Na putu za Crnu goru

[sekulic 12 Napisano Septembar 4, 2008]

I posle svih okrenutih telefona, kontaktiranja svih za koje znam da voze dva točka (makar to bio i skuter), postavljanja teme na forumu BJB-a – ništa. Odlučujem da na put za Crnu Goru pođem sam na svom VFR-u 800, starom (tek) 10 godina.

Ipak, društvo stiže u poslednji čas. Zorana Đokića u poslednjem trenutku „ispaljuju“ za prevoz na četiri točka i on demonstrativno i nadasve hrabro odlučuje da putuje sa mnom na more ni manje ni više nego Hondom SLR. Da podvig bude veći sa sobom vodi i saputnicu. Devojka se bavi muzikom i prvi put se vozi na nečemu većem od vespe. Doživljaj u najavi.

 

Itinerer pravimo „na brzaka“, gotovo usput. Naročito što je, po običaju, preostalo još sto „sitnica“ koje treba učiniti pred put. Jure se jakne za „SLR tim“, kupuje kofer u poslednjem trenutku, pripremaju, pakuju, redukuju i prepakuju stvari za more. Jedno je sigurno, nova  „Maxia“ koju sam kupio dan ranije zaista vredi para. Kasno shvatam da sam polovni nosač kofera kupljen istog dana preplatio. Od intenzivne upotrebe, iako originalni i čelični GIVI-jev, nosač se na jednom mestu malo „rašio“ po varu, pa se poslednje popodne pred put koristi i za posetu kumu (koji je srećom limar i zna po nešto o varenju). Naravno, preostaje još pola sata da se motor opere ne bi li na put krenuo kako dolikuje jednom sport-tureru. Petak veče, 24:00, umorni, spakovani, oprani – spremni smo za put.

 

 

DAN PRVI

 

Meeting point – Ada Ciganlija. Rešili smo da izbegnemo najdosadniji i najopterećeniji deo Ibarske magistrale i za početak se uputimo ka Obrenovcu i Ubu. Nalazimo se ne prerano, kupujemo zalihe vode i odmah konstatujemo da imamo višak stvari. Dobro, jedan komad, ali krupan, pa dogovor pada da ga ostavimo na Banovom Brdu. Nismo ni krenuli a već stajemo – tog trenutka sam znao da će ovo putovanje trajati. Ono što nisam znao je koliko će nam dobro biti.

Na pravcima obrenovačkog puta se lagano „sinhronizujemo“, proveravamo koja nam brzina svima odgovara, ispitujemo Ivanu da li je sve OK. Ipak joj je prvi put. Kvalitet puta je korektan, mada već od Ostružničkog mosta zbog povećanog broja kuća pored puta (koje su, opet, posledica srpskog prokletstva da izgradi kuću na sred magistrale, fenomena za koji nikada nisam imao objašnjenje) nije baš za divljanje. Ipak saobraćaj je rasterećeniji nego na deonici Beograd-Lazarevac.

Već u Ubu imamo prvo stajanje. Ručka na SLR-u se od toplote raširila i spada (jesam li pomenuo da je tog dana u 9:00 bilo 29°?) pa u lokalnoj farbari kupujemo izolir traku za brzu uradi-sam intervenciju. Takođe zaključujemo da u Ubu ili nema mnogo bajkera ili nikada ne nose zaštitnu opremu. Svi nas gledaju kao idiote u jaknama, rukavicama i sa kacigama na glavama i sve to na preko 30 stepeni. Brzo se rashlađujemo dodavanjem gasa i ostavljamo Ub iza sebe. Lajkovac, Nepričava i pre Valjeva skrećemo na Divčibare. Usput smo se dogovorili. Na kraju krajeva nismo bez razloga poneli foto aparat.

 

 

         

 

Iako je do tada bio apsolutno dominatan, već na prvim ozbiljnijim usponima i ulaskom u oštre krivine Maljena, VFR pokazuje da ne postoji apsolutno univerzalna mašina i, verovali ili ne, SLR lagano preuzima vođstvo. U krivinama od 180° bicikoliko upravljanje „Vigora“ čini da se znatno teži i duži VFR 800 oseti kao kamion naspram njega. Naravno ni znatno duži prenosni odnosi na VFR-u nisu projektovani za ove brzine. No više o tome u sekciji koja opisuje ponašanje VFR-a. Ovo je deo za pustolovinu.

 

Ovde već moram da napravim digresiju i kažem da sam bio oduševljen svojim sugrađanima koji su „na krilima vetra“ obišli Crno More dosegnuvši do Azerbejdžana. Do te mere sam bio oduševljen njihovom avanturom da mi je u najmanju ruku bilo krivo što i ja nisam bio deo te postave. U tim trenucima stalno mi je na pameti bilo kako godine prolaze a ja imam sve manje slobodnog vremena, te da verovatno nikada i neću doći u sličnu priliku. Međutim sada, nakon ove vožnje po Srbiji i Crnoj Gori, shvatam da za dobru zabavu na dva točka nije uvek neophodno „obići oko sveta“. Naravno, avanture, neizvesnosti i događaji koje su oni imali ne mogu se ni porediti sa našima, ali ako je sve što želite samo dobra vožnja u fenomenalnom okruženju prirode sa dobrim provodom, u stvari vam ni pasoš ne treba. Ono što vam treba su „točkovi“, dobra karta, dobro društvo i izbegavanje puteva koje već dobro poznajete. A Srbija, bar kada je priroda u pitanju, zaista ima čime da vam uzvrati. Na žalost, to ne važi uvek i za puteve.

 

Prokuvani i pored tempa od 90-110 km/h, uživamo u padu temperature dok se mi penjemo. 25° pokazuje merač spoljne temperature na VFR-u dok se po suncu penjemo na sam vrh Divčibara. Planina, četinari, miris šume i neverovatan vazduh. Pravo je čudo kako beograđani ne posećuju ovu planinu češće.

Za nastavak puta, umesto uobičajene Kaone, biramo Tometno polje. Visoravan često korišćena za igranje rata teškim noružanjem od strane naše Vojske, sada više podseća na reklamu čokolade snimanu u Švajcarskoj.

Lagane i duge krivine, mekani usponi i padovi i izuzetna preglednost nam ne ostavljaju mnogo prostora za razmišljanje i obojica, nakon kratkog foto session-a, odvrćemo gas. Konačno počinjem da shvatam zašto svi hvale mašinu koju vozim. Nakon kraćeg „izduvavanja“ sačekujem dvojac na SLR-u. Jedva pronalazim skretanje za Subjel. Srbima znakovi na putu definitivno nisu prioritet. Uostalom što idemo tuda kada ne znamo put?

...kroz šljivike i livade...

 

Sledeće odredište selo Tubići 3 km od Kosjerića. Tamo su koreni. Do Kosjerića se kamenčići u bubrezima lagano prebrojavaju i sitne jer se vozimo putem sagrađenim oko II svetskog rata (uvek zaboravim da li pre ili nakon) koji od izgradnje nije ni taknut. To Ivani (aka MC Sajsi) ne smeta da, sada već srođenoj sa ulogom suvozača na dva točka, fotografiše i snima klipove u vožnji.

 

      

 

U selu rakija, kafa i ratluk, konsultacija sa rođacima o „stanju na putevima“. Đokić odmara već upaljenu zadnjicu. Nakon pozdrava nastavljamo preko Crnokose. U pitanju je davno zaboravljeni put za Užice koji je godinama bio u obliku makadama, a evo već je nekih 5 godina prošlo kako su ga lokalne vlasti preuredile, asfaltirale i osposobile za normalnu upotrebu. Jedino što sad nema ko da ga koristi. A taj put mi je ostao u odličnom sećanju od pre par godina kada sam sa mazdom MX5 koristio činjenicu da po njemu prođe tri vozila dnevno (uključujući i zapregu) i „lakat krivine“ prolazio popreko. Sa VFR-om to nisam uspeo. Zato su me Zoran i Ivana sa radošću posmatrali u svom retrovizoru dok sam u prvoj brzini vrištao po krivinama.

 

U Užice smo ušli „odozgo“. Ko je išao na Kadinjaču zna šta hoću da kažem. Radujemo se Šuljaginim „komplet lepinjama“ provereno najboljim u radijusu od par hiljada kilometara. No, kao i uvek kada te krajeve posećujem vikendom, radnja je već zatvorena. Omašili smo za sat vremena.

ništa od kompletara

 

Zaključujemo da će i sendviči mame Đokić završiti posao i nakon „refila vode“ u obližnjoj prodavnici nastavljamo u susret moto skupu na Zlatiboru. Već na prvoj raskrsnici sa magistralom shvatamo da „više nismo usamljeni“ i pozdravljamo prve bajkere koje vidimo tog dana. Kako se penjemo uz Zlatibor sve ih je više. Radujem se što su se na susret uputili svi – i oni na Tomosima vešto krpljenim u garažama i vlasnici najnovijih superbajkova gotovo neograničene snage. Svi idemo u istom pravcu. Jedino što nam se ne dopada je ogroman oblak olovne boje koji se „usidrio“ nekako tačno iznad mesta za koje smo preptostavili da je lokacija moto skupa. Na raskrsnici za Partizanske vode nakon kraće konsultacije sa drugim zbunjenim kolegama na „točkovima“, a usvojivši zaključak jednog od nas: „ma prati samo sve ove na dva točka“, sa „sigurnošću“ se upućujemo na zajedničku destinaciju.

 

Mislim da me je prva kap udarila u kacigu u trenutku kada sam „izvlačio ćopavu“ na parkingu moto skupa. Na brzaka sam se pozdravio sa drugarima iz Kraljeva koji su žurili da zbrišu sa skupa ne bi li pobedili u trci sa kišom, i potrčao ka šumi prativši miris sendviča, koje je dvojac već počeo da tamani.  Rock and roll na razglasu, mokro osveženje sa neba i klopa na livadi, sve to uokvireno stotinama motora oko nas. Sjajno. Odlično smo prošli, stigli smo na vreme.

               

Moto skup je bio dobro posećen, posebno obzirom na kišu a nama je bilo krivo što nemamo vremena da dočekamo i neku živu svirku. Put nas je čekao. Nakon što je kiša privremeno stala a mi u mnoštvu bajkova odabrali koje ćemo sledeće da kupimo, rešili smo da posetimo drugara koji se sa porodicom pripremao da raspali roštilj u obližnjoj vikendici. Ex super brzi bajker, danas ponosni vozač T-maxa, Nešica iz Čačka je sa razumevanjem slušao Đokićevo žaljenje na usko i tvrdo sedište SLR-a. Odmor u sjajnoj prirodi nam je svima prijao a Đokić ga je neznatno produžio manjim ekscesom sa quad-om kojeg je rešio da isproba.

 

Odmoreni, u kasno popodne odlučujemo da probamo da istog dana „dobacimo“ do Žabljaka umesto da spavamo u Prijepolju kako smo prvo mislili. Lagano povećavamo tempo, što nam nedavno obnovljeni deo puta preko Zlatibora svakako dozvoljava. Ne znam za njih ali ja zaista uživam. Prosto ne znam da li više u prirodi koja nas okružuje ili u potpuno mirnom i stabilnom ponašanju VFR-a pri brzim ulascima u krivine. Verovatno najviše u onom finom i suptilnom osećaju u stomaku na izlasku iz krivine pri energičnom dodavanju gasa. Do Prijepolja dolazimo iznenađujuće brzo, usporivši jedino kroz Novu Varoš, koja je (na tadašnjih 30°) potpuno u izmaglici od nedavnog pljuska. Nakon jako toplog vremena tog dana (temperatura je u pojedinim trenucima dostizala skoro 40) malo nam i prija takva promena. Od Prijepolja se „izvlačimo“ ka Pljevljima. Tu vođstvo preuzima Đokić i upadamo u prvi problem. Lokalni seljani, normalno, rešili da malo naprave vašar. No, verovatno kako bi privukli narod iz obe države nekadašnje nam Zajednice, za lokaciju biraju samu granicu (odnosno livadu do samog prelaza). E, a kako su se naše vlasti baš potrudile da nam prelaz izgleda reprezentativno, pa pored uobičajenog kontejnera za smeštaj ljudstva, postavile čak još i jednu omanju zastavu na jarbolu visine jednospratnice i znak stop za 3 cm veči od standardne dimenzije (ne bi li svaki namernik nepogrešivo i trenutno shvatio gde se nalazi), naš junak Đokić vam dragi moji lepo samo protutnji kroz ceo opisani scenarijum. I ne bi sve to zaista bio problem jer se čovek nakon mog besomučnog sviranja odmah vratio, da se „u službi“ ne javi uvek neka „pametna“ spodoba koja „će nas da nauči čemu služi znak stop“. E a kako ja ne bih kvario priču kojekakvim uniformisanim, raspojasanim i neobrijanim likovima koji se još očigledno u slobodno vreme bave i filozofijom, priču nastavljamo na sledećem prelazu. Ovog puta Crnogorskom. Osmeh on, osmeh ja i grom iz vedra neba: „A vi ne stajete na znak stop?“. Kad mu pre javiše oni „naši“, pomislim i krenem da se (tako sam bar mislio u tom trenutku) opasno zezam sa čovekom da bi se na kraju ispostavilo da i Crnogorci „znaju za kvaku“ te i oni imaju nekog stopka sakrivenog u šiblju. Tek da tako pomalo cimaju narod i razbijaju sopstvenu monotoniju smišljeno izabrabog im posla. No dobro, rođeni šaramantni, uspevamo da ubrzo napustimo sve administrativne prepreke i bogatiji za informaciju gde se nalaze patrole saobraćajne, je li, policije, ubrazavamo ka Pljevljima. Kao i svaki put sam fasciniran dubinom pljevaljskog kopa, kao uostalom i prljavošću celog grada sa okolinom, ali kako pada mrak nemamo vremena za fotografisanje.

 

E sad bih ja na ovom mestu trebao da opisujem veličanstvene lepote „Đurđevića Tare“ iliti jednog od niajviših mostova sa pripadajućim mu klancom na svetu, te na kraju zakačim i sličicu panorame, ali kako smo do njega došli u suton od te priče nema ništa. Moraćete sami da odete (i nećete se pokajati, verujte mi). Umesto toga sa „gašenjem dnevnog svetla“ dobijamo nov razlog za „trku“. Na horizontu ka Žabljaku počinje takva igra munja da smo sigurni da će nas, ako nas ikako grom promaši, grad težine minimum 50 grama sigurno potrefiti. Činjenica da smo imali kacige nije nam mnogo pomogla u tom osećaju. Vozimo kao ludi ne bi li do Žabljaka stigli pre oblaka, da bi 4 km pre grada naišli na potpuno mokar kolovoz. Čoveče, pa mi sve vreme jurimo nevreme koje nama zapravo beži!

 

Goga, ponositi i lagano alkoholom obloženi vlasnik sjajne kafane „Dvorište“ u samom centru Žabljaka, dočekuje nas sa osmehom. Đokić i on su „ukrstili“ snowboard-ove više nego jednom po obroncima Žabljaka, tako da se u kafani osećamo toliko domaće da jedva odolevamo da se ne izujemo. Da nije bilo Ivane, ko zna.

 

Loza, domaća pita pa pivo. Nakon toga, Goga nam objašnjava da smo za tačno 20 minuta „omašili apokalipsu“. „Vozač koji mi dovozi piće do prestanka grada nije hteo da izađe iz kola“, kaže. Da li preteruje kao i većina crnogoraca ili ne nije nam ni birtno. Kafana nam iz minuta u minut izgleda sve lepše, dok prepričavamo ceo dan. Kraj je vožnji za danas a loza polako radi svoje. U 3:00 smo na recepciji hotela. Dobar tim. Fali nam samo kamerman.

 

DAN DRUGI

 

            

Durmitor je divna planina. Znali smo to i ranije, ali je prizor toga jutra iznova potvrđivao tu činjenicu. Kako smo dan ranije doputovali po mraku, iskoristili smo par sati da, posle „planinskog doručka za švedskim stolom“ u hotelu Planinka, prošetamo do Crnog jezera. Na Žabljaku taj period godine smatraju sezonom i iznenadila nas je relativno povoljna cena smeštaja od 63€ za svo troje (uključujući doručak). Ono što nam nije bilo po volji je bila velika gužva u jedinom restoranu na obali jezera i izuzetno neljubazno osoblje za koje nam je trebalo 30 minuta da dozovemo do našeg stola. Nakon kraće šetnje i duže kafe, ponovo smo bili „zapakovani“, i spremni da nastavimo. Fotografisanje sa čuvarom parkinga, koji je bio toliko ljubazan da nam čuva kacige dok smo se šetali, sa našim motorima prethodilo je konačnom napuštanju Žabljaka.

 

 

Put nas je dalje vodio ka Šavniku iz kojeg smo nastavljali za Podgoricu preko Nikšića. Prva polovina puta do Šavnika bila je predivna. Gola visoravan i neverovatan prirodni scenario učinio je da još jednom bezrezervno pomislimo kako ćemo ovakve ture ubuduće češće upražnjavati. Usput smo sreli još jednu ekipu bajkera iz Nemačke na dva BMW-a R serije i jednim čoperom (izgleda da Đokić nije najluđi na putu).

Drugi deo puta bio je manje zabavan. Iako i dalje neumanjene prirodne lepote, da li zbog činjenice da se sada Ivana vozila sa mnom (uski prednji deo sedišta na SLR-u nakon više od 300 km dobro je nažuljao Đokića, pa je odluka pala da Ivana oproba kako izgleda voziti se na VFR-u, dok Zoran odmara svoju zadnjicu), ili toga da je put izgledao kao da su malopre preko njega prošle tri oklopne divizije, a možda i zato što lokalno stanovništvo naročito uživa u vožnji posred puta ograničenog ponornim liticama, vožnja teške i dugačke sport-turer mašine po lakat krivinama prilično me je umarala. Kako smo se pritom i spuštali nizbrdo, moje podlaktice su prolazile kroz dodatnu (neželjenu) fitnes aktivnost. Moram li pomenuti da sam bio oduševljen kada smo se dokopali Šavnika i „nikšićke magistrale“ nakon njega? Inače, jednoglasno smo zaključili da je svakom stanovniku Šavnika neophodno dati posebno priznanje za život u tom gradu. Ma koliko se trudili da pronađemo makar i jednu lepu odrednicu tog naselja u tome nismo uspeli. Umesto toga dodali smo gas i po užasnoj vrućini zaputili se ka Nikšiću. Verujte mi na reč, 40°u zetskoj dolini nisu ni malo prijatni. Prestali smo da razgledamo, uključili škrge, i nadali se da nemamo još mnogo do Podgorice. Stali smo samo zato što smo morali, u Dimitrovgradu na pumpi.

 

A da, mali savet za sve one koji žele da putuju motorom a poseduju Hondu SLR 650 – ako idete sami, ponesite rezervu goriva u kantici. Rezervoar od 10 litara, bar se nama učinlo, nije pravljen za putovanja van grada. Doduše, relativno mala potrošnja od nešto manje od 6 l na sto kilometara je donekle pomagala, ali ako uzmemo u obzir da je moj više nego duplo jači VFR sa tankom od 21 litre, trošio tek pola litre više, razumete šta hoću da kažem.

 

U Podgorici je došlo vreme za rastanak. Moji saputnici su odatle, preko Cetinja, nastavljali ka svom odredištu – Prčnju, dok sam ja iskoristio sve prednosti tunela pod Sozinom, i nakon kraće vožnje kroz dolinu skadarskog jezera konačno se malo rashladio. Iako mi je po ulasku u Tunel laknulo od „svežine“ pogled na termometar mi je pokazao pravo stanje stvari – 32°. Kasnije sam saznao da je taj dan u Podgorici bilo preko 40. Iako smo tog dana prešli neuporedivo manje kilometara, oni su nam, manje zbog umora a više zbog neverovatne vrućine, jako teško pali. No nisam imao mnogo vrmena da o tome razmišljam jer sam odmah po stizanju u Haj-nehaj (moju destinaciju), onako mokar od znoja i u dugim pantalonama, bio „uhapšen“ od strane moje žene i kume i odveden na „kraljičinu“ plažu. Da se malo okupam .

 

Prvih 650 km su „gotovi“. Ostaje još 1240 da se pređe.

 

U sledećem broju: vožnja u lokalu (Crnogorskom) i ponašanje VFR-a 800

Nakon toga: Povratak CG – Kopaonik – Niš – BG.

 

[aca-pn 6490 Napisano Septembar 4, 2008]

Odlican putopis, cekamo nastavak

[sekulic 12 Napisano Septembar 7, 2008]

500+ km „vožnje lokalnog karaktera“! Shvatio sam to tek kad sam se malo poigravao „counterom“ pred povratak kući. U stvari, motor smo koristili svaki dan (moja žena i ja) za obavljanje svih regularnih morskih aktivnosti (odlazak na plažu, večeru, koncert i sl.) tako da pomenutu kilometražu nismo ni primetili. Tek posle, premotavajući film u glavi, sam shvatio da smo obišli celo primorje od Ade Bojane do Perasta, a samo do Kotora išli dva puta.

Velike vrućine i gust saobraćaj su karakterisale taj period godine na crnogorskoj obali. Čoveče, nisam „dole“ bio leti više od 7 godina. Zaboravih kakav je to krkljanac. Činilo mi se da je za svaku iole dužu vožnjicu trebalo odvojiti sat vremena! Da pojasnim. U određenim periodima dana, kada se dešava migracija turista na i sa plaže, dolazi do potpunog kolapsa  saobraćaja. Jesu, potrudile su se crnogorske vlasti da izvrše proširenje određenih deonica puta u dve trake, ali kako je to obavljeno parcijalno, tj. na relativno kratkim delovima puta, na kraju svakog proširenja svakako čeka usko grlo, pa se napredak ogleda u laganom kretanju u dve kolone, umesto (donedavno) u jednoj.

I sad se vi pitate kakve to ima veze kad sam na motoru, je li. E pa ima. Iako VFR-a koristim u beogradskom saobraćaju svakodnevno, i osim možda u manevrima u mestu, nisam gotovo ni primetio njegovu veličinu, u kolonama na primorju stvar se bitno promenila. Naime, u Beogradu sve veće ulice su dovoljno široke ili sa više traka tako da motorciklista sebi može da pronađe „rupu“ u masi vozila i u  nju se sigurno smesti, ili pak može da iskoristi sve „prednosti semafora“ i na njima obiđe kolonu i lagano se otisne ka sledećoj grupi vozila. To na magistrali (gotovo) nije bilo moguće iz dva dobra razloga: prvo – opterećena je u oba smera (za vreme „špica“) i „pauze“ između vozila su veoma retke i drugo – put je jako uzan pa „vožnja po beloj liniji“ nije ni malo bezbedna. Umesto toga veći deo vožnje nalikovao je vožnji automobila.

Jedno veče smo išli na koncert Lenny Krawitz-a i trebalo nam je više od sat vremena od Sutomora do Jaza! Kada smo stigli leva podlaktica me je toliko bolela od kvačila da mislim da ne bih uspeo da pređem još 10 km takve vožnje.

 

Još je važno reći da sam primorski put (nažalost) nije baš idealan za vožnju motora. Delom zbog pomenutih gužvi, delom zbog enormne razlike u dinamici vožnje ostalih učesnika u saobraćaju (od turista koji razgledaju krajolik pri 15 km/h do lokalaca koji istim putem voze reli i pretiču prvopomeute i u tunelima, nepreglednim krivinama i sl.). Nimalo ne olakšava ni činjenica da se i sama asfaltna podloga dosta menja tokom vožnje. Novi delovi asfalta su prilično dobri i omogućavaju solidan grip, ali ih bez upozorenja smenjuju prilično stari koji ne samo što imaju određene deformacije, nego su i jako klizavi od starosti, lošeg sastava i neprestanog „obogaćivanja“ od strane poluispravnih cisterni sa gorivom, mazivom i sličnim finim derivatima nafte. Kod jačih mašina (ili bržih ulazaka u krivinu, zašto ne) ovo može da rezultira i laganim proklizavanjem zadnjeg točka, a kako sve izgleda pri naglom kočenju, nisam ni želeo da isprobavam. U tome mi je „posao“ mnogo olakšala moja žena Tina, koja se na motoru užasava brzine veće od 80 km/h, na 100 počinje da vrišti, a za brzine do 120 km/h je potrebno tražiti posebnu dozvolu (i to isključivo na auto putu) ili silazi sa motora u vožnji ( :) ).

 

Što se vožnje po primorju tiče dodao bi još koju i o opremi. Iako sam i ja u par navrata na „spravu“ sedao u šorcu i majici, naravno u vožnjama do lokalne prodavnice i plaže, generalno sam protivnik takve vožnje. Bolje rečeno, meni ne prija. Iz tog razloga sam jedva čekao da isprobam novu letnju jaknu i rukavice italijanskog OJ-a, obzirom da ih nikada ranije nisam koristio (mislim letnje) a ni za sam brand ranije nisam čuo. Rečju – sjajno. Pored činjenice da me je oprema odlično štitila od direktnih udara vetra, insekata i kamenčića, jakna gotovo u potpunosti izrađena od mreže vršila je sasvim dovoljnu ventilaciju. Rukavice (uzeo sam najtanje koje su imali) su takođe omogućavale sasvim pristojnu ventilaciju  dok su značajno smanjivale vibracije na rukama i, zbog par dobro postavljenih malih jastučića, donekle odmarale šake. Jedinu zamerku bih uputio na kvalitet materijala za izradu rukavica koji je već počeo da se lagano „peruta“ (mada ih nisam skidao preko 2000 km).

 

[sekulic 12 Napisano Septembar 7, 2008]

Evo i malo Đokićevih fotografija sa morske obale, koje bi trebale da malo "oboje" celu priču. Ma znate već.

 

       

 

 

[sekulic 12 Napisano Septembar 7, 2008]

Zamolio bih urednika da izbriše ovaj "odgovor #4", obzirom da mi se čini da meni to nije dozvoljeno.

[sekulic 12 Napisano Septembar 23, 2008]

POVRATAK

 

Dvojica. Toliko je brojao naš tim u povratku. Žene smo „otpratili kući“ što autobusom što vozom, a nas dvojica se uputili za Niš. Nišvil džez festival je bio događaj koji nismo želeli da propustimo.

 

Uz jutarnju kafu pozdravili smo se sa našom „zemljanom ekipom“ u Sutomoru i uputili se pravo ka Tunelu pod Sozinom. Posle svega proživljenog (i provozanog), vožnja do Podgorice bila je krajnje neinspirativna i dosadna. Ako ništa drugo bila je i brza. Kako smo išli ka jugu Srbije povratak se odvijao preko kanjona Morače. Pomenuti kanjon prošao sam bezbroj puta, ali mi je ovo bio prvi put na dva točka. Iako često kritikovana i nazivana opasnom, ova deonica je bar meni pružila puno zadovoljstva u vožnji. Naravno, sumnjam da bi bilo isto da put nije bio suv a vreme prelepo kao tog dana (jer po kiši je asfalt toliko klizav, da je potrebno paziti i prilikom hodanja a kamoli vožnje motora). Kako god, Hondi VFR800 je brzina i zatvorenost krivina savršeno odgovarala. Ulaz u krivine nije morao biti previše ispraćen kočnicama dok je moćni V4 agregat sjajno „izvlačio“ mene i motor iz zavoja. Preticanje je bilo glatko pa ipak „trenutno“, što je omogućavalo odličan prosek. Linearnost obrtnog momenta i relativno velika zapremina, dodatno su „umanjivali nagib“ uspona, pa je i penjanje uz Bjelasicu bilo jako zanimljivo za vožnju. Moram da budem iskren da sam se prijatno iznenadio činjenicom da ni Đokić sa jednocilindričnim SLR-om nije mnogo zaostajao.

Na delu puta do Bjelasice određen broj „umišljenih trkača“ na 4 točka vrednih od i do stotinu hiljada eura (uključujući tu i nekoliko džipova sa po par stotina konja), rado je sebi davao za pravo da izleti pred putanju naših motora dok smo bili u preticanju. Čini mi se da su time pokušali da održe tempo pretičući kolone vozila i time dodatno „opravdaju svoju investiciju“. Trudeći se da ne ulazimo nepotrebno u rizične situacije, glatko smo i njih ostavili iza sebe, verovatno ih donekle čineći razočaranim i „pokislim“. Naše desetak godina stare mašine vredne koliko samo njihova četiri točka (sa sve felnama), bez po muke (i divljanja), odlazili su, ostavljajući iza sebe te neobične spomenike ljudske taštine, pri tom uživajući u toj istoj vožnji neuporedivo više. Bože kako volim motore.

 

   

Prvo stajanje upriličili smo na jednom od najlepših prirodnih rezervata u Crnoj Gori – na Biogradskom jezeru. Poslednji put kada sam tamo bio, pre nekih 5-6 godina, inicijativa o obnovi kompleksa bungalova i okruženja bila je tek u začetku. Radovali smo se što je ona danas sprovedena u delo. Divno mesto za odmor (preporučujemo sa jednim noćenjem). Šteta što nije bliže Beogradu. Svraćali bi mnogo češće. Kako je bilo isuviše rano za jagnjetinu, popili smo po piće, „pljusnuli“ dve-tri fotografije, i zaputili se ka Beranama. Taj put, koji jednim delom prolazi pored reke Lim, nije možda najbolji na svetu, ali je godinama bio znatno manje opterećen od onog preko Zlatibora, pa je omogućio prijatnu vožnju. Do graničnog prelaska, priroda je bila simpatična ali daleko od one viđene na Žabljaku.

 

Na granici smo morali da pređemo detaljnu kontrolu legalnosti motora. Naime, svega par minuta pre nego što ćemo se pojaviti, još jedan neobičan „bajker“ sa Hondom VFR750 iz 1996. ili 1997. bio je priveden jer mu se brojevi šasije „nekako“ nisu poklapali sa saobraćajnom. A neobičan je bio jer nikako njegove štricovane brčiće, pamučnu jaknicu, i kabriolet cipele nisam mogao da povežem sa crvenim VFR-om nagrđenim od kićenja kojekakvim „moto-ukrasima“ i nalepnicama (u nameri da izgleda „još sportskije“) pri tom doveženim čak iz Beča.

Dodatnu zabunu je svakao donela i činjenica da smo baš pred granicu rešili da zamenimo motore pa crnogorski policajci nisu više znali ni koga i šta tačno proveravaju.

 

Par kilometara kasnije oduševili smo se prirodnim okruženjem Rožaja i nismo mogli a da se na zapitamo kako  je moguće da neko u tako divnom ambijentu može da sazida onako ružne kuće. Umesto „razglednice sa švajcarskih čokolada“, lokalno stanoništvo je uspelo da „postigne“ izgled turske kasabe. Šteta.

Pravci od Novog Pazara do Raške bili su idealni za dokazivanje apsolutne dominacije sport-turera nad jednim (ipak gradskim) endurom, da bi mi ubrzo potom Đokić vratio istom merom. Za uspon na Kopaonik izabrali smo južni prilaz, koji počinje od samog graničnog prelaza sa KiM, a penje se do kopaoničkog vikend naselja. Ta deonica, pored neverovatne prirodne lepote, raspolaže i sa zavidnim brojem kratkih i oštrih krivina, zbog kojih sam retko uspevao da ubacim i u drugu brzinu. Za isto vreme „biciklistička težina“ SLR-a, kratak prenosni odnos i šljaka koja se tu i tamo nalazila na putu, Đokiću je nabacila osmeh na lice, jer je konačno uspevao da gleda VFR iz drugačijeg ugla – u retrovizoru. No manje vremena smo gubili na međusobno takmičenje a više uživali u neverovatnoj prirodi koja je, izvinite na subjektivnosti, meni izgledala imresivnije i od Durmitorske. Ko god je na Kopaonik išao samo zimi, trebao bi da ga poseti i leti. On to zaista zaslužuje.

 

 

   

 

O prenoćištu nismo previše razmišljali. Kao osobe koje su značajan broj zimskih meseci svoga života „ostavili“ na Kopaoniku, jednoglasno smo usvojili planinarski dom Rtanj kao svoju destinaciju. Dobro poznata kombinacija kamena i drveta, kamin sala, vapaj bar, kao i nekoliko poznatih ljudi, učinili su da se ponovo osetimo kao kod kuće. Na moju sreću, dom je bio pun te smo morali da spavamo u šesnaestokrevetnoj sobi prevashodno namenjenoj takmičarskim ekipama. Šetnja do centra Konaci, manje nam se dopala. U stvari sama šetnja nam je izuzetno prijala, ali nismo mogli da se načudimo kopaoničkim ugostiteljima, koji, ko zna koju već godinu za redom, cene i leti drže na nivou većem od crnogorskog primorja (a ni ono nije povoljno) i onda se pitaju gde su im gosti.

       

 

Sutradan, odmorni i naspavani, doručak smo morali da obavimo napolju. Šta ćete. Uživajući u vojničkoj kobasici (i to se može) i rtanjskom čaju, udišući izuzetan kopaonički vazduh, posmatrali smo gomilu sportista koji su uz jutarnje vežbe započinjali još jedan dan priprema.

Svega 500 metara nakon polaska iz Rtnja i nastavka puta, Đokić nije mogao da odoli porivu da svojim motorom oproba i nimalo zahtevnu skijašku stazu popularni Jaram, i dalje se „tripujući“ da njegov SLR ima i enduro sposobnosti. Srećom nisam morao dugo da ga čekam.

   

 

Put smo nastavili pravo ka Prokuplju, prekidajući ga samo da sipamo gorivo i da Đokić sazna gde se to proizvode plastični rezervoari od 300 litara koje su lokalne kamiondžije tuda prevozile (ne želite da znate zašto). U Prokuplju smo kratko zastali, ne odmarajući se previše, jer osoba koju smo želeli da posetimo nije bila u gradu, te smo rešili da ubrzamo tempo ka Nišu, ne bi li stigli i do niške banje na malo opuštanja u njihovom „spa centru“. Obzirom da je prilično ravan (sa ne baš tako ravnim asfaltom, koji je dosta popucao) put ka Nišu se brzo odvijao, a meni je bilo žao što moj saputnik nema bar malo jači motor.

Nakon brzog „čekiranja“ u lokalnom hostelu, svega desetak metara od niške tvrđave, zaputili smo se pravo u Banju na zasluženu masažu i saunu. Do tamo nas je potpuno smorila dužina odličnog pravca, konstantno pokrivenog radarskom patrolom, na kojem je ograničenje pokazivalo 60 km/h. Odmah sam se setio Galenike i ulaska u Beograd iz pravca Novog Sada.

Za odmor smo izabrali hotel Radon, nazvan po radioaktivnom elementu koji niškoj vodi i daje lekovita svojstva. U njegovom komercijalnom delu (postoji i bolnički koji baš i nije revijalnog karaktera) smo upoznali ekipu raspoloženih, nasmejanih i mladih radnika koji su nas razočarali činjenicom da se za masažu mora unapred zakazati. Bez obzira, udobno su nas smestili u saune, đakuzije i druge slične zajebancije, ne bi li nam koliko-toliko umanjili umor od puta (koji ja da budem iskren, nakon Kopaonika i nisam mnogo osećao za razliku od Đokića). Treba li da pomenem da smo se u Radon i sutra vratili? Ovoga puta u zakazanomm terminu.

 

Nišvil (iako kao jazz festival nema mnogo veze sa „dva točka“, moram da ga pomenem) zamalo da bude izvrstan. Kažem zamalo, jer je sjajan ambijent niške tvrđave i neverovatno dobra postavka muzičara mnogo obećavala ali je na kraju ukus gorčine celom „dezertu“ uspeo da unese sam organizator. Toplo pivo već u 23:00, čekanje na nove količine pića u 24:00, „pucanje“ ozvučenja na nastupu najveće zvezde festivala Brand New Havies, kao i krajnje degutantne izjave naratora festivala tipa one da „Zapad“ (od zavisti Nišu) može da crkne (?!), nisu išle uz događaj takvog karaktera.

U međuvremenu, naša ekipa se proširila za još „tri člana posade“, od kojih se jedan (Mikoni) vraćao sa mnom za Beograd na Hondi.

 

Subota jutro, najave kiše sa svih strana, sivo nebo. Upakovani smo i spremni za auto put. Mikoni je vidno raspoložen što će se kasnije petvoriti u pravu malu euforiju. Zbog Đokića putujemo (za auto put) polako, ne prelazeći 110km/h . Nakon prvog stajanja, menjamo motore da bi Đokić isprobao VFR-a u „prirodnom okruženju“ a ja i Mikoni vozeći se na malom SLR-u shvatamo zašto sve vreme moramo da putujemo tako sporo. Ja jesam vozio naked ranije, ali toliko vazdušnih strujanja nikada nisam doživeo. Već preko 80 km/h, bez obzira na ugrađen vizir, vetar počinje da smeta, dok pri brzini od 120 više nismo znali odakle sve duva. Pri tom je nestabilnost sa nama dvojicom od preko 170 kg bila više nego izražena. Sa druge strane Đokić je uz pomoć VFR-a shvatio da i auto put ima krivine .

 

Nakon sledeće izmene, ja i moj suvozač odlučili smo da moramo malo da se „izduvamo“ te smo jedno vreme putovali u proseku od 160 do 180 km/h, kasnije sačekujući našeg druga Điđija (kako smo u međuvremenu prekrstili Đokića). U jednom od tih naleta brzine pala je i nova odluka. Mikoni je rešio da je i on od tog trenutka bajker (samo trenutno bez mašine) i od tada na desktopu njegovog računara stoji jedan kawasaki ER-5 kao njegov izbor (uz našu pomoć) adekvatne „entry level mašine“. Ja pak, imam neki utisak da će već sledeći putopis biti bogatiji za još jednog vozača .

 

Bubanj potok, osmesi i pozdravi.

Razlaz do sledeće dogodovštine.

 

[lalajko 2034 Napisano Septembar 23, 2008]

Sjajan tekst! Steta sto ga nisi obogatio fotografijama.

[sekulic 12 Napisano Septembar 24, 2008]

I to smo ispravili. Nije juče radio imageshack kako treba.

[doktor 4976 Napisano Septembar 24, 2008]

Do Prijepolja dolazimo iznenađujuće brzo, usporivši jedino kroz Novi Pazar

 

Jel to znas neki put koji mi ne znamo ili si sa Zlatibora isao u krug preko Pestera?

 

Putopis je odlicno napisan i izbor puta, obzirom da se desavao usput je bas lep. Zalimo samo za malo vise fotografija. U svakom slucaju svaka cast!

[sekulic 12 Napisano Septembar 25, 2008]

Moja greška doktore. U pitanju je, naravno, Nova Varoš.

Šta ćeš, živ čovek pogreši.

 

Izmeniću danas, hvala na primedbi.

 

A što se nedostatka fotki tiče sad je i meni krivo, ali usput smo toliko uživali u vožnji da o slikanju nismo ni razmišljali  ;D. Sad znamo za idući put.