Ne žurite da konačni ishod pripisujete sreći. To što je Darko imao kacigu na glavi u trenutku udesa nije bila sreća, već je tog jutra kad je seo na motor *doneo odluku* da je stavi na glavu. Takođe je davno pre toga *doneo odluku* da kupi kacigu i da je nosi kad se vozi motorom. Teško da neko može da kaže da u ovom slučaju kaciga nije odigrala presudnu ulogu, a to što mu je bila na glavi je bila isključivo njegova odluka, nešto što je *svesno uradio*. Nema to veze sa srećom. Bravo Darko, želim ti sve najbolje u tvojoj moto karijeri i daljem životu!

Mmmmm, Zaher torta... Jednom davno sam gledao na TV-u emisiju o tome kako je nastala ova torta i ostalo mi je u glavi da je obavezno probam ako budem imao prilike... Ako se dobro sećam, originalna Zaher torta se pravi u istoimenom hotelu u Beču; predpostavljam da su je licencirali za prodaju i na drugim mestima... Djuro, super putopis i slike! (kao i uvek) E Bojane, a gde si našao Jesse kofere? Jel' to ima da se kupi u Srbiji il' ti neko doneo odavde??

Predizborni plakat? Vrlo lepo. Verovatno najbolja generacija koju je Srbija ikad imala. :o U jbt, kazaljka na brzinometru je okrenula ceo jedan krug! Mora da si išao bar 300 na sat! ;D Lalajko, bravo! Ne znam šta još da ti kažem... Bravo i za vožnju, i za slike, i za putopis. I stvarno je za pohvalu kad se neko toliko potrudi da sa nama podeli svoje doživljaje; znam da je trebalo i vremena i truda da se ovo napiše i organizuje za BJB. Svaka čast!

Zakonski gledano imao je opremu; samo da me ne shvatite pogresno jakna, pantalone i cizme ne stite od direktnog udarca, tako da mu udarac u grudi jakna ne bi sprecila. Garderobna oprema pomaze samo ako se nadjete na asfaltu i eventualno ublazi pad sa motora (protektori) a to je nekih manje od 1metar visine. Ne treba se zavaravati da smo oklopljeni ako ako smo kompletno odeveni. Prvenstvena namena garderobne opreme je zastita od vetra, kise i hladnoce, a protektori u njima su smesni za situacije gde se direktno udara u prepreku. 1. Zakonski minimum nije dovoljan 2. Nisam video udes pa ne znam dal' bi pomogla ili ne, ali sigurno ne bi odmogla. 3. Jakna, pantalone, čizme i rukavice su mnoooooooogo više od zaštite od vetra, kiše i hladnoće. Tu su da spreče spoljne povrede od klizanja niz asfalt (jakna, pantalone, rukavice), i da u nekim situacijama spreče lomljenje kostiju (čižme, štitnici...). Da nije tako, onda oprema ne bi bila potrebna uopšte.

Da me ne shvatite pogrešno, žao mi je dečka i želim mu da se što pre oporavi. Al' ovo podebljano... Imao udes prošle godine sa povredom, pa i dalje vozi bez opreme. Koji mu je izgovor ovaj put; vruće, smeta, ma ne treba to meni? Šta treba da mu se desi da se nauči pameti? Aj' bar je nosio kacigu ako ništa drugo...

Ovaj broj urezan u blok motora ispod papučice je broj agregata koliko znam. Ovo na nalepnici ne znam šta je, a šta je da je lako bi se falsifikovalo (samo se promeni nalepnica), a ovaj broj urezan (odnosno ispupčen) u sam blok malo teže... Tako da ne kapiram zašto insistiraju na tom broju na nalepnici.

Ja imam dva Rev'It odela i toplo ih preporučujem s' jednom napomenom: nisu vodonepropusna već vodootporna. Duže od pola sata na kiši, i vlaga se oseća. Meni lično to nije bitan faktor pošto kad putujem nosim sa sobom kišni kombinezon. Od svih faktora koji čine moto opremu (zaštita, udobnost, komfor na različitim temperaturama, vodootpornost, cena, izgled) ja sam odavno odlučio da žrtvujem otpornost na vodu pošto je jako teško naći opremu koja zaslužuje 10-ku u svim kategorijama. Po meni ono u čemu Rev'It najviše odskače od ostalih je udobnost. Jednostavno, udobniju opremu nisam nikad ni nosio ni probao. U ostalim kategorijama je tu negde sa BMW-om i Dainese-om rekao bih (minus vodonepropusnost). Rukka opremu nisam imao prilike da probam. Aerostich je takođe fenomenalan, al' je toliko ružan da ja jednostavno ne mogu to da nosim. E sad ono što ja imam od Rev'it opreme... Cayenne jakna je fenomenalno udobna, i s' moje strane testirana od -3 Celzijusa do +47. Ima dve postave koje se skidaju; jedna termo i jedna tanja vodootporna. Komforna u svim uslovima, s' tim što ispod recimo 5 stepeni potreban je i džemper a ne samo majca kratkih rukava ispod jakne. Ima jedno 20-ak džepova, bez preterivanja. Veoma funkcionalna, i kvalitet izrade je odličan. Do sada mi se jedino malo odšio jedan poklopac za džep na grudima gde držim foto aparat (stalno ga otvaram i zatvaram sa rukavicama u vožnji). Ima dva 100% vodonepropusna džepa napred (testirano ). Ja imam ovu svetliju. Dakar pantalone isto fenomenalno udobne; sve što važi za Cayenne jaknu važi i za ove pantalone, s' tim što nemaju 20 džepova već 4. Dva su 100% vodonepropusna takođe. Isto dve postave koje se skidaju. Jedan jako koristan detalj: između kolena (ovaj crni materijal što se vidi) su od kože, pa kad si u krivinama i bacakaš motor levo desno ne kliziš s' motora. (P.S. Ne znam kome je palo na pamet da napravi svetle pantalone za motor; moje su crne.) Air jakna... Opet super udobnost, a i cena joj je prilično pristupačna. Ovo je isključivo letnja jakna. Imam još dve "rupičaste" letnje jakne drugih proizvođača, i jedan problem koji stalno primećujem je da kroz njih vetar struji direktno u telo, pa pri dužoj vožnji taj vruć vetar ume da bude iscrpljujući (nekako se posle vožnje osećam isušen k'o grančica). Kod ove Rev'It Air jakne izgleda da ima dodatna membrana unutra, tako da vetar ne struji direktno u telo, nego nekako oko te membrane, pa lepo luftira ali ne iscrpljuje. Ja imam ovu tamniju. Mistral pantalone (moje su starija verzija i izgledaju malo drugačije) su letnje pantalone, al' su OK i za recimo jesenje i prolećne temperature. Imaju dodatnu membranu koja se skida i koja ne propušta vetar. Udobnost im je isto za desetku. Eto... Još samo da dodam da Rev'It rukavice ne preporučujem. Imao sam dva para; jedne su trajale bukvalno dve nedelje, druge 6 meseci. Nisu skroz od kože, nego su neki delovi od veštačke kože koja se jako lako haba.

OK, evo ovako... Ne može da se vidi odpozadi gde je amortizer, nego uradi sledeće: 1. Na desnoj strani motora imaš ovaj plastični poklopac ispod filtera za ulje. Uzmi skini ga; ima tri šrafa jedan gore i dva dole ispod (imaš u alatu koji je stigao uz motor one male torx šrafcigerčiće): 2. Pogledaj unutra, iznad lanca, i videćeš nalepnicu koja je verovatno skroz umazana uljem i prljavštinom pa se možda čak i ne vidi: 3. Evo nalazi se tačno ovde; ako je ne vidiš isprskaj sprejom za čišćenje kočnica ili obriši papirom i alkoholom: 4. Evo izbliza posle čišćenja: Možeš da klikneš na ove slike gore da ih uveličaš. Nadam se da će ti ovo pomoći...

ne, nego ovde jos traze broj mashine! Hmmm... pa to ti je taj broj ispod papučice kočnice koji si pomenuo... Piše "Rotax, Made in Austria", i broj agregata... Utisnut je u sam blok motora... Evo sad sam gledao na mom, ima iza zadnjeg amortizera i neka nalepnica sa bar kodom, al' to je kod mene umazano uljem od lanca pa nemogu da vidim šta piše... A i na nezgodnom je mestu... Ajd' pogledaću opet pa da probam da ti pošaljem fotografiju da vidiš gde se nalazi...

Jel' govoriš o serijskom broju motocikla, onaj što počinje sa WB...?

Isti onaj ko bi ti održavao GS seriju. Imaš PP. Ima, ima...

Pa ko bi mi verovao da nije? E a zamisli da sam ga udario, pa posle morao da objašnjavam osiguravajućoj kompaniji kako sam slupao motor... "Vozim se ja tako i naletim na noja..." :D

Ne znam, verovatno se jede. Emu je sa Novog Zelanda, ovde u SAD ih nema (sem ovog jednog valjda). Al' vidi, ova kokoš uopšte nije mala; jedno metar-trijes', metar-četres' rekao bih, ne bi se dobro proveo u sudaru sa njom...

Ja se sa životinjama redovno susrećem; najviše sa jelenima. Ovde u SAD oni su ozbiljan problem i za vozače kola i za motoriste. Jedan od najpoznatijih američkih instruktora za moto bezbednost je nedavno poginuo u sudaru sa jelenom, a takvi tragični sudari se na žalost dešavaju redovno. Iz svog iskuskustva i iz priča drugih mogu da ponudim samo jedan savet: kad vidite životinju usporite, i to mnogo. Ako treba i 10 km/h dok niste sigurni da vas je životinja videla i odlučila na koju stranu će da beži. Životinje su nepredvidive i često ono što je nama nelogično (istrčavanje direkt pred točak) je njima u strahu ponekad sasvim logično. Dovoljna je jedna oveća mačka da te zbaci s' motora i ajd' zdravo. Jeleni su posebno problematični; oni imaju običaj da trče baš *prema* motoru. To im je nekakav instinkt čuo sam, da kad ih nešto pojuri izbliza oni potrče ukoso prema napadaču da ga zbune i da ih napadač pretrči. Nisu navikli na napadače koji idu 100 na sat, jbg. Takodje, šumske životinje su najviše aktivne u rano jutro i predveče. Dakle tada je potreban najveći oprez. Evo i par slika najčudnije životinje na koju sam do sada naišao: U pitanju je emu, iz porodice nojeva. Odakle on u Kaliforniji pojma nemam; mora da ih neko uzgaja tu u blizini pa im je ovaj pobegao.

Dobio bi na poklon dve lepe metalne narukvice i besplatno prenoćište kod njegovog poslodavca. To podmićivanje ovde ne postoji. Panduri su dobro plaćeni pa nemaju ni razlog da primaju mito; zašto da rizikuju službu (i zatvor!) za neki sitniš? A biti pandur je ovde poštovano zanimanje. Ali vidi, 'oće oni i da ti povremeno progledaju kroz prste (ne za pare! to se nikako ne radi!). Treba samo da se ponašaš kulturno i da nisi napravio neki veliki prekršaj (vozio pijan il' bez dozvole na primer). Neki panduri su strogo po Pe-Esu i uvek pišu, a neki su više u fazonu "dobro ajde ovaj put, al' uspori malo".

Ha, ha, znam tačno o kojoj pumpi pričaš. Mesto se zove Punta Gorda, na pola puta između Kambrije i Big Sura. U krugu od tačno 74 milje (~119 km) ta je jedna jedina. Cene goriva su i dalje "jako" pristupačne... Ma jok, nije nam ništa pokvario, radi čovek svoj posao. Ja obično računam na dve-tri kazne godišnje... Jbg, i to je deo ovog sporta koji volimo... Evo ga jedan moj prošlogodišnji susret sa organima reda i mira: Svi ste dobrodošli.

Bravo!!! To se zove avanturista! ;D ;D ;D

Nadam se da ćeš sve probleme koji te čekaju imati *pre* puta a nijedan na putu. Samo polako i guraj napred.

Sledi par sati vožnje kroz takvu hebenu hladnoću kakvu nisam skoro osetio, dok je RSVMillenian uživao u grejačima za ruke i velikom vetrobranu... Zaustavljamo se na 80 milja (~129 km) od L.A.-a da se uz pomoć čorbe (RSV) i kajgane i kafe (ja) ugrejemo. Poslednja deonica puta nas vodi preko Tehačapi planina (Tehachapi Mountains). Tačno 16 milja uspona, hebeno hladnog, zatim planinski prevoj Tihon (Tejon) na nadmorsoj visini od 1275 metara, i onog trenutka kad smo počeli da se spuštamo od prevoja temperatura je počela da raste. Što smo se spuštali bliže prema Los Anđelesu, to je bilo sve toplije, i kad smo prošli pored table "Dobrodošli u Los Anđeles" temperatura je bila čak prijatna za vožnju. U moju garažu smo se uparkirali tačno u 3:30 posle ponoći. Putna statistika: 655 pređenih milja (~1054 km), za ukupno 10 sati i 10 minuta u sedlu. Ono što brojke ne mogu da pokažu je količina zadovoljstva kojom nas je ovaj izlet ispunio. Iako smo imali samo jedan dan umesto planirana dva, ipak smo odvezli najbolju deonicu Rute 1, i proveli se do džadža. Posebno mi je drago što je RSVMillenian konačno imao priliku da se provoza obalom Kalifornije, o kojoj ga redovno smaram. Kaliforniju napušta sa lepim uspomenama na krivudave puteve, palme i more kojih će uvek moći rado da se seća kad god bude čistio sneg ispred svoje kuće u njegovom voljenom Čikagu.

Noć je već uveliko pala, i vreme je bilo da – se krene nazad za Los Anđeles. ;D Da, ništa od spavanja ovde, RSVMillenian mora da 'vata ujutru avion za Čikago. Menjamo se motora, i krećemo za L.A. Moram da primetim da je RSVMillenian odlično izveo ovo oko zamene motora. Preko dana dok je bilo toplije, vozio je manjeg GS-a koji nema vetrobran, a uveče kad je temperatura pala čak i do 3 stepena Celzijusa, prešao je na velikog GS-a sa vetrobranom... ...dok sam se ja na malom smrzao k'o da ne kažem šta... Al' dobro, ko mi je kriv što sam zaboravio da ponesem postavu za jaknu... Put nazad nas je vodio ne uz okean već kroz unutrašnjost, jer je tako brže. Držali smo dobar tempo, a onda u sred neke šumetine RSV mi signalizira da stanemo. Veliki GS je prijavio problem sa kočnicama. Zaustavismo se pored jedne usamljene bandere, jer drugog svetla u krugu od 10 milja nije bilo, a ja naravno baterijsku lampu nisam poneo. Proverih nivo tečnosti za kočnice – izgleda OK. Proverih creva - nigde ništa ne curi. I prednje i zadnje pločice su OK; čak su zadnje zamenjene prethodne nedelje. Hmmm... Kratkom test vožnjom ustanovim da je problem sa zadnjom kočnicom; pulsira kao da je ABS aktiviran. Prednja radi OK. Ništa, zaključim da je verovatno ABS senzor na zadnjem točku trokirao pa se pali i kad treba i kad ne treba. To ne možemo da popravimo u sred noći tu gde smo, pa nastavljamo dalje, s' tim što se RSVMillenian ostatak puta neće oslanjati na zadnju kočnicu već samo na prednju.

Šetnja plažom... A zatim klopa u nekom fensi restoranu koji nam je preporučila teta od koje sam kupio zastavicu... Za one koji ne znaju šta u Americi znači "fensi restoran", evo ukratko prevod: sirotinjske porcije po bogatim cenama. Al' dobro, klopa je bar bila ukusna, a i pogled valjda doprinosi ceni: E sad Keneri Rou (Cannery Row)... Ulica koja je ime dobila po pogonima za kozerviranje ribe (keneri), od kojih više nema ni traga ni glasa – ostalo je samo ime – a koja je danas načičkana restoranima, noćnim klubovima i kafićima. Zašto je ova ulica interesantna? Zato što se ovde jednom godišnje okupljaju najveće face moto sporta. Razlog? Četiri milje (~6 km) udaljena trkačka staza Laguna Seka (Laguna Seca), gde se svake godine održava Moto Grand Prix. Nikija Hajdena ovaj put nismo sreli.

Ujahasmo u grad, i pronađosmo parking u blizini ulice Keneri Rou (Cannery Row). Zašto baš tu, objasniću ubrzo... Sunce je već zašlo, i dnevna svetlost je polako počela da nestaje. Napravismo predah na korzou pored okeana... A pošto je ovo turističko mesto, gde je okean tu su i prodavnice suvenira, pa se RSVMillenian izgubi u jednoj od njih dok ja ostadoh napolju da slikam 'tice... Ova mi je dozvolila da joj se približim na jedan metar; da imam bolji foto aparat slike bi bile baš do džadža: Zatim krenuh da pronađem RSVMilleniana, i nađoh ga u prodavnici zastava i grbova. Naravno, odmah potražih srpska obeležja i nadjoh nas između velesila kao što su Palestina, Tanzanija i Sejšeli... Zatim mi pažnju privuče polica sa zastavicama, i kad ugledah ovo zamalo padoh u nesvest: Zastava države koja ne postoji već, koliko, 16-17 godina? U nekoj bezveze prodavnici u malom kalifornijskom mestu! Naravno da sam je kupio. ;D

Vožnja obalom Kalifornije u malom crvenom kabrioletu je san mnogih Amerikanaca; evo jednog kome se san ispunio: Kratka lekcija iz fotografije: kada slikate *prema* suncu, slike će biti malo žnaru i bez boja: A kad slikate na suprotnu stranu od sunca, onda će izgledati lepše: Samu vožnju ovim putem je teško opisati. Vozim ovuda jednom mesečno, i svaki put se oduševim kao da mi je prvi put. Miris mora, vijugav put, prelep pogled i sa leve i sa desne strane... Jednostavno me zaboli vilica od osmeha koji mi ne silazi sa lica. Od Moro Beja, gde smo sišli sa autoputa, do Montereja, naše odrednice za danas, ima nekih 125 milja (~200 km) najlepših predela cele Amerike. I dok se sunce polako spušta u okean, i senke drveća pored puta postaju sve duže, približavamo se zalivu Monterej, gde se nalazi i istoimeni gradić...

Pozdravismo se sa ljubaznik čikom, i nastavismo dalje. Još malo i stižemo do brda i planina, a samim tim i najinteresantnijeg dela Rute 1... RSVMillenian levo, Pacifik desno... Prelepa obala Kalifornije... Slike su malo mutne jer sam sve slikao iz pokreta... Zatim ubrzo – prvi uspon, a sa njim i krivineeeee! Okean levo, planine desno, krivine u sredini. Ima li šta lepše? Prijatno sam iznenađen kako su dobro ispale ove slike, s' obziroma da sam vozio kroz krivine jednom rukom, a drugom slikao RSVMilleniana *iza* mene: Pacifik... ...i Ruta 1 koja vijuga tik uz njega...

Približavamo se gradiću Moro Bej (Morro Bay), koji je udaljen 210 milja (~338 km) od mog stana u L.A.-ju... Malo iza Moro Beja stajemo da sipamo gorivo, i pojedemo po sladoled na ovoj plaži: Bile su tu i neke tete koje su se švrćkale okolo, al' nismo imali vremena da se pozabavimo njima... U ovom gradiću takođe završavamo sa autoputom i izlazimo na – Rutu 1!!! Ali pre nego nastavimo, pada toplije oblačenje jer je ovaj put tik uz okean, a samim tim i hladniji. Baj baj četiri trake i kamioni, helou dve trake skoro prazne, okean i krivine... RSV-u se put odmah svideo, pa je dodao gas, prestigao me, prestigao ovaj auto, i krenuo u juriš ka krivinama... "Hmmm.. Mislim da sam mu rekao da na pravcu vozimo sporije da ne privlačimo pažnju određenih drugova na sebe", mislih u sebi dok sam posmatrao ovog momka koji se igrao sa zmajem na plaži. "Ili sam možda zaboravio da mu kažem", pomislih kad uvideh da smo upravo premašili 150 km/h. Odmah iza prve krivine u susret nam dođe neobični crno-beli auto. Čim smo projurili pored njega, primetih u retrovizoru da koči, pravi polukružno, i kreće za nama upalivši na krovu nekakva šarena disko-svetla. RSV stade pored puta da sačeka ovaj auto; stadoh i ja. Fin gospodin izađe iz kola; kaže hoće da pita nešto RSVMilleniana. Da li RSV zna koliko je ovde ograničenje? RSVMillenian mu odgovori da naravno da zna – 100 km/h. "Tačno!", reče fini gospodin, i uruči RSVMillenianu pohvalnicu za dobro poznavanje propisa: Oduševljen, RSVMillenian onda dade ovom finom gospodinu $273 kao donaciju za fond održavanja cveća pored Kalifornijskih puteva. Iz meni nepoznatih razloga, gospodin meni nije tražio donaciju, no ja se zbog toga nisam naljutio jer sam prošle godine uplatio tri ovakve donacije.