U Bavarsku po Bavarca

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Kao prvo napomena: izvinjavam se na kolicini slika. Ovo nije klasican putopis, vec stranica dnevnika koje ce me za par godina podsecati na dogadjaje opisane u daljem tekstu.

 

*****

 

Vec vise od godinu dana razmisljam o kupovini BMW 1100GS-a. Bilo je par kombinacija, neke preskupe, neke problematicne, zajednicko im je da se nikad nisu ostvarile. Da skratim pricu, posle jedne od takvih sam zakljucio da stvari ne treba pozurivati i forsirati - takve kombinacije se nikad ne zavrse dobro. Jednostavno, kad se kockice sklope - sklope se same od sebe i tada sve ide kao podmazano. Nisam ni predpostavljao koliko sam u pravu.

 

Par dana kasnije dobijam mail od Milana (BMW K1200R sa foruma) iz Dizeldorfa sa linkom na oglas sa nemackog GS foruma. Par slika u oglasu me zainteresuju za motor jer zaista lepo izgleda, a ima i mnogo dodatne opreme. Milan stupa u kontakt sa vlasnikom (Hubert) i vec povoljnu cenu spusta za jos par stotina evra na ime troskova kupca koji dolazi sa 1200km rastojanja. Hubert cak u opremu dodaje Givi Maxiu i odlicno IXS tank torbu. Potom salje dodatne slike i hemija je proradila.

 

Sad na red dolazi sudbina - u ponedeljak podnesem molbu za pasos koji stize u Lazarevac dan kasnije! U sredu dobijam nagradu za radni staz, tako da ostaje da se proda motor i finansijska konstrukcija je sklopljena. Imam kupca, ali i on mora da nadje sledeceg kupca za svoj motor koji se na srecu pojavljuje i ceo krug je zatvoren. U cetvrtak kupujem autobusku kartu do Augsburga gde se motor nalazi. Isti dan odnesem svoj stari dobri Canon na popravku i saznajem da za senzor imam dozivotnu garanciju, pa je popravka besplatna. U petak odlazim na sajt www.hrs.de ciji sam clan, i pronalazim hotel Herian u Minhenu. Postojala je jeftinija varijanta sa hostelima, ali sam zeleo da budem sam u sobi i da se odmorim. Potvrdjuju mi odmah rezervaciju mailom, soba me ceka do 18h u ponedeljak, ako se dotle ne javim ili pojavim, rezervacija se ponistava. Konacno, u subotu moj Crypton GPS ispusta dusu, dva dana pre puta, pa hitnim postupkom nabavljam Becker Crocodile, uredjaj zamisljen za koriscenje bas na motociklima.

 

Toliko o kockicama.

 

Ostalo je da se sa Hubertom utanaci mesto i vreme sastanka i da se savlada najgore - poslednjih par dana pred put. Protiv cekanja leka nema...

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Prvi dan

 

Konacno je dosao i taj ponedeljak, 26 jul. Dule, kolega sa posla (Ledu77) dolazi po mene i vozi me do lazarevacke autobuske stanice. Da, ovaj put pocinje ovako:

 

 

Prethodne noci sam spavao mozda oko dva sata. Jutarnja kafa skoro da nije imala efekta tako da se sve odvija u nekom polu snu. Ipak, znam zasto putujem i to me konstantno drzi zadovoljog. Uzivam u svakoj sekundi puta, pa cak i u ovom duplaku.

 

U Beogradu, pauzu do polaska busa za Nemacku sam iskoristio za dorucak, a malo kasnije dolazi Rade Busman da me isprati - sjajan gest i bilo mi je jako drago. Jos jedna kafa...

 

 

... i vec malo razaznajem svet oko sebe. Bus polazi u 11h a ja sam na peronu vec oko 10:30h. Pozdravljam se sa Busmanom, putnu torbu i kacigu predajem u boks autobusa. Ovog puta, prevoz je nesto bolji.

 

 

Koliko god da je dobar, ceka me 18 sati na sedistu. Znao sam da necu puno spavati obrzirom na moju radoznalosti i cinjenicu da dugo nisam posecivao zapadnu Evropu. Putujemo po principu üpoznaj domovinu da bi je vise voleo" - to znaci ne pravo ka granici vec nesto okolnim putevima - Sombor pa Subotica. Sve u svemu, od Beograda do granice nam je trebalo oko pet sati. Sreca u nesreci da je pored mene od Sombora sedela zaista lepa devojka - podsecala me je na FB devojke iz jedne nase forumske teme.

 

 

Prizor sa ove slike je nekakav zajednicki imenitelj svih dana provedenih na putu, a mozda i cele ove godine. Sve vreme smo prolazili kroz lokalne pljuskove i nepogode, cak sam kod Sombora video onu cuvenu pijavicu koja se spustala iz crnih oblaka. Na srecu, ovog puta se nije spustila do zemlje kao pre par meseci.

 

Pravimo retke pauze, na 4-5 sati odprilike. Obicno radi pauze za cigare ili tocenje goriva. Primecujem da je Madjarska znatno napredovala sto se puteva tice - sem prvih stotinak kilometara, sve ostalo vozimo autoputevima. Povremeno kroz polusan primecujem veliki broj crvenih trepcucih svetala kojima tu nije bilo mesto - nije se radilo o naseljenim mestima. Tek posle pazljivog zagledanja sam shvatio da su velike povrsine pokrivene ogromnim vetrenjacama za proizvodnju struje. Crvene sijalice su se nalazile na vrhu svake vetrenjace, a treptanje izazivaju kraci rotora. Ovakve farme vetrenjaca sam kasnije video i u Austriji. Domacinske drzave i na ovakav nacin dobijaju preko potrebnu elektricnu energiju.

 

Do Minehna se nista znacajno nije dogodilo. Prolazimo pored jedne od Mercedesovih zgrada...

 

 

Taj grad je velikom broju putnika ciljno odrediste, pa je bus ostao poluprazan, sto moja saputnica koristi da se prebaci na prazna sedista i opruzi se. Tada sam i ja, na samo 75km od Augsburga - konacno zaspao. Probudio me je glasni povik - AUGSBURG, ko silazi?? Bunovan, ustajem, bauljam kroz srednja vrata i uzimam svoje stvari iz boksa. Bus odmah odlazi i ja ostajem sam.

 

Tek sad se osvrcem i gledam gde sam. Jos je mrak, 5h je ujutru, prilicno je hladno i pada sitna kisica, nigde nikog. Jako deprimirajuce. Ocekivao sam autobusku stanicu - zgradu sa peronima i telefonskim govornicama. Ali prijemna stanica medjugradskih linija u Augsburgu je samo jedan asfaltiran plato izmedju ogromnih skladista na periferiji grada. Rekli su mi da kupim negde karticu za lokalne telefonske govornice, ali ovde nema ni prodavnica, ni govornica. Par stotina metara dalje, primecujem, kako sam kasnije saznao, lokalnu stanicu gradskog prevoza. Podizem torbu sa mokrog asfalta i odlazim ka stanici.

 

 

Godinama se nisam osecao tako... jadno kao tada. Umoran, sam... u nekom gradicu, 1200km od kuce. Pitao sam se sto mi je ovo trebalo i kako sam dospeo u ovakvu situaciju, i najvaznije - sta sad. Sve nade sam polagao u mobilni telefon za koji su mi u MTS-u rekli da ce raditi odabirmo prave mreze. Ipak, jos je rano, nema smisla da bilo koga zovem u ovo doba. Setkam se okolo, vec pocinjem da se divim detaljima - kvalitetu asfalta i ivicnjaka, cistoci i opstoj urednosti.

 

 

 

Konacno oko 6:30h, resim da stvari pokusam da pokrenem. Na displeju telefona znak T-Mobile mreze koju je MTS preporucio, dobar znak. Kao prvo, zovem Milana u Dizeldorf, sa molbom da javi Hubertu da sam tu. Nesto kasnije, Milan javlja da je sve u potpunom redu. Hubert je uzeo slobodan dan zbog mene, cekao je budan i javio da zna gde se nalazi bus tanica na kojoj cekam, dolazi kolima po mene za 15 minuta. Tako je i bilo - vozacu Skode Fabije nije bilo tesko da predpostavi da je jedini putnik na stanici, jos sa kacigom u ruci, dosao iz Srbije po njegov motor.

 

Stvari se kasnije odvijaju kao u snu - Hubert me prvo vodi na kafu i dorucak u predivan restoran u centru Augsburga. Sporazumevamo se na engleskom jeziku koji njemu nije jaca strana, mada ga ni ja nisam bas ucio na Pikadiliju. Posle dorucka odlazimo u predgradje gde on zivi i magija pocinje. Otvara vrata garaze u kojoj su dva BMW-a i ja ostajem zaprepascen izgledom motora po koji sam dosao, na nevidjeno! Hemija je definitivno proradila, a i silne popijene kafe. Palimo motor i slusam predivan zvuk boksera koji tiho zvecka. Turatehova oprema na sve strane. Potpuno nove gume i sav potrosni materijal... OK Hubert, kupljeno. Sta sad? Kaze, idemo do banke da uplati dogovorenu sumu na svoj racun. Kasnije sam skontao da je u stvari zeleo da se novcanice provere, ali da mu je bilo neprijatno da mi to kaze. Po gradu se krecemo tako sto on vozi Fabiju, a ja ga pratim na BMW-u. Moram priznati da tom prvom voznjom nisam bio najodusevljeniji - dugo vozim Afriku i bas sam navikao na nju. Ovaj motor je drugaciji- balans, ponasanje, snaga, kocnice...

 

Odlazimo u ustanovu gde se motor odjavjuje i gde se vrse registraciji i slicne stvari.

 

 

Saltera je unutra puno, musterije dolaze na red prakticno cim udju. Sve je savrseno organizovano - dobijate karticu sa brojem i prvo odlazite do masine za guljenje nalepnica osiguranja sa tablica - to radite sami! Zatim se odlazi do drugog saltera gde uzimaju sve papire od motora (vlasnicke knjizice, saobracajne dozvole i ostalo) sve se skenira i ide u centralni kompjuterski arhiv. Sluzbenice na salteru, ovde kao i svuda gde smo se pojavili, docekuju vas kranje srdacno i sa osmehom na licu. Morao sam da pitam Huberta da li ih poznaje - ne, prvi put ih vidi. Jednostavno, tako moraju da se ponasaju.

 

Fascinira me to sto na svakom od petnaestak saltera obavezno sedi radnica. Potpuno je nebitno sto pred salterom nema nikog - placene su da budu na salteru i one su tu. Kod nas... pa radio bi jedan salter, eventualno, ako je velika guzva, radila bi dva.

 

Po zavrsenom poslu, karticu koju sam dobio na ulazu stavljam u automat za placanje, na cijem displeju dobijam cifru koju treba da platim. Novcanicu gurnete u prorez, aparat vam izbaci kusur i to je to. Potom treba otici po tablice - ovde zaista nema oko toga nikakve fame kao kod nas, niti je to nesto jako komplikovano! Tablice se kupuju za oko 15e u kiosku pored zgrade, gde se na licu mesta prave!

 

 

Pocinje se od table lima po kojoj se poredjaju sabloni brojeva i slova registarske oznake. Sve to ulazi pod mini presu i izlaze pritisku od 100 bara. Potom tablica odlazi u mini stamparsku masinu koja ostavi crnu boju na otisnutim oznakama. Na kraju sledi postavljanje nalepnica osiguranja i kopiranje rupa za postavljanje tablice sa stare tablice. Zanimljivo je da stara tablica ostaje u vasem posedu jer je u Nemackoj bas sve sto ste kupili vase trajno vlasnistvo.

 

Sve ovo sam radio jer sam nameravao da se na motoru vratim u Srbiju. Saobracajna dozvola, osiguranje i tablica zbirno kostaju tacno 110e. Potom sledi poslednji i najvazniji korak, overavanje ugovora u kupovini kod notara. Ovo se kod nas radi u sudovima, ali ovde su sudovi rastereceni tog posla i radi se kod - notara. Bilo mi je zanimljivo ko moze da otvori firmu i radi kao notar - kod nas bi verovatno svi zeleli da to rade. Ovde to mogu da rade, kako sam shvatio, provereni pravnici, bivse sudije i slicni ljudi od poverenja. Opet su nas docekala nasmejana lica i opustena atmosfera - naravno, sve je zacas gotovo, a overa me kosta 11e.

 

Time smo Hubert i ja zavrsili sav posao. U povratku ka njegovoj kuci, odlazimo do - Luisa, koji ovde ima prilicno veliki prodajni prostor. Posle krace setnje i zveranja po poicama, kupujem moment kljuc i kisne navlake za ruke i noge. Obzirom na ono sto je sledilo kasnije, nista pametnije nisam mogao da kupim.

 

 

 

 

 

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Vracamo se Hubertovoj kuci. Njegova supruga je za nas pripremila osvezenje, pa nas topla kafa, mleko i razni napitci cekaju uredno poredjani na malom stocicu postavljenom u dvoristu. Sada vec imam malo vremena da pogledam njihovu kucu i dvoriste. Predivno!

 

Prednja strana kuce.

 

 

 

Dvoriste iza kuce...

 

 

 

 

 

Moji domacini...

 

 

 

Dosao je trenutak da se rastanemo. Oboje priznaju da im nije lako - motor je pet godina kod njih i vodio ih je na divna putovanja.

 

 

Cak je i komsinica preko puta izasla da me pozdravi - inace je iz Hrvatske i odmah ujutro se punudila da pomogne oko komunikacije ili bilo cega drugog.

 

 

Hubert mi izdaje poslednja uputstva, sta kako i kad sa motorom. Pozdravljam se i polako krecem u avanturu sam. Na Crocodilu odabiram odrediste hotel Herian - Minhen. GPS me uskoro izvodi na autoput ka ovom gradu. Moram priznati da sam cvikao od toga jer sam dobio obavestenja da se ovde nerazumno brzo vozi.

 

 

Medjutim, bas nikakvog razloga za strah nije bilo. Sve je odlicno obelezeno, Nemci su neverovatno smireni i kulturni vozaci. Nema raskrsnice gde vas nece propustiti, narocito ako vozite motor. Autoputem se krecem oko 120km/h krajnom desnom trakom kojom se obicno krecu kamioni. Naravno da kolotecina nema i sve je proslo u najboljem redu. GPS me izvodi sa autoputa i vodi kroz par raskrsnica sa kruznim tokom saobracaja - ovde su sada prilicno ceste. Konacno, dovodi me tacno na vrata hotela!

 

 

 

Odlazim na recepciju i kazem da sam preko neta rezervisao sobu za dve noci. Opet ljubazno osoblje me pita za ime i odmah daje kljuc od sobe, bez ikakve provere i dodatnih pitanja.

 

 

 

 

Hotel je relativno mali, cini mi se 24 dvokrevetne sobe. Jako je lepo uredjen, a u holu gde je recepcija postoji racunar sa slobodnim internet pristupom. Sem toga postoji i wireless  konekcija za one koji nose svoje laptopove, takodje besplatna. Vracam se do motora po kofer i odlazim u sobu.

 

 

 

 

 

Soba jako prijatna i topla. Frizider pun raznih napitaka i alkoholnih pica po pristojnim cenama. Pored TV-a spisak ubacenih programa. U korpici na stolu samponi, sapuni, stapici za usi! Pored notes i olovka, do kreveta telefon. Tek sad primecujem da sam gladan. Nije mi se islo u restorane, previse sam umoran za to. Kosultujem Crocodila i nalazi mi trzini centar na 2km od hotela. Sedam na motor i palim do tamo. Na ulazu u centar - prvo hleb. Cena 2e za veknu. Potom se zeznem i narucim 300gr neke nemacke debele kobasice. Tamo se to sece na komade tanke kao papir i slaze na celofan - 100gr po sloju. Trebalo je 10 minuta da se ovo zavrsi! Nikad vise!

 

 

 

Zena na kasi me zaprepasceno gleda jer, zamislite, nisam stavio hleb u papirnu kesu koju sam tamo mogao da pokupim. Jbg, ne videh!

 

Kasnije, posle klope i pretrazivanja TV kanala, odlazim pod vreo tus, mislim da nisam izlazio bar 30minuta iz tus kabine. Pustio sam da mi vrela voda curi niz ledja i sa njom su u slivnik otisli svi problemi, brige, stres i umor koje sam jutros imao.

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

rugi dan.

 

Budim se odmoran i dobro raspolozen. Kroz razmaknutu zavesu videlo se, konacno, plavo nebo! Danas je u planu upoznavanje sa motorom, a za to je dobra prilika poseta zamku Neuswanstein - najlepsem zamku na svetu. Ipak, dan mora da pocne sa doruckom!

 

 

 

Zatim biram stvari potrebne za put - na kraju je ispalo da samo nisam poneo onaj moment kljuc iz Louisa. Ipak Maxia je dovoljno velika za sve, cak i za ogroman sendvic sa back-up. Polozaj zamka je odranije memorisan u GPS, odabiram nacin rutiranja pri kom necu ici autoputevima.

 

 

 

 

Prvi deo me vodi kroz sam Minhen. Kao sto to biva kad se gleda okolo, na jednom mestu promasim ulazak u tunel i produzim pravo pored. GPS izvrsi rekalkulaciju, i to je sve OK - problem je sto sam upao u saobracajni kolaps koji je ovde u to doba neminovan. Nisam se brinuo za sebe, meni je sve ovo bilo jako interesantno, vec za motor koji se ipak hladi vazduhom i uljem. Za normalnu temperaturu potrebno mu je kretanje, a ovde ga skoro nije bilo. Ipak, sve se dobro zavrsilo, BMW nije znacajno podigao temperaturu i konacno izlazimo na sire i brze puteve koji me izvode van grada. Ovde ulazim u drugi problem, koji to u stvari i nije! Sto se autoputeva tice, postoje tri varijante rutiranja - koriscenje autoputa, moguce presecanje ispod ili iznad i varijanta u kojoj uopste necu videti autoput. Ja sam naravno, ne znajuci, odabrao trecu varijantu. Posledica je da me je GPS odveo u neke sumovite planine - i to kakve!!

 

 

 

 

Ipak, kroz sve to vozio sam odlicnim asfaltom, pa se sve ovo pokazalo kao lep izlet. Ipak, prepravio sam rutiranje i uskoro se nasao na magistralnom putu. Vozio sam predivnim delovima Bavarske. Interesantno je da je visina oko 600 mnm! Zato ne iznenadjuje da su guste sume oko puta vecinom borove. Miris smole dopirao je do puta i uvlacio mi se pod kacigu. Krajolik je mestimicno ispartan livadama sa zaista bujnom travom. Neverovatno je koliko goveda mozete videti okolo! Bavarska arhitektura je predivna, ali se na kuce neretko nastavljaju staje, koje su cesto vece od same kuce.

 

 

 

Put vijuga, asfalt je vrhunski i ono sto me narocito odusevljava su nemacka ogranicenja brzine. Na ulasku u naseljena mesta brzina je ogranicena na 50 km/h. Prolaskom poslednje kuce, dozvoljena brzina se odmah penje na 100km/h, sto je vise nego dovoljno za tecnu voznju. Prakticno, male su sanse da ce te bilo gde imati problem oko ovoga. Za tri dana provedena u Nemackoj nisam video ni jednog jedinog policajca ili policijski auto.

 

 

 

 

U centru jednog manjeg bavarskog gradica, nailazim ni manje ni vise nego ovo! (Kasnije sam nasao na netu: http://www.mmm.ag/)

 

 

Lokalni diler Ferari & Maserati automobila. Momentalno se zaustavljam i ulazim unutra. Odmah mi prilazi prodavac kome objasnjavam da sam u proazu i da bih voleo da pogledam "robu" i napravim po neki snimak. Nema problema kaze, i objasnjava mi sve sto me zanima.

 

 

 

 

 

Za moj ukus je ovo previse tesno. Tih 300.000e cu ipak uloziti u nesto drugo. Pored ulaznih vrata primetio sam ovaj Maserati...

 

 

 

 

 

Stvarcica je ogromna, pitam se da li je ovo zaista predvidjeno za drumski saobracaj. Prodavac je zauzet oko deke i bake koji su dosli da kupe Ferari, pa ne zelim da smetam. Na autu nema nikakvih oznaka, kao ni na tablama okolo. Zaista nikad nisam imao priliku da vidim uzivo nesto ovako agresivno.

 

U sledecem mestu vidim cime se bavi ovaj nas Jager...

 

 

Nema mesta u kome ne zurim da vadim fotoaparat...

 

 

 

 

 

 

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Primicem se gradicu Schwangau u cijoj blizini se nalazi cuveni zamak. Prvi vizualni kontakt je izgledao ovako:

 

 

Eto, moj davnasnji san se ostvaruje. Godinama sam mastao o tome kako ce izgledati moj dolazak u Neuschwanstein izato uzivam u svakoj sekundi i svakom metru puta. Svakih nekoliko stotina metara stajem da slikam, okolina je prepuna sjajnih motiva. Ka planinskim vrhovima iznad zamka krece se zicara sa gondolama, koliko vidim najcesce je koriste paraglajderi. Mogu misliti kakvo je uzivanje posmatrati sve ovo iz njihove perspektive!

 

 

 

 

Prilazim turistickom centru celog kraja, gradicu Hohenschwangau. Nije tesko naci parking, na obelezenom mestu motociklisti ne placaju.

 

 

Veliki broj posetilaca dolazi ovakvim prevozom, jako popularnim u Nemackoj.

 

 

Raspitujem se za mesto gde se kupuju karte za obilazak zamka i ka njemu krecem pesice. Putem uzivam u zaista sjajno uredjenim restoranima i prodavnicama suvenira ili hrane i pica. Cene su prihvatljive cak i za srpski dzep. Za par evra mozete pristojno da jedete, a vrhunsko pivo toci se na svakom koraku...

 

 

 

 

 

 

Posto u mestu postoje dva zamka (manji je podigao Ludvigov deda, Ludvig I) prakticno je nemoguce sve obici u jednom danu. Ali zato mozete za relativno pristojnu lovu naci smestaj u predivnim hotelima.

 

 

 

Dolazim do kraja reda za kupovinu karata. Red ima bar 250 metara duzine, sa sve vijuganjem ispred samih saltera. Ipak, kartu kupujem za samo 20 minuta cekanja. Verovatno zato sto niko ne pokusava da ide preko reda, a pred samim salterima je covek koji vas brzo usmerava ka slobodnom salteru. Cena karte je 9e, a vase je da odaberete grupu sa vodicem koji ce vam se obracati na engleskom ili nemackom jeziku.

 

 

Raspitujem se za put do zamka i krecem pesice. Idem pesice jer posle toliko cekanja zelim da uzivam u putu do zamka, a inace imate i prevoz kocijama ili busom za simbolicnu sumu. Radi se inace o lepo uredjenoj stazi duzine 3.5 km, prilicno strmoj! Nije lose imati rezervnu majicu, jer sam ja do vrha bio skroz mokar, a nije zgodno sedati takav kasnije na motor.

 

Nas kolega Jager i ovde ima svoje ispostave!

 

 

Na stazi je guzva kao u Knez Mihailovoj. Nije ni cudo, jer po mojoj proceni zamak dnevno poseti oko 18000 ljudi.

 

 

Okolina puta je pedantno uredjena i obelezena. Ko nema strpljenja a ima kondicije, moze da ide precicama izmedju serpentina.

 

 

 

Ja sam i ovo jedva pretabao Kao sto vidite, da vam ne bi bilo dosadno, prolazicete pored brojnih vodopada. Povremeno, kroz rupe u krosnjama ogromnog drveca videcete...

 

 

Skoro pred kraj staze, nailazim na restoran...

 

 

 

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Samo stotinak metara uzbrdo, stizem na plato gde vecina ubija vreme cekajuci na ulaz u zamak. Pedantni Nemci su uredili prostor sa mnogo klupa za sedenje zasticenih od kise. Plato ima ispuste gde su uredjeni sjajni vidikovci sa ugradjenim dvogledima. Desno od platoa se nalazi ogromna prodavnica suvenira, mali kiosk za fast-food i kojekakve napitke i kafu, i na kraju savrseno cist WC.

 

 

 

 

 

Predahnuo sam uz kafu, pa nastavio dalje na, kako sam ga ja zvao Merin most (Mary). Na mestu danasnjeg mosta nekad je bio drveni, a za vreme gradnje zamka, Ludvig II je postavio celicni most kao poklon svojoj drugarici Meri, sa kojom je cesto planinario.

 

Da bi ste izasli na put za most, prolazite pored samih zidina zamka.

 

 

 

Most se nalazi na 15 minuta lagane setnje, naravno pedantno uredjenim putem. Mada posle pentranja prethodnih 3km, vise nema lagane setnje

 

 

Ako se pogleda u nazad za vreme setnje, videce se zadnja strana zamka...

 

 

 

A onda stizem na krivinu-vidikovac sa koje se pruza mozda najlepsi pogled na ceo turisticki kompleks!

 

 

 

 

Velika je steta sto je dan po kojem sam slikao bio oblacan. Po lepom vremenu ovo bi bili fantasticni snimci. Na obali jezera koje se vidi na slici nadjen je mrtav kralj Ludvig I.

 

Staza je sve strmija...

 

 

Pre samog mosta vidi se tabla sa mapom podrucja.

 

 

I konacno, priblizavam se pocetku mosta. Guzva je neopisiva! Nije bas zanemarljv podatak da je u svakom trenutku na mostu bar 50 ljudi. Ispod mosta je preko 90 metara visine do vodopada, zatim 50 metara samog vodopada koji pada u jezerce. Znaci preko 150 metara visine, hodate po nesto razmaknutim daskama koje se savijaju. Hm... bar ispod mene su se savijale.

 

 

 

 

 

 

I konacno...

 

 

I da tako kazem, uzvodno od mosta postoji vodopad - samo manji...

 

 

Iza mosta pocinju planinarske staze kojima se stize na okolne vrhove. Put je uzan i u prvom delu ogradjen. Kasnije, ograda se zavrsava a pocinu upozorenja da dalje idete na svoju odgovornost. Presao sam iz znatizelje par stotina metara...

 

 

 

... ali ovako ide kilometrima a vremena se nije imalo. Zato se vracam na most da dugo napasam oci predivnim prizorima zamka.

 

 

Japanka je odlicno obavila posao, zar ne? Kako izgleda vodopad ispod mosta? Malo je teze to docarati aparatom ogranicenog objektiva...

 

 

 

Ako zelite, mozete kupiti crteza zamka...

 

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Jos jedan mali intermeco do ulaska u zamak mozete napraviti ispod samog vodopada, dokle ce vas dovesti strmo stepeniste.

 

 

 

Pogled na vodopad je neopisiv. Neverovatno je kojom snagom voda udara u povrsinu jezerceta i kakvi virovi i kljucanja se tom prilikom javljaju!

 

 

 

 

 

 

Nesto dalje na ispustu stene, postavljena je klupa na kojoj mozete odmoriti izmucene noge, gledajuci u vodopad. Pored je neizostavna kanta za djubre, pa se pitam koji mucenik silazi cak ovamo svakodnevno da je isprazni... U tim razmisljanjima me je prekinula kisa koja nije stala sve do 10km pred Srbijom.

 

 

A onda se trebalo vratiti nazad preko onih hiljadu stepenika... sto vasem izvestacu nije bilo lako!

 

 

Do ulaska moje grupe u zamak ostalo je oko 90 minuta. Mozda ce stvar ici nesto brze, pa moja grupa dodje na red ranije od planiranog?? Vreme je da se pripremam za poslenji cin...

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Prica o zamku

 

Bavarski kralj Ludvig II (1845-1886) zapoceo je gradnju zamka 5-og septembra 1869-te godine. Sledecih 19 godina, cela Bavarska je placala danak hiru luckastog kralja, koji je zeleo da od sebe za zivota stvori legendu. Zamak u stvari nikad nije zavrsen - cak ni danas! 1886-te godine, doktorska komisija na celusa dr. Fon Guldenom proglasava Ludviga umobolnim i zatvaraju ga u tamnicu dvorca Berg. Dan kasnije, nalaze Ludviga mrtvog, zajedno saFon Guldenom - dogadjaji koji su do ovoga doveli zauvek ce ostati tajna!

 

Kao delo od neprocenjive vrednosti, dvorac je pod budnim okom sluzbi za odrzavanje. Na temelje i zidove postavljeni su senzori koji mogu da detektuju i najmanje pomeranje tla ili samog zamka. Rekonstrukcija i odrzavanje zamka su prakticno neprekidan proces skriven od pogleda posetilaca.

 

Zanimljivo je da posete zamku nisu moguce samo cetiri dana u godini - za Bozic i Novu godinu.

 

 

 

Imam utisak da je ovde najmanje Nemaca. Slusacete razgovore na engleskom, spanskom, italijanskom jeziku. Ima mnogo Japanaca i Kineza, Indijaca i Arapa.

 

 

Treba se zakloniti od kise!

 

 

Vreme do ulaska prekracujem posmatranjem detalja zamka...

 

 

 

 

I pogled na most iz zamka!

 

 

Stotine ljudi je doslo na istu ideju kao i ja, sto se ulaska tice. Medjutim, od toga nije bilo nista - moja, 507-ma grupa je dosla na red za ulazak tacno u minut kako je pisalo na karti. Sem mene, u grupi su bili svi Japanci!

 

U zamak ulaze po tri grupe odjenom, ali svaka ima svoj tajming i linije kretanja pa se prakticno nigde ne susrecu. Neko minimalno vreme posete je 35 minuta, a maksimalno samo od vas zavisi!

 

 

 

 

Nekako odavde krecu upozorenja da je fotografisanje zabranjeno, tako da ovih nekoliko fotografija (do crkavnja baterija ) naravno da niste videli!

 

 

 

 

 

 

 

 

Od vodica mozete saznati puno lepih detalja. Ovaj zamak je bio jako napredan u svoje vreme - recimo, imao je dovedenu vodu i cesme! U ogromnoj kujni se cak imala i topla voda u cevima, a sem toga u kujni je bio i potpuno automatski rostilj. Na gornjim spratovima zamka su jos stakla i prozori iz onog vremena - opet prvi put koriscena dvostruka stakla radi bolje izolacije. Treba obratiti paznju na prelep kip labuda izradjen od izuzetno retke vrste porcelana. Stepenista su radjena od italijanskog mermera. Neverovatan je izgled Ludvigove sobe za spavanje, narocito kraljevskog kreveta. Ludvig je bio veliki obozavatelj Riharda Vagnera - mnoge slike u zamku su oslikana muzicka dela ovog kompozitora. Neverovatan detalj je i soba-pecina - uredjena kao prava pravcata pecina sa stalaktitima i stalagmitima i pravog pecinskog kamena.

 

Spektakularna je i plesna dvorana pod samim krovom zamka. Pod samom kosinom krova vide se celicne sipke (postavljene u moderno vreme) ciji je zadatak da drze na okupu zidove zamka! Kazu, to je zato sto su zamak crtali Ludvig i slikari a ne gradjevisnki inzenjeri. Vazno je napomenuti i da je zamak revolucionaran i po upotrebi celika kao ojacanja zidova.

 

Zanimljivo je i da nema puno dragulja - sve sto je dovoljno visoko po Ludvigovoj naredbi radilo se od stakla cime su ostvarene velike ustede.

 

Ono sto bi vas kao posetioca zanimalo je da skoro na svakom spratu imate male pauze u ukusno smestenim kaficima, poslasicarnicama ili prodavnicama suvenira. Nemci su pravi majstori da vam ovde izvuku pare, jer je sve prosto neodoljivo uredjeno. Pravo je zadovoljstvo popiti dobru kafu u ovom zamku.

 

Po zavrsenoj poseti, cekalo me je opet pesacenje 3 km do motora. Posle svega danas, noge su me vec bolele i ovaj spust mi je pao teze nego uspon. Moje bavarsko cedo me je cekalo samo na parkingu za motocikle. Ovog puta sam GPS programirao za koriscenje auto-puta i brzu trasu. Predividjeno vreme dolaska je bilo 20:15 ali sam vec u 20:05 parkirao motor na hotelskom parkingu.

 

http://www.neuschwan...alace/index.htm

http://www.b92.net/p...4&nav_id=284202

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Treci dan

 

Raniji dogovor sa Milanom je da se sa njim, Milanom br.2 i njihovim komsijom iz Dizeldorfa, Holgarom, nadjem u 7:30h u BMW Centru, u Minhenu. Ljubazna domacica hotela mi sprema lanc-paket jer nemam vremena za dorucak. Recepcija radi od 6:30h, a to tog trenutka ja sam bio spakovan i spreman za polazak. Tacno, da sam hteo da pobegnem - niko me ne bi sprecio U 6:30 pojavljuje se recepcionar, placam i u GPS unosim adresu BMW Centra, udaljenog oko 23km od hotela.

 

Putem se desava interesantna stvar. Crocodil mi daje obavestenje da je u jednoj od ulica na trasi do BMW Centra saobracajni kolaps i nudi mi alternativni pravac na kome nema guzve. Prihvatam sugestiju i posle kratkog vremena sam na cilju - zaista bez ikakve guzve. Ugradjeni TMC prijemnik radi odlicno svoj posao.

 

Parkiram motor ispred BMW-a ali ne primecujem motore mojih drugara. Ulazim i molim devojku koja unutra radi da, posto vise nemam kredita, pozove Milana i obavesti ga da sam ja stigao. Dobijam obavestenje da ce i oni stici za 15 minuta. To vreme koristim da se prosetam zgradom... BMW Motorrad Centrum! Wow!

 

U stvari, ceo blok super modernih zgrada pripada BMW-u. Tu je nova centrala, zatim deo posvecen automobilima i konacno ova u kojoj sam ja, posvecena motociklima. Sem prodajnog prostora za motocikle, bifea i radionice (prizemlje) tu je i prodavnica opreme (sprat), prodaja polovnih motocikala (podrum).

 

 

A i mocni 1200RT je tu... nisam znao da je skuplji od GS Adv, i to dosta!

 

 

Ispred bifea!

 

 

1200GS Adv su na svakom koraku Tu je i supersportski S1000RR kojeg sam imao prilike i da cujem - defiitivno prvi motor posle Honda Cb 900 Bol'd Or koji mi jezi kosu. Na spratu more opreme, od one za decu do fantasticnih koznih trkackih kombinezona. Vazno obavestenje:  Rally Pro 2 je na snizenju, jakna je 450e a pantalone 249e!

 

 

 

 

 

 

Drustvo iz Dizeldorfa stize. Sedamo u bife da popijemo po kafu. Bife je postavljen tako da mozete videti svoj motor, ako se radi u servisu.

 

 

Inace, solje za kafu su fenomenalne, velike bele sa natpisom BMW Motorrad, ali nisu hteli da mi prodaju jednu Pred polazak (i ako sam upozoren da ce me odbiti)  pitam za dozvolu da vidim servis. Zacudo, nema nikakvih problema..

 

 

 

 

Neko je obelezio ulaz u servis

 

 

Poslednji pogled u servis, ulazna kapija...

 

 

U medjuvremenu se naoblacilo i sitna kisica je pocela da sipi. Oblacimo kisnu opremu i krecemo - od ovog trenutka umesto Crocodil GPS-a vodic je Milan. Prvih pedesetak kilometara smo vozili po relativno slaboj kisi, a onda je osulo tako da se videlo najvise 100 metara ispred. Nije moglo da se vozi vise od 50km/h. Konsultujemo se i dogovor je da se vozi dalje pa sta bude i kako bude. Na srecu, onaj jezivi pljusak se pretvara u samo pljusak i tako vozimo do bivse granice sa Austrijom. Do te tacke uspevamo da stignemo pre kise!

 

 

Ovde kupujemo vinjetu za Austriju i palimo dalje. Mali problem postoji jer Milan br2 u svom K1200S trosi bezolovni 98 oktana kojeg nikako da nadjemo. Konacno, na jednoj Aral pumpi i to nalazimo! Kisna odela se ne skidaju ni tamo gde nema kise. Oblaci su svuda oko nas i moguce je da svakog trenutka krene...

 

 

Krecu naplatne rampe za tunele... prvobitni plan da idemo preko Grossglocknera je otpao - tamo je minus 4 i mecava.

 

 

Suve trenutke koristim da napravim nekoliko snimaka iz voznje.

 

 

 

Prilicno losi putevi, zar ne?? Na jednoj od malih pazua prolazi auto sa prikolicom na kojoj su cetiri BMW-a. Ljudi nas vide i odmah staju - krece prica kao da se dugo znamo! Sta ti je sekta...

 

 

Pa onda opet tunel... u ovaj smo usli po lepom vremenu, cak je bilo toplo!

 

 

Cena prolaska za motocikle je ista kao za automobile!

 

 

Pa onda opet los put...

 

 

I tako dalje do poslednjeg tunela od oko 8km. Iz njega izlazimo u drugo godisnje doba - sacekala nas je gusta magla sa jakom kisom. Sva sreca da je parking pdmah iza, pa stajemo da namestimo kisne rukavice.

 

 

Od tog trenutka do granice sa Srbojom cu voziti po kisi, i to prilicno jakoj. Nesto dalje, Holgar ima problem sa vizirom - izgubio je jedan deo koji ga drzi. Konzilijum trazi moguce resenje...

 

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Nesto dalje, odvajamo se za planinski prevoj Korensko sedlo. Krece ceo niz ostrih krivina, vozimo dosta jakim tempom i pored toga sto ja GS jos ne poznajem. Pred samim vrhom se izvode radovi, pa se vozila naizmenicno propustaju...

 

 

 

Okolne sume su fantasticne - kroz otvoren vizir prodire jak miris smole sa borova.

 

 

Ubrzo smo na bivsoj granici! Zgrade naravno puste, samo radi Kompasova prodavnica gde kupujem vinjetu za Sloveniju.

 

 

Pa za uspomenu

 

 

 

Spustamo se ka Podkorenu. Ovde skrecemo desno ka italijanskoj granici, pa evo jos jednog snimka za kolekciju

 

 

Naravno, nismo propustili priliku da se malo provozamo i po Italiji, kad je vec tu! Potom se vracamo u Sloveniju. Odlazimo na... pa pogodicete gde je ovo.

 

 

Zatim produzujemo ka Kranjskoj gori gde cemo prenociti. Ovde!

 

 

Razlika u odnosu na Nemacku se odmah na ulazu oseca - recepcionarka strogo trazi pasose na uvid, sto mi nemci nisu ni pogledali. Raspakujemo se, presvlacimo pa u setnju na veceru. Restorana i soba za iznajmljivanje koliko hocete!

 

 

 

Ali biramo ovaj...

 

 

 

Atmosfera je izuzetno prijatna i topla, osoblje prijatno. Nesto kasnije, javlja se Bojan (bmw sa foruma)  pa i on dolazi. Razgovorima nikad kraja! Bojan je zaista prepun informacija koje mene zanimaju, pa vece protice za tili cas. Uz neprekidnu jaku kisu napolju.

 

 

 

 

Kasnije odlazimo do naseg hotela, gde jos neko vreme raspredamo price, a onda Bojan odlazi ka Ljubljani. Moji saputnici proucavaju vremenski prilike nad Alpima, jer oni sutra nastavljaju ka Dolomitima.

 

 

Potom svi odlazimo na zasluzeni odmor

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Cetvrti dan

 

Treba li reci da je osvanulo tmurno, kisovito jutro?? Gvozdjurija je celu noc kisla, a nisu naviknuti na to, svi su garazirani u domovini

 

 

Dan pocinjemo odlicnim doruckom. Potom sledi mucno pakovanje i oblacenje kisnih odela. Rastajemo se uz nadu da cemo sledece sezone imati prilike da po lepsem vremenu obidjemo ove krajeve. Posle tocenja goriva nigde ne stajem do granice sa Hrvatskom...

 

 

Niko me ni pogledao nije, cak ni kacigu nisam skidao... Autoput ka Srbiji vozim dosta brzo, pa imam jedno neplanirano tankovanje sva sreca pa su pumpe prilicno ceste.

 

 

Celim putem kroz Hrvatsku temperatura je izmedju 15-16 stepeni. Desetak kilometara pre granice kisa prestaje i svakih par stotina metara osecam promene u temperaturi koja brzo raste. Posle poslednje naplatne rampe...

 

 

... dolazim na granicu sa Srbijom. Opet prolazim dosta brzo sve formalnosti. Sa nase strane pronalazim speditera koji mi sredjuje sve papire, i odvodi me na carinu. Posle pola sata cekanja i ovo je gotovo, imam rok tri dana da se javim na carinjenje u Beograd.

 

 

Sve vreme pratim situaciju na nebu, jednim okom. Ljudi mi ne veruju po cemu sam vozio, ali ih pogled na ovo iza granicnog prelaza...

 

 

... ubedjuje da govorim istinu. A meni se cini da cu do kuce voziti po pljusku! Nesto kasnije, poseta OMV gde konacno mogu da koristim platnu karticu

 

 

Par kilometara pre naplatne rampe na nasem autoputu, prolazim sa 140km/h pored tronosca sa radarom... U redu na naplatnoj rampi, primecujem mnogo policije sa druge strane - e hebi ga. Bio sam ubedjen da policajci izmedju ostalih cekaju i mene, ali su izdvojili Mercedesa koji je bio bas ispred. Spao mi je kamen sa srca - pa zar to da mi bude dobrodoslica u domovinu?

 

Dalje nema stajanja do kuce. Bar tako sam ja mislio... u tunelu pred Orlovacom zestok sudar tri automobila. Vatrogasci, policija, hitna pomoc... dim kulja iz tunela. Sve ovo me vraca u stvarnost. Do sada sam vozio autoputevima, ovde prelazim na srpske magistralne i nas nacin voznje. Moram priznati da sam se tek sad uplasio novog motora. GS je dosta brzi od Afrike po asfaltu, lako namami vozaca na brzine kojima po mom misljenju nema mesta na Ibarskoj magistrali. Primecujem da sam vise vozio cetvrtom brzinom nego petom - jednostavno u onoj guzvi za to nema prilike. Motor je startan i u petoj, a u cetvrtoj izlece u preticanje kao iz katapulta. Jake kocnice sa ABS-om pomazu da se bezbedno vratim u svoju kolonu, sto celoj prici daje izvrsnu dinamiku i uzivanje. Ali kazem - uz obavezan respekt ovoga sto motor pruza!

 

Eto, to je putovanje po bavarca. Nadam se da vas nisam ugnjavio slikama ali se isto tako nadam da ce uskoro biti prilike za jos ovakvih putovanja. I ako to nisam planirao prosao sam sedam zemalja: Srbiju, Madjarsku, Austriju, Nemacku, Italiju, Sloveniju i Hrvatsku. Dosta za pocetak!

 

Motor je u ponedeljak otisao na carinjenje i trebalo bi da sutra (u sredu) stigne kuci na registraciju. Danasnji dan, bez crnog grmalja u garazi bio mi je jedan od najduzih.

 

I zato ovakav putopis!

[debeljan 821 Napisano Avgust 3, 2010]

Kad san postane java, to je to. Neka je sa srećom

[Kobaja 269 Napisano Avgust 3, 2010]

Druze sto se nisi javio da popijemo nesto,da se odmorite pa onda dalje,prosli ste bre pored mene .Razmisljao sam bas ovih dana sta je kako je nema te,jesi stigao kako si prosao.

Ali evo sad vidim da je sve proslo kako treba i drago mi je zbog toga

Cestitam ti na kupovini i da se u zdravlju i sreci vozas na novoj masini

[B@ne 307 Napisano Avgust 3, 2010]

Matori, želim ti puno srećnih kilometara.

 

 

 

[Peki 1214 Napisano Avgust 3, 2010]

Bravo Matori

 

Svaka čast za motorče i prateći putopis

[bucko 103 Napisano Avgust 3, 2010]

U zdravlju i sreci da ga vozis

[sinke 451 Napisano Avgust 3, 2010]

Prelepa avantura  i fenomenalan motor,vidi se da je´dobar primerak. puno sigurnih i zanimljivih km

 

Pozz iz stockholma!!!

[Alex. 33 Napisano Avgust 3, 2010]

Putopis me odusevio kao i mesta na kojima si bio a najlepse je to kako si nam sve upakovao i predstavio.

Neka je sa srecom kupovina i da te sluzi dugo, svaka cast.

[Popsy 2897 Napisano Avgust 3, 2010]

fenomenalno  ;D ;D ;D nek je sa srećom i puuuuuuuuuuuuuuuno sigurnih km 

[stari roker 3986 Napisano Avgust 3, 2010]

Ostao sam bez teksta. Bravo majstore,u zdravlju da ga vozis!

[Dzambo 84 Napisano Avgust 3, 2010]

Svaka cast za kupovinu i za putopis! Jako mi je drago zbog tebe!  

[Cedo11 2460 Napisano Avgust 3, 2010]

Čestitam na novoj prinovi i puno bezbednih km-ova...

[lalajko 1910 Napisano Avgust 3, 2010]

Ma samo kad predjosmo na drugu stranu! Prva mi zablokira Net!

 

Hvala svima!

[Popsy 2897 Napisano Avgust 3, 2010]

sad vidiš kolko znače ti konji viška  ;D ;D ;D

[Kiro 152 Napisano Avgust 3, 2010]

Krenuo sam da spavam, ne mogu na oci da gledam, ali nisam mogao da se odvojim od putopisa! Divno putovanje, povod jos divniji. Svaka cast, jako mi je drago zbog nove masine. Sve najbolje sa njom i puno bezbednih kilometara Lalajko!