Sledeća stanica je bio Portorož, Slovenija. Tamo ja imam strica koji mi je bio na svadbi, i da ne bi tog dana, sada bih rekao da ga nisam video oko 30 godina. On je ostario, Portorož se izgradio ali se nije mnogo promenio. Sledećih par fotki predstavljaju put kojim sam ja sa mojim ćaletom, pokoj mu duši, šetao do plaže, a sad sam tuda proveo svog sina. Zatvorio sam neki lični emotivni krug. Portoroška marina. Ima deo za male i za velike brodove i da mu j...m mater ako su se i ti brodovi uopšte promenili. Sve je bilo toliko isto da sam bio zanemeo.

Dan kasnije smo opet bili na putu. Putovali smo danju, nije bilo razloga za noćnu vožnju. Nismo žurili, naspavamo se, doručkujemo pa lagano. Kad nekome dojadi, pauza.

Ovo mesto je pod Alpima, što će reći da nema baš od čega posebno da se živi osim od turizma. Zbog toga su po padinama jedna do druge ski staze a u naselju dečije igralište. Ali kakvo! Uzevši u obzir gde je, koliko je udaljeno od svega u Austriji, koliku površinu zauzima, u kom su stanju sprave i sređenost svega a nigde dece, ja sam bio zadivljen. I moj sin isto. Da je njega neko pitao, ovde smo mogli provesti čitav odmor, sve četiri sedmice. I, onda, onako usput, negde uz put, cvećnjak. A ne izgažen. Šta više da kažem. Il' nema nikoga da ga gazi il' su jednostavno kulturni.

Da ne zaboravimo da smo ipak bili na selu. Konji i livada. Crkva je tu da upotpuni i zaokruži celokupni utisak.

Iako smo samo jednom prenoćili, iskoristili smo svaki slobodan trenutak da malo protegnemo noge i udahnemo čistog vazduha. Ne da se spavalo, nego... uh...

Ali se to nije dogodilo. Brisači su ostali mirni a pogled i brdski prizori su bivali sve lepši i lepši. Kada smo stigli kod naših prvih domaćina u nizu, u Bad Mitendorf, pogled s njihovog prozora je bio predivan. Njima je on već, naravno, dosadio a još kad padne sneg... Napada do krošnje ovog drveta. Mogu misliti koliko su srećni tada. Ja sam bio tipičan turista pa sam bio oduševljen i baš me briga za zimu. Tada se i ja zavučem u svoju pećinu i zimujem svoju brigu. Mercedes je našao svoju hladovinu međ` ružama. Nije se bunio.

Grickalice su bile dostupne tokom vožnje ali klopa, ručak, e za to smo pravili pauze. Ovo na slici je bila prva. Napekli smo piletine, spremili hleba i paradajza i najeli se samo tako. Ako sam nešto naučio od roditelja je da se na put bez jela ne ide. Druga stvar je da hrana, bilo gde na auto-putu nije ni približno kvalitetna i ukusna. Dakle, samo maćado. Nedugo zatim, svi osim mene su dremali. Dok su se lagano budili iz poslepodnevne dremke, na vidiku su već bili Alpi. Austrija. Prva stanica. Ovde Malena ima rodbinu koju je viđala s vremena na vreme kad se utrefi da oni i mi napravimo odmor pa se sretnemo u mojoj tazbini. Sada smo ciljano išli da se sretnemo. Kao što rekoh, Alpi. I priznajem, zadivljujuće izgleda ova mešavina dolina, istinski zdrave, zelene boje i ogromnih stena u pozadini. Oblaci su svo vreme bili pretnja. Skupili su se i samo čekali povoljan trenutak da istresu sve i kap.

Početkom jula 2014. godine, moji najmiliji i ja smo krenuli na davno isplanirali put. Moglo bi se reći da smo išli u krug ali to će se već samo kazati. Pred moj prvi polazak u Indiju, bio sam još unapred sasvim siguran da će mi nedostajati pa je već tada pala ideja, kako iskoristiti vreme posle dolaska. Rešili smo da obiđemo rodbinu koju zaista dugo nismo videli i da uživamo u svemu tome. Vreme k`o vreme, da li nas je poslužilo ili nije, nisam o tome toliko vodio računa ali zdravlje jeste. Zdravi smo svih petoro krenuli, zdravi se vratili. Ko je peti? Kako ko je, kakvo je to pitanje. Pa Mercedes. Planirali smo da ne prelazimo više od nekih 600 kilometara u cugu. Osim prve deonice. Ona je bila skoro 800. 600km je šest do sedam sati vožnje, deca su već navikla na tu razdaljinu (napravili smo par proba po Nemačkoj da bi uvideli šta nam sve treba i kako to oni podnose) a i meni sve preko toga već počinje lagano da smeta. Malena još nije sela za volan Mercedesa. "Ko će da vozi toliki auto? K`o brod je!" Ne znam na kom brodu je bila ali dobro, polako, polako, ima kad. Svaka slobodna zapremina u vozilu je bila popunjena. Naslednici su još uvek mali pa im mesto za noge ne igra nikakvu ulogu. Zato su dobili ekrane i crtaće, spotove, pesme, priče, dečije filmove, igračke, knjige itd. Plus zatamnjena stakla. Dobro, ni napred nije ostalo mnogo mesta za zezanje ali to je uvek bila neka klopa. Malena, ja ne znam kako se nije ušinula, dodajući raznorazne grickalice i piće nazad. Inače branim da se u kolima jede i pije ali je ovo em bila posebna okolnost, em sam stavio i jeftine presvlake i gumene patosnice pa kako nam bude.

Nema ih u Srbiji. Bar ne zvanično. Kum se interesovao i raspitivao ali jok, mrka kapa.

...

Joj, dobri moj @ProMaster ne sećam se više.

Parkirasmo se u centru. Preko puta najvećeg restorana. Ono restoran uzeti sa rezervom i obzirom u kom delu sveta sam se nalazio. Unutrašnjost se ne vidi sa moje slike ali tamo su bili stolovi, tv i gledala se utakmica kriketa između Indije i Pakistana. Uvek zajeban derbi. Uglavnom, prišao sam, gazda se ponadao mušterijama za klopu, ja baš i nisam bio toliko oduševljen mirisima koji su ga okruživali ali onda je prišao "šporetu". To je ono ispred sa šerpama. Jedan korak i sledećeg trenutka je zaglušujući oblak muva zazujao oko njega i mene. Nudio mi je ko zna šta ali sam ja pazario dve flaše indijske koka-kole. Zatvorena flaša nije rizik. Sve ostalo, jeste. Uzeo sam još i kesicu nekog čipsa, šta li je bio. Meni bi dovoljno. Posle nekih 5 ili 6 sati bili smo u hotelu. Posle gužvi na putu, vožnje kroz sever Mumbaja između automobila, što je, rekoh već, bilo do jaja zabavno, motori su bili srećno vraćeni tamo odakle smo krenuli. U međuvremenu, obreli smo se na jednoj raskrsnici i nismo znali gde ćemo. Nismo imali pojma kuda da idemo. Stadosmo pored neke pumpe za gorivo i krenusmo da se raspitujemo. Bili smo atrakcija. Ne samo što smo vozili Enfilde, koje u Indiji veoma cene, već smo imali i jakne i kacige. E to je već stvarno retkost. Jedan po jedan i napravismo mi fin skup. Jedno dvadesetak ljudi nam je u glas govorilo kuda da idemo. Neko na engleskom, neko na hindi, neko rukama, nogama... Ovamo, tamo, nazad, napred a mi odabrasmo jednog koji nam se učinio najsmirenijim i najstarijim pa ga poslušasmo. Nismo pogrešili. Ipak, lepo je što su se svi, zaista jesu, trudili da nam pomognu. Gde god da smo našli, gde god da smo sretali sa prolaznicima ili se raspitivali za pravac svi su bili krajnje dobronamerni i veoma srdačni. Indian way. Bio sam umoran, prljav, sa upalom šaka i ruku do ramena, ni noge nisu bile baš kako treba, ali sam bio zadovoljan. Lepo sam se proveo. Već tada smo planirali sledeću turu koju nismo ostvarili. Odlučio sam da kupim kacigu jer one koji oni nude su stvarno loše. Jedan od nas je već bio kupio sebi jednu i rekao mi je gde je prodavnica. Neću da mračim na kraju ali reći ću samo da sam džabe kupio novu kacigu i rukavice. Nije mi žao novca, sve i da je bila skupa, a nije, oko 20€, dovoljno dobrog kvaliteta, već međuljudskih odnosa. Žao mi je što sam kasno shvatio da je u stvari potreban samo jedan seronja, samo jedan drkadžija, sa kojim ponekad imam posla, pa da do drugog izleta ni ne dođe. A baš smo našli jedno lepo mesto... Ko ga j.... Neki drugi put, sa nekim boljim ljudima. Bar znam s kim više da ne pravim bilo kakve planove.

Radilo se o veštačkom jezeru, od betona, koje je bila neka vrsta brane za par potoka u okolini i tako je sistem cevi napajao vodom naselja u okolini. Pametna ideja za oblast gde šest meseci ne padne ni kap kiše ali to nama nije bilo od bilo kakve koristi. Priroda je bila... Ma ništa nismo videli. Nigde nekog lepog drveta, livade, ništa. Loši putevi još lošija, siromašnija priroda koja ih je okruživala. Tu mi je već bilo dokurčilo traganje za nepoznatim, za nekom zadivljujućom lepotom i insistirao sam na dužoj pauzi. Ne baš pored cevi ali negde, jebi ga, negde gde ima bar hladovine, ako ništa drugo. Krenuli smo dalje i našli se na raskrsnici. Super je bilo što je tu bila i jedna velika karta. Nezgodacija je bila u tome što su oznake bile napisane na hindi jeziku. Onda smo krenuli da je posmatramo. Kao što naučnici posmatraju crteže iz slika pećinskih ljudi i pokušavaju da skapiraju na čemu su bili dok su urezivali sve ono po zidovima. Mi smo videli reku, jezero pored kojeg smo, je li, bili, zatim neke šine i tako smo se mi skroz smorili dok nije stao jedan auto pored nas. Izađe čovek, pozdravi se s nama, poželi nam prijatan vikend, objasni nam gde smo i gde treba da idemo i ponudi nam viski! Viski!? Vidiš li motore, dobronamerni čoveče? Vidiš li sunce koje prži u nameri da nas istopi? Da sam popio čašicu "vatrene vode", samo bih legao pored znaka i sačekao ponedeljak. Hvala lepo. Ode on sa svojim društvom a mi stigosmo do nekog naselja u kojem smo napravili dužu pauzu.

I ko je do sada čitao ovo što sam napisao, jedini zaključak bi bio da sam se smorio za sve pare. Ali moj osmeh govori upravo suprotno, zar ne? Jebeš ga, ko vozi motor ne razmišlja o udobnosti već o zabavi, neizvesnosti, drugačijem doživljaju okoline. Kao što mi jedan stari bajker reče, samo pas koji gura glavu kroz prozor automobila u pokretu i vozač motora znaju zašto to rade. Bez brige, neću da ubeđujem bilo koga da sutra ide i polaže za motor. Meni je to veoma zabavno. Ko nije spreman na dva tvrdo kuvana posle dva sata jahanja vrućeg, u slučaju Enfilda veoma vrućeg vazduhom hlađenog motora, neka ni ne počinje da razmišlja o ovome. Posle par pauza, prilikom kojih sam ja uvek menjao majice jer su bile potpuno mokre, skrenuli smo sa glavnog puta i krenuli lokalnim. E tek je to bilo zezanje. Rupa rupu stiže, kamioni, autobusi, traktori, ma svi oblici i vrste transporta su bili zastupljeni. S vremena na vreme smo obilazili i stada ovaca i koza. Slobodno lutajuće krave neću ni da spominjem. Njih više ništa ne može ni da uplaši ni da natera da se kreću brže. Lagano, nogu pred nogu, bez osvrtanja prelaze glavne puteve sa veoma gustim saobraćajem. Auto-put, pa šta? Samo lagano i bez nervoze. Opuštenija bića još nisam video. Iako su mi se te rupe činile napornim, sada, sa malo dalje distance mi je to sve bilo zabavno. I opet, ne mogu ni da se setim gde smo išli ali kad smo stigli, nigde jezera. Cevi, ogromne cevi za vodu. Svuda oko nas. Kuda vode? Odakle dolaze u vražju mater!? Pomislili smo, u stvari se ponadali, da tamo, negde u daljini ima neki izvor ali smo grdno pogrešili.

Budući da o vožnji motora kroz Indiju nisam ni razmišljao, nisam poneo ništa od opreme. Ali se sve može iznajmiti. Pored motora, naravno, koji je 2000 rupija, uzeo sam jaknu, 300 rupija, rukavice 200 i kacigu od 450 rupija. Samo je motor na dan, ostalo je dok ne vratiš. Samo da podsetim da je kurs u tom trenutku bio: jedan evro je vredeo 85 rupija. Povoljnije ne može biti. E sad, sve ima cenu. Jakna je bila dovoljno dobra. Rukavice, pa pre bi se reklo da su bile pogodne za skijanje nego li vožnju motora. Kaciga je bila dobar izbor jer je bila ona "flip-up" kaciga. Donji deo se otvara na gore pa se lakše diše u gužvi i na semaforima. Međutim, postavu nije imala i šnala za zakopčavanje pod grlom je bila iskrivljena. Rezultat, konstatno se čulo klaparanje koje je bilo neprimetno do 40 km/č do užasno iritirajućeg oko 80 km/č. Vetar je ulazio pod kacigu što je dobro ali je to donelo i znatnu količinu prašine. I, da ne zaboravim, imao sam ranu na Adamovoj jabučici al' osmeh ne skidam.

Niko od nas trojice nije znao ni kuda, ni kako, ni kakvi su putevi, ni da li i uopšte ima nekih iole normalnih puteva severno od Mumbaja a da nije auto-put. Na meni je bilo, po dogovoru, da pogledam malo po karti na netu kuda bi mogli. Uvek je neko jezero interesantno pa sam se tako nekako i odredio. Ima ih više ali nigde jedne slike. Sve nekako uopšteno, ne baš potpuno jasno. Bilo je eci-peci-pec i idemo. Auto-put je generalno dosadan za motor, osim ako nije u pitanju Suzuki Hajabusa ili slično čudovište kojem samo prav i dobar put znači nešto. Zato i jesmo pravili par pauza dok nismo odlučili koji put nas vodi do odabranog cilja.

Saobraćaj u Indiji i saobraćajna (ne)kultura, indijskih učesnika u istom, su već nadaleko poznati. Uprkos svemu, odlučio sam se da budem i ja jedan od njih. Ali ne u automobilu, ne, to nikako, to je poslednje što bih učinio ako bih morao. Poslednji primer kojeg mogu da se setim je sledeći. Kamion sa povrćem se prevrnuo na auto-putu. Nije bilo povređenih ali je saobraćaj bio ne u kolapsu, nego u totalnom k...u! Dva sata i 15 minuta sam bio u kolima i nakon tog vremena opet nisam stigao na odredište! Ej, 11km je udaljenost koju sam trebao da prevalim! Poslednji kilometar sam išao peške. Rekao sam vozaču da ide kući kako zna i ume, pozdravio se s njim, poželeo mu sreću, zatim i laku noć i izašao napolje. Bio sam brži peške nego on, ili bilo ko u tom trenutku, u kolima. Međutim, bilo je i onih koji su bili brži od mene. Ne, nisu leteli ni levitirali, vozili su motore. Zato smo dvojica kolega i ja rešili da probamo i mi. Iznajmili smo po jedan Rojal Enfild ("Royal Enfield") pa polako putem u nepoznato. Enfid rajders ("Enfield Riders") je udruženje vozača ovih motora ali ih i iznajmljuju. I, ne, ne radi se o krševima sklepanim od boga pitaj čega, ofarbani u ko zna koje boje već o primercima starim par meseci. Nekoliko hiljada su prešli, istina ali su i dalje bili dovoljno dobri. Moj, onaj dični, tamno crveni u sredini, je imao problema sa prvom brzinom dok je bio hladan, onda se zagrejao pa je bilo milina ali je prebacivanje u nižu pravilo muku. Posle je to prestalo ali je prva bila gotovo nedodirljiva. Znatnu silu sam morao da primenim da bih je upotrebio. U povratku sam imao problem sa gasom na leru. Kad stisnem kvačilo, gasio se. Sreća pa ima elektro-starter mada je to bilo poprilično naporno kroz gužvu i semafore. Osim ovih sitnica, bilo je zabavno voziti motor oko Mumbaja. Pa čak i kroz Mumbaj. Brzo se skapira sistem kretanja i idemo. Čak je i zabavno. Nema mnogo kočenja niti brzog kretanja. Ujednačena brzina, lagano, s vremena na vreme sirena i ćao. Skoro da nema vozila sa retrovizorima. Svi se orjentišu kroz zvukove sirene. Čim neko svirne, onaj ispred pokušava da mu pravi mesto da prođe. Ako prilikom tog sklanjanja zasmeta nekome, onaj mu svirne da se skloni od njega, za to vreme je onaj prvi već obišao i tako. kao listovi na potoku. Samo idu, klize i ne smetaju jedan drugom. Posebna je priča što su motori koje smo vozili posebno cenjeni pa su nas propuštali sa sve osmehom. Zaista mi se dopalo. Nisam mislio da hoće ali jeste.

Još jedan izlet i neću više, majke mi.

Zaista je lepo. Skupo, čak i skuplje od drugi hdelova Švajcarske jer je ovo, je li, fensi kraj ali na to ne mogu da utičem pa i ne razmišljam o tome. Samo gajim zmije u novčaniku i uživam u pogledima, opuštenosti i mirisima.

Na kraju, pogled na jednu stranu, na jezero... ... pogled na drugu, gradić. I naravno, uvek imam vremena za kafu. Kad nema domaće, iz džezve, onda pijem espreso, kratak, crni i bez šećera ali ovog puta nisam, već neverovatno lepo i ukusno pripremljen kapućino "Café Lago", kako se zove i kafić. Neka čokolada, espreso i pena od mleka su bili tako dobro iskombinovani da sam na preporuku konobara morao da odstupim od pravila. I nisam pogrešio. Mađore, obići ću te ponovo, siguran sam!

A opet, tu su i palme, zelenilo kao u sred leta. Neobično lepa mešavina.

Zima bi trebala da je već udarila svom snagom ali te godine beše drugačije. Pored jezera beše kao u poznoj jeseni. Milina od boja. Priroda me uvek iznova oduševi.

Na kraju, jezero. Kad se posmatra na mapi, primeti se da je, onako, poveće a pored njega je utisak kao na obali mora. Stigoh u oblast grada Lokarno ("Locarno").

Posle San Bernandina, kao da sam ušau neku drugu vremensku zonu, južnu Zemljinu hemisferu, šta li.

Opet jednodnevni izlet, opet novembar 2015. godine i opet Švajcarska sa primesama Italije. Dok je na vrhovima švajcarskih Alpa počeo da pada sneg, u podnožju, dakle u seocetu u kojem sam imao prenoćište, je počela subota baš onako kako ne treba. Kiša sa dodatkom vetra. Predivno vreme da se ne ide nigde. Ili da se ode negde, što dalje. E pa, ovo drugo dolazi u obzir jer sam bio u sobi u kojoj, da sam nešto viši, mogao sam da raširim ruke i dodirnem suprotne zidove dok glavom udaram u pafon. TV sam imao, pristup netu takođe ali to sve ima svoje granice. Nije bilo šanse da presedim vikend pored kompa ili nekog drugog ekrana! Kolega i ja smo seli u Golfa i gas! (Dobro, ovo je bila ipak umetnička sloboda i interpretacija kako bi se dobilo na tenziji. Imao sam na raspolaganju iznajmljenog Golfa sa 1,2 turbo benzinskim motorom kao službeni auto i on je mogao sve samo ne da bude brz. Da je mogao da pojuri, jeste ali da je neko uživanje voziti ga van grada, nije. Da je sve ovo bitno u daljem tekstu, iskreno, nije ali rekoh da ne budem nedorečen.) Otišao sam putem kojim sam, vikend pre, hteo motorom ali vreme nije dalo a ni sada nije bilo puno bolje, sve dok nisam prošao vrh. Do tog vrha, koji se zove San Bernandino, temperatura jedva oko nule, niski oblaci, sneg i vlažan put. Pored auto-puta ide i lepši, lokalni put ali on je baš zeznut zbog poledice. Put preko San Bernandina je davno preusmeren na tunel koji se, kratko nakon ulaska, spušta dosta strmo ka drugoj strani planine. U jednom trenutku, klima uređaj u autu je počeo da šizi i da se ponaša krajnje nepredvidivo. Ni kolega ni ja nismo imali pojma šta se zbiva. Motor ide normalno, vuče, ne štuca a klima čas uduvava topao, čas hladan vazduh, čas se zamagle svi prozori, čas su čisti a na displeju brojke samo šetaju. Sve je bilo jasno čim smo izašli iz tunela. Nakon tog vrha, samo sunce. Sve do jezera temperatura nije padala ispod 20°C već je rasla. Za kratak vremenski period smo sa nule i velike vlažnosti došli do toplog i suvog vremena. A pored vode je bilo i više. Milina... Evo i slika da potkrepe priču. Ovako su izgledali nebo i okolina kad sam krenuo.