Put kroz 8 zemalja Evrope 7500+km

[malaga94 287 Napisano Avgust 23 (promenjeno)]

Prvi dan našeg velikog putovanja kreće burno – ali ne baš kako smo planirali. Plan je bio da krenemo rano ujutru, odmorno i sveže, ali život je imao drugačije ideje. Nedelju dana pred putovanje bili su potpuni haos: folklorni koncerti, iznenadni pozivi na rođendane, neodložni poslovi... Sve se skupilo baš pred polazak.

Umesto jutarnjeg starta, motor palimo tek oko 13:30h. Ispred nas – 650 kilometara autoputa, sve do Ljubljane. Znam, nije najuzbudljiviji deo puta, ali autoput je bio nužno zlo: trebalo je da progutamo kilometre i što pre stignemo do pravih avantura koje nas čekaju iza planinskih prevoja i krivudavih puteva.

Na motoru kojeg sam par dana ranije preuzeo u Beogradu, čekala nas je prava proba – 7 sati vožnje, dosadni ravni kilometri i kičma na testu. Ali i to je deo avanture. Prvi dan nije možda najlepši za oči, ali je važan: postavlja ritam i pokazuje da od ovog trenutka – više nema nazad.

Osećaj je bio poseban: nova mašina, verenica iza mene, i znanje da nas čeka preko 7500 km puteva kroz Evropu. Iako autoput ne nudi spektakularne kadrove, nosio je jedno drugo uzbuđenje – osećaj da avantura konačno počinje.

Promenio Avgust 23 član malaga94

[malaga94 287 Napisano Avgust 23]

Drugi dan avanture je krenuo baš onako kako smo zamišljali – savršeno. Prva stanica: Jezero Bled. Pogled na njega je kao iz bajke – mirna površina, kristalno čista voda, a opet topla i osvežavajuća kao more. Nismo mogli da se ne zadržimo malo duže, uživajući u prizoru.

Put nas dalje vodi prema Kranjskoj Gori. Putevi savršeno održavani, planine oko nas kao iz razglednice, skijalište uređeno do perfekcije – bez trunke smeća. Ali umor nas je stigao: prethodne noći legli smo tek oko 2 ujutru, sunce je peklo, a oči počele da se sklapaju. Spas smo pronašli pored jedne reke, bistre i hladne kao kristal. Pola sata odmora, malo hlada i voda koja resetuje dušu.

Nastavljamo dalje na Vršič pass – zavoji fantastični, vidici još lepši, ali problem je kaldrma koja se pojavljuje baš na krivinama. Na motoru se to oseća manje zahvaljujući ogibljenju, ali ipak kvari osećaj savršenstva.

Ulazimo u Austriju, kupujemo vinjetu za 10 dana, i pravac Grossglockner. Međutim, iznenađenje – posle pola sata vožnje nailazimo na dodatno plaćanje od 14,5 evra, iako smo već kupili vinjetu! Nismo mogli da verujemo.

Na prvoj pumpi pravimo pauzu i krećem da tražim smeštaj. Šok – u Lienzu nema ništa ispod 120 evra za najobičniju sobu. Ni u okolini bolje. Na kraju, pre samog ulaza u Grossglockner, nailazimo na Kaprun, gde nalazimo smeštaj za pedesetak evra. To odlučujemo da bude naša baza za večeras, a Grossglockner ostavljamo za sutra.

Kaprun nas je oduševio – još jedno skijalište, prelepo i mirno mesto, puno naših ljudi koji sezonski rade. Malo komplikacija oko ključa, ali ubrzo se smeštamo. Kad sam izašao na terasu, primetio sam crnu senku – pomislio sam da je pacov! Skočio sam, a kad ono – mali pas, preplašen kao i mi, upada pravo u sobu i na krevet. Nervozna scena zbog neodgovornog vlasnika, ali na kraju se završilo smehom.

Dan zatvaramo uz prelep zalazak sunca i planiranje sledeće etape – sutra nas čeka Grossglockner, Italija i Dolomiti. Jedino što ostaje misterija jesu – cene smeštaja. Odluku o tome gde ćemo spavati prebacujemo za jutro. To ćete saznati u sledećoj epizodi!

[malaga94 287 Napisano Avgust 24 (promenjeno)]

Treći dan avanture krećemo iz Kapruna. Kiša je lila celu noć i jutro, ali baš u trenutku kada pakujemo stvari – oblaci se razilaze. Uzbuđeni krećemo prema Grossglockneru, jednom od najpoznatijih planinskih puteva u Evropi. Međutim, euforija kratko traje: na ulazu nas dočekuje rampa i – 35 evra za prolaz! Skupo, ali šta da se radi – ovo je “bucket list” destinacija.
Put je stvarno besprekoran, asfalt kao pista, serpentine savršeno oblikovane, vidici neponovljivi. Na jednom mestu stoji tabla “Biker’s Point” – naravno, penjemo se do vrha da upijemo pogled. Ali, čim smo stigli na vrh, spušta se gusta magla. Ne vidi se ništa! I taman kad pomislimo da je sve propalo, kreće pljusak… pa grad. Sedimo, čekamo, znojimo se u kišnoj opremi, ali kada se razvedrilo – nagrada je stigla. Pogled na planinske vrhove i lednike bio je za pamćenje.
Na povratku opet pljusak, ali nije bilo stajanja – idemo dalje. Konačno stižemo do Nationalparkplatza, mesta odakle se Grossglockner vidi u punom sjaju. Posle toga, naravno, stalno zaustavljao motor da slikam iz svakog ugla. Olja se već nervirala, ali nisam mogao da odolim.
Nakon toga prelazimo u Italiju, i pred nama se otvaraju legendarni Dolomiti. Prvi utisci? Spektakl! Iskreno, prizori Dolomita su još impresivniji nego na Grossglockneru.
Zaustavljamo se prvo na Lago di Landro – scena kao iz filma, a zatim na još čarobnijem Lago di Misurina. Usput svraćamo u Cortinu d’Ampezzo, centar zimskih sportova i domaćin Olimpijskih igara. Tu shvatamo i zašto su cene smeštaja u ovom delu paprene.
Nažalost, desio mi se i mali peh sa motorom – odvio se sraf šraf koji drži nožicu menjača i ispao. Nije strašno, rešavam to “balkanski” – žicom!
Nastavljamo prema Falzarego passu, gde upoznajemo simpatičnu porodicu iz Norveške – otac sa dvoje dece, svi na motorima. Doleteli avionom do Minhena, pa svaki dan voze po jedan pass, dve nedelje laganice. Kada je čuo da mi za jedan dan pravimo pet planinskih prevoja, samo je rekao: “Vi niste normalni.”
Valparola pass donosi lagane krivine, Campolongo pass oštre zavoje i još lepše poglede, a Pordoi pass sve to podiže na još ekstremniji nivo.
Umorni, stižemo konačno u Bolzano, tačnije u jedno zabačeno mesto u šumama – Località Pietralba. I taman kad smo pomislili da ćemo se konačno odmoriti – nova drama: žena na recepciji tvrdi da nemamo rezervaciju! Proverim internet – i stvarno, bukiranje nije potvrđeno. Na sreću, imali su jednu sobu viška, ali su to iskoristili da nam naplate više – 75 evra za noć. Skupo, ali šta je tu je.
Završavamo dan sa osmehom – sutra nas čeka Stelvio pass i još mnogo serpentina. A to je priča za sledeću epizodu!

 

Promenio Avgust 24 član malaga94

[Bojan_Jgd 1390 Napisano Avgust 24]

Bravo komšija.

Jesi li imao dilemu između SRT-a i Zontesa i ako jesi, šta je prevagnulo na QJ?

[malaga94 287 Napisano Avgust 25]

Cao komsija, iskreno samo je radoznalost prevagnula, Zontes se vec u startu pokazao kao odlican u skoro svim aspektima, dok sam sa SRT bio u nedoumici kako ce se pokazati na duzim voznjama, te sam iz tog razloga za ovu test voznju odabrao QJMotor SRT900SX

[malaga94 287 Napisano Avgust 25 (promenjeno)]

Četvrti dan nas je dočekao sunčanim jutrom u Località Pietralba, malom mestu kod Bolzana. Konačno nešto “za džabe” – doručak je bio uključen u cenu! Nakon brzog pakovanja, krećemo ka onome o čemu smo dugo sanjali – legendarnom Stelvio passu.

Već od samog starta, pejzaži kao iz bajke – planine, mirisna svežina, beskrajna polja vinograda i jabuka. Asfalt savršen, nigde papirića. Kako se približavamo Stelviu, nailazimo na brzu planinsku reku, a zatim kreću i prvi ozbiljni zavoji. Sve ono što sam mesecima gledao na YouTube snimcima sada je ispred mene – san je postao stvarnost.

Na putu susrećemo mnoštvo bajkera, biciklista, pa čak i ljude u kolicima koji se penju. U tom trenutku sam se iskreno zamislio – kad neko zaista želi, nađe način. Nema izgovora.

Najpoznatije serpentine su baš kako sam zamišljao – oštre, strme i neverovatno zabavne. Meni su bile uživanje, ali moja devojka je imala drugačije mišljenje. Na vrhu – fantastični pogledi, “zmijolike” serpentine pod nama i čak snežne zakrpe u ovo doba godine. Slikanje, uživanje i osećaj da smo deo nečega što se pamti zauvek.

Put prema Bormiu bio je zatvoren zbog odrona, pa biramo drugi pravac – i nismo pogrešili, jer su nas čekale nove krivine i prelepi pogledi.Vec na spustu nas ceka ulaz u Svajcarsku. Ubrzo stižemo do Livigno passa. Posle kratke kiše i oblačenja kišne opreme, nailazimo na rampu i tunel – 13 franaka za motor, a praktično ponovni ulazak u Italiju. Ali odmah iza tunela – sunce i prelepo jezero! Livigno pass nema toliko ekstremnih krivina, ali pogledi su za pamćenje.

Učimo da će se i u Livignu održati predstojeće zimske olimpijske igre, t.j. neki od sportova a odmah nakon toga prelazimo granicu ka Švajcarskoj i penjemo se na Bernina pass. Put širok, krivine blage, ali zato pruga turističkog voza prati trasu i samo zamišljam koliko ovo mesto mora biti čarobno tokom zime.

Na kraju dana stižemo u mirni planinski gradić Flims, skijalište koje izgleda kao iz filma. Nismo ga planirali, ali smeštaj je bio najpovoljniji i nismo se pokajali. Tu završavamo četvrti dan – iza nas 1641 km puta.

Sutra nas čekaju neki od najlepših švajcarskih prevoja: Furka, Grimsel, Susten pass… a zatim nastavak puta do Iverdona. kod rodbine.
Avantura se nastavlja!

Promenio Avgust 25 član malaga94

[malaga94 287 Napisano Avgust 26 (promenjeno)]

Peti dan nas je dočekao sunčanim jutrom u mestu Flims. Plan je bio jasan – obići četiri legendarna švajcarska prevoja: Oberalp, Furka, Grimsel i Susten pass.

Već na početku sitna drama – ispraznila se komunikacija i izgubio sam vezu sa Oljom, odmah zatim sam napravio pogrešno skretanje. Ali, uz ovakve pejzaže teško je nervirati se. Uski gradići, modernizovana sela, sve čisto i uredno.

Prolazimo kroz Andermatt, gde smo prvobitno hteli da spavamo, ali kada smo videli cene od preko 150€ za noć, samo smo produžili dalje.

Prvi izazov – Oberalp pass. Krivine perfektne, asfalt kao pista, adrenalin me udara i vozim kao na trci. Olja pozadi nema komunikaciju sa mnom, pa nije mogla da se žali .

Zatim sledi čuveni Furka pass, poznat iz filma o James Bondu. Put se penje kroz pejzaže sa kravama na planinskim padinama, ali bez ikakve zaštitne ograde, samo mali stubići – vožnja je istovremeno zastrašujuća i prelepa. Dolazimo do legendarnog hotela Belvédère Galenstock, danas zatvorenog, ali pogled sa njegove strane je neponovljiv. Na vrhu nas sustiže magla, pa deo panorame nestaje, ali pred nama se otvaraju prizori Grimsel passa.

Na spustu srećemo još jedan hotel iz filma, ovog puta živ i pun turista. Nedaleko, prolazi voz na paru – samo zamišljamo kakav je doživljaj voziti se njime zimi.

Nastavljamo ka Susten passu, gde nas dočekuju vodopadi tik pored puta i kristalno čista jezera. Na Grimselu nailazimo na radove u tunelima i čekamo dugo, ali čekanje se isplatilo – na vrhu vodopad iznad tunela i glečerska jezera koja ostavljaju bez daha.

Potom krećemo prema Iverdonu, kod Oljine tetke. Spuštamo se i temperatura skače za čak 15 stepeni – sa planinskih 15°C na preko 30°C. Usput prolazimo ogromna švajcarska jezera – toliko velika da im more uopšte ne nedostaje. Fascinira me to što su i najmanji lokalni putevi savršeni: nema rupa, nema zakrpa, sve izgleda kao da je juče izgrađeno.

Stižemo u Iverdon, ali šok – Lidl radi samo do 18:30! Nama, naviklim na Balkan i radno vreme do ponoći, to je potpuno neverovatno. Oljina tetka nas dočekuje, pomaže da operemo stvari, obilazimo grad i penjemo se na „njihovo brdo“, koje je preko 1300m visoko – za nas planina, za njih sitnica .

Tako završavamo Dan 5, posle stotina kilometara i četiri čuvena prevoja. Sutra nas čeka povratak u Italiju i obilazak Torina.
 

 

Promenio Avgust 26 član malaga94

[motoras 199 Napisano Avgust 27]

Fantasticno. Cekam nastavak. AH ti Velicanstveni Alpi

 

 

[malaga94 287 Napisano Avgust 27]

Pre 10 sati, motoras je napisao:

Fantasticno. Cekam nastavak. AH ti Velicanstveni Alpi

 

 

Hvala puno na podrsci!
Alpi su velicanstveni i jednistveni u svakom pogledu 

[malaga94 287 Napisano Avgust 27]

Šesti dan počinjemo u Iverdonu, pozdravljamo se sa Oljinom tetkom koja nas je ugostila domacinski i krećemo dalje – pred nama je St. Bernard pass.

Put kroz Švajcarska sela i njive izgleda nestvarno – sve pokošeno, svaki komad zemlje iskorišćen, putevi bez ijedne rupe ili trunke smeća. Oduševljenje Švajcarskom i dalje ne prestaje.

Prvi highlight – Ženevsko jezero. Toliko veliko da zaista izgleda kao more, i shvatamo da Švajcarcima pravo more zaista i ne treba.

Kako se penjemo ka St. Bernard passu, nailazimo na brojne radove i tunele, ali motorom to lako prolazimo. Zatim kreću krivine i uspon na 2467m! Na vrhu – prelepo jezero i iznenađenje: saznajemo da je pas Bernandinac poreklom baš iz ovog kraja.Odmah zatim granica sa Italijom. Spust ka Italiji je još lepši – zeleni pašnjaci, serpentine i čak skup oldtajmera na granici.

Na putu stajemo u Saint-Rhémy, najsevernije selo Italije sa bogatom istorijom i skijaškim stazama, ali nemamo vremena da se zadržimo. Jurimo ka Aosti, odakle pokušavamo da ulovimo najbolji kadar Mont Blanca – izgubili smo mnogo vremena samo za jednu fotku, ali vredelo je.

Odavde pejzaži postaju malo monotoniji, a vetar jak. Olja zamalo tone u san na motoru, i već počinjemo da shvatamo koliko nam nedostaje Švajcarska. Stajemo pored rečice na brzinski ručak, pa nastavljamo dalje.

Prvi šok u Italiji – gorivo. U mnogim mestima sipanje radi isključivo osoblje i to naplaćuju 0.20€ po litru dodatno, a skoro svi imaju pauzu od 13-15h.

Ulazimo u Torino. Kaldrma, gužva, nepregledne kolone, semafor na semafor... kao da je ceo grad u nekoj drugačijoj dimenziji.Pomalo se oseca oronulost grada, ali sta ces grad je dosta star. Obišli smo Mole Antonelliana (poznata sa kovanice od 2 centa), zatim Piazza Vittorio Veneto – ogroman trg sa isprepletanim ulicama i morem kafića. Lepo, ali gužva i izduvni gasovi ubijaju čar.

Pred zalazak sunca penjemo se na glavni vidikovac, jedva nalazimo parking za motor i uspevamo da napravimo najlepše slike . Ali, umor i glad pobeđuju vec je bilo 22h – većina restorana je zatvorena, pa završavamo u Burger Kingu.

Kasno uveče vraćamo se u Chivasso (25km od Torina), gde smo našli "povoljan" smeštaj za 53e. Dan 6 zatvaramo iscrpljeni, ali puni utisaka – jer nas sutra čeka novi svet: konačno izlazak na more i dolazak u Genovu!

[malaga94 287 Napisano Avgust 28]

Sedmo jutro dočekujemo u mestu Chivasso, nedaleko od Torina. Sve što nam je tog dana bilo na pameti jeste – more! Start je obećavao – sveže jutro, prazni putevi, idealna vožnja. Ali kako smo se spuštali ka obali, putevi su postajali sve lošiji i uži… navikli smo se na švajcarski standard pa je svaki udarac točka bio mali šok.

Usput – nova drama: odlepio se nosač za kameru na kacigi. Super lepak postaje prioritet, a uz to i kartica za internet. Ali pumpe su automatske, prodavnica nigde. Tek kod Alessandrije nailazimo na ogroman tržni centar – interneta nema, ali zato haljina na popustu ima za Olju koliko hoćeš. Malo sam zažalio što sam stao.

Vožnja dalje budi adrenalin: uski putevi, beskrajne krivine i na kraju – Passo della Bocchetta (772 m). Na vrhu konačno pogled na more i krajice Đenove – san počinje da se ostvaruje! Lepimo našu nalepnicu YouTube kanala "Mladi Kopljanici", spuštamo se u tišini niz planinu, bez paljenja motora… sve dok nas ne prekine iznenadni pljusak. Kišno odelo ne pomaže mnogo, jer je pljusak prejak i nije baš sigurno voziti. Pravimo pauzu ispod nadstrešnice kod neke automatske pumpe. Na kilometar dalje – suv asfalt, kao da kiše nikada nije ni bilo.

A onda – Đenova. Grad kontrasta – istorijske zgrade žute boje, ogromna luka koja izgleda beskrajno i vetar koji šiba bez prestanka. Luka je fascinantna, ali glad nas tera dalje. Tražimo restoran na Guglu, sve što nađemo je zatvoreno… na kraju ipak nastavljamo put dalje izvan Đenove i usput nailazimo na nešto brzo da pojedemo.

Put vodi ka Rapallu i Portofinu. Obala je bajkovita, miris mora opija, ali vrućina i gužve su neumoljivi. Portofino je kao iz razglednice – idealan za fotografije, ali ne i za motoristu koji traži parking. Na kraju bežimo nazad u Rapallo, skidamo opremu i – skok u more! Malo prljavo, ali posle 7 dana vožnje – osećaj je neprocenjiv.

Veče završavamo u La Speziji. Grad nas dočekuje lavirintom ulica i sitnim komplikacijama sa smeštajem, ali sve se završava dobro – šetnja lukom, koncerti u centru i konačno prava pica za kraj dana.

Sutra nas čeka – Pisa, Firenca, Toskana i Siena. Italija tek počinje da otkriva svoje pravo lice.

 

[malaga94 287 Napisano Avgust 29]

Jutro u La Speziji počelo je idealno – sunčano, sveže i sa odličnim doručkom u hotelu. Plan za danas bio je ambiciozan: ispraviti Krivi toranj u Pizi, obići najpoznatije znamenitosti Firence, provozati se vinskim putevima Toskane (čuveni SR222), i dan završiti u Sieni.

Odmah nakon polaska, dok sam razmišljao o kupanju na nekoj skrivenoj plaži, vreme nas je prekinulo – tmurni oblaci i jak vetar podigli su talase. Bilo je jasno: od mora danas ništa, krećemo ka unutrašnjosti Italije. Zanimljivo, predeli oko Pize podsećali su na Tajland – bujna vegetacija i nestvarni pejzaži.

U samom ulasku u Pizu svratili smo do Lidla na brzinski doručak, a zatim nastavili do najpoznatijeg simbola grada – Krivog tornja. Gužva turista bila je ogromna, svi pokušavaju da „pridržavaju toranj“ za savršenu fotografiju. Mi smo se uklopili u igru, iako Sunce već nemilosrdno prži. Na vrhu tornja videlo se dosta ljudi, ali iskreno – nisam imao hrabrosti da se penjem.

Nakon Pize put nas vodi u Firencu – grad u kojem su stvarali Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Dante, Bruneleski i Botičeli. Parkiramo motor i kreće dvočasovna šetnja kroz istoriju i umetnost. Prolazimo kraj palate Pitti, čuvenog mosta sa skulpturom Benvenuta Čelinija, Piazze della Signoria i impresivne katedrale Santa Maria del Fiore. Grad odiše arhitekturom i atmosferom, ali vremena je premalo da se sve vidi.

Nastavljamo dalje legendarnim vinskim putem SR222. Krivine su fantastične, pogledi nezaboravni. Zastajemo kratko u Greve in Chianti, srcu vinske Toskane. Mada bi čaša vina bila savršena, vožnja je ipak prioritet. U jednoj krivini preterujem, zaležem i nogarom kačim asfalt – trenutak u kojem sam se ozbiljno zapitao kako nismo pali.

Da ne bude da sve ide glatko – nosač za kameru na kacigi ponovo otkazuje. Lepak jednostavno ne drži, očigledno nam ta stvar pravi karmičke probleme.

Konacno stizemo u Sienu. Na samom ulazu nailazimo na povorku sa bubnjevima i zastavama – kao da nas grad dočekuje svečano. Smeštaj nam je u srcu starog grada, sa privatnim parkingom i doručkom, prava sreća. Brzo peremo stvari u lavabou, kačimo ih da se suše i krećemo u šetnju.

Obilazimo skulpturu Garibaldija, trg Salimbeni sa statuom Salustija Bandinija, čuvenu vučicu koja je odgajila Romula i Rema i, naravno, Piazza del Campo – srce Siene. Veče završavamo u restoranu sa picom – ukusna, ali moram priznati da nam je ona u Srbiji i dalje draža.

Atmosfera u gradu je živa – diskoteke, ljudi piju piće napolju, prava italijanska noć. Susrećemo još Balkanaca, što nas posebno obraduje.

Tako privodimo kraju osmi dan. Sutra nas čeka jedan od najzahtevnijih dana – preko 450 km puta, uz obilazak Rima i Napulja.

 

[malaga94 287 Napisano Avgust 30]

Deveto jutro započinjemo u mirnoj i prelepoj Sieni. Posle doručka u hotelu i brzog pakovanja, podmazujem lanac, sedamo na motor i krećemo u dan koji će biti sve osim miran. Plan je ambiciozan – Rim, Vatikan i na kraju Napulj – više od 500 kilometara puta, uz obilazak nekih od najpoznatijih mesta u Italiji.

Da bismo dobili na vremenu za Rim, biramo autoput. Dosadna vožnja ubrzo postaje prava noćna mora – beskrajne kolone, kamioni koji iskaču bez signala i zastoj od desetak kilometara. Tu motor pokazuje svoju pravu vrednost – provlačimo se kroz gužvu i stižemo do Rima.

Rim nas dočekuje u svom stilu – haotičan, prepun automobila i turisti na sve strane. Parking je problem i za motor, ali uspevam da se uguram iza jednog drveta. Torbu sa odelom ostavljam na rizik – šta mu Bog da...

Prva stanica – Koloseum. Nažalost, redovi za ulazak su predugački, pa nastavljamo dalje. Na ulicama Rima sve je spoj prošlosti i sadašnjosti – ostatci rimskog foruma pored modernih zgrada. Nailazimo na Trajanov stub, crkvu Presvetog imena Marijinog, impozantni Altare della Patria, pa dalje do Panteona i Piazza Navone sa čuvenom Fontanom četiri reke. Kruna obilaska je, naravno, Fontana di Trevi – ali tolika gužva da se jedva i približavamo.

Nastavljamo ka Vatikanu, najmanjoj državi na svetu. Gužve, čekanja i potraga za parkingom oduzimaju dosta vremena, ali osećaj da se stoji pred Bazilikom Svetog Petra je neprocenjiv, nažalost redovi su predugi te ni ovde ne možemo da uđemo. Ceo Rim smo videli spolja, ali nigde nismo ušli...

Kasno popodne krećemo ka Napulju. Umesto autoputa biramo obalne puteve, želeći da uhvatimo malo atmosfere. Ali umesto uživanja, čekaju nas kolone i kolone. Polako pada mrak, a što smo bliži Napulju, putevi su sve lošiji, pumpe prazne i automatizovane, a mi dehidrirani i gladni.

Ulazak u Napulj je pravi šok. Ulice prepune rupa, kaldrma koja podseća na srednji vek, miris buđi i raspadanja u vazduhu. Osećaj je kao da smo zalutali u neki drugi svet. Skuteri sa češkim tablicama u raspadanju, narkomani u uskim uličicama, grafiti na svakom zidu. Navigacija nas vuče kroz najgore delove grada – Olja se ozbiljno uplašila.

Smeštaj je u srcu starog dela grada. Zgrada spolja deluje kao tamnica, ali soba je, srećom, moderna i uredna. Motor ostavljamo u obližnjem plaćenom parkingu – 20 evra za noć, ali barem mogu mirno spavati. Na putu do smeštaja nailazimo na pacove, smrad i nered, pa želja za večerom nestaje. Umesto pice i paste, biramo sigurnost i povlačimo se u sobu.

Napulj nas je dočekao haotičan, prljav i surov. Sutra, međutim, krećemo ka Amalfijskoj obali – mestu koje svi opisuju kao jedno od najlepših na svetu. Nakon ovog šoka, Amalfi nam zvuči kao obećana zemlja.

 

[Petre 955 Napisano Avgust 30]

Dozvoli mi jednu sugestiju. Lanac podmazujem kad zavrsim sa voznjom za taj dan. Mislim da je bolje. 

[godovic 1001 Napisano Avgust 30]

Dozvoli mi jednu sugestiju. Lanac podmazujem kad zavrsim sa voznjom za taj dan. Mislim da je bolje. 

Ja bi da otvorim limenku kada zavrshim taj dan

[malaga94 287 Napisano Avgust 31]

Pre 16 sati, Petre je napisao:

Dozvoli mi jednu sugestiju. Lanac podmazujem kad zavrsim sa voznjom za taj dan. Mislim da je bolje. 

Hvala na sugestiji... mislim realno ima logike kad je lanac vruc pa da bolje "zalepi" mazivo...nego ono uvek se zaboravi covek kad stigne umoran na kraju dana, samo gledamo da se operemo i da ne gubimo vreme za obilazak...

[malaga94 287 Napisano Avgust 31]

Deseto jutro nas budi u Napulju. Moram priznati – ulice izgledaju dosta prijatnije preko dana nego u ponoć. Grafiti i haotična atmosfera i dalje su tu, ali nekako sve deluje veselije i življe kada Sunce izađe. Kupujemo jedan mali magnet, da nas zauvek podseća na ovu „ludu“ stanicu puta, i krećemo po motor koji smo ostavili na parkingu.

Motor nas je verno sačekao, i odmah vozimo prema drevnom gradu Pompeji i – Amalfi obali, jednoj od najlepših deonica puta na svetu. Ipak, pre toga malo „napuljske realnosti“ – kaldrma trese svaki točak, a saobraćaj je potpuni haos. Kao da zakoni ne postoje – automobili iskaču sa svih strana, skreću bez migavaca, trube, guraju… u nekim trenucima me podseća na saobraćaj u Indiji.

Kad smo izašli na obalu, grad menja lice – putevi su malo normalniji, pogledi već lepši. Ali, naravno, samo kratko. Kaldrma i đubre nas ponovo prate čak i dok vozimo pored Nacionalnog parka Vezuv. Neverovatno je da i van Napulja osećaš onaj njegov čuveni smrad.

Nakon nešto vremena, konačno – Pompeja. Grad koji je nestao u jednoj noći pod pepelom Vezuva. Hodati tim ulicama i gledati ruševine koje svedoče o svakodnevnom životu Rimljana – to je osećaj koji ne možeš opisati rečima. Tu pravimo pauzu, ručamo i krećemo ka Amalfi obali.

Tu počinje pravi spektakl – krivine, vidikovci, plavetnilo mora. Kao da gledaš razglednicu u pokretu. Stižemo i do čuvenog Positana. Pogled je zaista neverovatan, ali gužva i cene „ubijaju doživljaj“. Grad je sveden na jednu jedinu jednosmernu ulicu, parkiranje za motor praktično ne postoji osim ako ne želiš da platiš 4 evra po satu. Mi nalazimo improvizovano mesto pored puta izvan grada i krećemo niz beskrajne stepenice ka plaži.

Keramika, šarenilo, mirisi, boje – sve to vodi ka pogledu od kog zastaje dah. Voda je tirkizna, sunce prži, plaža prepuna. Na „besplatnom delu“ ljudi je puno, dok su ležaljke prazne – 40 evra za jednu je ipak previse, makar za nas. More, iako prelepo, na momente nosi i po koju kesu ili papirić, što baš i ne očekuješ za destinaciju koja je „Instagram raj“. I naravno – izazov dana: kako obući moto-opremu kada si sav mokar i sav pesak ti se lepi? Pa još i tuševi koštaju nekoliko evra. Na Amalfi obali – ništa nije džabe.

Nakon penjanja nazad (koje je bilo pravo mučenje), nastavljamo vožnju prema Salernu, kraju Amalfi obale. Gužve se povećavaju, vožnja postaje sporija, ali pogledi su i dalje nestvarni.

Dan završavamo u Paestumu – mirnom gradiću koji nas je iznenadio svojom atmosferom i izgledom Grčke. Smeštaj od pedesetak evra tik pored mora i plaže bio je pun pogodak. Odlazimo na plažu, iako talasi ne daju da se okupamo, uživamo u zalasku sunca i tišini. Posle toga – večera i planiranje sledeće velike etape.

Sutra ulazimo konačno u Siciliju. Ali, to je već priča za narednu epizodu.
 

 

[malaga94 287 Napisano Septembar 1]

Sunčano jutro u Paestumu dočekujemo puni energije – pred nama je 400 km puta do Sicilije. Odlučujemo da izbegnemo autoput i uživamo u obalskoj ruti: tirkizno more s desne strane, zavojiti putevi i pogled koji oduzima dah.

Kod mesta Capitello, prvi peh – ne nošenje rukavica mi se osvetilo. Osa je uletela kroz rukav i nekoliko puta me izbola u ruku. Nije prijatno, ali put mora da se nastavi.

Vozimo dalje, istražujemo plaže koje se ređaju jedna za drugom. Gotovo svaka izgleda kao razglednica, i iskreno – ovaj deo mi je možda čak i lepši od same Amalfi obale. Asfalt savršen, krivine kao nacrtane i to BEZ gužvi, a pogled na more nas tera da stalno zastajemo.

Konačno stižemo do trajekta. Putevi do ukrcavanja su konfuzno isprepletani, ali uspevamo da se snađemo. Povratna karta – 29 evra. Vožnja traje kratko, ali osećaj je ogroman: ulazimo u Messinski zaliv i razmišljam o tome gde ću već sutra odraditi mali servis motora – vreme je.

Prvi korak na Siciliju! Messina nas dočekuje vedra i čista, na pešačkom prelazu žongler sa lopticama dočarava tipičan južnjački šarm. Jurimo do hotela, bacamo stvari i odmah na plažu. Sunce ovde zalazi ranije, iza brda i zgrada, ali ostaje prijatna svežina i osećaj da nas čeka potpuno nova avantura.

Plan za sutra? Palermo, Marsala i mali servis u Barcellona Pozzo di Gotto. Sicilija tek počinje da nam otkriva svoje lice.

 

[malaga94 287 Napisano Septembar 2]

Jutro u sunčanoj Messini obećavalo je dug i uzbudljiv dan. Plan je bio ambiciozan – skoro 400 km puta, od Messine do Palerma i sve do Marsale, nije problem put ali je problem brzo prolaženje vremena za obilazak plaža usput. Pre nego što smo uopšte krenuli ka obali i znamenitostima, morali smo da svratimo u Barcellona Pozzo di Gotto, gde nas je čekao mali servis u zvaničnom QJ Motor centru.

Da bismo uštedeli vreme, odvozili smo deo rute autoputem – kompromis koji smo morali da napravimo da bismo stigli i na servis i na plaže. Ljudi u servisu bili su neverovatno uslužni, ali dok smo čekali, desio se šok. Stariji vozač je, potpuno bez kontrole, udario u drugog čoveka i nekoliko parkiranih automobila, tik ispred nas. Kasnije smo saznali da je bio polupokretan i da jednostavno nije pritisnuo kočnicu. Dok su sirene odzvanjale, pomislili smo – koliko toga na putu zapravo zavisi od tuđe nepažnje, a ne od nas samih.

Servis je, srećom, bio brzo gotov i ubrzo smo nastavili put ka Capo d’Orlandu. Izbegli smo autoput, jer nema boljeg načina da upoznaš Siciliju nego kroz njene obalne puteve. Usput smo pronašli ogromnu plažu skoro bez ljudi. Voda – tirkizna, bistra, možda i najčistija u celoj Italiji. Uživali smo u kupanju, pa se nastavili ka malom biseru – Cefalù.

Grad je izgledao kao da je izašao iz filma: uske uličice, šarmantne kuće i pogled sa stena. Pokušali smo da se popnemo na Rocca di Cefalù, ali navigacija nas je potpuno zbunjivala. Vrućina je radila svoje, Olja je bila nervozna u moto opremi, a mi smo na kraju završili na gradskoj plaži. Kupanje je bilo zabranjeno, ali kada su se drugi provlačili kroz trake – pratili smo ih i mi. Kratko smo uživali u moru, sve dok nisu stigli čuvari i isterali sve. Mokri, puni peska, ponovo smo oblačili moto opremu – klasična moto avantura.

Put ka Palermu bio je uživanje, ali ulazak u grad – pravi haos. Ulice uske, grafiti na sve strane, kaldrma koja trese motor. Podsećalo nas je na Napulj, ali ovog puta danju, pa je imalo neku svoju energiju i šarm. Nažalost, sve znamenitosti koje smo planirali da obiđemo bile su zatvorene ili nedostupne zbog radova i jednosmernih ulica. Odustali smo i preusmerili se ka plaži Mondello.

Mondello nas, međutim, nije oduševio. Skupa ležaljka do ležaljke, malo slobodnog prostora za nas koji nećemo da plaćamo, voda mutna i prljava. To nije bila slika raja koju smo očekivali. Tek kada smo stigli u Capaci, na usamljenu plažu, konačno smo našli mir. More je bilo čisto, zalazak sunca spektakularan – boje od narandžaste do crvene, a večera na kamenoj obali bila je pravi trenutak spokoja.

Pred nama je bio još noćni put do Marsale. Nebo se pretvaralo u tamno-plavu pozornicu prošaranu narandžastim trakama, a mi smo vozili kroz tihe sicilijanske ulice. Stigli smo tek oko 23h. U uskim ulicama Marsale mučili smo se da pronađemo smeštaj, sve je bilo automatizovano, ali nas je na kraju dočekao ogroman nemački ovčar po imenu Cezar. Ispostavilo se da je zaista miroljubiv, baš kao što su napisali u opisu smeštaja.

Umorni, ali ispunjeni, utonuli smo u san. Sutra nas čekaju Turske stepenice, Scala dei Turchi, i novi susreti sa sicilijanskim obalama, jer vreme je da krenemo ka Katanii – podnožju moćne Etne. Ali o tome – u narednoj epizodi.

 

[malaga94 287 Napisano Septembar 3]

13-to Jutro u Marsali počinje mirisom mora i tihom energijom uskih ulica. Naš cilj za danas je Katanija, udaljena nešto manje od 400 km, ali pre nego što tamo stignemo – plan je da istražimo neke od najlepših plaža Sicilije.

Naravno, put ne bi bio put bez problema – nosač kamere na kacigi opet popušta. Lepak ne vredi ni centa, ali rešavam to brzinski i ne dam da nam pokvari dan. Prva stanica: plaža Lido Signorino. Preko puta nas je Afrički kontinent, ali se nažalost ne vidi...More čisto, boja gotovo nestvarna, a pesak mekan – pravi kontrast smeću koje srećemo čim skrenemo sa plaže. Mi zaslužujemo Lidl kao glavnog sponzora ovog puta, jer tamo opet doručkujemo. Ispred prodavnice nema kanti za smeće, ali zato oko puta sve zatrpano. Takva Sicilija – kontrasti na svakom koraku.

Put nas vodi dalje do čuvenih Turskih stepenica (Scala dei Turchi). Kako prilazimo, putevi postaju sve lošiji, ali nagrada na kraju vredi – s litica se pruža pogled koji oduzima dah. Bela planina iseckana poput stepenica, spušta se pravo u more. Sa vidikovca sve izgleda monumentalno, ali mi želimo na plažu dole. To znači ceo krug do obližnjeg mesta i zatim pešačenje. Kada konačno stižemo, nagrađeni smo prizorom gotovo puste plaže u prirodnom amfiteatru stena. Voda plitka, proteže se u nedogled, hladna kao da skriva neku tajnu.

Nastavljamo prema Scoglittiju. Putevi kao da su izvučeni iz GTA San Andreas – pustinjski, usamljeni, vetar nosi pesak, a horizont deluje beskonačno. Grad nas dočekuje haotično: gužve, premalo mesta za parking. Motor stavljam na trotoar, ali samo pola sata kasnije – policija. Gleda u motor, zapisuje nešto… molim, pregovaram i nekako prolazimo bez kazne.

Predveče ulazimo u Kataniju. Grad jeste užurban, ali posle Napulja i Palerma deluje kao šetnja u parku. Lidl radi i ovde – kupujemo piletinu i odlazimo na gradsku plažu s pogledom na Etnu. Nažalost, oblaci zaklanjaju vulkan, ali osećaj je i dalje moćan. Dok sunce tone iza naših leđa, završavamo dan kupanjem u moru i kratkom šetnjom.

Naš domaćin nas upozorava: motor nikako ne ostavljati na ulici, jer nestaje preko noći. Plaćamo parking, odvozimo ga tamo i vraćamo se u smeštaj. Još jedna drama – lift skoro priklještio Oljinu ruku. Dan završavamo iscrpljeni, ali s osmehom: pred nama je Etna i oproštaj od Sicilije.

 

 

[malaga94 287 Napisano Četvrtak u 18:18]

Četrnaesti dan počinjemo u Kataniji, sa jasnim ciljem – uspon ka najvećem aktivnom vulkanu u Evropi, Etni. Kratko se provlačimo kroz mirne ulice grada, ali turistički obilazak ostavljamo za drugi put. Sada nas vuče samo jedno – put ka vulkanu.

Biramo rutu koju bajkeri najviše preporučuju, preko Nicolosija. Već tu kreću serpentine, a svaki zavoj otvara novi kadar: pred nama more krivina, a iznad nas dim koji se lenjo izvija iz vrha Etne. Pomisao da se sve to u trenutku može probuditi daje dodatnu dozu adrenalina.

Usput nailazimo na jeziv prizor – ruševine stare kuće koju je lava progutala u prošlosti. Podseća nas koliko priroda ume da bude i lepa i surova. Nakon još nekoliko kilometara penjanja stižemo do Rifugio Sapienze, na 1900 metara nadmorske visine. Tu nas čekaju žičara, krateri i puca pogled na Kataniju i more.

Oduševljenje kvari informacija – motorom se ne može dalje, a za žičaru i uspon specijalnim autobuseom do 2900 m potrebno je izdvojiti više od 100 € po osobi. Za nas previše. Momci nude quad ture za oko 60 €, ali to bi nam oduzelo dosta sati, a pred nama je duga vožnja ka severu. Odluka je pala – ostavljamo Etna avanturu za neki sledeći put.

Pešice se penjemo do Silvestri kratera i okolnih uzvišenja, uživamo u pogledu i shvatamo da je vreme proletelo – četiri sata su nestala u trenu. Čeka nas put ka Mesini i trajektu.

Umorni i pod nemilosrdnim suncem spuštamo se do Taormine – odatle Etna izgleda još monumentalnije. Gužve na trajektu su očekivane, ali uspevamo da se ukrcamo i prelazimo u Kalabriju. Cilj za veče je Briatico, malo mesto gde smo našli povoljan smeštaj.

Put do tamo deluje pomalo sumorno – uske ulice, prazna sela, spaljena trava i vrelina koja ubija svaku živost. Na kraju stižemo, nailazimo na domaćicu koja nas „olakšava“ za par evra više, ali spuštamo kofere i bežimo na plažu.

Prva plaža puna oštrog kamenja – neuspeh. Nastavljamo dalje i pronalazimo Spiaggia libera della Torretta. Zalazak sunca tamo bio je nagrada za ceo dan – nebo je prelazilo iz narandžaste u crveno, a more je blistalo u poslednjim zracima.

Dok sedimo u pesku, dolazi i ozbiljna misao – ostalo nam je još samo 4 dana da stignemo do Foče, gde nas čekaju društvo, rafting i uspon na Maglić. Kako sve uklopiti? To ostavljamo za naredne dane...

 

[malaga94 287 Napisano Petak u 15:58]

Petnaestog dana budimo se u sunčanom Briaticu i spremamo za jedan od najdužih dana – preko 600 km puta. Krećemo uz samu obalu juga Italije – more s jedne strane, planine s druge, a mi vozimo i upijamo svaki trenutak.

Do mesta Pizzo put je još prijatan i pun pogleda na more, ali ubrzo se opraštamo od obale i skrećemo u unutrašnjost. Umesto autoputa biramo krivudave puteve – duže, ali bar nisu dosadni.

Iznenada pred nama se otvaraju ogromne, osvežavajuće šume – vožnja kroz njih deluje kao predah od vrućine. Dalje nastavljamo južnom obalom...nažalost nismo stigli da zađemo duble u krakove čizme.Južni deo Italije još uvek nije preplavljen turistima, sirov i autentičan. I baš taj kontrast daje posebnu draž vožnji, kao da smo zakoračili u neki sporiji, topliji svet.Ipak, čim se pozdravimo sa zelenilom, ulazimo u sasvim drugi svet – italijansku pustinju. Sunce nemilosrdno prži, vetar nosi prašinu, a putevi postaju sve uži i pustiji. Navigacija nas vodi kroz beskrajne predele bez života, vetrenjače na horizontu, kilometri i kilometri bez ijednog sela.

Posle više od 100 km – pumpa usred ničega. Kratki predah, a onda bežimo dalje prema istoku. I baš kada mislimo da beskraj nikad neće stati, pred nama izranja Jadran. Klima se menja, vazduh postaje svežiji i lakši, a civilizacija se polako vraća.

Obala istočne Italije je potpuno druga priča – sređena, tropska, turistička, sa dugačkim plažama i živim mestima. Svratili smo u Lidl, obezbedili obrok (bataci i krompirići – već standard), i nastavili do Casalbordino Miracoli, gde smo imali smeštaj.

Dan završavamo na plaži, hvatajući poslednje zrake sunca i večerajući pored mora. Bio je to jedan od najtežih dana po kilometraži, ali prava avantura kroz tri potpuno različita lica Italije – zelena, pustinjska i jadranska.

Sutra – San Marino i Rimini!

 

[malaga94 287 Napisano Subota u 16:56 (promenjeno)]

Šesnaestog dana polazimo iz sunčanog Casalbordino-Miracoli, spremni za još jednu avanturu. Na papiru – samo 300 km. U praksi – preko 7 sati vožnje i beskrajne gradske gužve uz istočnu obalu Italije.

Prvih sat vremena i dalje jurimo istočnom obalom, ali umesto mora – oko nas samo betonske zgrade, crvena svetla i nervozni vozači. Dva sata vožnje, a jedva sto kilometara iza nas. Nema smisla, biramo autoput – dosadan, ali nam štedi dva dragocena sata, taman da stignemo u San Marino. Putarine nas koštaju 20 evra, gorivo još skuplje, ali izlaskom iz autoputa i prelaskom granice kao da ulazimo u drugi svet.

San Marino nas dočekuje mirnoćom i čistim ulicama. Gorivo je jeftinije, a uspon na planinu Titano otkriva veličanstven grad na liticama. Penjemo se do kula – svaka pruža drugačiji pogled, jedan na brda, drugi na doline, treći na beskrajnu Italiju pod nama. Na glavnom trgu nailazimo na statuu slobode, a zatim i na baziliku San Marina. Grad je mali, ali uređen i gotovo nestvarno tih – prava suprotnost haotičnoj Italiji.

Nakon San Marina spuštamo se prema Riminiju. Samo 30 kilometara dalje, ali osećaj potpuno drugačiji – klasika italijanskog letovališta. Duga peščana plaža, redovi ležaljki, gužva kakvu dugo nismo videli. Nama lično – previše ljudi, ali ipak sve funkcioniše, ima mesta za svakoga.

U hotelu nas dočekuje domaćica sa osmehom, peremo stvari i konačno posle nekoliko hiljada kilometara nalazimo – kebab! Plaža nas nije oduševila, ali gelato i zalazak sunca na horizontu jesu. I tako zatvaramo još jedan dan, a pred nama je put u Hrvatsku – sledeća stanica Rijeka.

 

Promenio Subota u 19:58 član malaga94

[malaga94 287 Napisano Ponedeljak u 13:33]

Sedamnaestog dana napuštamo sunčani Rimini, doručkujemo u hotelu i krećemo na još jedan dugačak put – preko 400 km. Ambicija je bila ogromna: Padova, Bolonja, Venecija, Lido di Jesolo, Trst, Koper… ali računica je bila nemilosrdna – preko 14 sati vožnje, traženje parkinga, pauze za hranu i šetnju. Posle 17 dana putovanja već nas polako stiže umor i shvatamo da ne možemo sve da postignemo.

Biramo kraću i smisleniju varijantu – vožnju izvan autoputa do Rijeke. Put nas vodi kroz predele sve zelenije i mirnije, a kako se približavamo Sloveniji priroda postaje očaravajuća. Kratko stajemo u Lidlu na ručak i taman dok sedamo počinje pravi letnji pljusak – imali smo sreće da ga izbegnemo. Samo što je prestalo, nastavljamo dalje.

Na ulazu u Sloveniju nema granice, sve je odjednom čistije, putevi uređeniji i atmosfera drugačija. Kad prelazimo u Hrvatsku, dočekuje nas sunce i osećaj domaćeg terena. Rijeka nas prima toplinom – stari grad odiše prijatnom atmosferom, centralno šetalište puno života, a luka prepuna luksuznih jahti.

Ipak, najbolji deo dana pronalazimo na plaži Sablićevo – mala, skrivena, bez gužve i sa kristalno čistom vodom. Dočekujemo zalazak sunca nad morem, a onda završavamo dan uz šetnju i – ne baš tradicionalno – Burger King večeru.

Ovaj dan nije bio spektakularan, više tranzitna vožnja i predah. Ali znamo da je samo uvertira u ono što nas čeka sutra – legendarnu Jadransku magistralu, Karlobag, Velebit i put do Splita.

 

[malaga94 287 Napisano Ponedeljak u 15:43]

Osamnaestog dana krećemo iz sunčane Rijeke. Osećaj je poseban – posle 17 dana i hiljada kilometara, kao da smo opet na svom terenu. Nedostajale su nam planine i krivine, I tu su blizu krivine Velebita I Jadranska magistrala, more s jedne strane, planine s druge, a vetar u kosi.

Do Senja put je pravi užitak – magistrala se vijuga uz more, a plavetnilo Jadrana izgleda lepše nego ijedna obala Italije. Ipak, gužve i jak vetar nas prate, pa posle brzog doručka odlučujemo da skrenemo levo, prema Gospiću. Odmah je manje saobraćaja, krivine su brže i šire, a adrenalin skače – osmeh do uva! Temperatura naglo pada i vožnja postaje osvežavajuća.

Uspon na Velebit vodi nas do oko 1000m nadmorske visine. Gore nas čeka prizor za pamćenje – more se preliva u svim nijansama plave, ali vetar je toliko jak da nam na jednom vidikovcu čak odnosi kacigu niz liticu, srećom zaustavljenu o stenu. Spust do Karlobaga je magičan: oštre serpentine i stalni pogled na more čine pravi ples planine i mora.

Od Karlobaga nastavljamo najpoznatijim bajkerskim putem – jadranskom magistralom do Splita. Brze i oštre krivine pružaju užitak, iako nas vetar neprestano gura s puta. Na jednoj od plaža pored puta stajemo da predahnemo, jer ovakav tempo troši i telo i motor.

U Split stižemo u kasno popodne, jurimo u smeštaj, pa odmah u obilazak. Grad nas dočekuje u punom sjaju – festivali, tezge sa handmade stvarima, ulična gužva i more ljudi. Bez navigacije bismo se teško snašli, ali uz nju stižemo do samog centra i upijamo energiju grada. Umor nas sustiže i vraćamo se u smeštaj, jer sutra nas čeka prava kruna puta – cela magistrala do Dubrovnika, a onda Foča i dugo očekivani susret sa društvom za rafting i planinarenje na najviši vrh Bosne I Hercegovine Maglić.