Изокола, наоколо и преко Карпата – двапут!

[Влајко 1898 Napisano Utorak u 09:36]

А двапут је двапут... 

 

ЛМ, дошло време за наше кратко годишње путовање. Као и до сада, ово се планира одмах након завршетка претходног путовања и чека се годину дана на реализацију. Разлог чекања је увек исти, финансијски. Време се уклапа са осталим обавезама, деца на распусту код бабе и деде а ми најзад користимо 5 дана само за нас.

 

Ове године ће то бити Румунија али не само ТФ и ТА мада су они незаобилазни. Ја сам већ био, она није, ред је да се оде још једанпут, можда и последњи пут. Има толико места на која треба отићи да је глупо (бар нама) понављати једно те исто. Тако рецимо и за море, никад не идемо у исто место два пута. Зашто би?

 

И опет, као и прошле године, гледам у временску прогнозу и нервирам се. И то траје данима, недељама. И опет, пар дана пред полазак одустајем од гледања иако сам се већ напатио. Паковање нам је већ уходано с тим што овај пут носимо и кишна одела. Планина је то... 

 

Дан 1.

 

 

Понедељак, буђење у 6, доручак, кафица и около 7 ајд полако. Јаворка напакована још синоћ, не буни се што је третирам као кобилу. Искрено, под овим теретом свака кобила би провриштала. Јесте она направљена за таква путовања али опет сва три кофера пуна до врха, танк торба такође, ја са својих 140 килограмчића и госпођа са више него дупло мање килограмчина па ви сабирајте. Много више него што је пријатно. Ипак, лети, не смета јој, иде исто као и кад сам сам и го. Добро, не баш го, схватате поенту...

 

 

Време је очекивано тмурно али није најцрње које сам видео. Надамо се да ћемо имати среће па да нећемо да киснемо баш цео дан. Суве јесте али питање је тренутнка. Идемо Смедерево, Ковин и ка Белој Цркви. По савету колега са форума, стајемо пред границу да заменимо паре у оној продавници. Кафана још не ради. Киша још не пада. Једини смо на граници. Пандур пита где идемо, што идемо и каже све у реду идите сада до колеге цариника. Долази нека цица у униформи и каже померите се одмах ту код оног колеге. Тај колега прича са неки ликовима нагнут на њихов прозор од аута. И прича. И игнорише нас. Чекамо, не смем да се буним. Покушавам да му дам знак очима и питам га докле ћу да стојим као будала овде. Не иде. Погледа нас и окрене главу и настави причу и смех. После неког времена излази опет она цица и прича му нешто. А шта ви чекате, пита? Па тебе, рече госпођица да се теби јавимо. Аха, добро, ништа не треба, ајде идите. Ја будала, шта ћу, окренем се и одем. Јебе луд збуњеног. 

 

Стајемо на првој пумпи да сипамо квалитетни али јефтини румунски бенѕин. Дај сендвич кад смо већ ту и дај оно кишно одело јербо је малко мрачније него кад смо пошли, мада и даље суво. Крећемо даље обучени, сад може да пада, мирни смо. Срећа да је хладњикаво па није проблем возити у оделу, не кувамо се него нам таман фино, пријатно чак.

 

 

Идемо до Оравице, заламамо десно ка националном парку и кроз исти на север ка Решици. Време за још једну паузу, кафицу, сендвичић, крата поглед на отворени музеј локомотова. Довде је цео тај пут сасвим пристојан.

 

 

 

Одавде креће много леп, нов асфалт ка Карансебешу. Ми нисмо стали али ако идете овуда станите овде, црквица поред пута, много лепо изгледа, уређено, фино и чисто, лепо место за предах. Ту опет паузирамо на пумпи, кафица, локални слаткиш.

 

 

 

Возимо право ка замку Хуњади. Ту се задржавамо мало дуже, сувенирчићи и све што иде. Време и даље тмурно али суво.

 

 

Од замка идемо на север ка националном парку Апушени и месту Бучум. Пут је и даље поприлично добар. Ту нам је прво одредиште и смештај за препоруку.

Завучено, мир, тишина, чисто... Апартман у приземљу, мотор поред прозора. Доручак је укључен у цену од 43е а газдарица је испала царица и спремила нам вечеру, која иначе није у понуди али видех у коментарима да је могуће организовати то. За вечеру смо доплатили можда неких 7е више, за обоје. Уживамо у клопи, домаћем пиву и на заслужен одмор.

 

 

 

 

 

 

Данас смо прешли око 470км, највише од свих планираних дана јер смо најодморнији.

 

И би вече, и би јутро, дан први.

[Deki Katana 1788 Napisano Utorak u 15:41]

Dobra pocetak!

Moja zena je odavno prestala da putuje sa mnom na motoru, tako da imate dodatnu podrsku.

Posebno me interesuje vase iskustvo i kuda ste isli posto se spremam na dugo planirano putovanje za Jasi za koju nedelju.

Pratim......

[Влајко 1898 Napisano pre 23 sati (promenjeno)]

Дан 2.

 

 

Будимо се рано ујутру, одморни, наспавани. Газдарица иначе служи доручак од 8:30ч али је нама учинила услугу и послужила 30мин раније. Ми смо били спремни да кренемо и још добрано пре тога али ОК. Лепо клопамо, и слано и слатко, чај, кафа, шта ко воли...

 

 

Из фрижидера узимамо наше расхлађене флаше са водом и залеђене оне мале пластичне ђаволе за ручни фрижидерчић. Крећемо ка Турди и чувеном руднику соли.

 

Пре него што стигнемо тамо, морам да похвалим овај пут број 75. Ја одавно нисам лепши пут возио. Зелено около, река све време поред, нигде никог нема, много убаво. Има ту и места за стајање, ресторанчића, водопада ма милина. И тако добрих 100км. Време идеално, једва који облачић, сунце дође и оде, ма један од оних путева где би комотно могао да идем назад па опет да га прођем.

 

Рудник је прича за себе. Купујемо карте, није гужва а имају и ормариће за кациге, бесплатне наравно. Прво силазимо мало степеницама, онда дугачак ходник па опет степенице и тада пуца поглед на дубину рудника. До доле се може пешака, дрвеним степеницама или лифтом. Пешака је то око 13 спратова. Срећом није била гужва па смо сачекали лифт и то ми је био најнепријатнији део. По 6 особа иде унутра, не улива ми сигурност, клима се лево десно, ради без престанка, највећа ми фрка била у њему. Преживех... некако. Када се спустите доле, имате опцију још неколико спратова ниже да се спустите до језера, па изнајмите чамац и возикате се. Иначе свашта има доле, махом спортске активности, стони тенис, мини голф и сл. Сувенири. Јесте доживљај, јесте посебно. Касније сам сазнао да је Чаушеску то користио као затвор пре него се десило шта се десило. Спуки, што би амери рекли...

 

Ах да, купио сам камен (да камен, од кило и сто).

 

Одморили се доле, расхладили, надисали оног ваздуха.

 

 

 

 

 

 

Када смо изашли горе, схватили смо да је управо стигла огромна екскурзија, гомила деце креће у рудник, да смо мало окаснили никад лифт дочекали не би, а ја да табанам толико спратова нисам баш баждарен... Ах да, и време креће да се мути. Јебга. Облачи одело.

 

Крећемо ка Сигишоари. На пола пута нас хвата киша, најзад. Па дуго је и трајало то суве време. Стајемо на једној пумпи да наточимо гориво и настављамо по киши, шта сад, нема поенте да се чека да прође. Пролазимо кроз разна места, махом сморени и стижемо у тај леп градић. Како смо стигли, сунце нас обасјало и пошело да пржи од испаравања. Одмах паркинг, скидање и први ресторанчић. Ширимо се као мачке на оном сунцу. Презалогајимо пицу која је била феноменална, попијемо кафицу, пивце, прошетамо градом. Много је лепо. Мирно место за одмор. Све лагано, све опуштено. Свака кућа и зграда у другој боји, као из бајке. Вреди доћи овде на неко дуже време а не само у пролазу, као ми.

 

 

 

 

 

Идемо даље кад нашој крајњој дестинацији за тај дан, Брашов. Мој добар друг, агент 47 је исто био ономад тамо и како ми је причао време је непредвидиво. Па, није лагао. Пола пута до тамо је било суво али онда је почела киша и то киша – киша, оно баш лепа. Сипало је по нама добрих пола сата и јаче док нисмо стигли. Спора вожња, клизаво, ништа не видим, хаос.

 

Стигосмо некако и нађосмо смештај. Цена 53е. Рецепционерка нам одмах показа на гаражу а не на паркинг као остали пезенти. Фини смештај, соба огромна, близу старог дела, препорука! Киша и даље пада, ми се распакујемо полако.

 

Овде ваља поменути наша кишна одела. Купљена су на неким попустима у Декатлону. Оба одела су била око 6.000+. Било је и скупљих, квалитетнијих, имају више звездица (1-5) за ветро и водо одбојност али ми смо узели јефтинија јер, разуме се, финансије. Били смо суви к’о барут. Ништа, нигде. Ето.

 

Стаје киша, идемо да се прошетамо. И ово је убав град, нема шта. Ми смо били смештени у близини старог дела, ту смо се и шетали додуше хтео сам и на видиковац да одем успињачом али облак је појео све.

 

 

 

 

 

 

 

После краће шетње, правац Лидл (наравно), куповина, онда назад у собу на клопу, пивце и одмарање. Треба доћи овде на одмор, на дуже, верујем да вреди. Пређосмо око 350км.

 

И би вече, и би јутро, дан други.

Promenio pre 23 sati član Влајко

[Влајко 1898 Napisano pre 3 sati]

Дан 3.

 

 

Кафа, доручак, паковање, не нужно тим редоследом. Време? Па тмурно, наравно. Крећемо ка Дракулином замку. Креће и киша, блага. Пада 5 минута и стаје. Ето нама сунца. У филмовима, што си ближе замку, све је црње а овде обрнуто. Хвала имењаче на лепом дочеку. Замак је затворен али свеједно не би ни ишли унутра. Мало фоткали, мало купили сувенирчиће и крећемо даље ка Куртеа Де Арђеш где ћемо да заломимо десно ка планини и чувеном Трансфагарашану.

 

 

 

 

Пут до Куртеа Де Арђеш делује ОК има само један проблем. На сваких пар километара играмо ону игру из “Squid game” црвено светло – зелено светло. Изгледа да је недељу дана пре био неки велики хаос са временом. Пут се поправља на милион места. Ту су радници, машине и наравно они мобилни семафори. Сморих се жив. Изгледа да се и навигација сморила па нас у једном тренутку скренула ка неким селима и узаном путељку. То је опет неки национални парк и било је прелепо. Јесте узано али нигде никог нема, предели као из бајке, потоци, речице, викендице, ма милина. У неком тренутку се вратили на главни пут и наставили смарање са семафорима. То је потрајало до горе поменутог града. А онда смо заломили десно и почели да се пењемо.

Прво станемо на пумпу да се окрепимо и натанкамо. Онда уживамо у лаганој вожњи до бране. Ту је ред стати на сред бране и сликати малко.

 

 

 

 

 

 

Настављамо око језера. Дубока шума, мириси, леп пут. Каже госпоџа нема нигде медведа. Рекох јој, гледаш једног сваки дан и није то доста. Каже она, пре ће Урсуса да види како пије Урсус пиво у кафани него што ће да га сретне на путу. И како то рече, ето га медо. Мало касније и други и трећи. Трећи је био мало, то ме највише и уплашило. Ако је мали ту и мама је у близини а са мамом нема зезања. Још ми оне слике у глави од колеге моторџије којег је медвед послао на онај свет, качио је неко ономад на форуму. Сурадан још један. Жао ме, сви су много тужни. Седе са стране, прекрстили шапе, чекају да им неко да јабуку или сл. На изглед, као домаћа животињица, питома нека. Само на изглед...

 

Пут је добар, доста кривина, дебела ладовина, многи то већ знају. Возимо и пењемо се све више и више. Стајемо да се сликамо где је поглед најлепши, водопада милион и један. На врху је тунел, улазимо лагано.

 

 

 

 

 

Приближавамо се излазу лагано. Ништа ми није јасно. Оно што видимо је као да се спојило небо и земља. Мрак. Прво сам мислио да је кишурина, олуја. Али како смо били ближе излазу видимо да је то облак. Прелази преко планине. Видљивост не више од 5м до 10м највише. Стајемо одмах по изласку. Чекам да прође облак али он не пролази тј. стално пролази али никако да прође. Сморен сам што госпођа не може да види онај диван поглед. Чекамо пола сата и пошто се ништа не мења, крећемо доле. Ја разочаран због ње али она није много, или вешто глуми, не знам. Каже, нема везе, идемо даље. Ево мене тужног...

 

 

 

 

Идемо даље. Успут срећемо гомиле коза и оваца и огромне псе који лешкаре и чувају их. То је стандардан призор.

 

 

Пар км. испод је место где је неки ѕимски центар ако се не варам, гомила продавница са сувенирима и слано-слатким ђаконијама. Прво – лангош. Ко није јео лангош на том месту, као да није ни био ту. Мени је остао у лепом сећању још од прошлог пута. За оне који не знају, то му дође као нека врста мекике на коју се намаже нека врста павлаке и преко тога наренда нека врста сира шкрипавца. Мнооого убаво. После тога смо се засладили и са, не знам како се зове али мислим да је странски израз “Chimney cake”. Јели смо га наредна 3 дана, огроман је.

 

 

 

 

Бацам последњи поглед горе у нади да се вратим и опет спустим, само сунце да гране али џаба, мрак. Крећемо даље низбрдо, пут и даље прелеп. Срећемо још једног меду и силазимо са планине. До Сибиња пут леп, сунца колико волиш, киша јок. И даље чежњиво гледам облаке који су и даље тамо горе појели планину...

 

 

Испред смештаја нас чека газда. Затекао се ту. Препознаје да тражим смештај + мотор и то је то. Отвара ову велику капију и паркирам унутра. Као што видите, мотор је на сувом, на сигурном и 2 метра од улаза у собу. Не може боље. Све препоруке за овај смештај, стварно. Близу центра, чисто, лепо. Газда је већ послао поруке тиша шта видети, где јести и слично док сте у Сибињу. Цена за ову комоцију је 58е. Идемо до града, клопамо лепо, пијемо још лепше. Мало шетамо, куповина за сутра и назад у кревет.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Данас смо возили око 380км.

 

И би вече, и би јутро, дан трећи.

[Влајко 1898 Napisano pre 2 sati (promenjeno)]

Дан 4.

 

 

Када смо први пут возили Румунију пре пар година, навигација нас одвела преко неких села и скратила нам ТА. Овога пута сам хтео да је прођем скоро у целости па смо згазили скроз до Себеша и одатле кренули на успон. Шта рећи о овом путу а да већ није речено. Милина за вожњу. Нема кише, нема гужве на путу, једва смо и 2 мотора срели и то у супротном смеру. Они изгледа баш поранили.

 

 

Уживамо и возимо се до бране на језеру Оаза. Ту правимо малу паузу и купујемо незаобилазне налепнице. Упознајемо брачни пар на новом Трансалпу. По изговору претпостављамо да су са севера наше земље.Путују и они полако и исто секу Румунију на све стране. Господин каже да ћемо да покиснемо ускоро али ја сам оптимиста. Гомила моторџија из Пољске стиже на Харлијима и осталим машинама које личе на исте, сви насмејани, све опуштено.

 

 

 

Без кише возимо и уживамо до неког месташца где се лево одваја за језеро Видра. Ту је тренутно и неки као мали вашар. Опет стајемо. Супруга ми већ други пут помиње неку гуску, не знам о чему се ради али је упорно игноришем.

 

Пењемо се, кривудамо, возимо лагано јер је клизаво и опет полако улазимо у облаке. Још увек нема кише али облак је ту. Мало аутомобила, мало мотора, много оваца, коза и магараца. Избијамо на врх и опет остајемо ускраћени за поглед. Једва мало успевамо да видимо у даљину. Госпођи то изгледа не смета. Ту на самом врху, опет се помиње гуска и схватам да морамо да купимо пличану гуску и то не малу за нашу ћерку која такође није мала. Нема поенте да се расправљам, дај ту гуску, сви да изгинемо због гуске. Наравно да немам где да је ставим. Женче налази решење. Поставља је као изолатор између ње и кишног одела. Након тога преде као мачка, лепо јој и топло док се спуштамо по хладноћи а и киши. Да, најзад је почела.

 

 

 

 

 

 

Али чим смо кренули са врха, колега из Пољске слетео са пута. Да, мало је брже кренуо низбрдо, кочио, наставио право и упао у јарак који је ископан пре заштитне ограде. Стајем, трчим ка њему. Његов друг и ја успевамо да изгурам мотор, нека старија “Honda Shadow” ако се не варам. Он се ништа није повредио, није ни мотор. Треба да љуби ону ограду до краја живота јер да је не беше ту мало би се дуже котрљао.

 

Идемо даље. Киша све јача. Облак је ту, једва да видим 5 до 10 метара испред и то кад имам среће. Друга на леру. Клизаво. Пошто идем споро и капљице остају на визиру па му то дође кец на десетку. Бришем али и квасим рукавице, ма милина. Цео спуст је такав. Тек кад смо стигли у Новачи или Новаци како год, сунце на огрејало. Испаравамо мало на пумпи док мезетимо и точимо чорбу.

 

Настављамо сувим асфалтом обилазницом око Таргу Жију-а и правац ка мало месту Мотру. Ту се налази једна мала православна црква у којој се надамо да ћемо да видимо старог познаника.

 

Не сећам се да ли смо писали када смо први пут возили Румунију али тада смо ушли код Ђердапа. Возили мало и задеси се да смо решили да станемо и направимо паузу баш у том месту. И таман стали поред пута и неког извора, кад стаје ауто. Излази поп, отац Валеријан. Каже он нама, аман људи шта сте стали ту на сред пута, моја црква је 100м одавде. Имате хладовину, има пића и ића, свратите да одморите. Ми се погледамо и што да не, кренемо за њим. Упознали се, сели у хладовину, изнесе човек пакет воде, газиране и негазиране, пита јел смо гладни, причамо даље. Кажемо да имамо храну само нам хладовина треба јер је било баш паклено. Позове нас да видимо цркву, уђемо унутра, оставимо неки динар тј леј, разменили смо још пре границе. Онда он каже, не можете да одете празних руку, па нам свима да по флашу вина и неко уље и не знам шта још. Онда, пошто смо сазнали да има и децу, ми извадимо нешто слаткиша што смо имали, беше нека дупла плазма и јафа и дамо му то за децу. Феноменалан потез, свака му част, сликасмо се и свако на своју страну. Видимо се некад опет, рекох му...

 

Е сад, брат је ступио у контакт са њим преко фејсбука касније, причали су они дуго али је из неког тренутка нестао, нема га у контактима. Када сам се спремао за пут, питам брата и сећамо се имена али немамо контакт никакав да проверимо да ли је још увек ту или је можда прекомандован или сл. Свратићу ја свеједно. Каже брат, сећа се да му је поменуо да се деци много свидео неки наш слаткиш, а нема да се купи тамо наравно. И ја шта ћу, купим неколико кутија. Искрено, ни ја ово нисам јео код нас, мораћу да пробам. У питању су неке Јафине наполитанке, зову се Танана. Има разних укуса, са ванилом, са сланим карамелама и сл.

 

Елем, ми у цркву њега нема. Покушавам да се споразумем са неким радником, праве ту нешто около. Нема шансе. Наиђе шеф градилишта и он говори енглески (па ипак је шеф). Аха, сад ћу да га позовем. Чујем на румунском нешто серб, нешто мотоћиклиста. Каже, стиже за 5 минута. И ето њега, смеје се, каже знам да сте рекли да ћемо да се видимо поново али искрено нисам очекивао. И опет прича, дружење, ми њему слаткише, он нама опет по флашу вина и једну икону и тако... Отац Валеријан, легенда.

 

 

 

Иначе, прича како би хтео мало да промовише село и да направи неки као летњиковац, неко као стајалиште за моторџије који се запуте ка Карпатима. Каже то би било занимљиво, лепу причу имамо. Ја сам му дао подршку, рекао да ћу да опет свратим али и да ћу да изрекламирам у нашој заједници и убеђен сам да би гомила колега свратила. Само, да не забораве Танане...

 

Идемо даље, лепо време, граница па Кладово. Смештај у Кладову је феноменалан. Цео стан, дупло већи од оног где живим, поглед на Дунав, на самој плажи. Цена 45е. Прво смо отишли на клопу овде. Крчма код Текијанца. Ајде што је клопа обилна и феноменална него што сам нашао пиво које ми је тако легло да сам закључио да је то ипак најбоље светло које сам икада пио, ни мање ни више. У питању је Плзењско точено, као што рекох светло, није јако, ма таман све. Слике све говоре. Морао сам 3 да сручим за време вечере. Конобар ми нудио криглу од литра или чак и од 3 литра коју има али не желимо да нам се пивце греје, боље овако...

 

 

 

 

После смо мало прошетали да се слегне све то и уживали у заласку сунца. Фино месташце то Кладово.

 

 

 

Пређосмо око 350км.

 

И би вече, и би јутро, дан четврти.

Promenio pre 2 sati član Влајко

[dtesic 377 Napisano pre 2 sati]

Hvala !

[Влајко 1898 Napisano pre 2 sati (promenjeno)]

Дан 5.

 

 

Будимо се уз прелеп Дунав и излазак сунца. Доручак и кафа на тераси.

 

 

 

 

 

Пре него што кренемо кући, прелазимо границу опет. На 30-40км од границе се налази бања Херкулес. На препоруку мог друга и брата Брајка одлучимо да посетимо још ту дестинацију пре него кренемо назад. Нисмо се покајали. То је некада било елитно летовалиште, ту су долазили краљеви и види се да је тако било. Али, то је било одавно. Сада је бања тужњикава, сетна, као да је заборављена у времену. Пола града су те зграде из неког другог времена, напуштене, пола још увек живи од неке старе славе рекао бих. Бања је усечена измечу планина, зграде су тик поред реке са обе стране и пре него крене стрма шума. Има уређених паркова у том старијем делу, моста за попити кафу, пар нових хотела али генерално чудно место. Занимљиво ипак.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Леп и брз је пут и тамо и назад до границе. Купујемо јефтини бензин последњи пут и крећемо магистралом и нашом страном назад.  Дунавска магистрала, брзо и лепо.

 

 

 

Стижемо у Доњи Милановац и свратимо на бурек јер је далек пут до Београда. Вредело је.

 

 

 

 

Остатак пута до Београда сам био потпуно збуњен. То је неки нови пут који се ради, иде кроз нека мени непозната места. Час личи на аутопут, час кружни токови, час нас скреће кроз села и долове. Нисам могао да верујем да једва чекам да се укључим на аутопут. Код Пожаревца не дају полицајци, код Смедерева стао воз баш на сред пута. Једва прођемо кад опет полицајци кажу не овде него иди на Раљу, ма једва се извукох...

 

За крај, време нас није баш послужило али нам то нимало није покварило расположење. И са нама и са мотором је све било у реду. Јаворка је трошила стандардно испод 5л без обзира на све. Потрошили смо оквирно ~600е мада и то ми делује много, нисам баш рачунао нити ћу. Гуме су ми се начисто искривиле али о томе сам писао већ у оној другој теми.

 

Ја сада идем да планирам где ћемо идуће године.

 

Хвала и живи били!

 

Влајко & Маја

Promenio pre 2 sati član Влајко