Dođi u bilo koje manje mesto (ne u Srbiji nego na Balkanu) sa svojim lepim TDM-om pa ćeš shvatiti da ovo što Nidža kaže apsolutno stoji - šacovaće te snajke mlade, lokalni dripci i mlade mame (a i ostatak populacije) - pa ti biraj koja ti je ciljna grupa... Normalno da mladim momcima prija pažnja (a i nama matorijim) - ne vidim tu ništa čudno. Svako će se okrenuti za lepim autom, lepom ženom i skoro pa bilo kakvim "velikim" motorom (ne mora ni biti preterano lep, a nije loše ako je glasan )

Bump i tup - aktuelno još uvek. Nije najlepši na svetu, ali je sjajan prevoz za grad. Stvarno ispravan i korektan skuter. Nudite slobodno u zamenu šta god (imao sam ponude za nameštaj koje mi nisu odgovarale, ali se može desiti da mi nešto i odgovara ). Na primer - ispravan kompresor uz neku vašu doplatu, foto/video tehniku, muzičku opremu i instrumente, neku moto opremu... šta znam...

Da se nadovežem na moj gornji post - šta mislite o Heidenau K74 za zadnju? Ona ima agresivniji profil od T63.

Hajd' i meni pomozite oko izbora guma... Ići će na moju Cagivu Canyon, za potrebe ugalvnom off-road vožnje raznih vrsta, ali, naravno, voziće se i po asfaltu... Da kažem da bi bilo 50/50 ili recimo 60/40 u korist off-a. Nisam težak na gasu i vozim uglavnom u "penzija" modu. Dve stvari su mi bitne - da gume nisu BAŠ katastrofalne po mokrom asfaltu i da mogu da izguraju iz nekog pristojnog blata (ne mislim samo da izguraju, već i da se predvidljivo ponašaju u plitkom blatu gde nije poenta u zaglavljivanju i odglavljivanju već u tome da ne ode guma svojim putem a i motor za njom). Na suvom makadamu i šoderu ide bilo kakva dovoljno izduvana lubenica, tako da šta god da izaberem ispuniće i taj uslov... E sad, kontempliram već nekoliko dana i na kraju sam došao do početka - znači pojma nemam šta da pazarim... Dimenzije fabričkih guma su: - Prednja 100/90-19 - Zadnja 140/80-17 Da napomenem da su trenutno na Cagivi Anakee 2 napred i Tourance EXP pozadi i da su i one videle prilično terena, ali su me i doterale par puta do limita (posebno su za bilo kakvo, pa čak i najmanje blato potpuno neupotrebljive). Na asfaltu i pristojnom makadamu su obe fenomenalne i pružile su mi hiljade lepih kilometara, vozeći što sam, što natovaren i sa ženom... Takođe, na Yamahi imam Heidenau K60. Zadnja je "standardna" K60 u duimenziji 130/80-18 a prednja je K60 u dimenziji 4.6-17 koja ima dodatni utisnut natpis "Enduro" i crvenu liniju po sredini. Takođe - razmak između "čepova" na njoj je nekoliko milimetara veći od razmaka između čepova na ovoj zadnjoj K60. Možda bi @Bane znao koja je tehnološka razlika između ove dve gume... Ono što sam hteo da kažem je da me ova prednja nigde i ni u jednoj situaciji na ovih par vožnji što sam imao nije prodala, čak ni na blatnjavim kolotrazima - jednostavno uhvati i ide, ne smiče se, dok je zadnja znala ponekad i da vrcne levo-desno, ali ipak kontrolisano. Sad, nakon ovolikog uvoda, da kažem da se neko moje poslednje razmišljanje završilo na kombinaciji Michelin T63 pozadi u dimenziji 130/80-17 i Michelin AC-10 napred u dimenziji 100/90-19. Šta mislite o ovoj kombinaciji? Molim i za druge predloge...

Imam relativno lagano i dovoljno visoko Savršeno ispravno, registrovano godinu dana i redovno se vozi - vidi moj avatar (nema doduše čupave gume ali i ove koje su na njemu videle su pristojnog terena)... Ali gde je tu onda zabava. Barem ti voliš da šrafiš pa ti je valjda jasno... Ovo je moje zezanje - za sada je "enduro diverzija" na levelu 1, polako - biće ako Bog da i level 2 do sledeće sezone Ne moramo svi voziti van asfalta motore striktno namenjene za off čak i ako ih posedujemo. Eno i Kepo hoće da uzme staru Trafiku pa da je izmodifikuje po svojim zamislima - drknuće u to para taman da ga neko "racionalan" ozbiljno pita "a što brate ne uzmeš za te pare odmah to i to...". Ali nije poenta u parama, nego u zabavi

Pa crash barovi su na motoru, bre Seo si za kompjuter a nisi popio kafu... Nema na motorčetu bukvalno ni ogrebotina, a za moje nevoravnje, čak i na samim crash barovima ima samo na levom površinska ogrebotina na jednom mestu koja se ne vidi dok se baš ne gleda (nije skinut sloj plastifikacije tako da se više oseti pod rukom nego što se vidi okom). Seba je stvarno majstorski odradio posao. Uslikaću posle motor "za dnevnik" i neverne Tome

Da nastavimo gde smo stali - a stali smo kod nedelje... Plan je bio da krenemo rano ujutro (da li mi se čini ili se ponavljam?). Plan je iz cuga propao, tako da smo na kraju opet krenuli negde između 10 i pola 11. Na to je delimično uticalo pakovanje, delimično naše razvlačenje, a delimično i moja majka koja nam je spremila pečeno pile . Ja sam sa motora skinuo vizir i obrtomer. Obrtomer je nakon dubokog zarona brljavio od vode, a pride sam shvatio i da su mu metalni nosači koje sam lepio kad sam kupio motor, od vibracija ponovo popustili, pa je bilo bolje da ga lepo spakujem u kofer i u Beogradu na miru učvrstim umesto da pustim da se definitivno raspadne. Eh, da - kofer... Dodatni teret koji sam morao da natrpam na motor i dodatna "otežavajuća okolnost" za taj dan. Pored laptopa... I još kojekakvih gluposti... Tog jutra pozvali smo čoveka koji vozi otpadno meso na hranilište za supove i raspitali se o putu od Grčića, kroz Trešnjicu ka Košljama. Čovek nam kaže da je put prohodan, daje neke bitne smernice i mi puni nade krećemo iz naše "baze" u Ljuboviji... Idemo drinskom magistralom ka Trešnjici. Imali smo dve opcije - da idemo uz Trešnjicu do osnovne škole u Gornjoj Trešnjici pa odatle u Grčić ili da produžimo još par stotina metara magistralom, pa da direktno sa magistrale jednim putem za koji ja nisam imao pojma u kakvom je stanju, krenemo ka Grčiću. Odlučili smo se za drugu opciju i pokazalo se da smo dobro izabrali (donekle nam je vremenski skratilo put). Taj put koji se odvaja od magistrale započinje kao uzak ali fantastičan asfaltni put kroz prelep predeo: Ipak, otprilike kilometar kasnije, asfalt se završava i počinje sasvim pristojan do odličan makadam koji će nas pratiti sve do Grčića. Iz nekog razloga, ja sam bio u mnogo boljem raspoloženju za vožnju nego prethodnog dana, daleko opušteniji i koncentrisaniji pa nam je i putna brzina bila primetno veća. Molim, obratite pažnju da sam opet tvrdoglavo montirao oba retrovizora Naravno, uz put smo stajali da bi konsultovali neizbežni GPS za pravac (GPS ne znači "Global Positioning System", nego "Govedo, Pitaj Seljaka) Nedugo zatim ja objašnjavam Lordu da čak i da nisam sporiji, ne bih išao iza njega blizu jer diže veliku količinu prašine, pa da malo uspori ako hoće da ga snimim dok vozi... Ubrzo stižemo do raskrsnice gde se spajaju 4 puta. Ovaj kojim smo došli, jedan koji se spušta nazad ka drinskoj magistrali negde u Bačevce, jedan koji ide dalje skroz ka Debelom brdu i jedan ka Grčiću. Zastajemo tu za trenutak da odmorimo, ja uredno parkiram motor, spuštam ćopavu, silazim, okrećem se i pričam sa Lordom, da bi trenutak kasnije čuli jedno BUP. Okrećemo se i vidimo moj motor na boku... > Zajedno sa spuštenom ćopavom, na rizli je jednostavno skliznuo malo nizbrdo - dovoljno da se prevagne na stranu. Opet na samom motoru nema ni ogrebotine, ali se ispostavlja da je sada levi retrovizor dobio po pi*ci kao i ručica kvačila... Sećate li se da sam malo iznad napisao da obratite pažnju kako sam TVRDOGLAVO opet montirao oba retrovizora pre polaska... E pa moja tvrdoglavost se tu završila... Srećom je Lord imao rezervnu ručicu kvačila koju montiramo, ja skidam oba retrovizora i nastavljamo put. Nastavlja se dobar makadam koji delimično vodi kroz crnogoričnu šumu, koja se opet povremeno proređuje sa leve strane pružajući sjajne poglede na kanjon... Lord je opet pobegao ispred, a ja zastajkujem i koristim priliku za fotkanje... Stižemo i do Grčića - Lord naravno cepa uzbrdo, a meni nekako nije logično da od te tačke idemo dalje uzbrdo pa stajem za trenutak da konsultujem GPS Ispostavlja sa da sam bio u pravu, Lord se vraća nazad pa se spuštamo do prve raskrsnice i onda nastavljamo putem NA DOLE (ovo je posebno istaknuto za Lorda - znači treba nekad ići i nizbrdo ) Sam spust u kanjon je za teške motore na momente zahtevan - nagibi su veliki i ima krupnog kamenja - nadam se da će naredne fotke moći da dočaraju atmosferu. Ipak, problema nije bilo i uskoro smo se odmarali na mostu preko Trešnjice... Trešnjica je, naravno, prelepa... Dok ja fotkam i snimam, Lord koristi priliku da popravi most (i posle se neko pita šta će mu čekić na motoru...). Put nas dalje vodi u Gornje Košlje... Na prvoj raskrsnici posle mosta biramo levi put koji vodi direktno do prvih kuća na obodu kanjona i koji je donekle lošiji i zahtevniji (samim tim i interesantniji...) Posle ovih prvih kuća put postaje malo bolji. Levo se pruža lep pogled na kanjon... Još malo GPS konsultacija... I pentranja... I na kraju izbijamo kod osnovne škole u Gornjim Košljama. Kao za rastanak i pozdrav za taj dan, jato od desetak beloglavih supova vilo se iznad nas neko vreme... Put od Košalja dalje ka Bobiji je dosta bolji makadamski put. Selo je naseljeno i pitomo (koliko planinsko selo to može da bude). Vidi se da ima naroda, da se njive i livade održavaju... Sam uspon na Bobiju do šumarske kuće nije zahtevan - ima krupnog kamenja i kolotraga ali usponi nisu veliki. Na Bobiji smo napravili pauzu za ručak te u slast proždrnuli (doduše ne celo) ono pile što je spremila moja majka... Pogled na Medvednik... Kod Dobre vode... Koristim priliku i da probam kako ide Lordov motor . Pa zaključujem da ide brže i bolje od mog motora po offu... Delom zato što je fakat lakši i upravo tome i namenjen, a delom zato što nije moj, pa mogu i da ga poteram ko' da nije moj :P Ujedno koristim priliku da fotografišem jednu post-modernističku kompoziciju koju sam nazvao "Suština"... :P Iako je već bilo poprilično kasno, odlučujemo da ipak obiđemo i Jablanik. Idemo putem koji vodi ka Debelom Brdu. Od silaska sa Bobije, vozimo se asfaltnim putem nekih kilometar-dva a onda prelazimo na dobar makadamski put koji je dosta prometan. Skretanje za Jablanik... Nekoliko stotina metara dalje - obilazak... Ideja je bila da dođemo do planinarskog doma na Jablaniku ali greškom u jednom trenutku biramo levi put koji nas vodi direktno u planinu razrovanim šumskim putem... Nakon nekoliko kilometara vožnje, kad smo konačno shvatili da smo promašili put kojim smo prvobitno nameravali da idemo, i kada smo videli da je već prošlo 5 sati popodne, glas razuma pobeđuje, i mi okrećemo nazad ka Debelom brdu, spuštamo se u Valjevo, točimo gorivo i pravac Beograd... U Beograud smo bili oko 8 uveče... Čiča, miča i gotova priča... :P

hehe Enduro diverzija - postaviću i tamo koju fotku biće i njima interesantno...

Proteklog vikenda smo Peđa (Lord Oblivion) i moja malenkost konačno uspeli da sastavimo dugo planirani i odgađani enduro krug oko Ljubovije... Ja sam inače rodom iz Ljubovije i dobar deo terena oko Ljubovije sam peške prošao 90-tih godina sa raznim istraživačima, planinarima ili samostalno. Ipak, setiti se kojekakvih staza i bogaza 20 i kusur godina kasnije nije baš jednostavno, posebno što se stanje puteva menja iz godine u godinu, a ne kamoli 20 godina kasnije... Za enduraše koji još uvek nisu upoznali taj kraj, mogu reći da okolina Ljubovije pruža skoro neiscrpan izvor enduro zabave. Zapad je omeđen Drinom, a istočno se pruža venac valjevskih i rađevskih planina ispresecan klisurama nekoliko planinskih reka (Gračanička reka, Ljuboviđa, Trešnjica sa Tribućom itd.). Iz same Ljubovije bukvalno treba 2-3 minuta da izađete van asfalta na bilo koju stranu. Ideja je bila da iz Ljubovije krenemo na severoistok preko sela Čitluk (i zaseoka Drabić odakle je moj otac rodom i gde i sada imamo staru kuću i imanje) pa preko Savine glavice i Sokolca da se spustimo ka Gračanici i Soko gradu, zatim da se popnemo do ostataka utvrđenja Soko grad iznad manastira. Odatle smo planirali dalje da idemo prema Sokolskoj planini i vrhu Rožanj, i dalje preko sela Carine da izađemo na Proslop. To je ujedno trebala da bude i prva polovina puta - odmor i ručak na Proslopu pored izvora... Odatle je plan bio da dalje nastavimo ka Medvedniku, zatim da pređemo ka Jablaniku pa odatle ka Gornjim Košljama, da se spustimo u kanjon Trešnjice, odatle na Trutinac, pa u Grčić zatim u Gornju Trešnjicu i drinskom magistralom nazad ka Ljuboviji... Kao i svaki plan i taj se, naravno, izjalovio Sve smo dobro počeli - došli u Ljuboviju u petak uveče i prespavali kod mene sa idejom da u subotu ujutro rano krenemo u endurisanje... Iz raznih razloga, to "ujutro rano" pretvorilo se u cca 10h Ipak, krećemo planiranom rutom. Prvu pauzu pravimo vrlo brzo (3-4 km od Ljubovije) kod očeve stare kuće u Drabiću. Lord i njegova verna bedevija I moja enduro klavijatura Kuću i okolno voće održavamo koliko možemo - otac više ne može, a ja, na žalost, jedva stignem da pokosim oko kuće par puta godišnje da se baš ne korovi - valjda ću imati malo više vremena kada mi klinci porastu... Nastavljamo dalje putem koji od pristojnog makadama prelazi u lošiji makadam, a zatim i zarasli šumski put. Nakon jednog batrganja kroz kolotrage zarasle u travu, ja gubim koncentraciju, točak spada sa kolotraga i cima mi desnu ruku, ne uspevam da iskontrolišam gas i da se oduprem desnom nogom i motor završava parkiran u šumi na boku. Sebini crash barovi su odradili posao ZA SVE PARE, na samom motoru nema ni ogrebotine, ali se otkačio desni retrovizor a plastika vizira koja je nalegla na neku granu pokrivila je desni nosač vizira i ujedno napukla - plaćen danak (ne neiskustvu, nego mojoj tvrdoglavosti da sa motorom "lepim za slikanje" krenem u šumu umesto da poskidam pre vožnje sav višak)... Evo kako je to izgledalo: U jednom trenutku opušteno "travarenje"... A već u sledećem, praktična provera nekoliko zakona fizike ... Sve to ide u rok službe, dižemo klavijaturu, i nastavljamo dalje kroz šumu: Malo kasnije stajemo u hladovini da se odmorimo i da ja vratim nazad korman koji se malo smakao u desno u rajzerima. Otpuštam dva imbusa, vraćam nazad korman kako je bio i ovog puta malo jače stežem Put nastavlja dalje kroz šumu da bi par minuta kasnije izbili na malo bolji šumski put gde na žalost gubimo dosta vremena pokušavajući da shvatimo da li da idemo levo ili desno... Srećom biramo pravi put, koji nas u jednom trenutku dovodi do putokaza koji je interesantniji ženskom delu populacije (uveličao sam tablu da se vidi poenta) Kasnije stižemo do mesta koje se lokalno zove "Šarampov" (šarampov je sinonim za šanac/rov, a konkretni šarampov je bio istaknuta artiljerijska pozicija srpske vojske u vreme drinske kampanje u Prvom svetskom ratu). Sa fotografije je jasno zbog čega... Pogled puca na sve strane. Sa te kote može da se kontroliše veliko područje okolo a iza su dva puta kojima artiljerija može da odstupi i dva puta kojima može da napreduje Ovde smo ujedno imali i zanimljiv razgovor sa jednom bakom. Naime, dok smo kontemplirali kojim putem od tri moguća odatle da krenemo, naiđe freza koju je vozio momčić od kojih 15-tak leta, sa prikolicom punom sena, a na senu, kao carica, sedela je jedna baka. Tu ih zaustavimo da se raspitamo za put. Razgovor je tekao ovako: Baka: "Ovaj put skroz desno ide u Jerotiće, ovaj u sredini u Gornju Ljuboviđu a vama deco treba ovaj levi". Mi: "Kakav je taj put, da li je prohodno?" (pošto nam sam početak koji vidimo nije ulivao neko posebno poverenje)... Baka: "A sa čime deco idete?" Mi: "Sa motorima." Baka: "E, sa motorima može! Gde ne budete mogli voziti, vi gurajte motor sporadi sebe i polako..." Ja razmišljam u sebi (kuku i lele - Lord ono svoje kinesko sokoćelo još možda i može da gura a šta ja da radim sa svojim muzičkim instrumentom od 180 kila...). Ali šta ćeš, dalje se mora nastaviti, gurali - ne gurali... SAMO DA NAPOMENEM - OD SADA NA ENDURO SEKCIJI FORUMA NE TREBA GOVORITI "KEPO JE REKAO DA MOŽE", nego "BAKA JE REKLA DA MOŽE" Ubrzo nas i stiže to bakino "guranje" Oko kilometar dalje, kako izbijam iza jedne krivine, vidim duboko blato u dužini od nekih desetak metara preko celog puta i Lorda kako pokušava da digne motor iz njega... Stao je negde na pola, pokušao da se osloni desnom nogom i utvrdio da kolotrag desno faktički nema dna . Spuštanje motora bilo je neizbežno. Dok sam ja sišao sa motora i došao do njega, on je već digao sokoćelo. Odlučuje da nastavi pravo dalje i čupave gume ga ipak na kraju izvlače... Sad je bilo pitanje kuda proterati Yamahu - desno, kroz sredinu i levo nije bilo ni za razmišljanje (bockali smo štapom da proverimo i štap je po pola metra upadao u blato - gore iznad puta je bio nekada izvor a sada je to sve zaraslo - voda je naravno još uvek tu, a K60 koje su na Yamahi ipak nisu toliko "čupave" da duplo težem motoru daju dovoljan grip za čupanje). Zaključujemo da je najizglednije da prođem kolotragom skroz levo koji je delovao najpliće. Nabacali smo u kolotrag gomilu nekog granja i.... ćorak Motor je potonuo do fuzastera, auspuha itd., a pokušaj čupanja samo ga je još više zakopao... Jedina preostala mogućnost je bila da ga izguramo nazad pa da pokušam da ga proteram skroz sa leve strane po ispupčenju iznad kolotraga. Ispupčenje obraslo u travu, širine oko 30-tak cm i naizgled dovoljno čvrsto da Yamaha ne potone - na sredini popreko omanji kanal koji je voda probila otičući i koji smo ispunili granjem da točak može da pređe.. Teraj Miško! I protera ga Miško, ali skroz na kraju kad sam već izašao iz blata, pravim istu grešku kao i prvi put - popušta koncentracija, zadnji točak se smiče sa kolotraga i za trenutak gubi grip, obrtaji začas idu u nebo, guma ponovo hvata i isteruje motor pravo u šiblje pored puta... Na motoru opet nema ni ogrebotine (čak ni na crash barovima) i osim vrlo glupog osećaja, narušenog ega i trenutnog ispizditisa zbog sopstvene gluposti, sve biva u redu... Stajemo nekih stotinak metara dalje da se dobro izduvamo. Obojica smo mokri do gole kože, a ja sam već i prilično umoran... Na tom mestu je lepa livadica okružena šumom. Lord je smućkao sebi neku kafu, ja sam popio sokić od pomorandže, prikupili smo energiju i nastavili dalje. Dobro je bilo što smo tu odmorili, jer nas je koji kilometar dalje sačekala i verovatno "najstrašnija" deonica tog dana. Snimak sa kamere iznad stvarno ne može na najbolji način da dočara "problem", a problem se satojao u dugom usponu sa velikim nagibom, gde je ovaj desni kolotrag bio pun vode i blata (samim tim nije bilo šanse da tuda motori izađu uzbrdo), dok je ovaj levi kolotrag bio dubok i pri dnu pun vode i krupnog kamenja tako da na početku uspona nismo ni pokušali njime da krenemo. Uhvatili smo ovu levu ivicu koja je pri dnu bila za nijansu šira, ali kako je uspon išao tako se i ta ivica sužavala da bi zadnjih 30-tak metara vozili pun gas po zaobljenoj, zemljanoj gredi i molili Boga da se ni jedan točak ne smakne ni levo ni desno (pun gas, jer ako motor stane, izvrtanje je apsolutno osigurano, pošto se nogom ni levo ni desno ne može dohvatiti)... To je jedan od onih momenata kada vas napuca adrenalin i kada se osetite vrlo "živo" (ili što bi u mom kraju rekli "žvaće dupe gaće" ) Nadalje nije bilo puno iznenađenja... Malo smo lutali... Malo vozili kroz šumu... I blato (Lord ispituje dubinu blata čuvenim GOG uređajem (Grana Od Graba)) ... I preko dobrog šodera... Na kraju nas je čekao konstantan spust od par kilometara sa velikim nagibima, oštrim serpentinama, krupnim tucanikom i vododerinama, koji Lordu nije predstavljao problem ali je mene dosta iscrpeo... Ja 'numem brzo i opušteno da teram nizbrdo a posebno sam bio stegnut i oprezan jer mi je ovo bila prva zahtevnija vožnja sa ovim motorom (ono endurisanje po Rudniku ne računam jer tamo nije bilo ni blizu ovakvih nagiba). Izbili smo na oko dva kilometra od manastira na Soko gradu, pa odlučujemo da vozimo do krsta iznad manastira (do ostataka utvrđenja Soko grada) i da tu pravimo pauzu za ručak... Jasno je da je početni plan već u tom trenutku pao u vodu. Kasni polazak, moja relativno spora i oprezna vožnja (u svakom slučaju sporija od Lordove), lutanje i traženje pravog puta, stajanje i odmaranje pojeli su dosta vremena. Sam uspon do krsta nije tehnički zahtevan za prosečnog enduraša (spust već jeste , to znam od prošle godine...). Po dogovoru, gore pravimo pauzu za ručak i fotkanje... Ujedno tu menjamo prvobitni plan - od ranije znamo šta nas čeka dalje do Proslopa, jer smo prošle godine taj deo prošli iz suprotnog pravca i ujedno zaključujemo da će prvi sumrak početi verovatno da nas hvata na Proslopu. Samim tim, drugi deo planirane rute kompletno otpada. Dogovaramo se da se taj dan vratimo nazad do mene u Ljuboviju, i da sutradan preko Trešnjice krenemo ka Beogradu (da vozimo van asfalta koliko vreme dozvoli, ali u svakom slučaju da izvezemo do kanjona Trešnjice i da posetimo Bobiju i Jablanik). Put od Soko grada ka Rožnju pokazao se zahtevnijim nego što smo očekivali. U odnosu na prošlu godinu dosta je propao - krupan tucanik kojim je put i tada bio posut, sada je voda raznela, i nagomilala na pojedinim mestima dok su na drugim ostali duboki kanali. Ništa strašno, ali ipak dovoljno da nas još malo uspori... U podnožju samog Rožnja meni kamera na kacigi prestaje sa radom zbog istrošene baterije, tako da nemam snimljen verovatno najzanimljiviji događaj od ovog dana (u svakom slučaju - najsmešniji, mada meni u tom momentu ništa nije bilo smešno). Naime, na samom početku uspona, na novoprobijenom putu nalazi se baruština od nekih pola metra dubine. Sa leve strane bio je vrlo uzak pojas suvog, ne više od 30-tak cm širine, izdignut iznad bare i odmah pored šuma kroz koju je narod napravio privremeni obilazak oko bare. Lord prolazi tim uskim delom a ja kao kreten za njim. U jednom trenutku Lord mi viče da stanem (u stvari hteo mi je reći da mi je lakše da idem kroz šumu), ja stajem i shvatam da stojim pored najdubljeg dela te baruštine i da motor preteže na desnu stranu. Ja se levom rukom hvatam za drvo koje je bilo pored i nogama zadržavam motor da se ne preturi - sve to traje par sekundi koje se čine kao večnost, meni ruka klizi sa kore drveta i ja instinktivno pokušavam desnom nogom da uhvatim neki oslonac... Desna noga upada do kolena u vodu i blato a motor se pretura bukvalno naopačke u onu vodu... Epilog - ceo motor u blatu, obrtomer pun vode, desna bisaga puna vode, ja mokar i blatnjav do gaća. Da sam uspeo to da snimim pare bih namlatio na jutjubu... Sad kad se setim kako sam se držao za drvo momentalno krenem da se kezim Odmaramo na vrh Rožnja, a ja vreme koristim da makar donekle očistim komande na motoru od blata. Pošto sunce već polako zalazi, sa Rožnja ne idemo preko Carine na Proslop, nego vozimo direktno za Pecku dosta dobrim makadamom. Biće prilike da se propuštena deonica istraži neki drugi put... Toliko za sada... Sledi drugi deo (Grčić, Trutinac, Trešnjica, Gornje Košlje, Bobija, Jablanik...) I video, kad stignem da izmontiram...

Piaggio Super Hexagon 250 GTX, 2002. godište. Ovaj skuter nosi Hondin CN 250 agregat i ima najviši paket opreme koji se fabrički ugrađivao a koji uključuje displej sa prikazom datuma, vremena i spoljne temperature, svetlo u gepeku i utičnicu od 12V u gepeku. Skuter je kompletno u fabričkom stanju, redovno održavan, ništa na njemu nije budženo niti dorađivano i sve savršeno funkcioniše. Kilometraža je prava, kočione pločice i diskovi u odličnom stanju, kaiš i rolnice u odličnom stanju, početkom godine očišćen i naštelovan karburator i promenjeno ulje u agregatu i prenosu, akumulator kupljen prošle godine i odličan. Na skuteru ništa nije lomljeno, plastike uredne bez ogrebotina, gume su starije ali u dobrom stanju, prisutni uobičajeni tragovi upotrebe. Agregat savršeno radi, pali na zub i hladan i vruć, u radu bukvalno šapuće. Na sledećem linku možete pogledati i kraći video snimljen 29.8.2016 upravo u svrhu oglasa za prodaju. Skuter se ne vozi intenzivno jer je registracija istekla, ali se redovno pali i provoza po kraju... Cena je 700 EUR. Ja sam vlasnik skutera, prenos je obavezan, cena nije fiksna i odgovaram na svaki vid komunikacije (privatne poruke, telefonski poziv, SMS, Viber, e-mail....). Skuter može da se pogleda u Beogradu na Miljakovcu radnim danom posle 17h i vikendom u bilo koje doba ako sam u Beogradu, naravno uz prethodnu najavu. Imam još dva motocikla tako da mi zamene za motocikl bilo koje vrste ne igraju nikakvu posebnu ulogu, ali slobodno nudite bilo šta drugo u zamenu ako ste zainteresovani za ovaj skuter... EVENTUALNO (ali samo ako žena da zeleno svetlo) razmislio bih o zameni za neki kineski čoper od 250ccm u pristojnom stanju (Sprint, Mondial, Quingqi i slično) i to uz neku vašu simboličnu doplatu Telefon 064/80-30-543 Slede fotke:

Kepo, ima dosta primera "scramblerovanih" afrika što ti u suštini i želiš da odradiš (oljuštiš od "nepotrebnog" i preradiš za ozbiljniju offroad namenu). Za ovu tvoju namenu ja bih izbarao 750ccm u svakom slučaju (RD04, RD07) i gledao da sam agregat bude u što boljem stanju da makar tu nemaš značajnijih ulaganja (razlika u masi samih agregata mislim da je zanemarljiva za ovo što tebi treba). Kad skineš ceo prednji deo (što bih ja u svakom slučaju uradio ako već idem na neku rally opciju) već ćeš značajno da smanjiš masu motocikla (cenim samo tu da ćeš ujesti 15 kg minimum - plastike, farovi, instrument tabla i celokupna gvožđurija koja to drži). Sa nekim aftermarket laganim auspuhom još ćeš skinuti par kilograma itd... Evo ovde jednog primera sa Afrikom 650 (mislim da može da ti bude dobro kao smernica). http://www.pipeburn.com/home/2013/09/28/88-honda-africa-twin-650-whiskey-throttle.html

Tamo je provereno - bar je bio pre nekih mesec i po

Superkalifradžilistik

Baš dobar vidoje... Ovaj Isaac Feliu ima gomilu odličnih video klipova.

Ne posedujem ovu kacigu niti sam je posedovao ali kad je buka u pitanju, mislim da tu puno faktora utiče. Na primer - kaciga koja mi je pristojno tiha na Cagivi, prilično je bučna na Yamahi. Ali buka se drastično smanji kada malo tiltujem glavu u napred, s tim što mi to onda nije prirodan položaj u vožnji. Sam položaj sedenja na motoru (samim tim i položaj glave u vožnji), položaj i visina vizira, štitnika za ruke i ko zna šta još utiče na to kako se buka projektuje unutar kacige. Ima još jedan momenat - nija svaka buka ista i presudan je naš subjektivni osećaj buke. Šta želim da kažem - kad bi imali merni uređaj i stavili u dve kacige, mogli bi izmeriti da je DB nivo u jednoj viši nego u drugoj, međutim, lako bi se moglo desiti da nam ona kaciga kod koje je izmeren viši DB nivo u stvari bude subjektivno tiša... Meni recimo u dužoj vožnji sa jednom LS2 kacigom zasmeta tačno jedan ton kada izvadim DB kilere iz auspuha (jedna konkretna frekvencija u nižem opsegu koja se javi između 5 i 6000 o/min), dok sa drugom kacigom taj ton uopšte ne čujem ali zato čujem iritantan visoki ton od kotrljanja prednje gume (dual sport guma sa prilično izraženiim kramponima). Pričam o jednom motoru, dok na drugom motoru uopšte nema te vrste buke...

Dobra tema, i glasao sam, ali mislim da se broj pređenih kilometara menja od godine do godine u zavisnosti od milion faktora... Prošle godine sam napravio motorima oko 15.000 km, dok ove recimo ne znam da li sam do sada "ubio" i 3.000 sve ukupno... Totalni manjak vremena i poslovne obaveze me ove godine ukokaše... Ili na primer, moj drugar iz SLO koji uredno pravi između 15-20.000 km, ove godine nije napravio ni 1 - znači 0, krompir, zero... Zašto? Skrljao se na skijanju zimus, povredio rame (zglobovi, tetive....) i ne može da vozi motor još uvek...

Ljubav se preživljava sa vrlo jednostavnim receptom. Vozi kroz naseljeno mesto maksimalno do 60-tak na sat, vozi magistralnim putem na preglednom pravcu 90-100 a ne 160 km/h, kad pred krivinom stoji ograničenje 40 km/h ti uđu u nju maksimalno sa 60 a ne 100 km/h, svirni i kad si apsolutno siguran da te je onaj drugi video - i da vidiš kako ti niko ne "izleće", kako te svi vide, kako i kad budala seče krivinu imaš vremena da spasiš i sebe i njega i da mu opsuješ mater dok se mimoilazite itd... Pa čak i tada, sranja se dešavaju... Znači, kreneš prvo od sebe i onoga što je tvoja percepcija života. Nekome je uživanje da gleda predele kroz koje prolazi, a nekome da oliže gume do ruba... Samim tim i šansa za "preživljavanje ljubavi" se prilično razlikuje...

To su te dimenzije s tim što je moguće da neki proizvođači označavaju prvo spoljni pa unutrašnji fi a neki prvo unutrašnji pa spoljni - jer su na svim sajtovima što prodaju OEM delove dimenzije tih ležajeva navedene kao 30x55x17 i 25x47x15. U svakom slučaju oba su konusna i široko dostupna.

7 - 8 dan... nikad nisam isao u Iasi i ocekujem detaljan zivestaj... mnogo puta sam planirao ali izgleda da narendih godinu dve necu moci Kad budeš mogao obavezno otiđi... Ja sam ovde malo pisao o Iasi-ju http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/77589-privlacnost-karpata-transalpina-i-transfagarasan-2011/?view=findpost&p=1765104

Pa ispod 30 evara nije... 34 funte je na Touratech GB...

Evo i od mene slidža - Seba odradio posao vrhunski.

Nisu samo vozači R-ova problematični u tim grupnim vožnjama. Problem je u psihologiji grupe, kurčenju i dokazivanju ko je veći mužjak... Ja sam imao baš kritičan slučaj prošle sedmice na drinskoj magistrali - vozim auto nekih 80-90 km/h, prava deonica u dužini od skoro kilometar. Kod mene u automobilu žena i dvoje dece. U susret mi ide automobil i iza njega tri motora u koloni. Prva dvojica obilaze automobil koji je išao ispred njih na vreme, dok treći za trenutak okleva a onda, iako očigledno nema vremena da bezbedno obiđe, potpuno nerezonski kreće i to direkt u mene. Kočio sam kao sivonja i pobegao desno skroz sa asfalta da ne dođe do direktnog sudara. Delić sekunde je falio da nastane kuršlus. Prosto sam ostao zatečen jer stvarno nisam očekivao da će mu uopšte pasti na pamet da krene u obilazak u tom trenutku... Da je on umesto motora u istoj situaciji bio sa autom, sudar bi bio neizbežan jer ja "desnije" nisam imao gde osim u njivu. Ovako se, hvala Bogu, provukao... Nisu bili u pitanju R-ovi... U grupnim vožnjama, uvek je neko izvan svoje zone komfora - ili zato što ne ume da vozi ili zato što ima slabiji motor pa ne može da prati dinamiku vožnje ostalih kako treba. Što je najgore, uglavnom ljudi nisu ni svesni da su izvan svoje zone komfora, dok ne bude kasno... U grču su, brže se umore, pod stalnom su presijom da održe priključak... Zalete se pa kasno koče pred krivinu, uleću u besmislena preticanja itd...

Razlog prodaje: "Odlazak u inostranstvo" :D Taj razlog mi je uvek bio ubedljivo najjači... Zadnji put kad mi je jedan lik rekao da mu je razlog prodaje "odlazak u inostranstvo" pitao sam ga "Brate, a gde ideš - do Bosne da natočiš gorivo ili...?!?" :D

Zaista ne znam zašto misliš da svi (ili jedan dobar broj nas) razmišlja kao i ti? Za (očigledno) razliku od tebe, meni materijalne stvari i nisu toliko bitne. Kada bi me poznavao, razumeo bi koliko je ovo što si napisao daleko od moje filozofije života Uopšte ne mislim da svi razmišljaju (ili treba da razmišljaju) kao ja, a materijalne stvari su mi bitne samo u smislu očuvanja živaca i duševnog mira (da ne kažem da sam operisan od materijalnog) Zato sam namerno u svom postu i apostrofirao ono "MOŽEŠ" ... Znači, možda je racionalno kupiti polovnog Golfa za 4000 evara i posećivati majstora na mesečnoj bazi za sitnice, pa kod preprodaje "izgubiti" par stotina evra, ali ja bih ipak radije kupio novu Dačiju za 8000 i izbegao majstore sledećih 5 godina i bolelo bi me dupe posle tih 5 godina da li sam i koliko "izgubio" jer jedino što po mom mišljenju stvarno nema cenu su vreme i živci - ako razumeš šta je pesnik 'teo da kaže... Tek nakon mog posta kolega je objasnio da bi morao da uzme kredit ako bi se opredelio za nov motocikl... A to onda drastično menja celokupnu sliku... Onda tu nismo više u zoni "opušteno MOŽEŠ". Ako treba da se zaduži, a posebno ako bi potencijalni kredit realno osećao na mesečnom nivou, onda naravno da ne savetujem tu opciju. Jer tu onda opet dolazimo do pitanja "očuvanja živaca i duševnog mira"...

Uhhh - kakva dilema Ako možeš da priuštiš sebi nov motor iz salona, što bi rekli braća sa engleskog govornog područja "go for it, and never look back...". Ako ti slučajno ispadne, malo se ogrebe i slično - nema veze - isto bi ti bilo žao i da je polovan... A činjenica da imaš mašinu koju znaš od prvog kilometra, koju upališ - voziš - ugasiš pa tako sledećih nekoliko godina je neprocenjiva... Evo, stvarno intenzivno pokušavam, i ne mogu da smislim ni jedan jedini validan argumenat za kupovinu polovnog motora osim materijalnog momenta (odnosno "paranemije"). Kao, navežbaćeš se dve godine na polovnom pa ćeš onda za te dve godine postati dovoljno "iskusan" da zaslužiš pravo da kupiš i nov?!? - nije nego... Ako ćeš se krljati, krljaćeš se i za dve i za pet i za 20 godina... Kupovina polovnog vozila je jedan velika frustracija. Izbegni je ako ikako možeš. Da dodam - ko god te savetuje da kupiš polovno vozilo a ti opušteno MOŽEŠ da kupiš novo, veruj mi da ti samo zavidi i ništa više... Ja da imam para, sad bih u ergeli imao ne 3 nego 20 motora novih ispod čekića pa makar samo jednom godišnje seo na njih (od tih 20 jedino Multistradu Enduro bih vozio svaki jebeni dan, fali mi samo oko 20.000 EUR...)