A što ne bi na Alpe?

cunami · Avgust 8, 2016

Pratim :takoje:

Beban · Avgust 13, 2016

Svaka cast pratim

Savan · Avgust 14, 2016

Ka'ce nastavak?

Verzonden vanaf mijn iPhone met Tapatalk

daki50 · Septembar 2, 2016

Extra putopis, moze dalje

Послато са GT-I9505 уз помоћ Тапатока

smiljke · Septembar 30, 2016

Otvaram oči, ovo definitivno nije moja soba u Valjevu, niti imam stolicu za ljuljanje, niti imam, preko metar dijagonale, SCHAUB LORENZ led televizor u sobi. Mora da je sinoć bila dobra žurka, odoh do kupatila pa ću da utvrdim gde sam. U kupatilu se javljam ćelavom čiči koji me gleda nekim blesavim pogledom i priča u isto vreme kada i ja..... u bre, poslednji put sam pričao s´ ogledalom pre trideset godina, kao student.
- S´ kim pričaš...i što si ustao k´o vampir?
- Bešika Cile, videćeš kad dođeš u moje godine a i naspavao sam se.
Ne smem da pomenem trip koji sam imao, neće hteti sa mnom na motor. Jutarnje servisiranje završeno, ponovo sam se sjedinio sa svojim JA. Znam ko sam, gde sam, s´ kim sam i kuda sam krenuo. Otvaram prozor da udahnem planinski vazduh i pogledam planinske vrhove. Planinski vazduh koji opija...e malo sutra...ovaj vazduh kao da je pun ekstazija. Prvi udah me je bacio u blagu euforiju, osećam se snažnije nego što jesam i imam neodoljivu potrebu da se krećem, smejem i brbljam.
- Umeš ti tako ponekad da poludiš, sreća što je Valjevo u kotlini, da je na planini s´ tobom bi bilo nemoguće odmoriti se...smeje se i ustaje.
Ostavljam Cicu u sobi i silazim da vidim dal´ je postavljen doručak. Izgleda da sam baš poranio, ni kuvarice još nisu stigle. Vraćam se u sobu, treba nekako ubrzati vreme. Proveravam rutu za danas pa onda pišem na papiru imena pasova koje hoću da obiđemo danas, pa sa druge strane papira pišem mesta do sledećeg prenoćišta za slučaj da navigacija prestane da radi. Još uvek je rano, dobro, prepakovaću torbe tako da u sobi ostane samo jedna sa dovoljno mesta za ˝civilku˝ kada obučemo opremu. Silazim dole sa dve torbe, iz kuhinje se čuje komešanje, vlasnik Rome mi otključava garažu i pakujem stvari na motor. Sreća da imaju lift...baš sam se navozao. U sledećem silazu nosimo kacige i navigaciju, sve kačimo po motoru i idemo u restoran.
Prvo tražimo espresso, ja zapeo da objašnjavam konobarici, koja ne zna engleski, da hoću produženi, u velikoj šolji, bez mleka.
- Americana?
- Yes, americana.
Donese žena bokalče od 3dl prejakog, vrhunskog, espressa. Očekujući blagu filter kafu, potegnem dva - tri dobra gutljaja....šok, srce se uzlupa, poče da bubnji u ušima, ako sam do sada bio normalan, više, definitivno nisam. Ovo je najjače energetsko piće, ikad. Cica se smeje:
- Ti sad ne moraš ni paliti motor, prvih desetak kilometara ga guraj, samo nemoj preko ograničenja!!! Kad se unormališ ti se vrati po mene, čekaću te na terasi.
Posle obilnog doručka, odjavljujemo se i plaćamo sa zadovoljstvom. Ćao Roma družićemo se ponovo u nekoj od narednih godina!
Do Cortine ima oko desetak kilometara puta i sve vreme gledamo u vrhove koje nameravamo da obiđemo. Vrhovi su u oblacima a kasnije smo videli da je i kiša padala, pa nema potrebe za nekom jurnjavom...u stvari sam počeo da uživam u vožnji po ograničenjima....mnogo više stvari se vidi. Tako smo primetili i ovaj vrh koji se u dogovoru s´ oblakom, folira da je aktivni vulkan.

Ne ulazimo u Cortinu zato što je ovo vreme za dostavna vozila koja snabdevaju ovo prelepo turističko mesto, nego pratimo levu obilaznicu i ubrzo nailazimo na tablu sa označenim slobodnim pasovima.

Prvo idemo na Passo Di Falzarego. Ide krivinica za krivinicom, lep asfalt, što reče Cica- ovde kako izađeš iz nekog mesta već si na početku nekog pass-a, lako je ovima odavde, oni mogu da pasu kad god hoće!
Dolaze motoraši u susret, pozdravljaju, bez obzira na marku motora (uglavnom su GS-ovi i Multistrade). Još nismo ni zagrebali prevoj, prestaje saobraćaj iz suprotnog smera. Iza sebe čujem sirenu i propuštam policiju pod intervencijom. Vidim restoran na proplanku, levo od nas i skrećem, bolje da čekam u bašti restorana nego na sred puta, da prođe zastoj. Ubrzo prolaze i kola hitne pomoći a za njima i kombi. Dok smo poskidali kacige, stigao je i teretni helikopter, spustili su sajle i nešto ili nekog izvlače iz provalije. Došao je i medicinski helikopter. Bilo mi je daleko da slikam telefonom, ali smo videli da su izvukli, najverovatnije, povređenog na nosilima. Ne znam dal´ je u pitanju motociklista ili neko od biciklista ili planinara. Bez obzira što i ovo ostavlja mučan utisak u stomaku, opominje da su planine, u svoj svojoj lepoti, vrlo surove i ne praštaju greške, dobro je da nisam bio blizu nezgode....ne treba ta slika da mi obeleži ovo putovanje.

Cica koristi priliku da skine čizme i popravi kaiševe da je ne žuljaju, malo slika okolo telefonom a ja je nagovaram da napravimo prvi selfi u životu. Zadržali smo se oko sat vremena, dok saobraćaj nije profunkcionisao.

Selfi je napravljen al´ sam dobio zabranu da ga publikujem.

Nastavljamo dalje, usput se mimoilazimo sa sanitetskim kombijem, nije pod intervencijom, povređenog je preuzeo helikopter.

Stajemo pre vrha, ima neki restoran, meni proradila kafa a Cica koristi priliku da napravi par fotografija.

Nekako brzo dođosmo do vrha. Pošto smo stajali usput, nije nam bilo ni vreme za pauzu, odmorni smo još kad smo videli da su biciklisti okupirali pass, gospodski, skrenemo levo ka Passo di Valparola...ma nismo se ni okrenuli!

JevtaNS · Septembar 30, 2016

Sad sam tek video temu.

Bili u tim krajevima 2015: Uz veliku pomoć Tome imali super smeštaj i savete gde i šta videti,

Idemo sledeće godine opet ako bog da da sve bude kako treba

sasa ns 1 · Septembar 30, 2016

pozdrav kolegi iz valjeva,da li smo se vec culi i pazario od mene 300v za 2 zamene.Inace ove krajeve sam prosao jos krajem oamdesetih ali zelja me špet vuce jer suvise je davno bilo a putopis je odlican

smiljke · Octobar 1, 2016

@ sasa ns 1

Taj sam :takoje: . Ja bio i prosle godine samo nisam napravio putopis

milx · Octobar 1, 2016

SVAKA CAST SMILJKE!!!

LEPA TURA....VIDIM DA JE BILO VRHUNSKI!!!

Mr.ZOKI · Octobar 28, 2016

Odličan putopis, taktika zagovaranja žene me nasmejala do suza ..svaka čast !

Furious Panda · Octobar 28, 2016

Kolega, ovo je sve odlično: tura, način pisanja, fotke, motor, učesnici... Uživanje je pratiti vas. Specijalne čestitke Cici.

Idemo dalje...

drs · Octobar 28, 2016

Ima mnogo dobrih putopisa na forumu, svaki interesantan i lep na svoj način.

Ovaj tvoj je, za mene, među najboljima; zato što si načinom pripovedanja u potpunosti uspeo da me "uvučeš" u priču - da je doživim skoro kao da sam ja sve to prošao.

Hvala ti za trud i nadam se da ćeš naći vremena da priču dovršiš i "dovezeš" me nazad u Valjevo.

:takoje:

smiljke · Decembar 13, 2016

Passo di Valparola mi je ostao, od prošle godine, u jako lepoj uspomeni. Prema ovogodišnjem tempu, prošle godine smo ga baš ispeglali a i na njemu smo se i pogubili bez obzira što smo imali radio stanice.
Da nismo sada videli tablu, bio bih ubeđen da ovuda nisam prošao. U stvari, prošle godine je cilj putovanja bila sama vožnja i uživanje u dobrom asfaltu a ove godine uživam u predelima koji se vide s´ puta.
Ove godine nema toliko vozila i mogu da dozvolim sebi da zveram okolo i da vozim 20km/h a da ne usporavam one iza sebe.

Divim se ovim biciklistima, mada ne razumem uživanje....uzbrdo svi gledaju u prednju gumu, znoje se i jedva dišu a nizbrdo se sjure i opet gledaju samo u put ispred....e video sam jednog koji gleda okolo!

Dok sam ja analizirao dal´ će iz ovih crnih oblaka grad ili sneg, pošto je temperatura naglo pala, naš prijatelj biciklista i njegova ekipa me obrijaše.... i to s´ desne strane. Cicin komentar:
- Jel´ oni znaju da mogu ovako da dobiju upalu pluća, kada ih znojave produva?... doveo me do suza.
- Cile, ako ga budem stigao, uzeću mu broj telefona, roditelja, i odmah ćemo ga tužiti majci!

U susret su, najzad, počeli da dolaze motori. Mislim da ih je lako prepoznati. Brine me jedino što su svi u kišnim odelima.

Razgovor opet kreće oko ˝motora sa ružnim, kockastim koferima˝. Ja prepričavam sve dobre strane, za koje sam ikad čuo ili pročitao a ona se uhvatila izgleda. Osećam da polako gubim u ovoj diskusiji ali se još uvek nadam. Neću da budem naporan i skrećem temu, priču o boljem motoru ću da doziram na svaka dva sata po rečenicu dve, čisto da joj bude kao crvić u podsvesti.
Posle malo kišice, dolazimo do hotela Armentarola, zašto sam ga zapamtio? Ovo je mesto gde smo se prošle godine pogubili kao kokoške u mraku.

Nastavljamo ka Passo Gardena a nebo baš obećava dobar provod. Radim ono što mi je jedino preostalo, uzdam se u sreću.
- Vidi kako je lep ovaj motor što nam dolazi u susret!
Dobro je što nisam nastavio priču o većem motoru, opet bi me pokopala. Ili su se ljudi uverili u kvalitet Versys-a ili nisu imali pare da kupe nešto drugo?!

Vozeći kroz ova njihova seoca ne mogu a da se ne zapitam zašto toliko traće prirodne resurse, pa pored ovakvih puteva ima toliko zgodnih mesta za odlaganje đubreta, pa oni ni u one potočiće ne bacaju ništa. Kakve su im bre to livade bez kesa i ambalaže od jogurta i piva ili bar flaša od ulja za traktore, pa ne rade im valjda zemljoradnici gladni i ručno? Dođite vi u Srbiju da vidite, imamo mi isto što i vi ali imamo i đubre, da se vidi da ima neko živ!!!
Prosto boli, kada postaneš svestan, koliko su nam primitivci i primitivizam, sa svojim pravilima ponašanja upropastili prirodu i sve sfere života.

Aj´ se mi vratimo na Gardenu. Prvi deo uspona je odličan, nov, hrapav asfalt. Drži kao na šinama. Drugi deo je stari, uglačan ali nisam primetio da je mnogo klizav. Uglavnom, uživanje je zagarantovano.

Stižemo na vrh, parkiram u društvu velikih, malo da protegnemo noge i napravimo koju fotografiju. Restoran, na vrhu, nas je privukao terasom sa lepim pogledom i rešismo da popijemo kafu. Preparkiram motor ispod terase, da mi bude na oku, da ne skidam navigaciju i ostale džidža- bidže. Svuda je espresso odličan pa ni ovde nije bilo drugačije. Zašto mi se čini da se fušerenje, kao kultura poslovanja, zadržalo samo kod nas?
Dva puta se okrenuo, nekoliko puta trepnuo i već prolete sat vremena.

Napuštamo Gardenu i idemo ka Passo Sella. Desetak kilometara do Passo Sella je pitomo ali krivudavo i prelepo, bez prave granice ˝sad´ se spuštam....sad´ se penjem˝ ili možda mi nismo primetili granicu.

Silazak, ka Canazei-u, je već daleko zahtevniji i atraktivniji za vožnju. Mi imamo svoju taktiku za Dolomite, druga- treća, mali gas i specijalan rad glavom...kao kada gledate tenis. Bitno je, na zgodnim mestima, propustiti sve koji dolaze iza, da njima ne kvarite njihovu taktiku. Na početku, ovo izgleda teško ali se uz malo vežbe da savladati...e onda nastaje uživanje i dobri, jasni snimci na kamerici.

Ne pričamo mnogo. Svako meditira svoju meditaciju. Surovi kamenjar su zamenili četinari i mirišu za sve pare. Prilično oštre krivine se smenjuju jedna za drugom. Asfalt dobro drži... ma san svakog motoraša.
- E, aj´ sada ti meni Cile, reci, kako ovo nekome da prepričaš?
- Pa lepo...nikako. Ovo ne može da dočara ni profi kamera, ne može da ti dočara ovaj miris i ovu smirujuću energiju. Kada bi uspeo delić atmosfere pisanjem da dočaraš...zvao bi se Ivo Andrić.

Kod hotela Lupo Bianco se nalazi jezerce kao iz bajke. Nailazimo na mali tunel. Merak pojačali na trojku i kada smo najviše ušećerili, zna se.....jedna doza pljuska. Lepi Canazei, na žalost, osvajamo po kiši.

srrdjan · Decembar 19, 2016

Само напред :takoje:

mac · Decembar 19, 2016

Bravo - super! Iako mi je poznat svaki km na tom putovanju, tvoj putopis (i fotke) je fenomenalan. Mogao bih čitat još i još i ............

Pozdrav iz Lj.

Mac

smiljke · Decembar 20, 2016

Zahvaljujem se svima koji odvajaju vreme za čitanje ovog putopisa i koji imaju živaca za pauze između postova, šta ću, kada mi se pojavi slobodno vreme, ja pišem. :hvala:

Canazei je lep i po kiši.

Čim smo izašli iz Canazei-a, kiša prestaje da pada, sunce probija oblake ali nije neprijatno jako, taman toliko da dan ne bude tmuran. Refleksno, malo oštrije, dodajem gas ali me šlajfovanje zadnjeg točka opominje da je asfalt još uvek mokar i da zahteva oprez.

Ovo nije promaklo Cici:
- Jel nam to proklizao točak, osetila sam kao da se zadnji deo malo zaneo?
- Jeste, malo, sigurno je bilo malo ulja na putu.
- Što si ti zapeo za jači motor kad i ovaj ponekad ne možeš da kontrolišeš?
- Ma ne pričam o jačem nego o udobnijem za ovakva putovanja.
- Meni je i ovaj baš udoban...a i lep je! Podetinjio si....kao klinci u obdaništu kada se prepiru oko igračke, uvek je bolji kamiončić kod onog drugog od ovog koji ti je u ruci.
- Jesam....zato i volim motor. Čim stavim kacigu radujem se kao dete na novu igračku.
- Super, to je baš lepo... i ja se isto osećam. Kada se vratimo kući, ti prodaj ovaj pa izaberi neki drugi motor, za koji misliš da će nam biti udobniji.
- Važi, odabraćemo zajedno....... ama jel ti to mene malo turiraš?
- Paaaa.... mora malo!

Priznam da sam nadigran kao bekan i vozim prelepom ˝Strada Dolomites delle Dolomiti˝. Čini mi se da na svakih nekoliko kilometara nailazimo na restorane i kafiće ispred kojih je parkirano dosta motora. Kao da je sve podređeno moto turizmu. Nama još nije vreme za pauzu, oboma nam se čini da smo tek seli na motor. Mada ovaj put prolazi kroz dosta manjih mesta, čitaj- sporija vožnja, svakako ga treba proći, mesta su mnogo lepa.
U međusobnom, verbalnom nadigravanju, u kombinaciji sa lepom okolinom, ovaj deo rute nam je prosto proleteo.
- Eeee, evo nas opet na nekom pass-u!
Da Cica to nije rekla ne bih ni primetio da smo se popeli na Passo Costalunga. Posle par krivinica dođosmo i do Passo Nigra.

Od Passo Nigra do uključenja na SP24, ka Bolzano-u, je fenomenalan put za vožnju. Ne mogu fotografije to da dočaraju ali evo nekoliko, da bar zagolicam one koji nisu ovo odvozili.

Da malo utešim i one koji nisu išli- gorivo im je skupo i možete i tamo da naletite na radove na putu.

Ovo je ruta prve polovine četvrtog dana. Samo 130km od hotela Roma, što mi ponovo potvrđuje da bi Roma bila odlična baza za ovaj deo Dolomita.

https://www.google.rs/maps/dir/Hotel+Roma/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BB+%D0%A4%D0%B0%D0%BB%D1%8C%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE,+%D0%9A%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%B4'%D0%90%D0%BC%D0%BF%D0%B5%D1%86%D0%BE,+%D0%91%D0%B5%D0%BB%D1%83%D0%BD%D0%BE,+%D0%98%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0/Parcheggio+Passo+Gardena+Corvara+Bz/Passo+Sella/Canazei+Province+of+Trento,+Italy/46.4762073,11.7404667/Vallonga,+Province+of+Trento,+Italy/Passo+Costalunga/Nigerpass,+Tiers,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol,+Italy/46.5036522,11.4625396/@46.4662603,11.5948385,10.79z/data=!4m52!4m51!1m5!1m1!1s0x0:0xa0e6a026d37281ae!2m2!1d12.2068745!2d46.4662525!1m5!1m1!1s0x477837f5f673e5eb:0xe5210d91f732fe92!2m2!1d12.0089184!2d46.5191244!1m5!1m1!1s0x47781565d1d8268b:0x59628ed7c2336285!2m2!1d11.8089882!2d46.5496509!1m5!1m1!1s0x47786ae0b76c7ccb:0x40f2f7f9c47d5af1!2m2!1d11.757305!2d46.509498!1m5!1m1!1s0x47786a694ab62bc3:0xcb8e3fb552a4e7e4!2m2!1d11.7703649!2d46.4767783!1m0!1m5!1m1!1s0x47786f32bf2a9441:0x7d7f77c5341a1022!2m2!1d11.6598998!2d46.412484!1m5!1m1!1s0x47786f9e3c8a0e65:0xf13dd5e913658b68!2m2!1d11.6070765!2d46.4056886!1m5!1m1!1s0x47786e1b8387dc59:0xcfc0bb140e37d481!2m2!1d11.585833!2d46.457222!1m0!3e0?hl=en&authuser=0

smiljke · Decembar 23, 2016

Napravili smo grešku što nismo skinuli kišna odela pre uključenja na SP24. Ovaj deo puta je kao naša Ibarska, od Valjeva ka Beogradu, samo malo vijugaviji. Vrlo prometan put a za volanom sve sami trkači.

Temperatura se popela u nebo a mi kuvamo u kišnjacima. Glavna fora im je da ti se približe na dvadeset santimetara iza zadnjeg točka i ne do ti Bog da si ostavio rastojanje od vozila ispred, odmah će se neko uglaviti. SP24 pa na SS12 pa na Via Innsbruck sve ukupno deset kilometara video igrice! Ograničenje 50km/h a vozi se 90km/h ali u točak.

Odvojim se na ESSO pumpu i odmah se skinem go do pojasa. Obrišem se onom znojavom majicom, obučem suvu a Cica, kulturno ode u WC i presvuče se. Sve one znojave stvari raširim po stolicama na maloj terasici na pumpi. Pojavi se Cica, ja sipam gorivo, ščepam dve flašice vode iz frižidera i naručim dva espressa.

Smeši se radnik i kaže ˝hot, a˝, ja njemu ˝very hot ˝, on meni ˝croation˝, ja ˝no, motoraš˝, on ˝non capisco˝, ja se smeškom i sležem ramenima ˝e ja ti tu ne mogu pomoći˝.
Par minuta kasnije, donosi nam, stvarno dobar, espresso na terasu. Polako se oporavljamo od dehidratacije i postajemo svesni da smo oboje dobro ogladneli.
Na terasicu stiže jedan biciklista i on utrčava u prodavnicu pumpe i izlazi sa flašicom vode. Isprazni je na iskap, otrese glavom i poče da priča sa nama. Pitam ga zna li za neki restoran sa dobrom hranom u blizini. Kaže da i on traži isto, ima grupu biciklista koju vodi po ovim krajevima i veliki mu je problem upravo ručak. Baš pored ove pumpe je bio restoran, došao je da proveri da li radi ali je i on zatvoren u ovo vreme.

Obeležavam na navigaciji par restorana u Bolzano-u i rešim da iskušamo sreću. Spakovasmo se i krenusmo u grad. Na svakom semaforu me je dočekalo crveno svetlo. Vrućina je nepodnošljiva. Stižemo do prvog restorana- ne radi.Krenemo do drugog, ni on ne radi. Cica preseče:

- Vadi nas iz ove peći, nećemo pocrkati od gladi! Kada su Jevreji izdržali četrdeset godina gladi kroz pustinju, izdržaćemo i mi do večeras. Vozi u planine!

Napuštamo Bolzano, gladni i pomalo umorni. Opet me, na punoj liniji, obilazi jedan trkač, nisam se dovoljno primakao kamionu.

Ovo se pokazalo kao dobra stvar. Uhvatim priključak sa ovim fordom, majstor ga baš dobro, sigurno vozi. Čim se ukaže prilika, bez sekunde dvoumljenja, obilazi a ja za njim. Bez obzira na ograničenje, vozili smo između 90km/h i 140km/h. Na jednoj raskrsnici, gde sam ja nastavio pravo ka Passo Mendola a Ford levo, vidim da je vozač devojčica koja teško da ima više od dvadesetak godina.

- Au Cico vide li kako vozi mala?
- Mora da žuri da se uda..... blesava!

Cica ni kada je gladna ne gubi smisao za humor, za razliku od mene koji postajem nervozan i mrzovoljan.

Idemo ka passo Mendola a iz suprotnog smera nam dolazi vozilo italijanskih putara. U trenutku mi prolete misao da je prelaz zatvoren ali odbijam da poverujem u to. Ubrzo se pokazalo da je misao bila na mestu.

Dobra stvar u svemu ovome je što se na samoj raskrsnici nalazi odličan restoran Kalterer Höhe. Parkiram motorče pored drveta i već osećam miris jabuke i cimeta, grupa penzionera u baštici, igra karte i svi cepaju Apple Strudel. To što je Mendola zatvorena više mi nije predstavljalo nikakav problem, nervoza je nestala a na lice mi se vratio kez od uveta do uveta.

Normalno da smo odmah naručili šrudlicu i sok od zove (u Italiji smo samo ovaj sok pili, gde god ga je bilo, domaći i odlično osvežava), i tražimo jelovnik. Konobar nam sugeriše da sednemo unutra jer dolazi vrlo jaka oluja i zbog toga je i prelaz zatvoren, poslušamo ga.

Dok smo mi skupljali kacige i jakne, on seda u auto i preparkirava ga pored našeg motora. Čudim se zašto se trudi da postavi auto vrlo blizu Versys-a ali za desetak minuta sam se uverio da zna šta radi. Spasio mi je motor, vetar koji je ubrzo počeo da duva, bi ga sigurno oborio.

Uz asistenciju konobara, koji pomalo govori engleski, odlučujemo se za neku čorbu sa mesom i teleće šnicle. On nam stidljivo sugeriše da tek posle čorbe naručimo šnicle ili da naručimo samo šnicle. Nama je neophodno da nadoknadimo elektrolite i ostajemo pri čorbi. Oboje se čudimo, guramo mu pare u džep a on neće. Na njegovom mestu, ja bih se trudio da nagovorim gosta da što više poruči, višak bih mu spakovao da ponese pa, što se mene tiče, nek jede sutra ako ne može da pojede u restoranu.

Još nismo dovršili štrudlu, čuje se neki potmuli huk i dobovanje po krovu kao da pada krupan grad. Izađem napolje da vidim šta se dešava, kad me ne odnese vetar. Kišne kapi, malo manje od oraha, lete paralelno sa zemljom! Konobarov auto pravi takvu zavetrinu da se lepo vidi kako lišće i kiša prelaze preko motora.

Uđem i zahvalim se čoveku, ponudim ga da popije piće s´ nama, pitam ga kako je znao da dolazi ovakvo nevreme. Objasni mi da ima aplikaciju na telefonu, kojom prati kuda se kreće oblačni front a i oni putari su svraćali u restoran.

Ubrzo donese, one tanjire kao vanglice, pune mesa, čorbe ima koliko da prekrije meso. Da nam je doneo šnicle, mogli bi smo samo oči da trljamo njima.
Kada smo završili ručak i malo predahnuli, tek tada je konobar ušaou priču sa nama. Uobičajena konverzacija, ko je odakle, gde smo bili, gde idemo... i tako to.
Nevreme se polako smiruje, ja gledam na navigaciji alternativnu rutu do sledećeg prenoćišta ali mi konobar govori da ta ruta ne valja. Posle ovoliko kiše taj put je kaljav i klizav.

Donosi kartu, pokazuje je mi kuda treba da idem i na velikom papiru mi piše imena mesta: Tramin- Breitbach- Rovere della Luna- Mezzocorona- Mezzolombardo pa pratim putokaze za Cles. Ustajemo da krenemo, on pogleda u onu aplikaciju za vreme i posavetova nas da sačekamo još jedno pola sata. Još mi reče, ako budem vozio brzo, da ću uleteti u kišu, baš oko Cles-a a ako budem išao sporije, na prenoćište stižemo iza kiše.

Samo što prođosmo jezero Lago di Caldaro, stidljivo se pojavi sunce, sreća pa je to trajalo par kilometara, odmah se osetila neprijatna sparina.

Asfalt je dobar ali su mesta tiha jeza. Sve vreme se vozi kroz neku poljoprivredno- industrijsku zonu.

Rovere della Luna:

Mezzocorona:

Navikneš se na ružnu okolinu ali naletiš na ˝sekače krivina˝:

Čim smo izašli iz Cles-a, postaje mnogo prijatnije za vožnju. Blage krivine se nadovezuju jedna na drugu, dobar asfalt a saobraćaj je rasterećen. Ona sumorna mestašca su ustupila mesto šumi. Jedino što umara je sparina i nebo, nije vedro nego je ono blješteće oblačno- belo, ni da spustiš sunčani vizir, niti da ga podigneš, malo korigujem položaj glave i iskoristim prednosti kačketića na kacigi.

Kod mesta Tozzaga uletesmo u kišu ˝fajtalicu˝. Kako smo išli dalje, kiša se pojača pa stane i tako sve do našeg odredišta za danas. Ni Cici ni meni se ne oblači kišno odelo, zbog sparine i nadamo se da nećemo uleteti u pljusak. Odela za sada ne propuštaju mada smo povadili uloške za kišu iz njih.
Kako smo stigli u Pellizzano, Cica će:

- Najzad jedno lepo mesto.
- Ovde smo smešteni.
- Stvarnooo! Zezaš me? Ovo je baš blizu ovog restorana gde smo ručali.
- Pa i nije baš, ima oko 80 km.
- Nemoguće, meni se čini da smo stigli za čas.
- Jeste kad si prespavala put, prvi put si progovorila kad sam te pitao za kišno odelo i sad.
- U, jeste mi se prispavalo posle ručka, oblačno, toplo.... moguće je, sećam se puta kao kroz maglu. Baš mi prija kad lepo, polako voziš.
- Uvek, Cile, pa nisam pubertetlija.

Navigacija nas dovede do prenoćišta.

Prezadovoljni smo smeštajem. Pogled iz sobe:

Pogled u sobu:

Ovo bi bilo sve od vožnje za današnji dan. Još jedan prelaz je ostavljen za neku od sledećih vožnji, razlog više da se opet obiđu ovi krajevi.

Ruta, posle ručka je izgledala ovako, sa lutanjem po Bolzano-u, ukupno za danas, negde oko 220km-230km:

https://www.google.rs/maps/dir/Kalterer+H%C3%B6he/46.3467571,11.252589/Breitbach,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol,+Italy/''/Sabino,+Province+of+Trento,+Italy/Tozzaga,+Province+of+Trento,+Italy/J%C3%A4gerhaus+Room%26Breakfast+Cat.4%E2%98%BC+Val+di+Sole+Trentino,+Via+Simone+Lenner,+20,+38020+Pellizzano,+Province+of+Trento,+Italy/@46.3307347,10.8357453,11.25z/data=!4m37!4m36!1m5!1m1!1s0x0:0x4af4d1738f956de!2m2!1d11.2362003!2d46.4266794!1m0!1m5!1m1!1s0x478280d2ffa0c8e1:0x38ad84b0b0eb6841!2m2!1d11.219817!2d46.3051082!1m3!2m2!1d11.171245!2d46.249526!1m5!1m1!1s0x4782628d257a7273:0xd4105713aa60992c!2m2!1d11.0650072!2d46.2698026!1m5!1m1!1s0x47828ca3afda0935:0x4c2ba48889c4599b!2m2!1d10.971788!2d46.3821913!1m5!1m1!1s0x47825871db550a2d:0x588f8000c6caa22e!2m2!1d10.7573592!2d46.3090167!3e0?hl=en&authuser=0

smiljke · Decembar 25, 2016

Peti dan našeg puta počinje uobičajenim ritualom, prvo kafa pa sve ostalo. Vidi se da je pred zoru padala kiša ali se sada razvedrava. Pakovanje stvari nam je već postala rutina a od silne želje da krenemo oblačimo i moto opremu pre doručka da ne bi posle gubili vreme. Doro smo se najeli, pozdravili sa domaćinima i krećemo. Raspoloženje je isto kao prvi dan kada smo krenuli u ovu našu avanturu.
Ispred nas su Passo del Tonale, Passo di Gavia i veličanstveni Passo di Stelvio zbog kojeg smo i krenuli na ovaj put.
Cena benzina je bila 1,52 eura, najskuplje gorivo do sada.

Kod mesta Vermiglio, pogled pada na vrhove prekrivene snegom a počinje da se oblača. Cica i ja smo u isto vreme rekli ˝pa neće valjda˝.... oboje smo isto pomislili. Kiša bi uživanje za čas pretvorila u mučenje. U trku se dogovaramo, na Cicin predlog, da Gaviu i stelvio provezemo po vedrom vremenu, makar spavali ovde još dve noći ako treba.

Put, priroda i mestašca kroz koja prolazimo su lepi, i stičem utisak da je sve prilagođeno tome da se turisti lepo osećaju.

U susret nam dolazi i stariji brat našeg motora. Do sada smo, po prevojima sretali BMW, u najvećem broju, pa Multistrade i Versys-e. Svaki put kada vidim Versysa obuzme me neka milina.

Do Passo del Tonale imamo 16,5 km, taman da se zagreju gume. Sam pass je u stvari jedna lepa visoravan sa dosta smeštajnih objekata i marketa. Nama je bio vrlo blizu polazne tačke, tako da se nismo zadržavali.

Kako napredujemo dalje, vreme je sve lepše, vedro sa retkim, belim oblačićima, prijatna temperatura, kao najlepše proleće koje možete zamisliti. Vozim polako, oboje sa otvorenim vizirima, gladno udišemo planinski vazduh pun mirisa livadskog bilja. Osećam malu tremu, kako će Cica reagovati kada budemo prelazili Gaviu. Spremam priču za odvraćanje pažnje ali ću da sačekam da vidim šta će biti. Poslušao sam Dejanov ( Crven Ban) savet i penjem se iz ovog pravca zato što veći deo uspona vozim bliže brdu. Da sam krenuo kako sam prvobitno zamislio, veći deo puta bi bio bliže ivici ponora.

Silazak sa Passo di Tonale ka Passo di Gavia je put kakav se samo poželeti može. Da sam bio sam na motoru, bilo bi ovde malo divljanja. Crn, lepljiv asfalt, dan sunčan, lepo nivelisane krivine ulivaju osećaj sigurnosti.

Stigosmo do skretanja za Gaviu.

Put ka Gaviji je baš zavlačit. Počinje jako idilično. Prvo je širok, tu je žubor potoka, pitomi brdski pašnjaci...... i novi Versys.

Onda počinju lepe krivine sa odličnim asfaltom.

Taman se napraviš na opasno i počneš da dižeš obrtaje i brzinu, put, bez upozorenja, postaje uzan i mokar.

- Uspori malo, razliva mi se ovo drveće sa strane i sećaš se da ti je Dejan rekao da je ovo opasan put!
- Ok kapetane!
Poslušam je i posle par sekundi, na pravcu, dolazi mi grupa motora u susret. Voze kao po jajima. Spustim i ja na 10km/h i nekako se mimoiđosmo. Listopadno drveće je ustupilo mesto četinarima, znači da smo se lepo popeli. Postajem svestan da put nije ni malo naivan za vožnju.

Po negde se nalaze oni betonski krajputaši, koji nisu nikakva zaštita u slučaju da se prokliza a na većem delu puta nema nikakve zaštite. Dole je jaki strma padina, koja liči na livadu a u stvari se radi o oštrim kamenčinama između kojih je prorasla trava.

Normalno je da ovakav put nagrađuje fenomenalnim pogledom.

Najviše me, prijatno, iznenadila sledeća scena. Država koja je svesna da je mototurizam vrlo ozbiljan izvor prihoda popravlja i asfaltira ovakve planinske putiće! Jedino mi nije jasno kako je ova mehanizacija stigla ovde.

Posle ovog mesta asfalt je dosta lošiji a to je možda, najviše kilometar do same Gavije.

Na kraju, kao šlag na tortu, prvi put sam, uživo, video novu Africu. :jee1:

Odlučujemo da napravimo pauzu uz odličan kapućino. Taman sedosmo kad Cica reče:

- E ono je najružniji motor koji sam ikad videla.
- Ma nije, čini ti se odavde. To je odličan motor, izbliza nije uopšte ružan.
- Teraš me da odem da vidim.

Stvarno ode...širi ruke i smeje se: - Ne može ružniji biti, mora da je dizajner bio pijan! (Misli na onog ST-a) :neznam:

Dok se ja čvarim na zubatom suncu, čekajući naručeno piće, Cica škljoca telefonom.

Pravimo i jedan selfi, šlogirani od retkog vazduha.

Evo i jedna s´ mrmotom. :lol2: :lol2:

sasacg · Decembar 26, 2016

Sjajno :care: pravo je uzivanje citati ovaj putopis i pojiti oci Alpima

PedjaBgd · Decembar 27, 2016

Cekam zavrsetak, svaka cast za putopis... :takoje:

smiljke · Januar 3, 2017

Hladan vetar skraćuje našu pauzu na Gaviji i krećemo dalje. U želji da vam dočaram lepotu ovog prelaza, rizikujem da ovaj deo putotpisa pretrpam fotografijama.
Oblak se spustio toliko nisko da mi se čini da mogu rukom da ga dohvatim.

Zaleđeno jezero ˝Lago Bianco˝.

Ne smeta ni loš asfalt ni uzan put sve dok se u vidnom polju zadržavaju, snegom pokriveni, planinski vrhovi.

Što smo bliže podnožju, asfalt je bolji ali je put i dalje uzan. Treba biti spreman da negde, gotovo stanete, da bi se, bez stresa, mimoišli sa većim vozilima.

Stižemo u Santa Caterina di Valfurva, lepo mesto da se u njemu bukira smeštaj, pod uslovom da su Gavija i Stelvio prohodni.

Odavde do Bormia, imamo 12km vožnje po uzanom putu, bez puno krivina. Ni lep ni ružan, osim što zahteva oprez. Tako sam ga ja tada doživeo, posle predhodne deonice. Kada bih ovu deonicu provozao posle zimske pauze, verovatno bih o njenoj lepoti napisao roman.

Osim što smo po nekoliko puta oboje rekli istu rečenicu ˝al´ je ovo dobar prelaz bio!˝, Cica i ja ćutimo i čekamo da se oboma slože utisci o Gaviji.

U Bormiu odlična atmosfera, puno motora, što u tranzitu, što parkiranih po trotoarima. Ovo je polazna tačka za osvajanje Stelvia, sa ove strane, i to se oseća u vazduhu. Stajemo kod kafića gde je bilo najviše parkiranih motora. Kafić se zove ˝Bar da Stefy˝ a ja se rukovodim onom izrekom ˝gde ima najviše kamiona tu je najbolja klopa˝.

Bašta je prepuna. Jedini slobodan sto je pored samih, ogromnih, zvučnih kutija iz kojih se čuje, ne preglasna, prijatna muzika. Više čujemo buku koju pravi grupa Italijana, nekoliko stolova dalje od nas. Naručujemo po sok i primećujemo da svi koji se vraćaju sa Stelvija nose kišna odela. Posmatramo ekipe koje ovde pauziraju.

Grupa starijih, debeljuškastih Nemaca, karta na stolu, svako drži svoju navigaciju u koju kuckaju odredište. Onda jedan stavi prst na kartu, svi kao po komandi, kao kokoške kad kljucaju kukuruz, nagnu se ka toj tački, klimnu glavom, vrate se u zavaljen položaj, počešu se zamišljeno po bradi i ukucaju tačku u navigaciju. Dok ponavljaju ovaj ritual, nema razgovora, samo se čuje glasno HMMM kada vođa ekipe pokaže mesto na karti.

Grupa Italijana u GP kombinezonima, svi urlaju na telefone, kada završe razgovor, urlaju jedni na druge. Stiče se utisak kao da će svakog trenutka početi da se, između sebe, mlate stolicama. Onda, na smenu ustaju, urlaju na telefon uz šetanje oko stola pa opet, urlaju jedan na drugog.

Grupa staloženih (ili blago sediranih od piva) Ukrajinaca, sto do našeg, gledaju oko sebe, nasmejanih širokih lica. Dok mene Cica opominje da ne buljim, baš toliko upadljivo, u ljude oko sebe, oni baš rade suprotno i mahnu svakom ko ih primeti, uz široki osmeh. Stiče se utisak da oni baš sve goste poznaju.

Počinju razgovor sa nama, krajnje opušteni i veseli ljudi. Krenuli su na Stelvio. Upoznali su Italijane pre nego što smo mi došli. Italijani imaju drugare na Stelviju i zovu ih na svakih par minuta da provere dal´ je stala kiša. Čim krenu oni, krećemo i mi. Ukrajinci prekraćuju vreme pivom a Cica i ja ćemo klopom. Dok čekamo sendviče, koristim priliku da prebacim snimke sa kamere na hard disk.

Oboje počinjemo da se smejemo kada su nam Ukrajinci rekli da pogledamo Nemce, onaj ritual sa kljucanjem karte ponavljaju od kada su stigli a nekoliko puta su vraćali konobaricu, bez narudžbine, navodno još nisu udlučili šta će.

Kada smo bili na pola sendviča, Italijani poskakaše kao da sutra ne postoji. Krenuše i Ukrajinci uz pozdrav. Nama ne pada na pamet da prekidamo, preukusan sendvič, na pola. Ubrzo smo u bašti kafića ostali mi i Nemci. Oni su očigledno sišli sa Stelvija i planiraju rutu za dalje.

Siti i blago euforični, krećemo da ispunimo primarni cilj našeg moto- putovanja.

Imam utisak da su ovde baš svi veseli. Oni što se vraćaju zato što su bezbedno odvozali ovu deonicu a oni što se penju zato što imaju priliku da osvoje ovaj prevoj. Pozdravljaju i oni što me pretiču i oni što su parkirani.

Prolazimo jedan tunelčić i tu je i prva serpentina. Ništa specijalno.... ali je prva, osećaj je kao da neko nekom skida nevinost... Stelvio meni ili ja Stelviju. Moje glasno razmišljanje, beskrajno uveseljava Cicu.

- Baš si poblesavio, ista krivina kao stotine drugih koje si već prošao!
- Slažem se, samo što je ova ka Stelviju.
- Imaš ovakvih i ka Debelom Brdu.
- Pitaću te kada se popenjemo na vrh... i nemoj više da me zagovaraš nego gledaj uzbrdo da li nam dolazi neko u susret.
- Važi.... Livingstone-u moj....ma Indiana Jones-u moj!

Smejem se i uživam u usponu. Okolina postepeno postaje surovija, serpentine sve češće a pravci sve kraći. Negde na pola uspona, po mojoj proceni, nailazimo na objekat sa puno parkiranih motora.

Dok sam ja fiksirao serpentine ispred nas, Cica se oduševljava pogledom na deo puta koji smo prošli.

Jedine nezgodne situacije su kada već uđete u krivinu i tada vidite da se mimoilazite sa niskim kabrioletom a ispred vas je biciklista, na ivici snage, koji po dva metra ševrda levo desno. Morate da usporite na granicu upravljivosti motora..... srećom, ovakve situacije su mi se retko dešavale ali morate biti spremni na njih.

Najčešće svi voze vrlo oprezno i sigurno, neki brže, neki sporije. Oni sa koferima imaju ujednačenu brzinu, blaga ubrzanja i blaga kočenja. Oni sa jakim R motorima, bez ikakvog prtljaga, se trude da izvuku mast iz motora na tim kratkim pravcima i maksimum iz kočnica, sve to u prvoj brzini jer nemaju gde da prešaltaju u drugu. Taj način vožnje, motora tog tipa, se može videti kod nas na putu za Divčibare, Debelo Brdo i od semafora do semafora.

Bio sam ubeđen da se radi o Italijanima, meštanima, sve dok jednu takvu grupu nisam stigao u krivini, radilo se o Švajcarcima. Verovatno koriste Italiju da daju sebi malo oduška jer su kod njih rigorozne kazne za prekoračenje brzine. Nailazimo na prelepu visoravan sa dugačkim pravcem koji dozvoljava zavrtanje gasa. Ja odlučujem da ostanem na max 60 km/h, na Cicino oduševljenje, i da uživam u pogledu na potočić i planinske livade.

Posle prvog sledećeg uspona sam se okrenuo da još jednom pogledam ovu pitominu koju sam upravo prošao.

Stižemo na raskrsnicu gde se pravo ide za Švajcarsku a oštro, desno za Stelvio.

Mi odosmo desno ka, snegom pokrivenim, vrhovima.

Desila nam se jedna vrlo smešna scena. Parkiramo se, prilazi nam čovek i oduševljeno, nekiliko puta, izgovara neko nemačko ime. Ja odrečno mašem glavom ali se on ozbiljno upiljio u mene. Tek kada sam skinuo kacigu i potkapu, postalo mu je jasno da me je pomešao sa nekim.

Na samom vrhu je pravi vašar, atmosfera od koje bežimo i Cica i ja ali s´ druge strane, veliki broj ljudi baš to voli.