ADV Summit, Plužine MNE

[baltrekk 1410 Napisano Sreda u 20:14 (promenjeno)]

 

Sedam dana, 1.800 kilometara.

 

Moram da priznam da mi je ovo putovanje baš leglo. Ne zato što je bilo nešto spektakularno ili ekstremno. Naprotiv. Posle Hellasa, gde si sedam dana praktično u režimu preživljavanja i razmišljaš samo o sledećem kilometru, ovo mi je bilo potpuno drugačije iskustvo. Jednostavno i opušteno bez ikakvih obaveza i baš zato mi je prijalo...

 

Nisam imao potrebu nigde da jurim i nisam imao potrebu da gledam vreme. Nisam imao potrebu da razmišljam o plasmanu već sam jednostavno sam seo na motor i rešio da uživam. Postoje putovanja čiji je cilj da stigneš na određenu destinaciju. A postoje i ona druga gde je destinacija zapravo samo izgovor da provedeš nekoliko dana na motoru, upoznaš nove ljude, vidiš neke nove predele i usput naučiš nešto novo i o motociklu i o sebi. Ovo je bilo upravo jedno takvo putovanje ka ovogodišnjem ADV Summit-u u Plužinama.

Sedam dana i 1.800 kilometara, Srbija, BiH (tranzit), Crna Gora, more, planine, preko 40C, jaka kiša, makadam, asfalt i gotovo stotinu ljudi koji razmišljaju vrlo slično kada su motocikli u pitanju.

 

Iako je krajnji cilj bio ADV Summit u Plužinama, od početka sam znao da ne želim samo da stignem tamo. Hteo sam da iskoristim svaki kilometar kako bih što bolje upoznao Voge DS800 Rally u uslovima u kojima će najveći broj vlasnika zapravo voziti. Zbog toga sam napravio možda pomalo neobičan izbor.

 

Na motoru sam skinuo rally Excel točkove sa X-Grip gunmama i musevima i vratili fabričke Pirelli Scorpion STR gume i felne (realno skinuo je Stefan koji radi u ATV & Nautica ali ja eto kao pišem putopis pa kažem da sam ja.  Ps. Hvala ti!   ).  Većina bi pre ovakvog puta odmah montirala ozbiljnije off-road gume. Ja ovog puta nisam. Jednostavno, najveći deo puta bio je asfalt, a želeo sam da vidim kako se motocikl ponaša na dugim putovanjima, velikim brzinama, visokim temperaturama i brzim krivinama. Ono što se medjutim izdvaja je eventualno pritisak u gumama koji sam izabrao da putujem. Nazad 1.0 bar, napred 1.5 bar. U kombinaciji sa usijanim asfaltom posle određenog vremena vožnje na većim putnim brzinama dobiješ nazad 1.4 bar na 80C, a napred 1.7 bar na nepunih 60C...pritisak sam očekivao ali temperatura mi je bila zanimljiva informacija koju sam imao zbog fabričke opreme odn bluetooth ventila koji dolaze uz svu drugu opremu na motoru.

 

Već prvog dana, kad sam krenuo iz Beograda temperatura je ozbiljno prelazila 40 stepeni i posle samo 30-ak minuta borbe sa vrelim vazduhom odlučujem da napravim pauzu na MOL-ovoj pumpi da se malo rashladim unutar uz rad klima uređaja. Nekako su se stvari okrenule u obrnutom smeru. Umesto da ovo bude test motora u uslovima izuzetne vrućine postalo je pitanje hoće li vozač uspeti stići do svoje planirane destinacije

 

Autoput do Požege pokazao se kao odličan poligon za brzu vožnju na otvorenom putu. Posebno zato što sam vozio sa enduro kacigom što je praktično najteži scenario kada je aerodinamika u pitanju. Zanimljivo je da su najveće turbulencije bile između 100 i 130 km/h. Čim brzina pređe oko 140 km/h, vazduh postaje mirniji, a dovoljno je samo malo da se pomeriš unapred i praktično si potpuno iza vizira. Veliki doprinos tome daju bočni deflektori koje Voge ima već u fabričkoj opremi. Vizir nisam podizao ni jednom tokom celog puta, iako postoji mogućnost da se podigne gotovo deset-ak centimetara. Prilično sam siguran da bi u višem položaju gotovo potpuno eliminisao turbulencije u tom srednjem opsegu brzina. Isto tako bočne Kriega torbe nisu pravile nikakav problem niti wobling kao kod nekih drugih motora. Ne znam da li da napomenem da sam na drugom delu auto-puta testirao i koliko brzo može Voge 800 Rally i prilično se iznenadio kada sam video da je prilično lako dostigao neke veće putne brzine na nekih 7800 rpm i to sa skraćenim prenosom što je ujedno i jedna od stvari oko koje sam imao najveću dilemu kako će se pokazati na otvorenom putu. Umesto fabričkog lančanika od 46 zuba ugradio sam 50. Pitanje pre samog puta je bilo jednostavno. Da li ću izgubiti brzinu na autoputu?

 

Odgovor je stigao vrlo brzo i ne samo da nisam izgubio gotovo ništa, već sam dobio mnogo više. Motor je postao življi pri manjim brzinama, mnogo bolje izlazi iz krivina, elastičniji je i prijatniji za vožnju. Veći deo autoputa vozio sam nešto preko 140km/h i nijednog trenutka nisam imao osećaj da agregat radi na granici mogućnosti. Delovalo je kao da još uvek ima sasvim dovoljno rezerve. Maltene mi je pokrenulo pitanje da li je fabrički zadnji lančanih sa 46 zuba dobar izbor!?

 

Prava priča počinje kada se završi autoput i krene put ka Zlatiboru i Novoj Varoši. Tu sam zapravo prvi put imao dovoljno vremena da uporedim ovaj motocikl sa Tenerom 700 Rally koju sam vozio prethodne četiri godine. I upravo tu razlika postaje mnogo veća nego što tehničke specifikacije mogu da pokažu (osim što je već velika razlika na samom auto-putu u korist Voge-a i putne brzine koja je kod Tenere znatno manja). Na papiru je lako porediti broj konja, tehnički...ali način na koji motocikl razvija snagu, kako uliva poverenje i koliko prirodno ulazi u krivinu to ti ne piše ni u jednom katalogu niti nažalost današnji influenseri se time ne bave već koriste opšte i generalne komentare tipa: ’’Mnogo mi se sviđa ovaj motor’’ i to kažu za svaki motor koji probaju, jer verovatno ni oni nisu sigurni šta tačno pričaju... Naravno za detaljan test i razumevanje specifičnih razlika i razumevanje istih kad se promene parametri potrebni su sati provedeni u sedlu isto tako razumevanje šta koji deo na motoru doprinosi ali ne bih dalje o tome, jer i ja učim gotovo svaki dan nešto novo...

 

Posle noćenja u Podgorici i izuzetnu domaćinsku podršku i atmosferu vlasnika ATV 4 me i prodajnog salona Voge-a Mirka Babovića, nisam imao nikakvu želju da što pre stignem u Plužine. Naprotiv, odlučio sam da jedan dan jednostavno poklonim sebi. Ono što najviše želim i volim je opuštena vožnja uz primorje. Kratke deonice uz duga stajanja. Kafa pored mora i bez ikakvog rasporeda i bez ikakve žurbe. Udisanje borova, mora i uživanje u osećaju slobode i plavetnila sa planinama u daljini. Mislim da upravo zbog tih trenutaka većina nas i vozi motocikle...

 

Iako sam krenuo u obilazak zaliva na jednom mestu sam se prilično dugo zadržao uživajući te sam odlučio da se vratim nazad i pređem trajektom. Posle trajekta, na drugoj strani zaliva, vreme je pokazalo koliko planina ume da bude nepredvidiva. Prvo nekoliko kapi na viziru. Pa malo jača kiša koliko da se zapitam da li da navlačim kišno odelo.  A onda pravi  pljusak. Malo zastane pa opet jaka kiša. Nekoliko puta sam morao da stanem i jednostavno sačekam da prođe ono najgore. Bio je to jedan od onih dana kada nema smisla boriti se protiv prirode i vodom na magistrali. Samo prihvatiš njen ritam, nađeš gde ćeš da sačekaš i nastaviš kada ti ona to dozvoli. Sa druge strane baš to vremen i takve okolnosti su me primorale da stane na pravcu jedne kafane i da probam odličan domaći gulaš u konobi Dragaljska priča gde sam prolazio predhodnih godina više puta ali sam uvek rekao sebi , maaa...sledeći put. Sada su se okolnosti poklopile i sve preporuke sa moje strane da se zaustavite i probate nešto.

 

Deonica od Nikšića prema Plužinama verovatno je jedna od onih koje možeš da voziš više puta i da ti svaki put bude jednako zanimljiva. Novi asfalt i brze pregledne krivine ali bez ikakve gužve. Savršena podloga. Jedna od onih deonica gde motor praktično sam traži još jednu krivinu i još jednu dok slušaš kako reži i razvlači obrtaje. Nailazim na manju grupu stranaca na putnim motorima i u dugačkoj levoj krivini ih pretičem sa unutrašnje strane uz pozdrav levom rukom i misao zašto su fabričke Pirelli STR gume odličan kompromis koji sve više vendora koriste taj izbor kao prvi fabrički. Voge 800 Rally takođe.

 

Plužine jesu bile cilj ali ljudi su bili razlog. Ovo je druga godina zaredom da me organizatori pozivaju kao predavača. Prošle godine pričali smo o pripremi za reli, RoadBook i zameni gume na terenu. Ove godine glavna tema bila je podešavanje suspenzije, dok je radionica zamene guma ostala deo programa uz neki takmičarski karatker – ko će brže da zameni, a iznenadili bi se kada bi čuli koje vreme je bilo najbrže

 

 Posebno mi je drago što se iz godine u godinu okuplja sve više ljudi iz Srbije, ali i iz ostatka Evrope. Posle nekoliko minuta razgovora potpuno je nebitno ko odakle dolazi. Svi vrlo brzo počnu da pričaju istim ADV jezikom. Iskreno, nisam ni mogao da slutim koliko će sama radionica o podšavanju suspenzije biti svima zanimljiva i koliko će njih posle iste dolaziti do duboko iza ponoći svako sa svojim pitanjem i problemima da pokušam da im pomognem...ja sam i danas u neverici , a po rečima većine, izuzetno su mi zahvalni što sam im objasnio kao vozač na šta da obrate pažnju i sa primerima iz života pomogao većini da razumeju problematiku....Zaista sam još uvek pod utiskom ali mi je drago da sam mogao da podelim moje iskustvo i tehnike tokom svih ovih godina....

 

Osim pitanja : Da li možeš da pogledaš moj motor i podesiš suspenziju? , jedno od najčešćih pitanja bilo je: Kakav je Voge? To je bilo pitanje koje sam tih dana čuo verovatno više od bilo kog drugog. Odgovor nisam davao rečima, jer sam shvatio da već imam prve znake parandetoze i ukoliko budem svakom pojedinačno objašnjavao postoji velika mogućnost da se kući vratim sa manjem brojem zuba nego što sam došao. Umesto da odgovaram svakom pojedinačno i objašnjavam,  jednostavno sam davao  ključ da probaju  i obaveštavao ih o isključenom ABS-u i traction kontroli. Više od dvadeset možda trideset ljudi provozalo je Voge DS 800 Rally tokom ADV Summit-a.

 

Većina je sela sa određenom dozom rezerve, onako malo zbunjeno , malo začuđeno ali su se gotovo svi su se vratili sa klimanjem glave još na motoru u pokretu, onako u stilu ’’ne verujem’’, a najčešće pitanje posle skidanja kacige bilo je: "Šta je bre ovo!?"    

 

Ne zbog snage i ne zbog opreme. Već zbog toga koliko brzo motocikl uliva poverenje. Tokom tih nekoliko dana imao sam priliku da vozim BMW F900 GS, KTM 890 Adventure R, novu Teneru 700 Rally i obe verzije Kove 800 pro i Kove 800 Rally i još neke druge motore. Retko kada dobiješ priliku da sve te motocikle voziš praktično u istim uslovima. Zbog toga moj zaključak (ali i njihov što je još bitnije) nije nastao čitanjem specifikacija već je nastao vožnjom kao uostalom i svima drugima koji su motor probali tokom event-a. Za mene najveća vrednost Voge DS800 Rally nije to što je najbolji u jednoj stvari. Njegova najveća prednost je gotovo idealan Dual-Sport balans. Vrlo malo kompromisa, a mnogo situacija u kojima jednostavno radi ono što od njega očekuješ. Naravno, posebno bih naveo da nijedan motor nije savršen. Uostalom to sam se odvano uverio, a sada sam samo opet to i potvrdio. Ipak, ono što možemo da pričamo je što bolji komptromis koji nam trenutno odgovara i tu je nekako za mene ovaj Voge 800 Rally odlično pozicioniran, naravno uz sve prateće izmene , modifikacije i podešavanja koje sam prilagodio sebi, a ispostaviće se i drugima.

 

Bez obzira na sve završene trke na kojima sam učestvovao poslednjih 12-13 godina, ne mislim da sam ja neki sad dobar vozač, jer sam vozio sa ljudima koji su za mene reper dobrog vozača poput Chirs Bircha, Kevin Gallasa, Stephane Peterhansela, Mike Widemana i taj nivo ne možeš da budeš kao vikend vozač. Ipak, ono što počinjem sve više da jasno shvatam jeste to da pričično dobar osećaj imam kako da pripremim motor tako da većini odgovara. Valjda sve ove godine eksperimentisanja na lošijim motorima mi je stvorilo tu perspektivu da razumem potrebnu sinergiju za dobar kompromis....ne znam, razmišljam na glas ali je svakako zanimljivo....

 

Elem, na asfaltu su Pirelli STR gume odlične. Na makadamu naravno da nisu najbolji izbor ali ok, opet neki kompromis ali za blato je potpuno druga priča. Na Sinjajevini sam spustio pritisak na oko 0,7 bara nazad pokušavajući da dobijem dodatni grip jer nas je kiša opet uhvatila. Pomoglo jeste ali fiziku ne možeš da prevariš. Posle nekoliko kilometara odličnog makadama koji me je povukao da ubrzam ritam stigla je blatnjava deonica i vrlo brzo prednji kraj ostaje bez oslonca. Naročito kada se spoji par kilometara finog makadama a onda naletiš na mekanu podlogu. Pad je bio praktično neizbežan ali srećom, bez ikakvih posledica i po mene i po motor. Nažalost, nisu svi tako srećno prošli. Bilo je i polomljenih kostiju konkretno ramena što nas opet podseti na rizik koji ovakve vožnje nose sa sobom...

 

Inače, tokom Summita bilo je dosta padova iskrivljenih upravljača, polomljenih plastika, otkinutih nosača i pokidanih šrafova kao i problema sa elektronikom, pokidane dekle...To je jednostavno valjda nova realnost...Što je motocikl noviji, on je verovatno složeniji te postoji više stvari koje mogu da otkažu i to vrlo brzo i posle samo jednog pada usled loše procene terena ili lošijih materijala koji odmah popuste na prvom pardu. Posle Hellas Rally-ja, a sada i posle ovog putovanja, još više cenim jednostavna mehanička rešenja kao sajlu gasa ili druge komponente koje mogu da izdrže udarac.

 

Motocikl koji će, čak i kada nekoliko puta završi na zemlji, jednostavno nastaviti dalje. I tu smatram da se Voge 800 Rally opet odlično pokazao jer sam mogao direktno da uporedim koliko sam puta pao sa Voge-a i osim hladnjaka koji je igrom slučaja pogodio baš kamen, ostale plastike, nosači, auspuh ili šrafovi su izuzetno podneli udarce. Sviđaju mi se mehanička rešenja koje se nalaze na Voge 800 Rally ali sam gotovo siguran da neka nova verzija ovog modela će biti sa više elektronike...ne znam, ja ću možda gledati da zadržim ovaj model ako mogu i budem u mogućnosti baš ovakav izgreban i sa polomljenim hladnjakom koji smo svi mi krpili na Hellas-u jer sam ga ja testirao i vozio, takmičio i uspešno završio. To ipak ima neku meni ličnu vrednost....

 

Kao i odlazak, ni povratak nije bio trka da što pre stignem kući ali je svakako bilo meni da uživam. Želeo dam da se ponovo vratim na nazad do zaliva ali nažalost nisam imaš više vremena te sam krenuo kraćim putem nazad. Od Plužina, Pivsko jezero i  kanjon daje neverovatan užitak u zavojima na asfaltu koji odlično drži prosečen povremenim tunelima. Zatim granica MNE / BiH pa krivudavi put Foče i brzih deonica ka Višegradu. Tu spontano vidim ostalu ekipu koja se sa ADV Summit-a uputila ka Srbiji te nakon kratke pauze i ćevapa nastavljamo zajedno dalje ka Srbiji. Već ispred Zlatibora polako svako ide na svoju stranu, a ja dalje ka Divčibaru da gledam zalazak sunca i slušam cvrkut ptica...

 

Sedam dana i 1.800 kilometara ali ovakva putovanja se nikada ne mere kilometrima. Mere se ljudima koje upoznaš i razgovorima koje zapamtiš. Putevima kojima ćeš želeti ponovo da prođeš ali i onim trenucima kada ugasiš motor, sedneš negde pored puta i shvatiš da ti u tom trenutku zaista ništa više nije potrebno.

 

Upravo zbog toga želim ponovo da osetim tu ADV atmosferu, cvrkut ptica, slobodu izbora, dobre kafe i mirisa borova i mora....

 

Eto, rekoh da podelim sa vama. 

Miloš Dišković

Promenio juče u 05:38 član baltrekk