Ko reskira - profitira

[Forsberg 4512 Napisano Jul 14]

Esfahan 1. dan

 

Odlazak u imigraciono izaziva mi rolerkoster emocija: od nema šanse da mi produže boravak, do ma biće to lagano. Posle 2 sata u policiji rezultat je polovičan: nisam odbijen, ali je graničar napravio previd pri beleženju mog ulaska u zemlju i nije me uneo u sistem. Zaključak: moram nazad u Teheran da tamo rešim problem. Što bi se reklo, not great not terrible. Koliko sam blizu produžetka bio govori i to što sam na papiru sa kopijom pasoša dobio pečat za produženje, a onda preko njega crveni pečat sa natpisom „cancelled“. Tako blizu, a tako daleko. Bar imam šanse za produžetak!

 

Sa gorkim ukusom u ustima, krećem u obilazak Esfahana. Uzimam taksi i spuštam se do reke gde krećem lagano na sever pešačkom zonom.

 

 

 

 

 

 

Pre dolaska u Iran, zamišljao sam žutilo i prašinu. Koliko sam se samo prevario! Drvoredi i žbunići gde god se čovek okrene. Cak i skverići su iskorišćeni da se posadi zelenilo, pa tako ima puno uskih, a dugih parkova taman te širine da se može kretati u hladu. U samom centru je pešačka zona gde po sredini teče potočić spakovan u mermerno korito širine 1m. Vrv nije prirodno tu, ali se jako prirodno uklopio. Uveče sam otišao da se prošetam pored reke, ali na kraju i nisam - uz obalu ide prelep park celom dužinom grada, tako da sam se makao od vode i ostao u zelenilu.

 

 

 

 

 

Obilazak grada uključuje glavne turističke atrakcije, a to ovde znaci nekoliko džamija, ali i jedan od površinski (~550m x 130m) najvećih svetskih trgova. Trg Naqsh-e Jahan nalazi se u srcu grada i okružen je sa svih strana bazarom. Na zapadnoj strani smeštena je fantastična Ali Kapu palata izgrađena u 17. veku kao rezidencija Šaha Abasa Prvog, sa prelepom terasom koja gleda na trg. Naziv, kao što se može videti, nije dobila po šahu koji ju je izgradio, već po imamu Aliju kog je šah jako poštovao.

Nasuprot palati nalazi se džamija do koje vodi tunel sa trga tako napravljen da bi džamija bila okrenuta u pravom smeru, a da ne narušava izgled trga. Njena prelepa kupola krasi pogled na grad i najbolje se vidi sa terase već pomenute palate. Na južnom kraju trga takođe se nalazi džamija, ovog puta Šahova, izgrađena takođe u 17. veku.

 

 

 

 

 

 

Najveća džamija u Iranu takođe se nalazi u Esfahanu i zove se Masjed-e Jameh. Ako se ne varam, na engleskom je prevod Friday mosque, dok bismo mi verovatno upotrebili izraz „saborna“.

 

 

 

 

 

 

Kao u kafani, pare mi odleću sa dlana. Svuda se ulaz placa oko 4e što i nije puno, ali kad se nakupi 5-6 mesta za posetiti, dosta i potroši na ulaznice. Posto je turistički grad, ovde ima dosta vodiča koji nude svoje usluge koje uključuju i automobilski prevoz po gradu / van grada, prodavce tepiha (cena od 150e za neke prostirčiće, pa do ko zna koliko) i drugih prodavnica suvenira. Slab na magnete, uzimam ih nekoliko. Opet ću imati problem da odlučim koji su za poklon, a koji su za mene.

 

Ostavši mi samo pare za taksi, vraćam se u hostel na dopunu, ali se ona pretvara u još jednu kvalitetnu bleju, samo ovog puta sa ekipom iz hostela - vlasnikom Sahandom i, menadžerkom Taranom.

 

S obzirom da je sreda ovde naš petak, uveče po parkovima možemo videti porodice koje sa decom igraju fudbal, odrasle ljude kako igraju stoni tenis ili šah i mlade koji pruže prostirke po travi i u takvom druženju provode veče. Tu i tamo vide se i zaljubljeni parovi u malo diskretnijim kucima parka. Taran i Sahand me kupe u gradu i odlazimo na klopu sa njihovim društvom u jedan restoran, a odatle dalje u jedan veći, fensi, kafić sa velikim videobimom da pogledamo utakmicu Lige šampiona.

 

Alkohol je, naravno, zabranjen, pa se tako u restoranima piju razne vrste limunada, čajeva, sokova, proizvoda od mleka (!) i jede se ozbiljna klopa, i slana i slatka. Skoro da mi je zao sto sam već bio jeo pre izlaska. Završivši se utakmica, tako je došlo i vreme da se mi razilazimo - ovde je skoro 1 ujutru.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 15]

Esfahan, 2. dan

 

Na insistiranje drugara iz hostela, ovog jutra odlazimo opet u policiju, samo ovog puta Taran i ja zajedno. Ja da budem lep, a ona da proba na Farsi da ih malo smeška.

 

Tokom celog boravka u Iranu, imao sam samo pozitivna iskustva sa policijom. Kao prava strana atrakcija, gledao sam da se zezam sa mladim pandurima kojih ima puno. Pri ulasku u imigraciono, ali i jedino što nije dozvoljeno uneti, osim standardnih stvari, je mobilni telefon. On se ostavlja na ulazu i kupi u povratku. Postoji i detektor metala, kao i „živa sila“ od dvadesetak godina da te pretrese.

 

Danas nije ista ekipa kao prvi dan kad sam bio, ali to ih ne sprečava da se podjebavaju sa mnom na svoj račun i dobacuju da je jedan od njih gej, dok se on odlučno brani od tih neistina. Mi muškarci, svuda smo isti. Izašavši napolje, zapištao sam na prolazu kroz detektor metala, pa prilazi nova grupa pandura da me pretresu. Pitaju odakle sam i na moj odgovor „Serbistan“, jedan odmah pominje Dekija Stankovića. O fudbalu ne znam mnogo, ali se sećam ono gola što je dao sa pola terena, pa odmah okrećem priču na tu stranu i zajebanciju. Uz pomoć ruku i nogu se sporazumevamo i svi smejemo. Za to vreme, Taran stoji na neka dva metra i, začuđena otvorenošću policajaca, čeka me.

 

Za žene koje dolaze ovde postoji poseban ulaz, odmah pored muškog gde njih pretresa žena, ali i proverava da li su dovoljno dostojno obučene da uđu u državnu instituciju. Žene ne moraju da budu pokrivene od glave do pete, mada ima i tako obučenih. Ono što im je obavezno je da nose hidžab.

 

Taran je u tamnim farmerkama, majci i jaknici i ima hidžab preko glave koji nosi samo kad mora. Kao i 50% žena koje nisu pod čadorom (pokrivene tako da im se vidi samo celo lice, a takvih je, po mojoj proceni oko 30%u celoj zemlji), hidžab joj je tu negde oko ramena i ne nosi ga kako država propisuje, već ga navuče samo ako vidi policiju i posle ga svlači na ramena čim se ukaže prilika. Od nekih 70% žena koje nisu skroz pokrivene, rekao bih da 50% nosi hidžab kako je propisano, dok 50% ga nosi samo u nužnim situacijama. U Teheranu je bilo i onih hrabrih koje ga u metrou uopšte nisu nosile. Pošto je ustanovljeno da je Taran pristojno obučena, ulazimo u zdanje i penjemo se kod ekipe koja me zna od juče.

 

Nažalost, rezultat je skoro isti. Jedina dobra vest je da možda može da se uradi nešto tako da ne moram da idem u Teheran. Do tamo ima 5 sati i to u kontra smeru od onog gde bih putovao dalje i stvarno mi se ne ide. Pošto se sutra (petak) ne radi, dogovor je da im se nacrtam u subotu u 7h ujutru čim otvore kapiju. Malo rizično, ali ajde.

 

Taran je desno, Sahand (vlasnik hostela) je levo i njega smo sreli u povratku iz imigracionog, tako da narednih par sati provodimo svi zajedno

 

Uradivši sto smo mogli, nas dvoje odlazimo u šetnju. Bazamo po Jolfa kraju, posećujemo jermensku crkvu i odlazimo do još jedne gajbače iz bajke po imenu Chehel Sotoon, smeštene u jednom od parkova grada. U nekom trenutku kapiram da bi možda najbolje bilo da se danas pokupim za Jazd, sutra vidim grad i vratim se, prespavam opet u Esfahanu i ujutru odem u policiju. Ako ne uspeju ništa da urade, onda da sednem odmah na motor i krenem za Teheran. Tako ne gubim sutrašnji petak čekajući radni dan, a na malo kraće od idealnog vidim Jazd. Ovo znači paljba u hostel, pakovanje i već za sat vremena (oko 16h) sam na putu.

 

Dvorište jermenske crkve

 

Enterijer jermenske crkve

 

Chehel Sotoon

 

 

 

Vožnja na istok i jug je uvek lepa, sunce ti je iza leđa i možeš da uživaš u pogledu. Mada je sad okolina pustinja, i dalje ima šta da se vidi. Naime, tu i tamo se uz put pojavljuju ruševine zamaka. E sad, nisu to zamci na koje smo mi navikli. Ovi su pravljeni od blata (kao i sve ovde u pustinji, uključujući i sam Jazd) i izgledaju kao nešto izašlo iz Alibabe i 40 razbojnika. Dobar deo je u ruševinama. Pored toga, interesantno je primetiti da se policijske stanice i daljegrade u tom fazonu, sa sve kulom osmatračnicom.

 

Dok on pakuje pecivo, ja nas fotkam

 

Kako nisam ručao, stajem na brzu pauzu da prožderem neki čips, i šta se dešava? Pa prodavac, videvši me kako gutam onaj čips, vraća me u radnju i poklanja trouglić pecivo. Za novac ni da čuje. Pada fotkica i idemo dalje. Ne volim da vozim motor noću, pa se trudim da do grada stignem po danu. Smestivši se u hostel sa (do sada) najlepšom baštom, odlučujem da bacim đir da vidim gde sam, častim se malo fantastičnim lokalnim slatkišima i najbolje iskoristim vreme tako da sutra budem ekspeditivan. Na kraju krajeva, zbog zajebancije sa produžetkom boravka, ograničen sam vremenom.

 

Dvorište tradicionalnog hostela

 

Inače, kad smo već bili kod cena, ne znam da li sam napomenuo da su me smeštaji u hostelima koštali mahom od 4-8 evra za noć.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 16]

Jazd

 

Badgiri, obeležja pustinjskog grada Jazda

 

Lavirint od blata smešten usred pustinje teško bi se razaznao od svog okolnog žutila da nije sporadičnog zelenila posađenog u modernim vremenima. Jazd je potpuno drugačiji od svih gradova u kojima sam bio.

 

Prvo sto pada u oči su ventilacioni otvori (badgir), poput naših dimnjaka, građeni od davnina tako da prikupe svaki dašak vetra i sprovedu ga do prostorija u kojima se boravilo. Često je taj vetrić usmeravan tako da prođe preko površine vode i dodatno se ohladi pre ulaska u gajbu. Takođe, sistem funkcioniše tako da zadržava topao vazduh i ne dopusta mu da prođe dalje od otvora. Isti ovaj princip, samo u izvedbi prirode možete iskusiti ako posetite pećinu Vjetrenicu na oko 1 sat vožnje od Trebinja  

 

 

Gore noću, dole danju

 

 

 

 

Ceo stari deo grada zaista je pravi lavirint. Jedan od glavnih doživljaja u Jazdu je gubljenje u tim malim ulicama. I mada su ograde skoro bezlične, one kriju prelepa dvorišta poput malih oaza u središtu kuća. Često su bogata cvećem raznih boja, biljkama i ponekom ptičicom u kavezu.

 

 

6.000km daleko od kuće igraju se iste igre kao kad smo mi bili mali

 

Postoje dva načina da se sve ovo sazna: da imate sreće pa da vam zapadne neko otvoreno dvorište u koje možete da uđete, ili da se popnete na neki krov i vidite sve ovo iz ptičije perspektive. Imao sam prilike za oba

 

Krovovi Jazda

 

Jazd je do sada grad koji je najviše okrenut turizmu od svih u kojima sam bio u Iranu. Ceo stari grad načičkan je hotelima, hostelima, malim kafeima i prodavnicama, galerijicama koje nude i razne vrste radionica za bolje upoznavanje lokalne kulture.

Posto sam ograničen vremenom, planiram da vidim najbitnije znamenitosti grada, i to će biti to za ovaj put. Cela zezancija sa vizom mi baš kvari planove.

 

Krenuvši u šetnju, odlučujem da krenem od najbližih znamenitosti u starom gradu, a to su, naravno, džamija i najstarija građevina u Jazdu. Pre petnaestak godina naučio sam da je najbolji način da nađes skrivene bisere nekog mesta tako sto nećeš pratiti mapu. Umesto toga, skapiraš u kom smeru treba ići i puštaš da oči traže zanimljivosti, a noge da rade.

 

Džamije su prelepo ukrašene, kao i u ostalim gradovima, ali u ovom žutilu sve te boje dolaze do posebnog izražaja.

 

 

 

 

 

Jedno od mesta koje posećujem je i Muzej vode. Mada je Jazd grad smešten usred pustinje, voda sa česme je zdrava za pice. U muzeju je objašnjen proces dovođenja vode do grada, kopanje bunara i sve potkrepljeno fotografijama iz nekog prošlog vremena.

 

Muzej vode

 

Pre ručka i povratka za Esfahan, posećujem i Muzej zoroastrizma. Ova najstarija monoteistička religija bila je najpopularnija u Iranu sve do dolaska Islama. Zasnivala se na jedinstvu 4 glavna elementa (nije bilo Brusa Vilisa tad, pa se peti ne pominje :P): vode, vatre, zemlje i vazduha. Toliko su ih poštovali da, npr. sudovi i ruke se nisu prali u tekućoj vodi kako se ne bi zagadila, a isto je i sa telima preminulih - umesto da ih zakopaju, polagana su na određena mesta koja bi prethodno bila popločana kamenjem kako telo, opet, ne bi dolazilo u dodir sa zemljom. Zoroastrizam postoji i danas, ali je jako mali broj vernika. Danas se sahranjuju tako sto se u raku izlije beton na koji se kasnije spušta telo.

 

Pošto od doručka ništa nisam klopao, vreme je i to da se reši, pa da posle može lepo da se dremne na autoputu – motor do sad i sam zna kako da se vrati za Esfahan. Još pre polaska na put, video sam preporuku za jagnjeću nožicu i ne planiram to da propustim. Klopa je odlična i obilna, ali i praćena muzičkim programom. Klavijaturista i pevač pojačani na max, odnosno toliko da se sa konobarem ne može sporazumeti. Svakako, dovoljno glasno da pomisliš da je neka privatna proslava u toku, iako nije. Nema veze, kafana je kafana, a glad je glad. Neka uši malo istrpe dok stomak uživa.

 

[Forsberg 4512 Napisano Jul 18]

Esfahan – Kamsar – Kašan – Kom

 

Toliko sam se približio Teheranu da sam i mogao da odem tamo u imigraciono 

 

Vrativši se sinoć u Jazd, spreman sam za treći odlazak u imigraciono koji se završio donekle bolje nego prethodna dva. Danas, uspeh se ogleda u tome da su poslali pismo (mejl?) u Teheran, što se nadamo da će biti dovoljno da se reši ova situacija. Loša strana svega je sto su mi rekli da se vratim za 3 dana. Za 3 dana je moj 15. dan u Iranu, dan od kada sam ilegalac i to mi uopšte ne pada lako. U ambasadi su mi rekli da „ne želim da završim u njihovom zatvoru i da oni u toj situaciji neće moći da mi pomognu“. Takođe, policija mi je zadržala pasoš, tako da sad i da hoću da odem iz zemlje - ne mogu. Nekako ih namolih da se vidimo za dva dana umesto za tri, pa kako bude.

 

Već polako postajem anksiozan od ostanka u Esfahanu. Kako vreme prolazi, počinjem da se osećam kao u zatvoru - mogu da odem, ali ne mogu da odem. Ili sto bi Eagles rekli,

You can check out any time you like

But you can never leave

 

Iako mi je pasoš u policiji, imam kod sebe kopiju prve strane, pa odlučujem da danas pobegnem na jednu noć negde, ubijem vreme i vidim sto sam propustio. Odluka pada na Kašan i Kom. Odlučujem da se vozim delom kroz planine umesto sve vreme autoputem. Malo da se razbije kocka od gume posle ovih hiljada km po pravcu. Prva veća stanica je Kašan, ali pre toga želim da napravim kratku pauzu u gradu Kamsaru.

 

Kamsar je malo mesto, naizgled ni po čemu bitno. Međutim, ovo je „prestonica“ proizvodnje ružine vodice i prema vodiču koji pratim, mesto je sa prelepim ružinim poljima (ili sam ja to tako zamislio). Idilična slika u mojoj glavi kaže da ne bih smeo ovako nešto propustiti, te se uputih baš za Kamsar.

 

Na ulazu u grad stajem na pumpu da namestim navigaciju i tu, opet, upoznajem jednu porodicu, a ubrzo nam se pridružuje i jedan mali debeljuca od oko 15 godina na motoru. Već posle jednog minuta vidim da je namirisao lovu i misli da sam došao da me izmuze za već pomenutu vodicu. Njegova porodica se bavi proizvodnjom i insistira da me odvede da to vidim, ali ja insistiram da hoću samo ružina polja da uslikam i da idem dalje. Uz pomoć već pomenute porodice, skrećem mu pažnju da ništa neću kupiti i da, ako već insistira da me on vodi, da me vodi da vidim to što me interesuje. Slaže se i krećemo. Ja ga pratim i naravno da završavamo ispred njegove gajbe…

 

Parkira motor i prvo insistira da uđem u tu njihovu proizvodnju. Ja, pošto volim da se inatim kad vidim da neko ne obraća pažnju na to što pričam, ne želim da uđem, već mu opet objašnjavam šta sam došao da vidim. Sad kad je video da neću ući unutra, insistira da idemo zajedno mojim motorom do tih polja gde god ona bila. Ja na to ne pristajem iz više razloga, a najviše zbog toga što kod sebe nemam pasoš, već samo kopiju i kad bi se desilo neko sranje i došla policija, situacija bi bila baš zajebana; ali ne možeš to volini objasniti.

 

Ima onaj klip sa Glogovcem gde on objašnjava kako mrzi te glupe, a uporne ljude – e pa ovaj mali je baš takav. Vrhunac dolazi kad, na njegovu molbu upalim motor i pustim ga da ga malo zaturira, a mali bolid zavrne ručicu i otera ga u crveno! Znači pobesneo sam u trenutku, oterao ga u tri lepe, seo na motor i krenuo ka nekom drugom gradu samo da mi se skloni s očiju. Naravno da me je pratio i pokušao da me iscima da me „odvede“ gde sam hteo da idem, ali sad mi ga je bilo preko glave, i njega i ruža i vodice, i a sve u tri lepe, idem u pustinju kod normalnih ljudi.

 

Nastavljajući ka Kašanu, svojoj zaista prvoj pravoj stanici na ovom putu, shvatam da sam pustinjski pejzaž mogao i ranije da primetim, ne samo na putu za Jazd. Kašan i Kom su dva grada smeštena u pustinji, samo za nas iz Evrope manje poznati. Spustivši se sa visine i temperature od 20'C, situacija se menja i u Kašanu je toplih 34'C.

 

Ovde želim da posetim dve tradicionalne kuce i jedan hamam. Počinjem sa gajbom Abbasian, nakon čega prelazim u tursko kupatilo sultana Amira, dok za kraj ostavljam gajbu porodice Tabatabei.

 

Abbasian:

 

 

 

 

 

 

 

Amam:

 

 

 

 

 

Obe kuće su izrazito raskošne. Pripadale su porodicama trgovaca i imale su odvojene delove za poslovne posete, odaje za porodice i za poslugu. Meni najinteresantnija karakteristika kuća je da su ukopane u zemlju. Pošto je pustinja svuda okolo, bilo je neophodno učiniti sve da se uticaj vremenskih prilika sto vise neutrališe. Ukopavanjem, letnja vrelina je smanjena, ali je i hladnoća zimi bila lakša za obuzdati.

 

Još jedna bitna stvar je položaj kuca. Građene su tako da deo kuce koji će se koristiti zimi je orjentisan da dobija sto vise sunčeve svetlosti, a tavanice su niže kako bi prostor bilo lakše zagrejati. Kod letnjih je sve ovo obrnuto.

 

Tabatabei, najraskošnija:

 

 

 

 

Dvorište za poslugu - imali su svoj ulaz i prostor za sebe

 

Videviš šta me interesuje u Kašanu, sedam na motor i nastavljam dalje za grad Kom koji se nalazi relativno blizu.

 

Traženje smeštaja u Iranu je malo specifično, jer sajtovi za rezervisanje mahom ne nude iranske hotele, mada na hostelworlu hostela ima. Problem je kad hostel ne postoji u gradu u koji putuješ. Takva je situacija sa Komom, svetim gradom. Zbog toga, na mapi nalazim hotel koji deluje dosta pristojno i pristupačno i upućujem se baš tamo.

[doktor 4751 Napisano Jul 19]

Jedan od najsadržajnijih putopisa iz ovog dela sveta. Bravo! 

[Forsberg 4512 Napisano Jul 19]

Kom

 

 

Kom je najpoznatiji iz religijskih razloga, a onda i političkih. Ovo je grad u kom je živeo Homeini i ovde su ljudi naviše posvećeni veri u celoj zemlji. Dalje, ovde je sahranjena sestra imama Reze, Fatiha. Imam Reza je je jedan od 12 imama i jedini imam sahranjen u Iranu (u Mašhadu), pa je tako i grob njegove sestre (preminula u 9. veku), jedno od najbitnijih svetilišta ovde.

 

Kompleks džamija gde se nalazi grob je ogroman! Ima preko 20 ulaza (!), a u sredini je ogroman popločan trg. Veče je i gužva je jako velika. Toliko da se do same grobnice smeštene u džamiji teško prilazi, ali posto nisam vernik ne bih da smetam onima kojima je ovaj ritual jako bitan. Reka ljudi kreće se pored grobnice uz molitvu, dok se drugi mole stojeći malo dalje, pogleda uprtog u sarkofag. Ovaj deo džamije je jako bogato ukrašen. Deo je u mozaiku kao sto smo do sada viđali, dok je deo u sitnim ogledalcima zbog kojih zelena i crvena svetla bivaju još naglašenija, kao da svetlucaju...

 

Ostavivši ovaj glavni deo džamije, odlazim u sledeću ogromnu prostoriju. U njoj ljudi sede, pričaju ili slušaju hodžu koji besedi sa govornice. Posađen u stolicu, sa mikrofonom na stalku pred sobom, potpuno izgleda u neskladu sa prethodnom prostorijom. Stekao sam utisak da ga baš i ne sluša mnogo njih.

 

Nakon šetnje po bazaru, sedam na šišanje. Berbernice ovde u Iranu rade do jako kasno, cak do ponoći. Nisam uspeo da dobijem objašnjenje zašto je to tako, ali moram priznati da je jako zgodno. Ošišaš se u 10-11 i pravac na kupanje pre spavanja. Frizure koje se ovde furaju su drugačije od naših, pa je cela akcija bila zajednički poduhvat, na sreću, uspešan.

 

Takođe je ovo šišanje jedan od momenata kada nisam prepoznao tarof na vreme. Sećamo se da treba odbiti ponuđeno 3 puta pre nego što se pristane na to, jel da? E pa, ovde je frizer nudio da me časti šišanje. Dva puta sam odbio, ali treći mi je bilo glupo da insistiram, već sam ga toplo pozdravio i izašao napolje. Tek posle 10 minuta sam prebrojao koliko puta sam nudio lovu i shvatio da je trebalo još bar jednom. Malo me je uhvatio osećaj krivice, ali reših da mu se oduprem. Šišanje kose i skraćivanje brade koštalo bi me 160.000 rijala, odnosno oko 30 dinara.

 

 

U Iranu nije kulturno nositi šortseve gde god da ideš, tako da su svi u pantalonama, ma koliko da je stepeni napolju. Donekle je voo možda i razumljivo jer na 40+ stepeni, pitanje je koliko želiš da otkriješ kožu suncu

 

Doručak - ono na tanjiru je kajgana. Kako pravljena ne znam, ali jako ukusna

 

Spavanje u Komu je i najskuplje spavanje do sad – oko 22e me je izašla soba sa doručkom, s tim što sam uzeo dvokrevetnu, jer nisu na raspolaganju imali jednokrevetne. Ujutru sam i shvatio da nisam ni pogodio hotel koji sam planirao, taj prvi izbor je nekoliko metara pored, ali nit sam ga video nit sam primetio razliku u imenu. Videvši da ima garažu, ovaj me je kupio, samo je garaža u svelim pločicama visokog sjaja, što znači da sam se pošteno namučio kad je trebalo da spustim motor sa štendera. Šta god da uradim, kliza štender po onim glatkim pločicama nije ovo prva ovakva garaža u koju parkiram, tako da možemo reći da baš vole ovakve pločice, pa i za garaže.

 

Probudivši se ujutru, poželeo sam da ponovo odem do grobnice kako bih je slikao. Međutim, soba je jako fina, doručak sam dobio u krevetu, a već danima sam u nekoj akciji. Zbog toga odlučujem da ne žurim sa izlaskom iz sobe, već da se odmorim sve do 12h, spakujem se, odem u šetnju gradom i posle se vratim po motor. Šta to znači?

 

To znači da sam po Komu šetao po najgorem suncu. Pogodio sam vreme u džamiji kada je opet molitva i propustio da posetim Homeinijevu kuću. Za ovo poslednje mi je najžalije, mada je sam pročitao da je jako skromna. S druge strane, radno vreme je do podnevne molitve i posle, čini mi se, od 16h do zalaska sunca. S ovakvim radnim vremenom se još nigde nisam susretao, pa ni ne mogu da se nerviram što sam se zeznuo.

 

Da bi došao do kompleksa džamija, treba preći ovu magistralu. Primetite 0 zelenila na slici

 

Kom kao grad mi se jedini nije dopao u celog zemlji. Jako je žut grad bez bilo kakvog rastinja. Centar oko džamije je popločan bez i jednog drveta. Zamislite kako je vruće kad upekne zvezda, a oko vas samo beton. Drugo, ružan mi je grad sam po sebi. Šetao sam tog prepodneva (meni je prepodne do 14h ) bez mogućnosti da se zakloniš dok hodaš, jer nikakve zaštite nema, sve je žuto, a što nije žuto, to je beton. Sipaš vodu u sebe, ne znojiš se preterano, ali kao da ništa nisi popio.

 

Najpametnije je vratiti se u najlepši grad Irana i nadati se da će sutra viza biti rešena.

 

Na 40’C, autoputem, šibam za Esfahan uz neminovno stajanje i upoznavanje lokalaca; ovog puta to je jedan vojnik koji me zaustavlja na autoputu i jedan takmičar u olimpijskom dizanju tegova od kog, na pumpi, dobijam kutiju lokalnog deserta koji na kraju neću ni probati, jer će se rastopiti i iscureti posle više dana u koferu / torbi. Kako znam da se bavi dizanjem tegova? Svi žele da vas dodaju na instagramu, koji se ispostavio kao glavna mreža za muvanje. I da, lik ima ćerku, ali i pretenzije prema muškom polu što ću saznati u narednim danima kroz poruke koje će mi poslati. Čak i u najzatvorenijim društvima ljudi se snalaze kako znaju.

 

 

[yogibear 15519 Napisano Jul 19]

1 hour ago, Forsberg said:

 

Doručak - ono na tanjiru je kajgana. Kako pravljena ne znam, ali jako ukusna

 

 

Upržiš sitno seckani beli luk i crni luk, dodaš sitno seckan paradajz, paradajz pire, dodaš jaja a od začina so, biber i kurkumu... i eto je klasična persijska kajgana. 

 

[Forsberg 4512 Napisano Jul 21]

Rastanak od Esfahana

 

 

Viza je odobrena! I to u zadnjem trenutku.

 

U policiju sam ovaj put krenuo sa ciljem da mi makar izdaju neki dokument sa kojim ću moći u Širaz dok je pasoš kod njih. Međutim, čuvši da mi tog dana ističe dozvoljeni boravak mislim da su se uspaničili više od mene. Slede pozivi ka Teheranu dok ja sedim u čekaonici i svaki čas čujem "Serbistani". Dva sata kasnije i jedan kratak intervju i tu je i pečat! Idemo dalje!

 

Izlazak iz svakog iranskog grada je lagano mučenje. Gužve su velike, saobraćaj haotičan, a magistralni putevi cesto ne bas sjajnog kvaliteta. Kamioni ih bukvalno razvale. Do Širaza ima dosta da se vozi, Gugl kaže oko pet sati. I mada sam krenuo oko 15h, nešto mi se bas i ne zuri. Bočni vetar danas ozbiljno bije (čak je i neke grane izlomio), pa se i pustinjska prašina diže i smanjuje užitak u vožnji.

 

Put na jug vodi kroz ravnicu pravo ka planinama. Taman kad se zapitaš kuda sad, ispred očiju ti se otvara kao nožem usečen prolaz kroz srediste brda. Odmah iza čekaju njive i zelenilo kao da je neko prekidačem isključio pustinju.

 

Ulaz u Širaz, grad pesnika, mučan je kao i izlaz iz Esfahana, samo se sada dešava po mraku. U samom centru grada parkiram sa strane da upalim GPS da me dovede do hostela koji sam silom prilika rezervisao – prvi izbor za hostel nisam bukirao, jer ceo dan nije hteo da proradi VPN. Dok sam stigao do Širaza, to mesto je već bilo popunjeno.

 

Dakle, podešavajući adresu na GPS-u parkiran uz ivicu ulice u centru grada, opkoljavaju me tri motora, na svakom po dva mladića od oko 24 godine i svi u maslinasto zelenoj uniformi. U Iranu ima nekoliko vrsta policije ili organa reda. Jedni nose ovu maslinasto zelenu uniformu, drugi nose pustinjski dezen maskirne uniforme (pretpostavljam da je ovo vojska), treći su klasični pozornici u pantalonama i košulji.

 

Do kraja svog ostanka nisam uspeo da skapiram razliku između njih. Ono što znam je da sam trenutno parkiran uz ivičnjak sa po automobilom parkiranim iza i ispred sebe i sa leve strane opkoljen sa već pomenuta tri motora. Imam GoPro na kacigi koji nije upaljen i momci prvo insistiraju da ga ugasim. Kako se ne bih objašnjavao sa njima, samo ga, za početak, prekrivam rukom da možemo da pređemo na suštinu ovog razgovora.

 

Traže mi pasoš koji mi je, u tom trenutku, u koferu. Poželim da siđem sa motora da ga uzmem, ali naginjući motor na stranu da ga spustim na ćopavu, shvatam da su momci tako stali da ja nikako ne mogu da im pobegnem. Naime, prvi motor je stao tako da mi blokira prednji točak iako je ispred automobil. Srednji motor, odnosno motor sa kog mi se obraća ovaj mali što mi traži pasoš, je stao tako da nemam prostora da oborim motor na ćopavu, dok je onaj iza stao tako da ni unazad ne mogu da se pomerim. Dakle, nit mogu bilo gde ja sam, nit mogu da upalim motor pa da bežim bilo gde, čak i da hoću. Takođe primećujem da poslednji od ovih šest pandura nosi kalašnjikov. Nisam napravio nikakvo sranje pa se ne plašim, ali stvarno je malo previše… U svakom slučaju, skidam kacigu u nameri da im objasnim da moraju da se pomere da uzmem pasoš, ali videvši mi lice kapiraju da nisam iz Irana i samo me pozdravljaju i odlaze svojim putem.

 

Moguće da je prizor „velikog“ motora ih zaintrigirao, pa su hteli da vide ko to krši zakon (nije petak i ovakav motor ne bi smeo da se nađe na ulici), a možda su samo hteli da ga ošacuju. Kako god, ja sam slobodan da nastavim dalje i bez da sam došao do pasoša. Inače, držanje pasoša u koferu se pokazalo kao dobra stvar u ovakvim situacijama. I u Iranu i u Turskoj panduri kad im kažem da mi je pasoš pozadi, samo me puste da prođem.

 

Hostel mi je u starom delu grada, a to znaci gubljenje po uskim, popločanim (dakle, klizavim), ulicama, psovanje i, konačno, parking.

 

Do sledećeg čitanja, završimo sa nekim lepim prizorima najlepšeg grada do sada na ovom putovanju, Esfahana.

 

 

 

 

Ovde se skupe ljudi i pevaju, koliko sam video, dvoje - po jedan na svakoj strani mosta da ne smetaju. Drugi igraju društvene igre, treći sede i pričaju, a sve je miks generacija od dece preko tinejdžera i zrelih ljudi do penzionera

 

 

 

 

Potpuno je normalno videtu ovako porodice svako lepo veče u parkovima

 

Jedna od meni lepših ulica u gradu ima po sredini ovaj zeleni pojas sa stazom sa svake strane i odvajaju smerove

[fruitcake 478 Napisano Jul 21]

moraću natenane da pročitam tvoj topik tj da bindžujem jer radiš ono što sam ja hteo još 2016. godine. malo sam i ljubomoran, ali mi je i drago da je neko imao prilike da to uradi

[PetraBG 212 Napisano Jul 21]

58 minutes ago, Forsberg said:

Rastanak od Esfahana

 

 

Viza je odobrena! I to u zadnjem trenutku.

 

U policiju sam ovaj put krenuo sa ciljem da mi makar izdaju neki dokument sa kojim ću moći u Širaz dok je pasoš kod njih. Međutim, čuvši da mi tog dana ističe dozvoljeni boravak mislim da su se uspaničili više od mene. Slede pozivi ka Teheranu dok ja sedim u čekaonici i svaki čas čujem "Serbistani". Dva sata kasnije i jedan kratak intervju i tu je i pečat! Idemo dalje!

 

Izlazak iz svakog iranskog grada je lagano mučenje. Gužve su velike, saobraćaj haotičan, a magistralni putevi cesto ne bas sjajnog kvaliteta. Kamioni ih bukvalno razvale. Do Širaza ima dosta da se vozi, Gugl kaže oko pet sati. I mada sam krenuo oko 15h, nešto mi se bas i ne zuri. Bočni vetar danas ozbiljno bije (čak je i neke grane izlomio), pa se i pustinjska prašina diže i smanjuje užitak u vožnji.

 

Put na jug vodi kroz ravnicu pravo ka planinama. Taman kad se zapitaš kuda sad, ispred očiju ti se otvara kao nožem usečen prolaz kroz srediste brda. Odmah iza čekaju njive i zelenilo kao da je neko prekidačem isključio pustinju.

 

Ulaz u Širaz, grad pesnika, mučan je kao i izlaz iz Esfahana, samo se sada dešava po mraku. U samom centru grada parkiram sa strane da upalim GPS da me dovede do hostela koji sam silom prilika rezervisao – prvi izbor za hostel nisam bukirao, jer ceo dan nije hteo da proradi VPN. Dok sam stigao do Širaza, to mesto je već bilo popunjeno.

 

Dakle, podešavajući adresu na GPS-u parkiran uz ivicu ulice u centru grada, opkoljavaju me tri motora, na svakom po dva mladića od oko 24 godine i svi u maslinasto zelenoj uniformi. U Iranu ima nekoliko vrsta policije ili organa reda. Jedni nose ovu maslinasto zelenu uniformu, drugi nose pustinjski dezen maskirne uniforme (pretpostavljam da je ovo vojska), treći su klasični pozornici u pantalonama i košulji.

 

Do kraja svog ostanka nisam uspeo da skapiram razliku između njih. Ono što znam je da sam trenutno parkiran uz ivičnjak sa po automobilom parkiranim iza i ispred sebe i sa leve strane opkoljen sa već pomenuta tri motora. Imam GoPro na kacigi koji nije upaljen i momci prvo insistiraju da ga ugasim. Kako se ne bih objašnjavao sa njima, samo ga, za početak, prekrivam rukom da možemo da pređemo na suštinu ovog razgovora.

 

Traže mi pasoš koji mi je, u tom trenutku, u koferu. Poželim da siđem sa motora da ga uzmem, ali naginjući motor na stranu da ga spustim na ćopavu, shvatam da su momci tako stali da ja nikako ne mogu da im pobegnem. Naime, prvi motor je stao tako da mi blokira prednji točak iako je ispred automobil. Srednji motor, odnosno motor sa kog mi se obraća ovaj mali što mi traži pasoš, je stao tako da nemam prostora da oborim motor na ćopavu, dok je onaj iza stao tako da ni unazad ne mogu da se pomerim. Dakle, nit mogu bilo gde ja sam, nit mogu da upalim motor pa da bežim bilo gde, čak i da hoću. Takođe primećujem da poslednji od ovih šest pandura nosi kalašnjikov. Nisam napravio nikakvo sranje pa se ne plašim, ali stvarno je malo previše… U svakom slučaju, skidam kacigu u nameri da im objasnim da moraju da se pomere da uzmem pasoš, ali videvši mi lice kapiraju da nisam iz Irana i samo me pozdravljaju i odlaze svojim putem.

 

Moguće da je prizor „velikog“ motora ih zaintrigirao, pa su hteli da vide ko to krši zakon (nije petak i ovakav motor ne bi smeo da se nađe na ulici), a možda su samo hteli da ga ošacuju. Kako god, ja sam slobodan da nastavim dalje i bez da sam došao do pasoša. Inače, držanje pasoša u koferu se pokazalo kao dobra stvar u ovakvim situacijama. I u Iranu i u Turskoj panduri kad im kažem da mi je pasoš pozadi, samo me puste da prođem.

 

Hostel mi je u starom delu grada, a to znaci gubljenje po uskim, popločanim (dakle, klizavim), ulicama, psovanje i, konačno, parking.

 

Do sledećeg čitanja, završimo sa nekim lepim prizorima najlepšeg grada do sada na ovom putovanju, Esfahana.

 

 

 

 

Ovde se skupe ljudi i pevaju, koliko sam video, dvoje - po jedan na svakoj strani mosta da ne smetaju. Drugi igraju društvene igre, treći sede i pričaju, a sve je miks generacija od dece preko tinejdžera i zrelih ljudi do penzionera

 

 

 

 

Potpuno je normalno videtu ovako porodice svako lepo veče u parkovima

 

Jedna od meni lepših ulica u gradu ima po sredini ovaj zeleni pojas sa stazom sa svake strane i odvajaju smerove

divne fotke 

[yogibear 15519 Napisano Jul 21]

1 hour ago, Forsberg said:

 

Dakle, podešavajući adresu na GPS-u parkiran uz ivicu ulice u centru grada, opkoljavaju me tri motora, na svakom po dva mladića od oko 24 godine i svi u maslinasto zelenoj uniformi. U Iranu ima nekoliko vrsta policije ili organa reda. Jedni nose ovu maslinasto zelenu uniformu, drugi nose pustinjski dezen maskirne uniforme (pretpostavljam da je ovo vojska), treći su klasični pozornici u pantalonama i košulji.

 

Do kraja svog ostanka nisam uspeo da skapiram razliku između njih.

 

 

Startovala te policija zadužena za moral (za "davanje smernica") ili šerijatska (verska) policija. Velika ovlašćenja imaju. Sve gledaju i ako hoće mogu da te drndaju za šta god: recimo ponašanje, oblačenje (ženske osobe starije od 7 godina obavezno hidžab, i ako ga nose, ne sme "previše" kose da viri), nema šminke, nema zapadnjačkih frizura, pripijene odeće, odeće poput pocepanih farmerki, kratkih šortseva, nema odeće drečavih boja, nema šetnje momak/devojka, trans i ekipu koja je pod zastavom duginih boja bolje da ne pominjem...). Oni nose jednobojne maslinasto-zelene uniforme i beretke. Saobraćajne policajce i pozornike si i sam prepoznao. Maskirnu uniformu sa tamno zeleno/crnom digitalnom šarom nosi njihova specijalna policija (imaju i skroz crne uniforme). Dok maskirnu uniformu sa klasičnom ili digitalnom šarom ali u pustinjskoj kaki boji nosi vojska. 

 

Što si "moralistima" bio sumnjiv, stvarno ne znam?  

 

[Alekre 12562 Napisano Jul 21]

Da nije zbog onog dizača tegova?

 

[Forsberg 4512 Napisano Jul 22]

10 hours ago, yogibear said:

 

Startovala te policija zadužena za moral (za "davanje smernica") ili šerijatska (verska) policija. Velika ovlašćenja imaju. Sve gledaju i ako hoće mogu da te drndaju za šta god: recimo ponašanje, oblačenje (ženske osobe starije od 7 godina obavezno hidžab, i ako ga nose, ne sme "previše" kose da viri), nema šminke, nema zapadnjačkih frizura, pripijene odeće, odeće poput pocepanih farmerki, kratkih šortseva, nema odeće drečavih boja, nema šetnje momak/devojka, trans i ekipu koja je pod zastavom duginih boja bolje da ne pominjem...). Oni nose jednobojne maslinasto-zelene uniforme i beretke. Saobraćajne policajce i pozornike si i sam prepoznao. Maskirnu uniformu sa tamno zeleno/crnom digitalnom šarom nosi njihova specijalna policija (imaju i skroz crne uniforme). Dok maskirnu uniformu sa klasičnom ili digitalnom šarom ali u pustinjskoj kaki boji nosi vojska. 

 

Što si "moralistima" bio sumnjiv, stvarno ne znam?  

 

Možda si u pravu, mada mi je Taran jednom dok smo šetali skrenula pažnju na tu "morality police" kad su stajali na jednom ćošku i bili obučeni u standardnu pozorničku uniformu kao i panduri koji rade u imigracionom - zelene pantalone, i svetlo žuta košulja uvučena u njih, sa šapkom na glavi. Na primer, ovi u maslinastoj uniformi koji su me ovde zaustavili bili su isto obučeni kao panduri koji obezbeđuju policijsku stanicu (imigraciono) i tamo isto furaju kalaše, ali to bar mogu da razumem - i ovi kod nas furaju heklere.

 

Inače, kad smo se već dotakli moralne policije, dodao bih da ona od 2022. nije bila aktivna (tad su bili oni veliki protesti) sve do momenta kad se zakuvalo sa Izraelom. Od istog dana kada je Izrael gađao Iran, ponovo su ih aktivirali. Zbog toga, ja ih trenutno vidim kao neko skretanje pažnje sa ovih ozbiljnijih stvari. 

[admiki 1518 Napisano Jul 22]

Pre 11 sati, Alekre je napisao:

Da nije zbog onog dizača tegova?

 

Znači da nisam jedini kog zanima kako se to završilo? 

[Forsberg 4512 Napisano Jul 22]

1 hour ago, admiki said:

Znači da nisam jedini kog zanima kako se to završilo? 

Nisam se vraćao u Kom iako sam bio pozvan  

[Forsberg 4512 Napisano Jul 22]

Širaz, 1. dan

 

Gospođa sedi u Roze džamiji da se pobrine da su svi (devojke) kulturno obučene i da nose maramu koja je obavezna. Naravno da ima glupača koje to ne poštuju, tako da gospođa nije za džabe plaćena

 

Širaz je poznat po nekoliko stvari. Hafiz i Saadi, presijski pesnici iz 14. i 13. veka, sahranjeni su ovde. Svaki ima svoj vrt u kom se nalaze njihove grobnice.

 

Dalje, Širaz je najbliži veći grad Persepolisu, drevnom glavnom gradu Persije koji su gradili između ostalih Darije I i Kserks, nama poznati iz lekcija iz istorije. Treće, ovde je čuvena Roze džamija, tako nazvana po motivima u roze boji koji je krase (skroz nesvakidašnje), ali isto tako i po prozorima u raznim bojama koja, ujutru, boje unutrašnjost džamije poput kaleidoskopa. Posetom ovoj džamiji započinjem obilazak Širaza.

 

 

 

 

 

 

 

Do sada na ovom putovanju bio sam pošteđen horde turista koji okupiraju znamenitosti da se ne može uživati u onome sto se posećuje. Nažalost, upravo je to slučaj sa Roze džamijom od 9-11h ujutru kada je prizor najlepši.

 

Nakon sto me je strpljenje u džamiji napustilo, posećujem još jednu tradicionalnu kucu sa prelepim vrtom nakon čega odlazim dalje, u pravcu palate koja spolja vise izgleda kao zamak. Koliko je monumentalna spolja, unutra nije ništa posebno i sigurno bih ovu posetu preskočio da sam znao šta me čeka.

 

 

 

 

Posto sam noć pre shvatio da su mi pukle lanene pantalone, a gde drugo nego među nogama, nalazim krojača koji mi na licu mesta krpi lone za visoku cenu od 0,9 evra‍️ prosto mi je neprijatno koliko su neke stvari ovde jeftine.

 

Palata koja spolja mnogo obećava, a unutra pomalo razočarava

 

Dvorište izgleda dosta skromno u odnosu na druga koja sam video

 

Tursko kupatilo u palati

 

Vreme se kvari, ali ne dam da me to pokoleba. Uz sipljenje kišice lagano šetam do Hafizove grobnice, udaljene oko 45 minuta od krojača.

 

Osim sto je sam park gde se grobnica nalazi lep, dodatnu magiju mestu daje i čitanje poezije svakog popodneva. Naime, postoji tradicija da se kroz Hafizove stihove proriče budućnost. Konkretno, ispred memorijalnog parka, ali naravno i odmah kod groba, postoje likovi sa malim papagajem čiji je posao da izvuče stih kao odgovor na pitanje koje postaviš u sebi i u tom stihu se nalazi odgovor na tvoje pitanje. Osim toga, odmah pored grobnice nalazi se grupa ljudi među kojima jedan čita poeziju, a šta će se tačno čitati određuje se nasumičnim otvaranjem zbirke pesama. Iako je danas radni dan i pada kiša, vrt je pun ljudi, sto je i dokaz koliko je Hafiz bitan Irancima.

 

Ovaj letnjikovac natkriva sarkofag u kom je sahranjen Hafiz

 

Pogled na vrt i ulaz

 

Kiša se vise ne sali i ma koliko ja čekao da se smiri, ona se pojačava. Zovem taksi, gledam prognozu i shvatam da ću i sutra spavati ovde - najavljuje se kiša, a po kisi mi se ne ide u Persepolis. Umesto da idem u smeštaj, odlučujem da proverim kakva se obuća nudi u lokalnom tržnom centru, ali i u prodavnicama na ulici. Kao i u ostatku Irana, prodavnice su grupisane, pa ako biste da kupite obuću, sve što treba da uradite je da odete u deo grada ili bazara gde se nalaze prodavci te vrste robe. Patike koje sam poneo su odavno bušne, ali nikako da umru. S obzirom na to koliko mi je često padala kiša na ovom putovanju, počeo sam razmišljam da investiram u neke lokalne patike, a da se sa ovima rastanem iako su jako udobne.

 

Cena obuće u Iranu ide od 20e pa i do preko 100e. Većina obuće je koža proizvedena u Tabrizu, ali sve u svemu ne bih baš mogao da se zakunem u njen kvalitet. Osim toga, kalupi su manji u odnosu na naše, pa ja koji u Srbiji nosim 45, ovde tražim bar veličinu 46. Povrh svega, mogu da zaključim da su Irancima stopala manja nego naša – naći patike u veličini 45 ili 46 je jako, jako, teško; do 44 i ima neke šanse, a to mu dođe naših ~43.

 

Prilikom biranja, interesantno je da možeš da tražiš određeni model u određenoj veličini. Međutim, prodavac će ti doneti nešto najpribližnije tome što si tražio. Na primer, ako tražiš neki model u veličini 46, on će ti doneti onaj model koji ima u veličini 46, a to ne mora nužno biti onaj koji si ti tražio. Isto je i sa veličinom – ako nema 46, doneće ti 44 po principu ako prođe – prođe.

 

Potrošio sam kraj ovog dana u potrazi za obućom, ali bez uspeha. Mada su im patike dosta udobne i meke (koža je to), nisu baš atraktivne i, kao što rekoh, teško ih je naći u mojoj veličini. Ostaje mi da se nadam da će vreme da se stabilizuje i kiša da se smiri.

 

Dvorište mog hostela u Širazu sa cenom od 8e za noć; ja sam spavao u ovoj kućici gore levo

[Forsberg 4512 Napisano Jul 24]

Širaz, dan 2.

 

Ono sto Esfahanu lako polazi od ruke, Širazu bas i ne. Tek tu i tamo se može naći neka zelena oaza, a i to se mahom svodi na veće parkove. Sam centar grada (ali ne nužno samo stari centar) je žut, što u fasadama što u ulicama; dominiraju asfalt i popločani trotoari sa jako malo drveća.

 

Eram bulevar

 

Međutim, jedan bulevar me je prijatno iznenadio. Eram bulevar je retka lepo uređena saobraćajnica u gradu. Sa svake strane kolovoza je drvored platana, a smerove kretanja razdvaja ostrvo sa uredno posađenim drvećem kisele pomorandže. S obzirom da je to najudaljenija tačka do koje danas planiram da stignem, botanička basta Eram je moja prva stanica za danas.

 

Ne prevelika površinom, a svakako veća od botaničke bašte u Beogradu, Eram se sastoji iz nekoliko celina. Odmah po ulazu, sa desne strane su smeštene aleje ruža, a kasnije i drugog cveća. Jedan šumarak imitira veću šumu i kroz njega teče kratki potočić. Uskoro se pejzaž od šumovitog pretvara u kameni sa istim onim potočićem koji se uliva u baru u kojoj plivaju patke, kornjače i nekoliko vrsta riba, dok je ostatak bašte dom raznim vrstama drveća, guskama i mačkama (jer kako bez njih).

 

 

 

 

 

 

Nastavak dalje kroz baštu nije toliko egzotičan, ali je svakako lep. Razne pernate životinje šetaju slobodno, pa tako i dolazim i u okršaj sa dve guske koje sam iz meni nepoznatog razloga iziritirao. Potpuno sam zaboravio da su kurčevite i da vole da štipaju kljunovima. Ovog puta stigle su samo do nogavica mojih pantalona dok se meni smeh razliva po licu. Nakon jednog jakog pljuska idem dalje.

 

Nastavak dana je posvećen dvema znamenitostima na obodu grada koje juče zbog kise nisam posetio: Kuran-kapiji i Saadijevoj grobnici.

 

Kuran-kapija smeštena je na ulazu u grad na putu ka Persepolisu i kroz nju bi prolazili putnici u želji za dobrom srećom na putu, pa ni meni ništa ne fali da me bog pogleda i ukine kišu #nijesedesilo

 

Kuran-kapija

 

Prvi vrhu slike vide se, sa ove strane, prirodne kaskade, dok su sa druge strane one čovekovom rukom uređene

 

Kapija se nalazi podno litica, odnosno put je usečen u njih, pa tako sa obe strane, poprilično visoko, možemo videti prirodne vodopade i ljudskom rukom napravljene kaskade niz koje se kasnije voda odvodi dalje. Ovo je stari put za Esfahan i ovakav ulaz u grad, ostavlja efektan prvi utisak o Širazu.

 

Za kraj dana ostaje Saadijeva grobnica, takođe smeštena u jednom lepo uređenom parku, po konceptu je slična Hafizovoj, ali ne i izgledom. Nakon posete njoj, više sa kišom nema zajebavanja i mora se sesti u taksi. Čak je i temperatura pala toliko da mi postaje hladno. Odlazim na večeru i nazad u hostel na neograničene količine prelepog čaja koji sam još prošle godine putujući kroz Tursku zavoleo. Spavanje na najtvrđem dušeku u istoriji tvrdih dušeka (sedneš i on se ni malo ne ugiba) nije najsjajnije, ali je dovoljno da me pripremi za sutrašnje bazanje po Persepolisu.

 

Saadijeva grobnica

[admiki 1518 Napisano Jul 24]

Pre 3 sati, Forsberg je napisao:

pa tako i dolazim i u okršaj sa dve guske koje sam iz meni nepoznatog razloga iziritirao. Potpuno sam zaboravio da su kurčevite i da vole da štipaju kljunovima.

Ukoliko nemaš slike koje pokazuju guske kako žive i zdrave ostaju u daljini, smatraćemo da si uz čaj imao i večeru.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 24]

Persepolis – Naqsh-e Rostam – Širaz

 

 

Na ulazu u Persepolis - dva motora o kojima ćemo tek pričati kad dođemo do nekih detalja o Iranu koji zaslužuju posebne postove  

 

Kao što sam već pomenuo, najveća turistička atrakcija u okolini Širaza je Persepolis uz još nekoliko lokaliteta u blizini.

 

Putokazi u Iranu su manje-vise solidni, makar van gradova, ali tu i tamo ima nekih bizarnih situacija.

 

Jedna od najčešćih je to sto putokaz gde skrenuti ne stavljaju neposredno pre raskrsnice, već tacno na mestu razdvajanja puteva. To znaci da ako vozite 80+ na sat može se desiti da prolaskom pored skretanja skapirate da je to odvajanje bas ono koje vama treba. Jedna dobra loša stvar u iranskom saobraćaju je sto se vozi u svim smerovima, pato nenormalno rešenje da se okrenete na magistralnom putu i vozite u suprotnom smeru u zaustavnoj traci uopšte nije nenormalno.

 

Jedna od kapija

 

 

Nakon malo gubljenja, konačno stižem do Persepolisa. Ulaznica je oko 7 evra + audio vodič aplikacija koja je mnooogo dobro urađena! Neću vas mnogo daviti istorijskim detaljima, sve to može da se nađe na netu, samo bih rekao da su neki od najpoznatijih graditelja ovog grada bili Darije I i Kserks, a uništio ga je, ko drugi nego Aleksandar Makedonski. Od tad se grad više nikad nije oporavio i kasnije ono što nije spaljeno stradalo je u zemljotresima i predalo se zubu vremena. I pored svega toga, prelepo su sačuvani reljefi prema čijim prikazima se došlo do zaključka da se persijsko carstvo prostiralo sve od Indije do Etiopije!

 

Ovo je samo detalj iz reljefa na kom su predstavljeni razni narodi koji su živeli u Persijskom carstvu, kao i životinje koje su u njemu živele, uključujući i lavove, ali i jednu vrstu koja podseća na žirafu, ali koja je u međuvremenu izumrla

 

 

 

 

 

 

Sad kad smo videli šta su napravili za života, vreme je da vidimo gde su otišli u večni život. Desetak minuta dalje, nalazi se Naqsh-e Rostam, lokalitet sa četiri grobnice, dve za već gorepomenute persijske vladare.

 

Kao poštovaoci Zoroastrizma, nisu sahranjeni u zemlji. Umesto toga, u stene su uklesane grobnice u koje su smešteni zemni ostaci. Same grobnice su fine za videti kad ste već tu, ali em su na visini pa se ne može do njih, em se ne može prići ni tablama sa objašnjenjima, već je ograda postavljena ne oko 10m od njih, nisam skapirao zašto. Preskočio sam da priđem jednoj, ali budno oko stražara ne spava, već mozgu diriguje da dune u pištaljku i vrati me nazad.

 

Naqsh-e Rostam

 

Jedna od ovih grobnica je Darija I, druga sam zaboravio; Kserks je sahranjen skroz desno, ali je njegova grobnica zaklonjena skelama, jer se vrv radi na nekoj sanaciji; primetite gde su table sa objašnjenjima, a gde stoje ljudi - to je najbliže što im se može prići, zašto - ne znam

 

Sa ovim se i opraštam od ovog lokaliteta, a ove večeri i od Širaza za ovu godinu, moje najdalje tačke na ovom putu. U blizini postoji još nekoliko lokaliteta, ali posle celog dana na 35'C, meni je dovoljno.

 

Odavde, svakim kilometrom bliži sam Beogradu.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 25]

Širaz - Šuštar

 

 

Najteži dan do sad je put za Šuštar.

 

To sto sam rešio vizu ne znači da sam završio susrete sa lokalnom administracijom. Preostaje mi da produžim važenje karneta, a to znači odlazak u carinu i proceduru koja je potrajala 3 sata.

 

Ja zaista ne volim da vozim motor po mraku. Pošto kasnim, preostaje mi samo jedno - minimalne pauze i maksimalni gas.

 

Put me vodi na zapad Irana, te iz pustinje Širaza prvo se penjem u planine na lepa 24 stepena. Kao i uvek, planine su nešto najlepše sto je priroda stvorila, pa su takvi i predeli kroz koje vozim. Od masiva u daljini brzo smo prešli u useke litica da bismo se obreli i pored jednog vodopada, a zatim spustili na nizu nadmorsku visinu i ozbiljno višu temperaturu. Od 34 stepena, temperatura će ići samo na gore, do 39 koja na motoru izgleda kao da vam je neko uperio fen u celo telo.

 

Pauza za slikanje vodopada i to bez silaska sa motora i odmah dalje, već je previše dana otišlo

 

Možda i mentalno najzahtevniji deo dana predstavljaju ležeći policajci kojih ovde ima na svakom koraku. E sad, nisu oni kao kod nas.

 

Prvo, ovde su OGROMNI, skoro pola metra visine (ne šalim se) i dugi oko 3m; ili i dalje jako visoki, ali kratki i okomitih stranica, skoro kao trougao.

 

Drugo, nisu obeleženi! Toliko se ne razaznaju od ostatka kolovoza da sam 5-6 puta bas naglo kočio u strahu da ne poletim, oštetim vile ili da mi od doskoka ne strada nosač kofera (po povratku videću da mi i jeste pukao nosač desnog bočnog kofera).

Treće, jel sam rekao da ih ima puno? Mislim da sam 70-80 njih prešao u dva sata kad su bili najgušće raspoređeni u naseljenim mestima.

 

Zbog te veličine ležećih, preko njih se mora jako polako preći, da bi sve prošlo lagano max 10 na sat. I onda se desi situacija da pičiš 100+ i samo vidiš auto ispred sebe (ako imaš sreće pa imaš auto ispred sebe) kako poskakuje. Asfalt treperi, a ti žmirkaš da vidiš da li postoji neka siva neravnina na sivom putu zbog koje treba usporiti. Jako, jako nezgodno.

 

Kako pada mrak, tako u daljini počinju da se vide vatre. Kuzestan je pokrajina puna nafte i vatre su, najčešće, naftne bušotine, ali ne samo one. Lokalno stanovništvo takođe pali baklje i smešta ih ispred kuća ili dvorišta. Nisam uspeo da shvatim zašto to rade, možda im ulična rasveta nije dovoljna?

 

Posle predugog dana, stižem u ranije rezervisan hotel. Vreme je 20.30, sredina je maja i napolju je 31'C.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 26]

Šuštar

 

Najlepši smeštaj na ovom putu

 

Za Šuštar su mi svi govorili da je jako vruće mesto i to sam i sam znao, ali da će biti 30’C u 8.30h ujutru nisam očekivao. Zbog toga se odlučujem da poranim i da ono sto želim da vidim u gradu vidim dok nije baš skroz upeklo.

 

Prva stanica mi je hidraulični sistem koji je napravljen u vreme Sasanida za potrebe navodnjavanja, ali je snaga vode ujedno iskorišćena i za pravljenje vodenica. Ceo sistem je kompleksan i sastoji se od brana i kanala, kao i jednog zamka. Sprovođenjem vode u okna vodenica, snaga vode koristila se za mlevenje (jel samo ja cujem "mleje, mleje, mleje").

 

Antički hidraulički sistem na delu

 

Iako Google kaže da se otvara u 8h, ja stižem u 15 do 9 i čekam radnika da otključa kapiju

 

Pogled iz podnožja

 

Ceo lokalitet izgleda prelepo, ali je greota sto se sad reka koristi za ispuštanje otpadnih voda (prerađenih), pa vise nije moguće kupanje u tim lepim bazenima.

 

Odavde idem 20 minuta dalje do zamka Salasel čiji sam jedini posetilac. Na lepom je mestu, pa malo preskačem ogradu da bih uživao u pogledu na reku i govedima koja se u njoj kupaju.

 

Pred kraj obilaska zalazim i u unutrašnjost zdanja gde me oštar miris vodi do dva zaposlena sa ulaza koji su izlomili granje, pa na moje pitanje kako je i sam znam da je odgovor "super" . Iako su poroci u vidu alkohola i vutre zabranjeni, naravno da ih ima i da se mogu naći. Alkohol su mi nudili, a miris vutre sam osećao parkovima i drugim javnim mestima. Uz smešak završavam posetu i odlazim da iskuliram najtopliji deo dana u sobi pre nego sto popodne sednem u taxi i zavirim u okolinu Šuštara.

 

Goveda prelaze reku, pogled sa utvrđenja Salasel koje ne daje mnogo za slikati

 

Tunel gde zaposleni lome granje

 

Susa

 

Vožnja do sledeće dve destinacije me košta 25e. Pošto je napolju 39 stepeni stvarno ne mogu da sedam na motor, te uzimam vozača s kolima. Prva destinacija je Susa, antički grad sa palatom koju je, opet, izgradio Darije I, a potomci kasnije nastavili da nadograđuju.

 

Iskopavanja na lokalitetu izveli su Francuzi u XIX veku, pa tako postoji i dvorac građen po uzoru na srednjevekovne, ali je ipak iz vremena istraživanja. Francuzima je trebalo mesto za spavanje i čuvanje artefakata koji će kasnije završiti, naravno, u Francuskoj.

 

Francuski zamak

 

Dvorac je lepuškast, ali mene ipak vise interesuje lokalitet Susa koji je odmah pored i koji se prostire na 10 hektara (!); pripadajuća apadana palata (apadana = stub) najpoznatiji je deo Suse.

 

Manje je sačuvano nego u Persepolisu, ali mi malo više leži mesto. Hightlight mi je prilaz mestu gde se pretpostavlja da je nekad bio presto. Tako je postavljen da bez problema može da se zamisli kako je nekad palata bila veličanstvena, a ti mali čovek, hodaš 15m do vladara koji sedi, čeka te i odmerava.

 

Prilaz prestolu

 

Jedan od malo artefakata koji su ostali na lokalitetu

 

Replika cigle kojom je nekad građena palata, a kojom se danas radi restauracija

 

Posle Suse, nastavljamo dalje do Chonga Zanbil zigurata udaljenog oko 40km. Zigurat je naziv za terasastu piramidu, u ovom slučaju građevinu koja ima 5 nivoa (spratova). Glavna karakteristika ogleda se u tome da spratovi nisu građeni jedan na drugom, već svaki ima svoje posebne temelje. Prvo je izgrađen prvi i najniži nivo, a onda i ostalih pet unutar prvog prstena. Sa svake strane postoji po jedno stepenište, ali samo na jednoj strani vodi do vrha piramide.

 

Ceo kompleks utvrđen je sa dva prstena zidina i osim same piramide sastoji se od još manjih svetilišta posvećenim bogovima Elamita koji su sve ovo i sagradili oko 13. veka pne.

 

 

 

 

Ovo je još jedan skoro prazan lokalitet, tu smo samo ja i jedan lokalni turista. Najpametnija odluka bila nam je da dođemo popodne kada sunce zalazi - prijatnija je temperatura, a sama građevina postaje lepša sa zalaskom sunca.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 29]

Šuštar – Sanandaž

 

 

Kao što rekoh, nakon Šuštara krećem polako u pravcu BG-a. Do kuće ima skoro 4000km, pa tako planiram prvo spavanje u Sanandažu, gradu u Iranskom Kurdistanu.

 

Jako dug dan koji počinje vožnjom na 40’C i ovo je prvi put na ovom putovanju odlučujem da vozim u majici (aktivnom vešu) i da jaknu spakujem na sedište iza sebe. Jednostavno, toliko je vrelo da je voziti u full opremi veći rizik nego bez nje. Put započinje čišćenjem lanca u prvom većem hladu na koji sam nabasao, a onda i posetom prodavnici sa ciljem da se snabdem vodom. Prekoputa, nešto kao kuhinja za velike obroke. Momci kucaju klopu u velikim kazanima i čim su me videli prilaze da se upoznaju i čuvši odakle sam, pripremaju mi obrok koji nit mogu da odbijem nit pristaju da ga platim. Iako već natovaren stvarima (do sad je ona torba koja je na startu putovanja bila prazna, popunjena i privezana iza mene), nalazim neko mesto u koferu za ovaj paketić i propratni sok. Momci su se za sve pobrinuli.

 

 

Prva polovina dana agonija je na svoj način. Već rekoh koja je temperatura i prvu polovinu dana ostaće na tom nivou. S druge strane, put kojim se krećem ima po jednu traku po smeru i jako je opterećen kamionima. Videćemo uskoro kakav je kvalitet vozila koja se ove furaju (nije baš visok), pa tako se u ovom delu dana davim u crnim izduvnim gasovima toliko da će mi u jednom trenutku postati muka od kombinacije njih i toplote. Bar je priroda lepa.

 

Stigavši me glad nekoliko sati kasnije, nailazim na proplanak gde ću napraviti pauzu i pojesti ručak koji sam dobio. Izuti se i sesti na prijatnu zemlju je poput malog komada raja na ovoj temperaturi.

 

Obrok s pogledom

 

U drugoj polovini dana, vreme se menja. Izlazim iz ovog vrelog pojasa i temperatura pada, u jednom trenutku i do 19 stepeni sa kišom. Od onih 40’C ranije gde sam umirao od vrućine, došlo se do oblačenja kišnog odela što zbog kiše, što zbog hladnoće.

 

U međuvremenu, jedan momak, Erfan, o kome ću uskoro malo više govoriti, pomaže mi pronaći smeštaj u Sanandažu. Pitao sam ga za preporuku, a on mi završi i rezervaciju u jednoj privatnoj kući, tako da imam i adresu na koju treba da dođem. Gajba je velika, jedno 3 sprata i moja „stambena jedinica“ je veličine stana – ogromna dnevna soba, velika kuhinja, dve spavaće sobe sa po dva kreveta i velikim kupatilom. U Iranu, wc i kupatilo su često odvojeni i to je i ovde slučaj, tako da je kupatilo jedna velika četvorougaona prostorija sa jednim tušem i zidićem za sesti.

 

Pošto sa domaćinom imam veliku jezičku barijeru, stvarno je malo čudan lik, on poziva momka po imenu Reza da nam prevodi. Reza se nudi da me provede kroz grad koliko možemo da stignemo večeras i ja ovu ponudu svesrdno prihvatam, mada momka nikad pre nisam video. U suštini, meni je bilo bitno da zamenim lovu kako bih imao čime da platim smeštaj, a po dobrom starom iranskom običaju, moraš da znaš tačno gde da odeš to da završiš – tako je Reza upao u celu priču.

 

Pokupivši me svojim Saipom (model kola), vodi me do jednog starog turskog kupatila koje je pretvoreno u restoran na večeru. Ispostavlja se da je Reza sertifikovani turistički vodič, pa zna i neka mesta koja inače ne bi bilo lako pronaći. Posle restorana odlazimo do jednog vidikovca odakle se pruža pogled na ceo grad. Doduše, sad je noć, tako da vidimo samo obrise ulica pod rasvetom. Veče završavamo ispijajući čaj na jednom kružnom doku, mesto kao paradigma života u Iranu. Naime, 3-4 momka u punoj snazi zarađuju za život tako što od 18h do nekih 2-3 ujutru stoje na kružnom toku, lože vatru (lože šta god im padne napamet i ne pitaju dal je zdravo udisati lakirano drvo i slične materijale) i izdaju nargile. I to je ceo njihov život, a momci od 30-40 godina.

 

Sanandaž noću

 

Pošto je život u Iranu težak, a postao je još teži u Sanandažu od korone kad je sav turizam stao, Reza na razne načine pokušava da dođe do nekog kapitala. Ranije je išao na arbajt u Irački Kurdistan dok tamo nisu shvatili da ne moraju da plaćaju Irance isto kao i lokalno stanovništvo, već manje, pa mu se sad ne isplati da odlazi tamo na rad. Naravno, drugi i dalje idu. Trenutno je nezaposlen i pokušava preko kripto valuta da se domogne novca. Ima ženu i već 10 godina su u braku, ali kažu da uslovi u kojima žive im ne dozvoljavaju da planiraju decu.

 

Negde oko pola 1-1 ujutru nalazimo neku vezu da razmenim lovu i, ma kako to čudno izgledalo u ovo doba noći na praznom ćošku, i to uspešno završavamo. Vraća me u smeštaj odakle ću sutra krenuti dalje u pravcu Turske.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 30]

Sanandaž – Khoy

 

 

Mada je prvobitni plan bio da iz Sanandaža krenem pravo za Tursku, Sanandaž-Van se ispostavlja kao preduga relacija začinjena ozbiljnom kišom u visini jezera Urmia. Zbog toga, odustajem od ideje vožnje za Tursku tog dana, već se spuštam u grad Khoy koji je na oko sat vremena od granice, na spavanje.

 

Ono što nisam pomenuo da se desilo dan ranije je da sam, po prvi put, zaustavljen na kontrolnom punktu i odveden u kućicu na razgovor sa policajcem. Jedno 20-25 minuta me je ispitivao o putovanjima, gde sam bio, koliko ostajem, mišljenje o Izraelu, da li sam tamo nekad bio, da li ću da letim kući (iako sam motorom) i tako gomila nekih drugih pitanja kao cilj da se proveri da li sam pretnja po državu. Dodao bih da se ovo dešava dan nakon što je poginuo predsednik Irana u padu helikoptera, pa pretpostavljam da su zbog toga želeli da dodatno ispitaju strance, ali to je sve. Razgovor je bio 100% prijatan, a komunicirali smo preko neke od aplikacija za prevod – on postavi pitanje na Farski jeziku, aplikacija prevede pitanje na Engleski, pa onda ja odgovorim na Engleskom, a njemu prevede nazad na Farsi. Ovo je prvi put da sam imao ovakav neki susret sa organima reda u bilo kojoj zemlji.

 

U celom tom duhu potrudio sam se da budem što je moguće opušteniji i prirodniji iz jednog glupog razloga – nisam želeo da me pretresaju. Shvatio sam negde na pola puta da verovatno nije bilo baš najpametnije da krenem na put sa kišnim odelom koje je uniforma britanske policije kupio sam ga pre dosta godina na vojnom otpadu, prelepio pozadi natpis „Police“ natpisom „Honda“, a napred svojim imenom, ali ko zna kako bi reagovali da su našli takvo odelo

 

*

 

Khoy je poznat po nekoliko turističkih atrakcija, a među putnicima po živoj legendi Erfanu, liku koji volonterski pomaze turistima putem svoje whatsapp grupe. Učlaniš se po preporuci, postaviš pitanje i odgovor dobijaš od drugih turista ili Erfana - ko prvi vidi pitanje. Ono sto niko ne zna, Erfan zna.

 

Kasna klopa - sendvič sa jajima i prilozima; malo suv, ali posle celog dana bez ručka, dobro dođe

 

Vođenje ove grupe pravi je full-time job i za sve znanje koje Erfan ima o svojoj zemlji, državnoj administraciji, ponudi hotela i hostela, turističkim atrakcijama i sve ostalo sto nije moguće ovde nabrojati, skidam mu kapu! Neke stvari zna bolje i od službenika u državnoj administraciji. Što se mene tiče, meni je pomogao rezervisavši mi dva smeštaja, kao i pokazavši mi gde mogu da produžim karnet i približivši mi proceduru izlaska iz zemlje. Dakle, sad kad sam u Khoyu, pravi je trenutak da ga i upoznam lično.

 

Nalazimo se u jednom parkiću gde na klupici prebiramo razne teme. Vojni rok je i dalje obavezan u Iranu, a Erfanu se vojska ne služi. Ne želi da bude pozvan ako izbije neko sranje, ali više mu se ne ostavlja whatsapp grupa. Život u Iranu je težak, a ovako nešto njemu može postati izvor prihoda. Trenutno je sve na bazi časšćavanja, bez da Erfan išta traži, ali je stvarno količina posla koje obavlja na dnevnom nivou ogromna. Bio sam u grupi, pa znam koliko poruka pošalje tokom dana, a znam i koliko smo se puta čuli u privatnoj prepisci, bez da smo se pre toga poznavali.

 

U „slobodno“ vreme, Erfan studira hemiju, ali to je iznuđen izbor. Želeo je da upiše stomatologiju, ali mu je izmakla, a hemija je bila način da odgodi odlazak u vojsku. Stigao je do treće godine, ali mu se već čini da neće diplomirati, niti dati godinu. U nekom trenutku je primljen na stomatološki fakultet u Italiji, ali mu nije odobrena viza, tako da tamo nije otišao. Što se tiče porodične situacije, otac mu drži kiosk sa sendvičima i zarađuje manje od prosečne plate; za majku nisam siguran.

 

Večeramo iranski street food i dogovaramo se da se vidimo i ujutru - meni treba neko da mi razbije 50 evra na sitnije novčanice, a jedini ko bi to uradio bez naknade je Erfan. Ništa ovde za strance nije besplatno, pa tako mi usitnjavanje novca, ako bi uopšte imao ko da ga usitni. Sutra je sahrana predsednika, tako da će sve biti zatvoreno, uključujući i batice sto menjaju novce na ulici, pa ni ne mogu da se nadam da ujutru rešim ovaj problemčić, a sitni evri će mi trebati kad stignem na granicu.

[Forsberg 4512 Napisano Jul 31]

Kako se izlazi iz Irana?

 

Naravno, sve je komplikacija, a komplikacija stvara prostor za novu delatnost - fixerizaciju prelaza.

 

Fixer je neko iz zemlje u koju putujete ko je tu da vam pomogne oko administrativnih stvari. Fiksera na granici ima kol’ko hoćeš i svi se trude da vam pomognu uz određenu naknadu. Koliko? Pa, zavisi kakve ste sreće i koga ste izabrali. Konkurencija je takva da je na moje oči došlo do 'vatanja za gušu mog fiksera, kog mi je Erfan preporučio, da sam pomislio da ćemo na izlazu i da se pobijemo.

 

Kako se bira fikser? Kao i svaka druga kupovina - ko vam se najviše dopadne. Moja sreća je da sam već imao preporuku koga da uzmem, a i taj momak je znao da ja dolazim, pa se pored petorice drugih momaka (dece) pojavio i pozvao me po imenu. Reza ima oko 16-17 godina, drži proceduru u malom prstu i svaki dan je na granici.

 

Priča mi da ide u 10. razred, ali ne znam šta da mislim o tome. Sporazumevali smo se preko google translate-a i s obzirom na brzinu kucanja, vidim da se nije mnogo susretao sa tastaturom. Kaže, voleo bi da ode za Nemačku i tamo radi kao keramičar. U Iranu, primećuje(mo), ništa ne funkcioniše.

 

Fikser Reza i ja, posle oko 2 sata čekanja i bez ideje kad će da me puste dalje

 

Skoro svi sa kojima sam razgovarao žale se na ekonomiju. Prosečna plata je oko 150 evra, a to znaci da, naravno, ima i onih koji žive i sa manje. U Sanandažu sam upoznao momke koji žive od prodaje čaja na ulici i iznajmljivanja nargila. Momci u punoj snazi, mojih godina, presede popodne i noć do 2-3 ujutru na kružnom toku, loze vatru i kuvaju čaj...

 

Kad kažemo da ništa ne funkcioniše, tu ubrajam i ceo onaj problem sa vizom koji izgleda da ipak nije rešen. Zbog toga, umesto da sad lepo izađem iz zemlje, čekam, opet, da graničari prizovu čini, pozovu Teheran, reše propust u sistemu i puste me za Tursku. Situaciju dodatno komplikuje i to što je danas sahrana predsednika i ništa ne radi, ali izgleda da ipak ima neko dežuran u glavnom gradu.

 

Kako izgleda procedura izlaska iz Irana? Prvo, moraš platiti porez na gorivo. Ovo funkcioniše tako što na jednom šalteru kažeš koja ti je zapremina rezervoara, a onda ti on kaže koliko moraš da platiš – u principu plaća se oko 1e po litru zapremine. E sad, ovde ne primaju keš, tako da kod tog prozora stoji neki lik sa iranskom platnom karticom koji plaća za tebe, a ti njemu onda daš keš, naravno uz proviziju. Ja sam rekao da mi je 15l rezervoar i njemu sam dao 20e.

 

Odavde, ideš dalje na razne neke druge šaltere. Odnosno, ti pomeraš motor, a fikser ide od šaltera do šaltera i završava posao. Nakon toga, ulazi se u zgradu gde ide pasoška kontrola, i to je zgrada u kojoj smo mi sedeli 3 sata čekajući da se reši problem sa mojom vizom. I ovde se pojavio službenik koji prati fudbal, tako da sam prozvan „Mitro“ po Aleksandru Mitroviću i svaki put kad mu je nešto trebalo, samo je trebalo da se prodere „Mitro!“ po sali da bi me dozvao.

 

Kad se ovde završi procedura, ideš napolje, policija otvara kapiju, ali ni to nije kraj. Tek prošavši kroz ovu kapiju dolaziš do šaltera na kom dobijaš izlazni pečat u karnet, a to je ključna stvar da dobiješ svoj depozit nazad po povratku kući. Ovde ima još jedna ekipa policajaca koja prati vozila i kojima moraš da pročitaš broj tablice, jer momci ne znaju arapske brojeve. Tek posle svega ovoga, ideš kod Turaka na terminal.

 

*

 

Uspevši da izađem iz Irana, došao je momenat ulaska u Tursku. Kiša pada solidno jako, a ja sam nervozan što je već prošlo jako puno vremena, maltene pola dana sam ostavio u holu iranske granice, a sad i Turci kreću da me maltretiraju. Kako? Traže da skinem sve sa motora i stavim to na rentgen. Nema problema što se tiče kofera i tank torbe, ali skidanje torbe sa zadnjeg sedišta znači da ću posle morati da provedem bar 15 minuta dok je opet ovako lepo namestim. Na ovom putovanju sam jednom vezao ovu torbu, napunio je stvarima i danima je posle nisam skidao sa sedišta, pa sam malo ispao iz štosa kako brzo i lako da je vratim.

 

Pokušavam da protestujem, ali bez učinka. Turski carinik je rešen da me istrese iz gaća i sve što ja mogu da uradim je da mu nabrojim familiju – što i činim, naravno na Srpskom, ali ih nabrajam sve redom. Koferi i tank torba su prošli kroz rentgen bez problema, ali ona torba koju sam ga molio da me ne maltretira da je skidam mu je posebno interesantna, tako da traži da je otvorim i da je pretrese. U ovoj torbi su samo pokloni – 3 stolnjaka, neka odeća, nekoliko knjiga, itd. Načelno, sve bi trebalo da se lagano proveri na skeneru. Međutim, ekipa svaki komad otvara i zagleda. Vrhunac je svileni stolnjak iz Jazda koji ima „leđa“ prišivena. Momci su ceo rub prošli da vide da li je negde rašivan i da li je stavljeno nešto u postavu.

 

Za sve ovo vreme ja slažem stvari koje pregledaju i psujem ih dok ih vraćam u torbu. Videvši da ništa neće naći, puštaju me. Da se malo iskupe, dozvoljavaju mi da uzmem kesu bombona od oko 2kg koju su nekome pre zaplenili.

 

Posle 3 sata na iranskoj granici i sat vremena na Turskoj, kreće duga vožnja na zapad...

 

...Jer i Serbistan je nekome zapad.

[Forsberg 4512 Napisano Avgust 1]

Pre nego što stignemo do Beograda, hajde da bacimo pogled na...

 

Vozila u Iranu

 

Druga zemlja, drugi kontinent, druga kultura i jaka izolacija zemlje znači da vozila koje ovde možemo videti će biti drugačija od onih koja se voze u Evropi. Hajde da krenemo od motora.

 

Uvreženo je mišljenje ovde na forumu, a i ja sam ga delio do ovog puta, da su motori kubikaže preko 250cc u Iranu potpuno zabranjeni. Ovo, ispostaviće se, nije tačno.

 

Istina je da policija vozi motore kubikaže 250cc, pa samim tim načelno nije dozvoljena vožnja snažijih motora – ne žele da im pobegneš ako bi te jurili. Ipak, posedovanje i registracija nisu u potpunosti protivzakoniti. Naime, moguće je kupiti snažan motor, ali on se može voziti od kuće do staze, voziti ga na stazi i vratiti se nazad kući istom rutom. I to samo petkom! Njihov petak=naša nedelja. Drugim danima ni toliko. Dakle, da slikovito to prevedem na naše podneblje – nema vožnje od BG-a do NAVAK-a preko Kote 555

 

Takođe je interesantno da je potrebna posebna dozvola vlasti za vožnju jačih motora, kao i to da svaki registrovani takav motor dobija tablicu sa fotografijom vlasnika koji će ga voziti, kao što možete da vidite na slici ispod. Dakle, nema pozajmljivanja. Nepotrebno je reći da su ovakvi motori jako skupi. Meni su pričali da bih mogao da dobijem oko 8.000 evra za svog VFR-a.

 

Obratite pažnju na fotografiju na tablici

 

Po gradu, voze se mali motori od 150-250cc. Većinom imaju Hondine motore, ali mi je jedan lik rekao da se sklapaju u Kini i da nisu mnogo kvalitetni. Kad sam tek ušao u Iran, uopšte mi se ovi motorići nisu dopadali. Međutim, kako je vreme prolazilo, sve su mi se više dopadali. Mali jesu, ali su jako okretni, idu do 100km/h. Možda i najvažnije, lokalno stanovništvo ih uspešno voza kroz iglene uši gradskog saobraćaja.

 

 

Suštinski dva ista motora pod različitim imenom, a imena ima još

 

Brinete se da nemate dovoljno mesta za pakovanje?

 

Kada su kola u Iranu u pitanju, i ona su jako skupa, a voze se poprilični krševi.

 

Naime, Iran ima svoju automobilsku industriju koju država štiti tako što za strana vozila nameće suludo visoke poreze na uvoz (od 50% vrednosti vozila, pa i do 200%, u zavisnosti od porekla vozila). Zbog toga se mahom voze kola iranske proizvodnje gde ulazi i Peugeot koji se ovde pravi. Naravno, u zavisnosti od grada do grada primetan je različit kupovni standard. On se ogleda u stanju kola, pa tako na severu možemo videti kola bez bilo kog funkcionalnog svetla, trula i izubijana, dok ona je takvih na jugu manje.

 

Paykan je najstariji i najjeftiniji automobil koji može da se kupi u Iranu. Više se ne proizvodi, ali se i dalje vodi. Jedan momak mi je rezignirano rekao:"Mi smo nekad imali Paykan, a Dubai je bio pustinja. Danas je Dubai to što jeste, a mi i dalje vozimo Paykan"

 

 

Ovo je drugi najjeftiniji auto koji se može kupiti u Iranu i cena mu se kreće oko 2.500 evra. Ovaj je u dobrom stanju u poređenju sa prosečnim. U rangu našeg Stojadina, ali ima klimu

 

Kupujmo domaće

 

BMW X5 na kineski način sa Opel znakom, opet, na kineski način

 

Kineski RAV4?

 

Od nama poznatih modela, vozi se npr. Dacia, ali i Peugeot 206 koji se i dalje proizvodi. Pored njega, od francuza je jako popularan 405 (!) koji se do skora proizvodio u raznim facelift verzijama. I dalje je to model od pre 25 godina i zaista mi je neverovatno da ga u međuvremenu nisu isključili iz proizvodnje, a razvili nešto novo, lokalno, a modernije u toj klasi.

 

Zapravo, Iran Khodro, fabrika koja proizvodi ove Pežoe ima i svoje modele, ali 405 preživljava i upravo ga oni i proizvode.

 

Luksuznijih vozila ima, ali su to najčešće kinezi ili kinezi koji se prave u Iranu.

 

 

 

 

 

Kad je prevoz tereta u pitanju, ovde nema kombija kao kod nas. Umesto toga, za po gradu, najčešće se koristi jedan stari model Nissana koji su kasnije preuzeli Iranci sami da prave. On i danas izlazi nov sa trake. Kažem stari model, jer je dizajn iz pedesetih (!) i do danas je ostao nepromenjen.

 

Ono što je teroristima Toyota pick-up, to je Irancima ovaj Nissan - u sve se pretvara po potrebi i tako već skoro 80 godina

 

Sto se tiče kamiona, tu ima svačega. Od modernih kamiona iz uvoza, preko lokalno proizvedenih, pa sve do starih Mercedesa i američkih Mack kamiona iz ko zna kog doba (od pre revolucije iz '79). Šta im je zajedničko? Svi iskašljavaju oblake gustog crnog dima. Jednog od poslednjih dana na putu mi je bukvalno bilo muka u vožnji, jer sam pretekao oko 80 kamiona u samo par sati u planinskom predelu. Svaki od njih je dimio toliko da mi nije bilo dobro, a napolju 40’C. To je čini mi se jedini dan da sam vozio samo u majici dugih rukava i ona je odmah popodne završila na pranju.

 

Nije Mack, ali to je ta generacija kamiona. Ovo nije raritet, viđao sam flote

 

Kao paradigma snalažljivosti Iranaca mi je verovatno jedan autobus koji sam video u Komu - stari primerak kome je na zadnji kraj montirana klima za stan, sa sve nosačima i spoljašnjoj jedinici u zadnjem delu.

 

Gradski autobusi su razni i na njih nisam obratio dovoljno pažnje. Interesantno je da su međugradski autobusi mnogo komforniji nego naši autobusi u Evropi. Pod tim mislim na veći razmak do sedišta ispred. Za ovu pojavu sam čuo još pre 15 godina, ali za Tursku. Tamo putovanje autobusom ume da bude poput leta avionom, sa sve posluženjem. Da li je svaki međugradski autobus ovakav, ne znam i ne verujem, ali sam sa više strana čuo strance kako hvale komfor.

 

Sve u svemu, lokalci se žale na kvalitet kola, što domaćih, što kineskih. Ipak, dokle god je sankcija i gorepomenutih poreza, krševi će biti na ulicama.

 

Kultura vožnje

 

Kultura vožnje je kriminalna. Najveći problem predstavlja to što Iranci često voze sa telefonom u rukama i više gledaju u ekran nego u put. Činilo mi se da na put samo bace oko, dok u ekran gledaju kuda ih GPS vodi da voze. Oni koji rade za Snapp moraju da prate rutu koju im mapa daje. Međutim, čak i kada imaju držač za telefon, ne koriste ga. Posledica je ta da kola šetaju levo-desno van traka i magistrala od 4 trake u gradu postane put od 5 traka u kom se ne zna ko će gde.

 

Veliki problem u saobraćaju predstavljaju kružni tokovi i polukružna okretanja. Ulice su često odvojene ivičnjakom sa zelenim pojasem. Zbog toga, nije moguće napraviti polukružno skretanje bilo gde niti čak skrenuti levo gde želiš. Umesto toga, moraš da ideš do useka gde je predviđeno polukružno okretanje, pa da se vraćaš nazad do ulice koja ti je malopre bila nedostupna.

 

Ovo dovodi do toga da leva traka, kod nas brza traka, nije brza. Čim malo uhvatiš brzine, pravi se gužva onih koji žele da urade polukružno. Dodajmo na to i činjenicu da ne koriste logiku prilikom ovog okretanja. Umesto da prođu kolima malo dalje kako bi imali dovoljno mesta da se okrenu u jednoj traci, oni seku dve trake, jer su kola duga i treba im mesta da se obrnu. Tako dolazi do zagušenja koja bi se lako mogla izbeći da je drugačija konfiguracija puta.