam je dva kilometra pa se nastavlja u asfalt ka Dajićima a ako se vratim do raskrsnice na asfaltni put opet moram makadamom nekih trista metara pa se asfalt ponovo nastavlja. Nije znao da mi kaže da li se asfaltom stiže do Duge Poljane. Izabrala sam kraći makadam misleći da je to sigurno bolji izbor. Nastavljam napred tražeći to parče gde se put prekida i ubrzo nailazim na predivan kameni most, Rimski most na reci Moravica. Moravica izvire kod Kozje stene negde na Goliji. Most je udaljen od Ivanjice svega 17 km, nalazi se na nadmorskoj visini 632 m, dugačak 14m a širok 2,4 m. Okružen je gustom šumom koja pruža duboku hladovinu i osveženje. Obradovao me ovaj lepi prizor starog mosta i rečice tamo negde i nigde u nekom bespuću, kako je meni izgledalo. Srce mi uvek zaigra pred ovakvim prizorima. Posle slikanja i obilaska sa svih strana nastavljam dalje putem ali opet nailazim na ćorsokak. Izgleda na Goliji kuda god kreneš stižeš do kraja nekog puta, odakle možeš dalje ili peške ili makadamom, a negde i kozjom stazom.. Vratim se malo nazad opet do neke raskrsnice i zaključim da verovatno tu treba uzbrdo. Ima tabla, piše naziv nekog sela koje nisam zapamtila. Put je dosta uzak, strmo se penje uz planinu, mnogo rizle, rupa ali još uvek je asfalt. I tamo negde gore odakle se pruža sjajan pogled na obronke Golije, šume i pašnjake, jedna kuća i dalje nema. Uspon je takav da mi je trebao koji minut da se okrenem i bezbedno prizemljim ispred domaćinstva. Ukućani , domaćin, domaćica i njihovo dvoje dece, su već izašli da me pozdrave i pitaju treba li mi kakva pomoć. Kako da ne treba, treba mi informacija kojim putem mogu dalje odatle. Domaćin kaže da verovatno mogu putem iznad kuće. Jeste zemlja i kamen, loš i strm ali ima samo dva kilometra pa opet asfalt . Kaže prolaze traktori ali misli da može i motor. Malo zagleda moj, vrti glavom, nije baš siguran . Pogledam opet put, ne izgleda mi uopšte dobro. Da imam supermoći ili da sam majstor u vožnji motora ili eventualno ako sam rešila da se samoubijem pa da produžim tuda. Pitam ljubazne domaćne ima li nekog drugog puta. Kažu ima, ali moram da se vratim skoro do kamenog mosta u podnožju pa sve okolo i doći ću opet na isto mesto tu odmah iznad njihove kuće samo asfaltom. Jedino moram da pređem ono malo parčence makadama što mi je prvi čovek pominjao, onih 300 m. Nema druge, vratiću se, preći ću tih 300 m nekako valjda pa da se ipak popnem na taj neki vrh. Nije najviši vrh. Do Jankovog kamena (1833m ) se stiže peške, neki su znam i motorima ali nisam ja (još) ta klasa a ni motor mi nije za to… biće valjda još prilika. I tako se vratim dole, pa nazad do raskrsnice kako mi objasniše kad ono odmah čim je krenuo uspon nailazim na obećani makadam. Samo ne baš dobar . Jeste kratko ali sam se dobro preznojila dok sam prešla to parče i ostala na točkovima. Nije mi baš bilo svejedno da tu padnem. Strmo je, šuma okolo i nema nikoga. Posle mi je bilo jasno i zašto. Svi idu onim dužim makadamskim putem od dva kilometra zato što je širok, ravan i utaban kao pista. Idu i automobi a i kamioni natovareni balvanima . Motora danas nije bilo. Već sam znala da ću istim putem morati da se vratim do Komadina jer nažalost put do Duge Poljane nije do kraja asfaltni, ali nema veze. Rešila sam da se provozam koliko mogu Golijom, da osetim njen mir i tišinu, da udahnem miris cveta na njenom proplanku i odmorim u hladovini drveta koje ko zna koliko dugo odoleva vremenu na ovom čarobnom mestu. Da se na trenutak stopim sa njom i zaboravim ko sam, gde sam, kuda idem. Čim sam se ponovo uključila na asfaltni put znala sam da je taj pravi po ponekom automobilu i kamionu sa kojima sam se susretala.Ovaj put stvarno nije lošeg kvaliteta, dovoljno je širok i ne toliko prošaran zakrpama i rupama. Može lepo da se vozi a i pomalo baci pogled na predivne pejsaže. Dolazim do nekog vrha i opet račvanje. Pravo se izgleda put spušta na dole a kasnije sam saznala da ide za Golijsku reku. Tu je nekada bio ski lift koji više ne radi i dečije odmaralište. Treba ponovo doći tu ali nekim drugim motorom i popeti se na Jankov kamen odakle je kažu fantastičan pogled. Žao mi je što sada to nisam videla . Iz Golijske reke makadamskim putem koji je odavno u planu da se asfaltira pa preko Odvraćenice može da se stigne do Raške. Taj put je trenutno u jako lošem stanju posle onih obilnih kiša a inače prolaze vozila tuda. Ja ga sada preskačem. Skrenula sam levo ka Dajićima i malom ski liftu. Ovde se put još malo penje ali predeo postaje pitomiji i oseća se češće ljudsko prisustvo. Ima kuća, vikendica i neki kompleks u izgradnji , budući omladinski centar ako sam dobro zapamtila. U blizini je izletište na koje meštani Ivanjice izlaze vikendom da prošetaju, roštiljaju i uživaju u prelepoj prirodi. Tu bi negde trebalo da bude i Tičar ( Dajićko) jezero u toj lepoj gustoj četinarskoj šumi , na visini od 1400m, ali ja nisam imala više vremena za istraživanje. Trebalo se vratiti nazad u civilizaciju i nastaviti u pravcu ka moru. Prvobitna ideja je bila da stignem do Plava ili Gusinja i tu prenoćim pa ujutru pre polaska malo obiđem ova mesta ali sada to više nije bilo realno. Već je bilo tri, četi sata popodne a ja sam se još uvek nalazila u središtu Golije. Povratak u podnožje je bio mnogo lakši i kraći od uspona. Ono parče makadamskog puta od dva kilometra nisam ni osetila. Makadam je stvarno lep, utaban, put širok i gotovo ravan. Za čas sam se spustila dole pomalo tužna što nisam dovoljno uspela da zavirim u svaki kutak ove tajnovite predivne planine koja je još uvek sačuvala svoju autentičnost pred čovekom. Vraćam se ka Ivanjici i na raskrsnici obeleženoj tablom skrećem desno ka Ušću. Ovde se put ponovo vijugavo penje istočnim obodom Golije pa se spušta u dolinu reke Studenice i tako uz nju stiže do Manastira Sudenica . Fantastičan put za vožnju i uživanje. Svega ima, i krivina i predivne prirode. Vozila sam ovuda pre dve godine sa Petrom, on mi ga je i pokazao. Doduše drugim motorom ali mi je u sećanju ostao kao nešto prelepo. Mislila sam to je zato što zaljubljeni sve vide ružičasto , pamte zajednička mesta kao čarobna čak i kada ona to nisu pa sam se zato nećkala ponovo da idem istim putem. Bože, koliko sam bila u zabludi. Zaista sjajan put kroz predivnu prirodu. Čak i ako niste zaljubljeni zaljubićete se sigurno. U reku, u šumu u odsjaj sunca, u Drvo ljubavi u mir i tišinu predvorja manastira i poželećete ovde da ostanete duže ili da dođete ponovo. Posle predaha na klupi u dubokoj hladovini pored česme Manastira Studenica nastavljam malo bržim tempom ka Raškoj, Novom Pazaru do Rožaja. Treba nadoknaditi vreme… Odlučila sam da je za danas dosta da uđem u Crnu Goru i stignem do Rožaja. Tamo ću da prespavam pa ujutru natenane da obiđem Plav a onda krenem na Prokletije. Prošle godine sam sa Prokletija silazila gotovo po mraku. Ovaj put sam želela da imam dovoljno vremena za laganu vožnju, razgledanje i slikanje svega lepog što mi usput zapadne za oko . U Rožaje stižem po mraku i mrtva gladna. Nikako da promenim ovu lošu naviku. Euforija od vožnje i lepote okolo me obuzmu sasvim, pa se skroz zaboravim i ne stajem dok maltene ne padnem od umora ili od gladi. Ko zna kako izgledam tada pošto se ne retko dešavalo, pa i ovaj put, da me carinici na granici pitaju kako sam, jesam li umorna. Na izlazu iz Rožaja stajem ispred neke pekare da malo dođem k sebi i progutam nešto na brzinu, i da potražim na bookingu neki smeštaj. Odmah mi za oko zapada smeštaj koji po imenu ,opisu a i po ceni obećava da je to ono što tražim. Dva kilometra dalje nalazi se privatno domaćinstvo preuređeno za goste koji žele da pobegnu od gradske buke, da ih šum planinske rečice Županice i miris borova pod prozorom uspavljuju a mesečevi zraci nežno miluju dok nestaju u carstvu snova. A ujutru da se bude uz cvrkut ptica, žubor vesele brze reke , jutarnju svežinu za otržnjenje i zrake sunca za lep početak novog dana. Domaćini su ljubazni porodični ljudi koji žele na što bolji način gostu da približe lepote svoga kraja. I stvarno, otkrila sam novu planinu za istraživanje za koju nisam ni znala da nudi lepotu i avanturu ravnu nekim nama poznatijim. Domaćini organizuju vožnju džipovima po Hajli planini u sklopu Prokletija na granici Kosova i Metohije i Crne Gore, smeštenoj između Rugovske klisure i izvorišta reke Ibar. Najviši vrh je visok 2403 m . Ne znam da li ste znali za ovo, ja nisam a zanimljivo je, posebno za kroseve i off road. A za one koji to nemaju ili ne voze a žele da vide i dožive uvek postoji opcija… pešačenje. Upoznavanje Hajle ostaje za neki naredni put, sada se nema vremena.

Đeram

Duga

Zdravo, Intro grupa je 2500 din. na licu mesta. Potrebno je da dođeš malo ranije, po mogućstvu oko 12h i da me potražiš u šatoru. Napravićemo prijavu i uplatu na licu mesta. Ja sam Maja, obično sedim za stolom pored table gde kačimo vremena. Lako ćeš me prepoznati po kratkoj crvenkastoj kosi Vidimo se u nedelju. Inače intro grupa je od 13 do 13,30h Pošto prvi put dolaziš pročitaj malo informacije na sajtu trackday.rs o pravilima i ostalo. A svakako će biti kratak brifing pre početka, oko 12,45h u šatoru kod table sa slikom staze. Dobrodošao !

Da podsetim, ko želi da vozi u intro grupi u nedelju ima mesta. Kao i ranije prijava i uplata su mogući na licu mesta. Vidimo se.

Drugari, danas smo imali fantastično druženje Mnogo mi je drago što smo se skupili u tako velikom broju, lepo provozali, družili, uživali u lepom vremenu i dobrom gulašu. Puno poznatih lica oko istog cilja a i poznatih nick-ova sa foruma koje sam danas imala priliku i lično da upoznam, zaista su razlog da se čovek oseća ispunjeno i srećno. Hvala svima koji su došli i svima koji su dali donaciju za naše male drugare iz Doma u Sremčici. Nastavljamo sa akcijama, druženjima i vožnjama ! Vidimo se!

1. Bocca 2. Boba 3. Arakis 4. Arso i Slađana 5. Bato Ćalov i Milica 6. Pedja čupavac 7. Wizard666 + 1 8. Sasha P 9. Pustolov + 1 10. SharkY + možda 1 drugar na svom motoru 11. Krmco 12. Marre 13. Lucky Vladano + 3 14. Custi + 1  15. Sv. Ilija +1 + burazer na drugom motoru 16. Makikt

Čestitam Goco i dobrodošla na ovu stranu Avantura tek sada počinje

Mesta još uvek ima u intro grupi pa ko želi može da se prijavi a moguća je i prijava na licu mesta u nedelju. Vidimo se !

Finalni poredak 1000 pro 1. BURNOUT RACING 2. DIJAMANT ARANĐELOVAC 3. SUZUKI SERBIA 4. MOTO LAND DEDA I UNUCI 5. MAJSTORI, MAJSTORI 6. GAGA 600 pro 1. MOTO LAND PRINČEVI NAVAKA 2. TEAM ARES 3. MAX RACING 4. MFC  1000 Rookie 1. SLIP 'GRIP 2. SVI ZA NIŠ 3. TRI KONJSKE SNAGE 600 Rookie 1. YAMASAKAZUKI

U 16,30 poredak je i dalje isti. Trka ulazi u završnicu, još 13 min. do kraja.

Ovo je bila sečena šikana, izrečena je kazna za prekršaj Poredak po klasama u 16h je bio: 1000 pro 1. BURNOUT RACING 2. DIJAMANT ARANĐELOVAC 3. SUZUKI SERBIA 4. MOTO LAND DEDA I UNUCI 5. MAJSTORI, MAJSTORI 6. GAGA 600 pro 1. MOTO LAND PRINČEVI NAVAKA 2. TEAM ARES 3. MAX RACING 4. MFC 1000 Rookie 1. SLIP 'GRIP 2. SVI ZA NIŠ 3. TRI KONJSKE SNAGE 600 Rookie 1. YAMASAKAZUKI

Radi navaktiming.com, pogledajte ponovo Samo kratko na početku nije radio. Za to vreme vremena su standarno mogla da se pogledaju na oglasnoj tabli (za one koji učestvuju u trci) a i preko razglasa se čita poredak.

Evo jedne slikice sa jučerašnjeg druženja. Prolazi leto ,društvance se skupilo da se malo vidimo, ispričamo ko je šta radio u međuvremenu. I nasmejemo naravno. Gde druženje da prođe bez šale i smeha, a nije izostala ni dobra klopica

Dule, čestitam novu mašinu i da se lepo navozate zajedno Pravi lepotan. Dobar je i pouzdan to motor. Kao suvozač sam na jednom takvom ( čak iste boje ) prešla podosta kilometara. Bilo je to pre nego što sam uzela volan u svoje ruke i prešla … još više kilometara Bićeš zadovoljan sigurno. PS: Pogledaću ga uživo ovih dana kad svratim u kraj

Jasno da predrasuda ima, posebno o nama. Zato i kažem, kako ćemo drugačije razbiti te predrasude ako ne dobrim i humanim delima, ako ne pokažemo da nismo bahati divljaci a ni kriminalci već normalni, civilizovani ljudi koji poštuju propise ( ovde mislim na saobraćajne) i neguju vrednosti. Izuzetaka uvek i svuda ima i na žalost prema njima se ovakva loša slika o motociklistima i formirala. Humanitarne akcije svakako nisu ulagivanje nikome. Ali ovde nije tema to već diskusija oko novih pravila kod tehničkog pregleda tako da neću dalje diskutovati..

Goxi, zaboravio si bjb kurs bezbedne vožnje (nije skup ali je jedna od značajnih bjb akcija) a i bjb vikend vožnje... Možda mi se učinilo ali malo mi je grubo zazvučao ton kojim si pisao u gornjem postu o akcijama a i ljudima koji voze motocikle. Oni, mi i jesmo ljudska bića pa bi normalno bilo da nas i ostali pa i oni koji nisu ljubitelji motociklizma tako doživljavaju. Velika većina motociklista koje poznajem lično a i preko ovog foruma jesu dobri i humani ljudi, veliki drugari spremni da pomognu i jedni drugima a i onima koji nemaju veze sa motorima a možda im naša pomoć može za nijansu život učiniti lepšim. Ne vidim zašto nas i ostali ne bi gledali kao takve. Ako sam pogrešno razumela šta si hteo da kažeš izvinjavam se.

Kanjon Mrtvice Bijeli Nerini - Mrtvica

Pod liticama Lovćena, Boka Kotorska

Ada Bojana

Ulcinj