Dukatiji iz moje radionice

[alamunja 2706 Napisano Novembar 25, 2024]

Taj je placen 500 marki, onomad. Sada bi to bilo 600-800 e. To je torijski deo. U praksi, pokusavam da zivim tako, da radim samo ono sto me zabavlja tog momenta. Tu nema mesta za 180 radnih sati crtanja lobanja.

[Krokodilo 2814 Napisano Novembar 25, 2024]

Значи и у овом случају осечам да дижеш ручну, али нема везе. Сада питање до свих форумаша у контекст Европског/Светског одржавања возила где спада и фарбање истог(што да не). Колико од нас би било у стању да наброји 800€ за врхунско фарбање моторцикла? О овоме сам мислио у другој теми да врхунско и јефтино једноставно не би смели да иду заједно.

Sent from my SM-G998B using Tapatalk

[alamunja 2706 Napisano Novembar 25, 2024 (promenjeno)]

 

Ova dva motora su ofarbana za 150+ sati. Bmw, mislim da je bio 190. 40 sati je trebalo da pripremim karbon da zacepim sve pinholes da bih dobio glatku povrsinu za pocetak farbanja. Sve sto izgleda crno na ta dva motora je karbon. Bilo kakav obican motor ofarbam ceo za to vreme. 500 e je magicna gornja granica za farbanje motora. Na  ovim ima samo bezbojnog laka za 150e. Za posao kojim se bavim treba mi kompresor, susac vazduha, uredja za skidanje statickog elektriciteta sa plastike, kakva takva komora, Tig i CO2 aparat, strug, 3D skener, 3D glodalica, 3D stampac, laser, gomila pistolja  od kojih su dva po 600e. Kada sve to zaboravim i postanem moler, kupim valjak cetku i jos par sitnica, uzmem 100+e taj dan i na kraju dana bacim alat ako hocu. I musterija zadovoljna. Farbanje vrata valjkom naplatim kao farbanje kacige od 40 sati rada. 

Promenio Novembar 25, 2024 član alamunja

[Krokodilo 2814 Napisano Novembar 25, 2024]

Мислим да се разумемо

Sent from my SM-G998B using Tapatalk

[maza1 1399 Napisano Novembar 25, 2024]

Beše negde 20g pre, kad čovek reče Ne Farbam...

Ako se ne varam, taj odgovor će dobiti NN lice, sa parama. 

[srbac 2442 Napisano Novembar 29, 2024]

Treba se znati šifra

[alamunja 2706 Napisano Decembar 1, 2024]

Nisam na vreme azurirao promene u poslovnoj politici. Bilo je na fejsbuku - Za sve koji me zovu u vezi farbanja, da pojasnim jos jednom. Ne radim nikom nista. Imam 61 godinu i dijagnostifikovana mi je  u mojim godinama neizleciva bolest. Falus bolus ili kurcobolja za sve vase ideje, potrebe, prohteve u vezi farbanja. Ljudi grese sto misle da se salim, ili jos gore, da se ne salim, ali se to ne odnosi na njih. Nisam sujeveran, ne verujem u zaradu, vi mladji okrecite taj dolap, mozda jednog dana shvatite da idete u krug.

[Andrej_Hotstepper 7447 Napisano Decembar 1, 2024]

On 11/29/2024 at 11:12 PM, srbac said:

Treba se znati šifra

Šifra nije odavno aktuelna verovatno, inflacija..

[Krokodilo 2814 Napisano Decembar 1, 2024]

Nisam na vreme azurirao promene u poslovnoj politici. Bilo je na fejsbuku - Za sve koji me zovu u vezi farbanja, da pojasnim jos jednom. Ne radim nikom nista. Imam 61 godinu i dijagnostifikovana mi je  u mojim godinama neizleciva bolest. Falus bolus ili kurcobolja za sve vase ideje, potrebe, prohteve u vezi farbanja. Ljudi grese sto misle da se salim, ili jos gore, da se ne salim, ali se to ne odnosi na njih. Nisam sujeveran, ne verujem u zaradu, vi mladji okrecite taj dolap, mozda jednog dana shvatite da idete u krug.

Да не читаш Ведска знања маестро

Sent from my SM-G998B using Tapatalk

[Vujka 128 Napisano Januar 5]

S'obzirom da sam relativno nov na forumu, pa jos istrazujem, tako sam naleteo na ovu temu i prcitah je u cugu... Uglavnom su se svi odusevili radom ovog coveka, dok je jedan deo nasao zamerku na njegov nacin izrazavanja, ponasanja ili cega vec. Svi su verovatno pomislili da je covek "lud" nekulturan... No za sve velikane istorije ( Tesla, Ajnstajn, Da Vinci... Itd) kazu da su po malo na svoj nacin. Ja ne smatram da je to "bolest" i da je neko lud zato sto je razlicit ili se malo razlikuje od drugih. Ja mislim da smo mi svi ubaceni u jedan bubanj koji se zove "sistem", i da u njemu jurimo taj dolar, a oni koji su obrnuli igricu, ili su ispali iz tog bubnja nama su cudni, dok zapravo oni znaju da je zivot van tog bubnja, ( Platonov mit o pecini).

 

Ja funkcionisrm po proncipu, ako mi neko ne odgovara, ja se okrenem i odem, nemam potrebe da se raspravljam niti da govorim ko ima kakve mane (imam ih i ja), ako mogu da prihvatim nekog kao osobu, prihvatim je onakvu kakva jeste i to je to. 

 

No, da ne duzim previse, ja se ne bih odusevljavao radovima, jer radovi govore sami za sebe... Na mene je ostavio utisak onih par odlomaka iz knjige "Navikavanje na ilovacu" 

Da trazim zakazivanje farbanja i tome slicno, isto ne. Ali bih voleo da jednog dana i to SLUCAJNO naletim na Alamunju, jer mislim da bi moglo nesto pametno da se nauci. 

 

Srecni praznici

[alamunja 2706 Napisano Januar 5]

Za ove sto pricaju o drugom Hristvom dolasku informacija da je schedule promenjen. Kazu da Bog nece da salje Sina ponovo, nego prvo konobara, da popise poslednjih 20 vekova, da se vidi ko je kakav dug napravio. Zove se Mihajlo. Kazem, nije on konobar. Izvor kaze - snaci ce se. Kazem opet da nema olovku nego mac, izvor kaze - posluzice. I tako... Mada taj dogadjaj je vec opisan iako se jos nije desio.

 

Tiho, gotovo neprimetno je ideal Slobode, zamenjen idealom bezbednosti. Bezbednost je, sa svojim svestenstvom i religijskim ritualima pribavljanja potvrda, dozvola, sertifikata, homologacija, saglasnosti, uverenja, svela nase iskustvo na dva skupa. Polovina stvari je zabranjena, a druga polovina je obavezna. Razlika izmedju slobode i bezbednosti je da se sloboda definise sa JA HOCU, a ova druga sa TI MORAS. Ja hocu je gotovo nestalo, a kada se ljudi i izbore, jedno ja hocu, moraju da plate sa pet ti moras.

 

Ne znam kada sam cuo da je na kraju duge cup sa zlatom, ali sam cvrsto resio da  stignem tamo. Postavio visoke standarde, ne shvatajuci, da putujuci, razbacujem zlatnike koje sam vec dobio. Mislio sam da je to nista i bezvredno, pa sam, razbacivao mladost, vreme, zdravlje i snagu uzdajuci se u nagradu koja me ceka na kraju duge. Ne znam da li imam dobar vid ili sam se primakao, ali vidim da tamo nema nikakvog cupa, vec sanduk od camovine.

 

Bio jednom Ali Baba sa 40 razbojnika. Pljačkao je, ubijao i otimao, dok nije shvatio da je opljačkao sve i da novog blaga nema na vidiku. Ostala je dobro naoružana benzinska pumpa i Mars. Na Marsu ima svakojakog blaga, ali Mask jos nije napravio kosmičesku lađu. Ali Baba je shvatio da ce njegovi pajtaši, svi odreda sa jako lošim radnim i životnim navikama, brzo početi da štrpkaju zalihe plena. Zato je nazvao vlasnika pumpe i pitao za savet, kako da se reši nepotrebnog tereta. Vlada, tako se zove pumpaš, je rekao da nije problem. Napravićemo rat u kome će pobediti Amerika, tako što će pobediti Rusija, tacna sa parama ce se nakriviti i sve će iscuriti u Ameriku. Voke, Zeleni i Eldzibitejci će uz pomoć influesera, jutjubera, lajf kouča i samosvesnih ženetina sa dva prezimena pomoći da eutanazija EU prođe bezbolnije i svi srećni, Čiča Miča i gotova priča.

[alamunja 2706 Napisano Januar 5]

Samo da podsetim da sam ovo za Ali Babu napisao pre 3 godine. 

 

[živke 5837 Napisano Januar 5]

@alamunja da li je i dalje moguće poručiti tvoju knjigu ?

Odavno želim da je pročitam, rekoh da se počastim za novu

[alamunja 2706 Napisano Januar 5]

Нема више ни једну, ни свој примерак. Продао сам 120 да исплатим штампу, 380 поделио.

[Vujka 128 Napisano Januar 5]

Pre 1 sat, alamunja je napisao:

Za ove sto pricaju o drugom Hristvom dolasku informacija da je schedule promenjen. Kazu da Bog nece da salje Sina ponovo, nego prvo konobara, da popise poslednjih 20 vekova, da se vidi ko je kakav dug napravio. Zove se Mihajlo. Kazem, nije on konobar. Izvor kaze - snaci ce se. Kazem opet da nema olovku nego mac, izvor kaze - posluzice. I tako... Mada taj dogadjaj je vec opisan iako se jos nije desio.

 

Tiho, gotovo neprimetno je ideal Slobode, zamenjen idealom bezbednosti. Bezbednost je, sa svojim svestenstvom i religijskim ritualima pribavljanja potvrda, dozvola, sertifikata, homologacija, saglasnosti, uverenja, svela nase iskustvo na dva skupa. Polovina stvari je zabranjena, a druga polovina je obavezna. Razlika izmedju slobode i bezbednosti je da se sloboda definise sa JA HOCU, a ova druga sa TI MORAS. Ja hocu je gotovo nestalo, a kada se ljudi i izbore, jedno ja hocu, moraju da plate sa pet ti moras.

 

Ne znam kada sam cuo da je na kraju duge cup sa zlatom, ali sam cvrsto resio da  stignem tamo. Postavio visoke standarde, ne shvatajuci, da putujuci, razbacujem zlatnike koje sam vec dobio. Mislio sam da je to nista i bezvredno, pa sam, razbacivao mladost, vreme, zdravlje i snagu uzdajuci se u nagradu koja me ceka na kraju duge. Ne znam da li imam dobar vid ili sam se primakao, ali vidim da tamo nema nikakvog cupa, vec sanduk od camovine.

 

Bio jednom Ali Baba sa 40 razbojnika. Pljačkao je, ubijao i otimao, dok nije shvatio da je opljačkao sve i da novog blaga nema na vidiku. Ostala je dobro naoružana benzinska pumpa i Mars. Na Marsu ima svakojakog blaga, ali Mask jos nije napravio kosmičesku lađu. Ali Baba je shvatio da ce njegovi pajtaši, svi odreda sa jako lošim radnim i životnim navikama, brzo početi da štrpkaju zalihe plena. Zato je nazvao vlasnika pumpe i pitao za savet, kako da se reši nepotrebnog tereta. Vlada, tako se zove pumpaš, je rekao da nije problem. Napravićemo rat u kome će pobediti Amerika, tako što će pobediti Rusija, tacna sa parama ce se nakriviti i sve će iscuriti u Ameriku. Voke, Zeleni i Eldzibitejci će uz pomoć influesera, jutjubera, lajf kouča i samosvesnih ženetina sa dva prezimena pomoći da eutanazija EU prođe bezbolnije i svi srećni, Čiča Miča i gotova priča.

Waooo... Hvala na ovome. Ja uopste nisam pogresio kada sam rekao da se od tebe moze svasta pametno nauciti i cuti. Farbanje je zezanje za tebe... Bravo. 

[Vujka 128 Napisano Januar 5]

pre 21 minuta, alamunja je napisao:

Нема више ни једну, ни свој примерак. Продао сам 120 да исплатим штампу, 380 поделио.

Steta... Ako iko ikada naleti na tvoju knjigu, ja bih voleo da se taj neko javi, i da se za svakoga, ko zeli napravi kopija. Ovo sto ti pises je NESTO! Nesto sto se moze procitati za 100 godina ponovo, i da opet bude pojam. 

[alamunja 2706 Napisano Januar 5]

Ово је од пре 5-6 година.

 

Завршена је још једна представа удбашког луткарског позоришта. Да не мисле људи нешто лоше, ДБ је скраћеница за безбедност Дизниленда, најбољег од свих могућих светова. Нема то никакве везе са државном безбедношћу, пошто државе више не постоје. Постоје територије које из централе добијају сценарио и упутства за за следећу сцену. Да би забавио пук, Непоменик, управник позоришта, организује с времена на време изборе. За ту сврху направи луткарско позориште са гомилом папирнатих ликова и онда ми изаберемо која лутка нам је најсимпатичнија. Као и сва деца, уживимо се у представу и од бљештаве светлости позорнице не видимо, да од сваке лутке иду конци ка истој руци која управља. Отишао сам иза сцене и видео гомилу старих ислужених лутака. Једна је управнику посебно драга. Некада је била цела, а после јој је одсекао једну ногу. Поред канте за ђубре је било пар лутака из наше садашње представе. Чеда, Вук, Чанак и још пар су скинути са репертоара због слабе гледаности и изгледа да ће на сметлиште. Непоменик, управник нашег Дизниленда је чудан лик. Уместо срца има шапирограф из ког испадају шарени папирићи, а уместо главе бројчаник. Раније га људи нису волели. Стално је ударао десницом, па смо се плашили. На крају је узео доброг пиј-ара и уз Пентагон десницу додао Холивуд левицу. То је било пресудно. Схватио је да није довољно да нам убије само тела. Људска врста кроз сву вечност разматра тријаду Дух-Душа-Тело и све до скоро смо били сагласни да је Душа претежна јер постоји и без тела, јер је повезана са Творцем. Непоменик нас је питао - колико кошта тај ваш Бог? Рекли смо да није на продају, мада нам је било непријатно, јер када се нагне над неког, из његовог срца испадају ти шарени папирићи, са којима можеш све. Добро, рекао је. Колико кошта да се правите да не постоји? Размишљали смо мало и рекли да је цена висока и да нам да камен мудрости за то. Није проблем - рекао је и стварно, сви смо добили по камен мудрости. Непоменик никада не лаже, оставља нама људима да то радимо, него само не каже све. Тако није рекао да је камен мудрости направио по свом лику и да као и он ЗНА СВЕ, А НЕ ЗНА НИШТА. Није рекао ни где води пут којим смо кренули, па срљали, а сада прелазимо у слободан пад у бездан. А нисмо ни питали. Камен мудрости, односно стаклена плочица коју гладимо и гледамо по цео дан нас је ослободила терета Душе и остали смо само празна тела. Зомбији из холивудских фантазија, живи мртваци. И као што звезда експлодира и нестане, а ми годинама након тога гледамо светлост те исте звезде, јер њен последњи фотон још није допутовао до нас, тако је и Дизниленд експлодирао и нестао, а ово међувреме је чекање да се прошлост догоди.

[Krokodilo 2814 Napisano Januar 5]

Ово је од пре 5-6 година.
 
Завршена је још једна представа удбашког луткарског позоришта. Да не мисле људи нешто лоше, ДБ је скраћеница за безбедност Дизниленда, најбољег од свих могућих светова. Нема то никакве везе са државном безбедношћу, пошто државе више не постоје. Постоје територије које из централе добијају сценарио и упутства за за следећу сцену. Да би забавио пук, Непоменик, управник позоришта, организује с времена на време изборе. За ту сврху направи луткарско позориште са гомилом папирнатих ликова и онда ми изаберемо која лутка нам је најсимпатичнија. Као и сва деца, уживимо се у представу и од бљештаве светлости позорнице не видимо, да од сваке лутке иду конци ка истој руци која управља. Отишао сам иза сцене и видео гомилу старих ислужених лутака. Једна је управнику посебно драга. Некада је била цела, а после јој је одсекао једну ногу. Поред канте за ђубре је било пар лутака из наше садашње представе. Чеда, Вук, Чанак и још пар су скинути са репертоара због слабе гледаности и изгледа да ће на сметлиште. Непоменик, управник нашег Дизниленда је чудан лик. Уместо срца има шапирограф из ког испадају шарени папирићи, а уместо главе бројчаник. Раније га људи нису волели. Стално је ударао десницом, па смо се плашили. На крају је узео доброг пиј-ара и уз Пентагон десницу додао Холивуд левицу. То је било пресудно. Схватио је да није довољно да нам убије само тела. Људска врста кроз сву вечност разматра тријаду Дух-Душа-Тело и све до скоро смо били сагласни да је Душа претежна јер постоји и без тела, јер је повезана са Творцем. Непоменик нас је питао - колико кошта тај ваш Бог? Рекли смо да није на продају, мада нам је било непријатно, јер када се нагне над неког, из његовог срца испадају ти шарени папирићи, са којима можеш све. Добро, рекао је. Колико кошта да се правите да не постоји? Размишљали смо мало и рекли да је цена висока и да нам да камен мудрости за то. Није проблем - рекао је и стварно, сви смо добили по камен мудрости. Непоменик никада не лаже, оставља нама људима да то радимо, него само не каже све. Тако није рекао да је камен мудрости направио по свом лику и да као и он ЗНА СВЕ, А НЕ ЗНА НИШТА. Није рекао ни где води пут којим смо кренули, па срљали, а сада прелазимо у слободан пад у бездан. А нисмо ни питали. Камен мудрости, односно стаклена плочица коју гладимо и гледамо по цео дан нас је ослободила терета Душе и остали смо само празна тела. Зомбији из холивудских фантазија, живи мртваци. И као што звезда експлодира и нестане, а ми годинама након тога гледамо светлост те исте звезде, јер њен последњи фотон још није допутовао до нас, тако је и Дизниленд експлодирао и нестао, а ово међувреме је чекање да се прошлост догоди.

Иначе знао сам да је твој мајсторлук резултат нечег много вечег

Sent from my SM-G998B using Tapatalk

[Vujka 128 Napisano Januar 5 (promenjeno)]

pre 33 minuta, alamunja je napisao:

Ово је од пре 5-6 година.

 

Завршена је још једна представа удбашког луткарског позоришта. Да не мисле људи нешто лоше, ДБ је скраћеница за безбедност Дизниленда, најбољег од свих могућих светова. Нема то никакве везе са државном безбедношћу, пошто државе више не постоје. Постоје територије које из централе добијају сценарио и упутства за за следећу сцену. Да би забавио пук, Непоменик, управник позоришта, организује с времена на време изборе. За ту сврху направи луткарско позориште са гомилом папирнатих ликова и онда ми изаберемо која лутка нам је најсимпатичнија. Као и сва деца, уживимо се у представу и од бљештаве светлости позорнице не видимо, да од сваке лутке иду конци ка истој руци која управља. Отишао сам иза сцене и видео гомилу старих ислужених лутака. Једна је управнику посебно драга. Некада је била цела, а после јој је одсекао једну ногу. Поред канте за ђубре је било пар лутака из наше садашње представе. Чеда, Вук, Чанак и још пар су скинути са репертоара због слабе гледаности и изгледа да ће на сметлиште. Непоменик, управник нашег Дизниленда је чудан лик. Уместо срца има шапирограф из ког испадају шарени папирићи, а уместо главе бројчаник. Раније га људи нису волели. Стално је ударао десницом, па смо се плашили. На крају је узео доброг пиј-ара и уз Пентагон десницу додао Холивуд левицу. То је било пресудно. Схватио је да није довољно да нам убије само тела. Људска врста кроз сву вечност разматра тријаду Дух-Душа-Тело и све до скоро смо били сагласни да је Душа претежна јер постоји и без тела, јер је повезана са Творцем. Непоменик нас је питао - колико кошта тај ваш Бог? Рекли смо да није на продају, мада нам је било непријатно, јер када се нагне над неког, из његовог срца испадају ти шарени папирићи, са којима можеш све. Добро, рекао је. Колико кошта да се правите да не постоји? Размишљали смо мало и рекли да је цена висока и да нам да камен мудрости за то. Није проблем - рекао је и стварно, сви смо добили по камен мудрости. Непоменик никада не лаже, оставља нама људима да то радимо, него само не каже све. Тако није рекао да је камен мудрости направио по свом лику и да као и он ЗНА СВЕ, А НЕ ЗНА НИШТА. Није рекао ни где води пут којим смо кренули, па срљали, а сада прелазимо у слободан пад у бездан. А нисмо ни питали. Камен мудрости, односно стаклена плочица коју гладимо и гледамо по цео дан нас је ослободила терета Душе и остали смо само празна тела. Зомбији из холивудских фантазија, живи мртваци. И као што звезда експлодира и нестане, а ми годинама након тога гледамо светлост те исте звезде, јер њен последњи фотон још није допутовао до нас, тако је и Дизниленд експлодирао и нестао, а ово међувреме је чекање да се прошлост догоди.

Totalno originalno... Ja koji ne volim da citam, ovo bih mogao i te kako... Svaka cast 

Promenio Januar 5 član Vujka

[el classico 6078 Napisano Januar 5]

Genijalac I gotovo.


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[alamunja 2706 Napisano Januar 5]

Ово ће одбити један део људи, али шта да се ради...Тај есеј о слободи је сублимација мог живота и стремљења.

 

                                                                        СЛОБОДА  

 

   Не постоји објективна реалност, него човек види свет у складу са собом и својим стањима. Заправо свет је више нека врста огледала у ком човек види свој одраз. Што мање филтера - чистија слика. Неко у Светом простору манастира види дашак вечности, а неко дебелог попа у џипу. Све у складу са властитим стањима и потребама. Да тај неко тежи вечности, џип и дебељко би били зблурани, на 80% transparency и још black & white. Овако је обрнуто.   

Мој однос са Богом и Постојањем је вечан и непроменљив. Ништа, нити ја, нити било ко други можемо урадити, да се ту једна јота промени. Човек бесмисла је у великом проблему ако не набеди и на свет око себе да нема смисла. Укидањем Бога и живот губи смисао, и ето оправдања за битисање без идеала, сем оног једног, да у своју гузицу набијем што више могу. У том свету не постоји ни Бог не постоје ни други људи, они нису моја сабраћа, него степенице ка богу Мамону, који ће ме нахранити. Међутим, тај бездан људске душе ни Мамон не може да нахрани, па манекени атеизма кроз живот иду гладни, стално жељни нових уживања, од којих опет остају гладни и пусти у срцу. Био сам на том извору и нека хвала. 

   Око нас и у нама постоји једна свест у коју смо уроњени. Нисмо је свесни због разних изолатора којим је наш дух обложен. То су лоше црте карактера: себичност, грамзивост, несаосећање са другим живим бићима... укратко недостатак љубави. Свест о сопственом постојању, или одговор на чувено прапитање КО САМ ЈА, и та свест у којој постојим, која обухвата све што постоји, исте су свести. Никакве разлике нема између мене и било ког другог дела постојања. Све само јесте. Што каже Владика Николај: „Ја сам онај кога тражиш, име ми је ЈЕСАМ“. То стање се зове и Милост Божија, или Божија пуноћа. Ко се само очешао о то искуство престаје да верује и почиње да зна. То је почетак метаморфозе.  Хаос који је око мене и који приписујем другима је мој властити, то што видим и осуђујем је само једно обично огледало. Проблем је лаж у коју смо потопљени. Већи део онога што видимо, чујемо, спознамо и изговоримо је лаж. Како знам? Па тако што знам да није Истина. Не мора то бити велика лаж, заправо ради се о покушају  интерпретације Истине. Нешто се дода, нешто се избаци... На крају то личи на оригинал, али није оригинал. Едитуј слику као текст, измени једно слово и врати је поново у слику. Шта се добије? Исто је и са овим о чему причам. Зашто су Штулићеве песме живе и данас? Зато што је свој лични доживљај представио онаквим какав јесте. Ништа није додао да нам се умили, ни избацио да не испадне глуп. 
  Решење загонетке најчешће није тамо где највише тражимо. Човек на онај свет не носи памет коју је стекао, већ сасвим супротно очекивању, глупост. Глупост је једино трајно добро које имамо. Биће јасније на примеру балона. Да би балон полетео мора се избацити сав непотребан терет и вреће са песком. Модеран човек мисли да ће балон полетети ако га натрпа лаким стварима, као што су разне плиткости духа - набацане информације са Википедије, парчићи туђих мудрости измиксане са градивним материјалом тренутне мејнстрим памети, а у ствари треба да избацимо наша тврдокорна веровања, лажи, лењости, самољубивости, повлађивања. Ако нисам задовољан тренутном позицијом, а у ствари фреквенцијом на којој радим, мора да има још врећа са песком које нисам избацио. 
  Свака мисао је електромагнетна реалност и тежи да се опредмети. Јаке мисли, такозване одлуке, битно утичу на живот. Постоје нивои бића, као у војсци. Када генерал изда заповест сви слушају, а када је изда редов, сви се смеју. Наша дневна свакодневна свест је слична том редову. Свашта би хтела, а мало тога успева. Пуно нагомиланих мисли напиње опругу. Људи су заправо механички уређаји чија се опруга, како се иде ка гробу, лагано одмотава. Свака мисао, реакција, став... су предвидиви. Механички верник верује, механички атеиста не верује и мени је то добро. Када је њима добро, зашто бих се бунио? Шта је основни проблем? То што свако има свој властити космос између два увета и мисли да је ту и то све, и да је његов бољи од других, и да све мери и премерава по том малом исечку постојања. Мери море кашичицом за кафу. Тек када човек изађе из ЈА кавеза почиње да постоји и да схвата шта је постојање. 
   Појам Бог постоји откако и човек. Сва размишљања, кроз целу историју, покушај су да се домисли шта је то Бог. Атеизам је јадан покушај да се у својој охолости човек устави на место број један. Самим тим се више ником не полажу рачуни. То ме подсећа на дечију револуцију у забавишту и покушај свргавања васпитачица уз први амандман који каже да од сада свако сме да једе слатиша колико хоће. 
  Људи често мешају појам - Слобода, са идејом - Могу да радим све што ми падне на памет. Постоје нивои Слободе. Прва је она физичка, да могу да се крећем. Затим да нисам у пословно - робовском односу. Затим да радим оно што волим и што доприноси заједници. Обратите пажњу на два пола те идеје. Битно је да буде лепо и добро и мени и другима, иначе праве слободе нема. Следећи ниво где губимо слободу су везаности пажње. Ако имам кредит, део мене више није мој, него је у власништву банке. Ако сам се развео од жене, пола мене је овде, а друга половина у свађи са замишљеним противницима. На овом нивоу добар део људи одустаје од Слободе и прелази у добровољно робовање разним идејама. Идејама моде, револуције, поседовања ствари... Ти окови су златни, за разлику од физичких, али једнако ефикасно држе човека у ропству. У једном моменту сам имао седам мотора. Схватио сам да када поправим седми, први већ кука да хоће нови ланац... Првобитни осећај слободе се претворио у нешто друго. У ропству мотора се може бити и без мотора. Снажна идеја да морам купити неки мотор или део опреме за који још немам пара, блокира део мог бића. Тај део није овде са мном, него тамо негде у тој идеји. Целовитост бића је окрњена науштрб моћи поседовања. Трећи ниво је онај најтежи, а то је Слобода од себе самог. Од властитих хирова, фиксација и разних клацкалица структура, где би човек истовремено и да живи здраво и да се напије, и да буде веран жени и породици и да креше около... Тек када помири све те парове суротности, и када престане да граби Слободу само за себе, већ почне и да је даје другима, човек може бити истински Слободан. Песма Мике Антића нас подсећа на то: 85 „...И ако себе целог дамо, тек тада и можемо бити цели...“ 
  Просечан човек је војник живота, редов. Несвестан, неодговоран, стално у опасности, вечито угрожен. Несвестан љубави и хармоније, иде уском линијом живота, наизглед напред, стално покушавајући да избегне одговорост и само га пацке одржавају на путу. Дводимензионално биће које покушава да приграби што више за себе, а да не плати ни један рачун. Машта о моћи, а у ствари пузи у том војничком рову конфузних мисли и емоција. Хрли ка свету, па када се то не оствари како је замислио онда бежи од света у депресију и усамљеност. Зна да састави идеалан фудбалски тим и како да реши светску кризу, а не може да порави зуб и врати дуг куму. Када стиснеш десни миш на њега у properties пише да је буба шваба. Тако изгледа, тако се понаша, а ово споља је само емулација хомо сапиенса. Огромна већина људи ради у демо моду. Имају само основне функције, а остале не могу да откључају зато што лажу. Највише себе. Нешто као врх леденог брега. Оно изнад воде је то што мислим да јесам, а остале две трећине су оно што заиста јесам и то људи не виде и нису свесни тога. Шта човек може да промени? Док је дводимензионална жвала, ама баш ништа. Ако би неким случајем престао да лаже, постао би лакши, разређенији и могао би да се одлепи од тврде материје и спозна једну нову димензију.То, за колико се дигао, осветљава један мали круг испод њега. Указује се и хоризонт, а тај мали круг доле је једина ствар у универзуму на који он има утицај и коју може променити. Све остало је сан. Како преузима нове одговорности диже се све више и круг се шири. Условно речено, ближи је тачки гледишта Ствараоца. Из њега излазе сва испољења јер је његова одговорност апсолутна и има апсолутну свест о целокупном постојању. Тачку гледишта посматрача, статика, могуће је заузети тек када одбацимо све своје. Потпуно голи, споља и изнутра. Само свесни себе. Под го, мислим слободан од везаности за своје унутрашње и спољне идентификације.  Не постоји вертикална комуникација. Човек може да комуницира само са оним ко је на истој "надморској висини". Све што би рекао оном испод било би енкриптовано у њему познат систем вредности, а то са оригиналом има мало везе. Исто тако комуникација са спратом изнад је  немогућа. Рецимо, као што пас не треба да се интересује шта је струја, тако и ја имам пречих обавеза овде и сада од маштања о Богу, јер све што бих и домислио је само машта и сан. Реалност је само онај мали део слободне територије за коју сам преузео одговорност. Та реалност је уједно и једина слобода коју човек може да искуси, зато што ту више нисмо механички уређаји. 
  Осим спољашње постоји и унутрашња слобода. Ову прву, у неповољним околностима, човек може да изгуби туђом вољом, а унутрашњу само својом, потребан је пристанак. С обзиром на то да нисам Индијанац, да мењам Менхетн за пар шарених стаклића, мој Крст Часни и Слобода Златна нису и не могу бити предмет никакве трговине. Не постоји никакав добитак у овом спољном свету због ког би се одрекао унутрашње слободе. На колективном плану, док је тако, наш непријатељ нам не може ништа. Ма колико моћан у материји, на духовном нивоу је кепец. Они то знају и покушавају лукавством да нас сломе. Ако је то толико безначајно као што страни несој и домаћи самомрсци тврде, зашто толико кидишу. Ако је лако и ако су толико надмоћни, зашто се отегла борба до пред зору. А када сване, а свануће, видећемо шта је моћ. 
  Постоје три врсте људи. Најмања група су бића која само личе на људе. Немају емоције, него користе шаблоне. Нема искуство љубави, него глуми како би требало да изгледа човек који воли, пати, диви се... Немају ни морал ни савест, па могу да манипулишу и повређују друга људска бића, наизглед без последица. Има их мање од 5 %, али је њихово цело царство земаљско. Сви ресурси и моћ су у њиховим рукама. Средња група су људски планктон. Њих има највише, и пошто немају координатни систем и не знају где да ставе нулу, па да се одатле по осама оријентишу на основна питања људске врсте, они слуђени забадају нулу у прву тачку где им падне пажња, имитирајући узоре. Пошто су им и узори дводимензионала бића, координатни систем има само две осе - слава и моћ. Глуме глуму, пошто и узори глуме људе. Трећа група је најмања и њу чине пробуђени људи, свесни своје истинске природе и чињенице да је све што постоји сачињено од Божанске милости, љубави и пуноће.
   Како помоћи планктону да оствари свој потенцијал?  Прво треба поставити координатни систем, наћи референтне тачке, а то су горе поменути зен коани*: Ко сам ја? Шта је друго људско биће? Шта је Бог? Шта је Живот? Када нађе одговор на прво питање, човек по први пут види свет онаквим какав јесте. Искуство слично буђењу. Након тога, тај канал остане делимично отворен и довољно је да, нешто што јесте, интерпретирано онако како јесте дотакне моју душу. Тада се отварају врата тамнице и постајем и спознајем бескрај, моје најистинскије лице, најдубљу суштину. То нешто може бити кап кише, осмех, мирис липе, може бити и уметничко дело. Зато је посао уметника, не да фасцинира, саблазни, нити забави, већ да изазове у човеку осећај "Јебо те!", да за моменат стане и поклони се величини постојања. Нешто слично Маркесовом пуковнику Буендији када каже за песника да не може да верује да је у стању да напише тако савршено дело истом руком којом брише гузицу.
   Ми живимо у дуалном свету. Издвајање среће од несреће је процес узалудан колико и алхемијско издвајање злата од олова. ''Чашу меда јошт' нико не попи, што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију''. Његош је дошао до одговора. Решење је, како је велики владика Николај рекао, изнад добра и зла. Владика, који је део другог Светског рата провео у логору Дахау, по његовом сведочењу најсрећније тренутке у животу је провео у том логору. Када је човек спојен са Богом, небитно је где је у времену и простору. То је та трећа димензија. Особа, која о том стању има вредносни суд, а није га доживела, личи ми на форумаша који саветује Росија како да се боље испуца из кривине, а на 120 km/h му се слика размазује а пулс иде на 220.
   Срећа је пола несреће. Тек заједно су целина. Ми тежимо да узмемо само пола света. Гледамо глумце из Холивуда како су вечно млади, весели, успешни... па покушавамо да као они остваримо сан ове империје. Не видимо шта се дешава када се светла угасе, па када крену да се дрогирају, нервно ломе... Не збрајамо њихове сате код психијатра који покушава да их састави, већ само оне док броје паре. Клатно иде од среће ка несрећи и назад. Сваки  наш покушај да га задржимо у једној тачки, не доводи до задржавања тог стања, него само до до тога да клатно још јаче тресне на другу страну. Иза те, дуалне свести постоји свет једности, свест пре испољеног, где су љубав и мржња једно, срећа и несрећа исто. Скоро свака појава на овом свету има свој антипод, осим светлости , добра...Формално супротност светлости је тама, али тама не постоји. Када отворимо плакар унутра није мрак, него недостатак светлости. Исто је и са добрим. Зло не постоји, постоји одсуство добра.
  *Коан представља загонетку или парадокс, којим се жели показати неадекватност логичког мишљења. Суштина спознаје је у превазилажењу интелектуалних, емоционалних или интуитивних путева сазнања. У тренутку пробуђења питач постаје питање. Не постоји више процес, него у једном безвременом тренутку, човек постане свестан своје истинске природе, а то је свест да смо ми испод свих наслага животне игре, у својој најдубљој суштини Божија честица, искра. То је свест о постојању, о јестености. Стање без мисаоних процеса. Стање једности у ком сви облици постојања извиру из апсолутне празнине и увиру назад кроз најлепшу игру стварања. 

[Vujka 128 Napisano Januar 5]

pre 55 minuta, alamunja je napisao:

Ово ће одбити један део људи, али шта да се ради...Тај есеј о слободи је сублимација мог живота и стремљења.

 

                                                                        СЛОБОДА  

 

   Не постоји објективна реалност, него човек види свет у складу са собом и својим стањима. Заправо свет је више нека врста огледала у ком човек види свој одраз. Што мање филтера - чистија слика. Неко у Светом простору манастира види дашак вечности, а неко дебелог попа у џипу. Све у складу са властитим стањима и потребама. Да тај неко тежи вечности, џип и дебељко би били зблурани, на 80% transparency и још black & white. Овако је обрнуто.   

Мој однос са Богом и Постојањем је вечан и непроменљив. Ништа, нити ја, нити било ко други можемо урадити, да се ту једна јота промени. Човек бесмисла је у великом проблему ако не набеди и на свет око себе да нема смисла. Укидањем Бога и живот губи смисао, и ето оправдања за битисање без идеала, сем оног једног, да у своју гузицу набијем што више могу. У том свету не постоји ни Бог не постоје ни други људи, они нису моја сабраћа, него степенице ка богу Мамону, који ће ме нахранити. Међутим, тај бездан људске душе ни Мамон не може да нахрани, па манекени атеизма кроз живот иду гладни, стално жељни нових уживања, од којих опет остају гладни и пусти у срцу. Био сам на том извору и нека хвала. 

   Око нас и у нама постоји једна свест у коју смо уроњени. Нисмо је свесни због разних изолатора којим је наш дух обложен. То су лоше црте карактера: себичност, грамзивост, несаосећање са другим живим бићима... укратко недостатак љубави. Свест о сопственом постојању, или одговор на чувено прапитање КО САМ ЈА, и та свест у којој постојим, која обухвата све што постоји, исте су свести. Никакве разлике нема између мене и било ког другог дела постојања. Све само јесте. Што каже Владика Николај: „Ја сам онај кога тражиш, име ми је ЈЕСАМ“. То стање се зове и Милост Божија, или Божија пуноћа. Ко се само очешао о то искуство престаје да верује и почиње да зна. То је почетак метаморфозе.  Хаос који је око мене и који приписујем другима је мој властити, то што видим и осуђујем је само једно обично огледало. Проблем је лаж у коју смо потопљени. Већи део онога што видимо, чујемо, спознамо и изговоримо је лаж. Како знам? Па тако што знам да није Истина. Не мора то бити велика лаж, заправо ради се о покушају  интерпретације Истине. Нешто се дода, нешто се избаци... На крају то личи на оригинал, али није оригинал. Едитуј слику као текст, измени једно слово и врати је поново у слику. Шта се добије? Исто је и са овим о чему причам. Зашто су Штулићеве песме живе и данас? Зато што је свој лични доживљај представио онаквим какав јесте. Ништа није додао да нам се умили, ни избацио да не испадне глуп. 
  Решење загонетке најчешће није тамо где највише тражимо. Човек на онај свет не носи памет коју је стекао, већ сасвим супротно очекивању, глупост. Глупост је једино трајно добро које имамо. Биће јасније на примеру балона. Да би балон полетео мора се избацити сав непотребан терет и вреће са песком. Модеран човек мисли да ће балон полетети ако га натрпа лаким стварима, као што су разне плиткости духа - набацане информације са Википедије, парчићи туђих мудрости измиксане са градивним материјалом тренутне мејнстрим памети, а у ствари треба да избацимо наша тврдокорна веровања, лажи, лењости, самољубивости, повлађивања. Ако нисам задовољан тренутном позицијом, а у ствари фреквенцијом на којој радим, мора да има још врећа са песком које нисам избацио. 
  Свака мисао је електромагнетна реалност и тежи да се опредмети. Јаке мисли, такозване одлуке, битно утичу на живот. Постоје нивои бића, као у војсци. Када генерал изда заповест сви слушају, а када је изда редов, сви се смеју. Наша дневна свакодневна свест је слична том редову. Свашта би хтела, а мало тога успева. Пуно нагомиланих мисли напиње опругу. Људи су заправо механички уређаји чија се опруга, како се иде ка гробу, лагано одмотава. Свака мисао, реакција, став... су предвидиви. Механички верник верује, механички атеиста не верује и мени је то добро. Када је њима добро, зашто бих се бунио? Шта је основни проблем? То што свако има свој властити космос између два увета и мисли да је ту и то све, и да је његов бољи од других, и да све мери и премерава по том малом исечку постојања. Мери море кашичицом за кафу. Тек када човек изађе из ЈА кавеза почиње да постоји и да схвата шта је постојање. 
   Појам Бог постоји откако и човек. Сва размишљања, кроз целу историју, покушај су да се домисли шта је то Бог. Атеизам је јадан покушај да се у својој охолости човек устави на место број један. Самим тим се више ником не полажу рачуни. То ме подсећа на дечију револуцију у забавишту и покушај свргавања васпитачица уз први амандман који каже да од сада свако сме да једе слатиша колико хоће. 
  Људи често мешају појам - Слобода, са идејом - Могу да радим све што ми падне на памет. Постоје нивои Слободе. Прва је она физичка, да могу да се крећем. Затим да нисам у пословно - робовском односу. Затим да радим оно што волим и што доприноси заједници. Обратите пажњу на два пола те идеје. Битно је да буде лепо и добро и мени и другима, иначе праве слободе нема. Следећи ниво где губимо слободу су везаности пажње. Ако имам кредит, део мене више није мој, него је у власништву банке. Ако сам се развео од жене, пола мене је овде, а друга половина у свађи са замишљеним противницима. На овом нивоу добар део људи одустаје од Слободе и прелази у добровољно робовање разним идејама. Идејама моде, револуције, поседовања ствари... Ти окови су златни, за разлику од физичких, али једнако ефикасно држе човека у ропству. У једном моменту сам имао седам мотора. Схватио сам да када поправим седми, први већ кука да хоће нови ланац... Првобитни осећај слободе се претворио у нешто друго. У ропству мотора се може бити и без мотора. Снажна идеја да морам купити неки мотор или део опреме за који још немам пара, блокира део мог бића. Тај део није овде са мном, него тамо негде у тој идеји. Целовитост бића је окрњена науштрб моћи поседовања. Трећи ниво је онај најтежи, а то је Слобода од себе самог. Од властитих хирова, фиксација и разних клацкалица структура, где би човек истовремено и да живи здраво и да се напије, и да буде веран жени и породици и да креше около... Тек када помири све те парове суротности, и када престане да граби Слободу само за себе, већ почне и да је даје другима, човек може бити истински Слободан. Песма Мике Антића нас подсећа на то: 85 „...И ако себе целог дамо, тек тада и можемо бити цели...“ 
  Просечан човек је војник живота, редов. Несвестан, неодговоран, стално у опасности, вечито угрожен. Несвестан љубави и хармоније, иде уском линијом живота, наизглед напред, стално покушавајући да избегне одговорост и само га пацке одржавају на путу. Дводимензионално биће које покушава да приграби што више за себе, а да не плати ни један рачун. Машта о моћи, а у ствари пузи у том војничком рову конфузних мисли и емоција. Хрли ка свету, па када се то не оствари како је замислио онда бежи од света у депресију и усамљеност. Зна да састави идеалан фудбалски тим и како да реши светску кризу, а не може да порави зуб и врати дуг куму. Када стиснеш десни миш на њега у properties пише да је буба шваба. Тако изгледа, тако се понаша, а ово споља је само емулација хомо сапиенса. Огромна већина људи ради у демо моду. Имају само основне функције, а остале не могу да откључају зато што лажу. Највише себе. Нешто као врх леденог брега. Оно изнад воде је то што мислим да јесам, а остале две трећине су оно што заиста јесам и то људи не виде и нису свесни тога. Шта човек може да промени? Док је дводимензионална жвала, ама баш ништа. Ако би неким случајем престао да лаже, постао би лакши, разређенији и могао би да се одлепи од тврде материје и спозна једну нову димензију.То, за колико се дигао, осветљава један мали круг испод њега. Указује се и хоризонт, а тај мали круг доле је једина ствар у универзуму на који он има утицај и коју може променити. Све остало је сан. Како преузима нове одговорности диже се све више и круг се шири. Условно речено, ближи је тачки гледишта Ствараоца. Из њега излазе сва испољења јер је његова одговорност апсолутна и има апсолутну свест о целокупном постојању. Тачку гледишта посматрача, статика, могуће је заузети тек када одбацимо све своје. Потпуно голи, споља и изнутра. Само свесни себе. Под го, мислим слободан од везаности за своје унутрашње и спољне идентификације.  Не постоји вертикална комуникација. Човек може да комуницира само са оним ко је на истој "надморској висини". Све што би рекао оном испод било би енкриптовано у њему познат систем вредности, а то са оригиналом има мало везе. Исто тако комуникација са спратом изнад је  немогућа. Рецимо, као што пас не треба да се интересује шта је струја, тако и ја имам пречих обавеза овде и сада од маштања о Богу, јер све што бих и домислио је само машта и сан. Реалност је само онај мали део слободне територије за коју сам преузео одговорност. Та реалност је уједно и једина слобода коју човек може да искуси, зато што ту више нисмо механички уређаји. 
  Осим спољашње постоји и унутрашња слобода. Ову прву, у неповољним околностима, човек може да изгуби туђом вољом, а унутрашњу само својом, потребан је пристанак. С обзиром на то да нисам Индијанац, да мењам Менхетн за пар шарених стаклића, мој Крст Часни и Слобода Златна нису и не могу бити предмет никакве трговине. Не постоји никакав добитак у овом спољном свету због ког би се одрекао унутрашње слободе. На колективном плану, док је тако, наш непријатељ нам не може ништа. Ма колико моћан у материји, на духовном нивоу је кепец. Они то знају и покушавају лукавством да нас сломе. Ако је то толико безначајно као што страни несој и домаћи самомрсци тврде, зашто толико кидишу. Ако је лако и ако су толико надмоћни, зашто се отегла борба до пред зору. А када сване, а свануће, видећемо шта је моћ. 
  Постоје три врсте људи. Најмања група су бића која само личе на људе. Немају емоције, него користе шаблоне. Нема искуство љубави, него глуми како би требало да изгледа човек који воли, пати, диви се... Немају ни морал ни савест, па могу да манипулишу и повређују друга људска бића, наизглед без последица. Има их мање од 5 %, али је њихово цело царство земаљско. Сви ресурси и моћ су у њиховим рукама. Средња група су људски планктон. Њих има највише, и пошто немају координатни систем и не знају где да ставе нулу, па да се одатле по осама оријентишу на основна питања људске врсте, они слуђени забадају нулу у прву тачку где им падне пажња, имитирајући узоре. Пошто су им и узори дводимензионала бића, координатни систем има само две осе - слава и моћ. Глуме глуму, пошто и узори глуме људе. Трећа група је најмања и њу чине пробуђени људи, свесни своје истинске природе и чињенице да је све што постоји сачињено од Божанске милости, љубави и пуноће.
   Како помоћи планктону да оствари свој потенцијал?  Прво треба поставити координатни систем, наћи референтне тачке, а то су горе поменути зен коани*: Ко сам ја? Шта је друго људско биће? Шта је Бог? Шта је Живот? Када нађе одговор на прво питање, човек по први пут види свет онаквим какав јесте. Искуство слично буђењу. Након тога, тај канал остане делимично отворен и довољно је да, нешто што јесте, интерпретирано онако како јесте дотакне моју душу. Тада се отварају врата тамнице и постајем и спознајем бескрај, моје најистинскије лице, најдубљу суштину. То нешто може бити кап кише, осмех, мирис липе, може бити и уметничко дело. Зато је посао уметника, не да фасцинира, саблазни, нити забави, већ да изазове у човеку осећај "Јебо те!", да за моменат стане и поклони се величини постојања. Нешто слично Маркесовом пуковнику Буендији када каже за песника да не може да верује да је у стању да напише тако савршено дело истом руком којом брише гузицу.
   Ми живимо у дуалном свету. Издвајање среће од несреће је процес узалудан колико и алхемијско издвајање злата од олова. ''Чашу меда јошт' нико не попи, што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију''. Његош је дошао до одговора. Решење је, како је велики владика Николај рекао, изнад добра и зла. Владика, који је део другог Светског рата провео у логору Дахау, по његовом сведочењу најсрећније тренутке у животу је провео у том логору. Када је човек спојен са Богом, небитно је где је у времену и простору. То је та трећа димензија. Особа, која о том стању има вредносни суд, а није га доживела, личи ми на форумаша који саветује Росија како да се боље испуца из кривине, а на 120 km/h му се слика размазује а пулс иде на 220.
   Срећа је пола несреће. Тек заједно су целина. Ми тежимо да узмемо само пола света. Гледамо глумце из Холивуда како су вечно млади, весели, успешни... па покушавамо да као они остваримо сан ове империје. Не видимо шта се дешава када се светла угасе, па када крену да се дрогирају, нервно ломе... Не збрајамо њихове сате код психијатра који покушава да их састави, већ само оне док броје паре. Клатно иде од среће ка несрећи и назад. Сваки  наш покушај да га задржимо у једној тачки, не доводи до задржавања тог стања, него само до до тога да клатно још јаче тресне на другу страну. Иза те, дуалне свести постоји свет једности, свест пре испољеног, где су љубав и мржња једно, срећа и несрећа исто. Скоро свака појава на овом свету има свој антипод, осим светлости , добра...Формално супротност светлости је тама, али тама не постоји. Када отворимо плакар унутра није мрак, него недостатак светлости. Исто је и са добрим. Зло не постоји, постоји одсуство добра.
  *Коан представља загонетку или парадокс, којим се жели показати неадекватност логичког мишљења. Суштина спознаје је у превазилажењу интелектуалних, емоционалних или интуитивних путева сазнања. У тренутку пробуђења питач постаје питање. Не постоји више процес, него у једном безвременом тренутку, човек постане свестан своје истинске природе, а то је свест да смо ми испод свих наслага животне игре, у својој најдубљој суштини Божија честица, искра. То је свест о постојању, о јестености. Стање без мисаоних процеса. Стање једности у ком сви облици постојања извиру из апсолутне празнине и увиру назад кроз најлепшу игру стварања. 

Auu brate kakav tekst. Ja moram ovo sutra opet ponovo na tenane. Pa ti si virtuoz za pisanje.... Saptac slovima... 

 

No comments!

[alamunja 2706 Napisano Januar 6 (promenjeno)]

О МУДРАЦИМА…

 

Некада, у давна времена, човек је, да би срео мудраца, морао да пређе преко 7 гора и мора и да га нађе у најудаљенијој пећини. Данас је довољно да уђе у први кафић или кладионицу и наћи ће га. Он зна све о свему. Препознаје се по пластичној кашичици коју држи у устима. То му је као некада имела, чаробна биљка из које се црпи мудрост и инспирација. Нападно је лежеран у намери да остави утисак да, не да ништа не ради, него никад ни неће, само да прође Бајерн вечерас. Рецимо, за некога су други људи као брашно, има их свугде, у сталном су кретању, незадовољни својом тренутном позицијом и стално нешто хоће. Наш мудрац зна име сваком зрну брашна, и у коју школу је ишао и чији је рођак... Највише га интересује ко кога креше и ко, како и колико зарађује. Иако зна све о тој теми, нове информације су добродошле. Ситуација се мења када у локал уђе локални СКОЈевац, припадник савеза капиталистичке омладине, или локални бимзисмен. Чим мудрац са већим чином уђе у локал, овај му уђе у дупе. Скојевац не мора да говори гласно, сви локални мудраци ћуле уши и слушају мудријег од себе. Ако којим случајем у кафану уђе локални политичар са јаким везама у Београду, онда сви скојевци ускачу у његову гузицу, заједно са локалним мудрацима у својој сопственој. Тако су настале руске лутке бабушке. За ту ситуацију нема лека, зато што је формација свако у свачијем дупету направила Гордијев чвор. Тренутно лоше за Србију, али добро за неког новог Александра Македонског који неће губити време чупкајући чвор, него ће човек имати своје методе.

 

О КОМУНИКАЦИЈИ…

 

  Основни проблем у комуникацији је нешто што би се могло назвати далтонизам идеја. Далтониста не препознаје боје, односно неке фреквенције не види. Још прецизније, за неке боје мисли да су неке друге. Исто је и са идејама, неко нешто напише, а неко други прочита нешто друго. Свако од нас има капацитет да перципира само оно што му је у  пољу свести, остало преведе у неке друге фреквенције, које може да препозна. Зато се каже: “Ја те крстим, а ти прдиш".

  Ево примера - добре књиге читам више пута, неке цео живот. Прочитам тако нешто, схватим, прође пар година и мени се на новом читању отворе видици, а био сам сигуран да сам био паметан и први пут. Перцепција ми се променила, проширило психолошко видно поље, па сам у стању да похватам и неке детаље који су били невидљиви.

  Закључак - комуникација не постоји. Човек другом човеку може објаснити само оно што овај већ зна, или је јако близу тога. Вишак информација се декодира у нешто друго. Врхунац комуникације је дар да можеш са неким да не причаш, а да се разумете, јер све је јасно. Имам среће да имам пар људи у животу, са којима могу да ћутим.

 

О НАФТИ...

 

  Захваљујући цивилном сектору и њиховим војним пријатељима научио сам и шта је то диктатор. То је особа која има нафту, а не да је.

Promenio Januar 6 član alamunja

[Vujka 128 Napisano Januar 7]

Pre 9 sati, alamunja je napisao:

О МУДРАЦИМА…

 

Некада, у давна времена, човек је, да би срео мудраца, морао да пређе преко 7 гора и мора и да га нађе у најудаљенијој пећини. Данас је довољно да уђе у први кафић или кладионицу и наћи ће га. Он зна све о свему. Препознаје се по пластичној кашичици коју држи у устима. То му је као некада имела, чаробна биљка из које се црпи мудрост и инспирација. Нападно је лежеран у намери да остави утисак да, не да ништа не ради, него никад ни неће, само да прође Бајерн вечерас. Рецимо, за некога су други људи као брашно, има их свугде, у сталном су кретању, незадовољни својом тренутном позицијом и стално нешто хоће. Наш мудрац зна име сваком зрну брашна, и у коју школу је ишао и чији је рођак... Највише га интересује ко кога креше и ко, како и колико зарађује. Иако зна све о тој теми, нове информације су добродошле. Ситуација се мења када у локал уђе локални СКОЈевац, припадник савеза капиталистичке омладине, или локални бимзисмен. Чим мудрац са већим чином уђе у локал, овај му уђе у дупе. Скојевац не мора да говори гласно, сви локални мудраци ћуле уши и слушају мудријег од себе. Ако којим случајем у кафану уђе локални политичар са јаким везама у Београду, онда сви скојевци ускачу у његову гузицу, заједно са локалним мудрацима у својој сопственој. Тако су настале руске лутке бабушке. За ту ситуацију нема лека, зато што је формација свако у свачијем дупету направила Гордијев чвор. Тренутно лоше за Србију, али добро за неког новог Александра Македонског који неће губити време чупкајући чвор, него ће човек имати своје методе.

 

О КОМУНИКАЦИЈИ…

 

  Основни проблем у комуникацији је нешто што би се могло назвати далтонизам идеја. Далтониста не препознаје боје, односно неке фреквенције не види. Још прецизније, за неке боје мисли да су неке друге. Исто је и са идејама, неко нешто напише, а неко други прочита нешто друго. Свако од нас има капацитет да перципира само оно што му је у  пољу свести, остало преведе у неке друге фреквенције, које може да препозна. Зато се каже: “Ја те крстим, а ти прдиш".

  Ево примера - добре књиге читам више пута, неке цео живот. Прочитам тако нешто, схватим, прође пар година и мени се на новом читању отворе видици, а био сам сигуран да сам био паметан и први пут. Перцепција ми се променила, проширило психолошко видно поље, па сам у стању да похватам и неке детаље који су били невидљиви.

  Закључак - комуникација не постоји. Човек другом човеку може објаснити само оно што овај већ зна, или је јако близу тога. Вишак информација се декодира у нешто друго. Врхунац комуникације је дар да можеш са неким да не причаш, а да се разумете, јер све је јасно. Имам среће да имам пар људи у животу, са којима могу да ћутим.

 

О НАФТИ...

 

  Захваљујући цивилном сектору и њиховим војним пријатељима научио сам и шта је то диктатор. То је особа која има нафту, а не да је.

Fantzija... A sto je najgore i istina

[alamunja 2706 Napisano Januar 7]

О ПАМЕТИ…

 

Људска и керећа памет су сличне, керови су за нијансу паметнији. Када нема шта да ради, човек мрси муда, а кер лиже своја јаја. Предлажем мрсомудима да се угледају на керове. Ко нема свог посла нека га измисли, није неопходно да свако о свему има свој став.

 

О ВЕРИ И РАЗУМУ…

 

После секса никада не разговарам са партнерком. Поводим се разумом, зато што се сећам да је на кутији писало да нема мозак и да је у ствари гумена лутка. У неким стварима се поводим вером. Уплаћујем тикет сваке недеље, верујући да ћу добити милионе. Исто тако игноришем упозорење, јасно и недвосмислено написано, да маска не штити од вируса и упорно је носим на глави. Имам и једну у џепу, она штити од нежељене трудноће и једну на ретровизору која штити од радара. Вера је чудо.

 

О УМЕТНОСТИ…

 

Уметност више не постоји јер не постоји публика. Данас су поштоваоци уметности психолошке црне рупе, згуснуте подгузне енергије. Човек не може да перципира уметничко дело зато што је стабилан и задовољан. Мислим, задовољан је мером памети коју има, а незадовољан количином пара. Није стабилан онај ко има високе стандарде. Стандарди му нису Муја и  Хаса, од којих је паметнији, већ идеали, а како идеал не може да се досегне, то узрокује да се дух растегне. Задатак уметности је да систем који се већ довео у кризу помери на виши квантни ниво. Да би га померио, човек треба да буде на клацкалици и близу тог стања.