Ostavicu komentar sutra uveče. A shvatićes zasto.

Put od Dubajia do ulaska u Saudijsku Arabiju glatko i bez ikakvih problema, čak i veoma brzo pošto su ograničenja na autoputu 160km/h. Malo bočnog vetra u blizini mora. Granica kao procedura, potpuno moderno i bez problema, ali malo veća gužva je učunila da ostanem skoro dva sata. Rešavam da nastavim skroz do Rijada, pa da onda tamo odmorim dve noći. Put vodi sve vreme kroz pustinju, ali onu pravu kao sa slike, sa velikim peščanim dinama i vetrom koji negde u daljini diže pesak i igra se sa njim. Posle 1047km stižem u Rijad. Umoran i nadrndan od turbulentnog saobraćaja na ulasku u grad. Lep je osećaj, ali ipak sam preterao sa kilometražom. Danas sam obilazio grad, gledao građevine, ljude i ulice. Obišao njihovu najpoznatiju zgradu „Kings Tower“ koja ima specifičan luk na vrhu. Ručao lokalnu hranu. Malo govedine, povrća i pirinča, a zatim obišao i njihov „suk“, lokalni izraz za nešto između pijace, buvljaka i tržnog centra na otvorenom. Gomila prodavnica raznih stvari, ali ono čega najviše ima su prodavnice parfema. Svi brendovi, poznati i nepoznati. Originalna pakovanja i neka koja su njihova lokalana. Ako sam se ikada pitao odakle dolaze parfemi koji se prodaju ko „kradeni“ u Beogradu, sada znam. Večera u Marokanskom restoranu i pripreme za dalji put. Sutra nastavljam 450km ka istoku. Cilj je grad Al Džumail, na obali mora. Tamo sam dve noći, imam zakazano druženje sa bajkerima. A posle toga, dalje ka severu. Jedino ne znam koja je država sledeća, Kuvajt ili Jordan. Malo se zakomplikovalo, ali da ne dužim sada.

Fotografije su takve da mogu da se iskoriste i za knjigu i za drustvene mreze. A opet ima opcja Live gde mogu da ih okrenem bez da gubim na kvalitetu. Pisem, ali mozda manje nego pre, trebam da cuvam recenice i zareze za knjigu. Opet, previse se stvari desava svaki dan. Ne mogu svako vece da pisem toliko opsirno i sa prilozenim fotkama. Prosto, previse vremena uzima, a opet ja sam mrtav umoran. Dva puta sam zaspao pisuci. Evo, majke mi cu lep tekst veceras da napisem. Pa ako se nekome svidi, molim za like. A ako ne, neka oplete po meni.

U toku noći je motocikl stigao u Dubai. Uz neke usputne poslove stižem na aerodrom i to njegov Cargo deo. Papiri, pečati, potpisi…sve što treba. A onda odlazim do carinika, idem za njim i donose upakovan motocikl. Onako kako sam ga ostavio pre nekoliko dana. Kakav trenutak, kakav osećaj. Ponovno okupljanje ekipe iz Afrike, samo sada na drugom kontinentu. Pregled motocikla, brojeva i sređivanje ostataka papirologije. I da ne pišem previše, ali od toga trenutka, glavni carinik sve radi da mi pomogne. Viljuškar koji motocikl odvozi u hlad. Šolja kafe, flašica vode. Dva momka da pomažu. Montiram točak, vizir, volan, torbe. Podmazujem lanac i kontrolišem sve ostalo, gume, ulje… Carinik se vraća i pita da li može još nešto da pomogne. I poziva me kada završim da dođem i operem ruke, a i da popijem čaj. Ne znam čime sam zaslužio ovaj dobar tretman, ali sam bez teksta. Sve je spakovano. Odlazim do kancelarije. Spremaju mi čaj, flašicu vode za put i nude me punom kesom čokolada. Glavni carinik mi kaže da dolazi za 5min da me sprovede do izlazne kapije da me ne maltretiraju sa papirologijom, a zatim mi kaže da ga pratim da mi pokaže gde ima najbliža pumpa za gorivo. Ovo što sam doživeo danas, nisam doživeo ni na jednoj granici. Ma nisam doživeo ni u gostima kod pojedinih ljudi. Kulturno, profesionalno i pre i posle svega ljudski. Šukram my friends! Pošto je bilo kasno popodne, odlučujem da ujutro krenem dalje. Da ne brzam pakovanje, a i petak popodne u Dubajiu je paklen za saobraćaj. Trebalo bi mi dva-tri sata da idem sa jednog na drugi kraj grada. Ujutro krećem ka granici sa Saudijskom Arabijom. Oni su malo „čvrsti“, ali imam sve papire, ima vizu i nadam se najboljem. Videću kako će teći dan pa na osnovu toga planiram koliko km ću preći sutra. Do Rijada ima 1000km. P.S. na prvoj fotografiji sam ja sa dva burazera iz Najrobija. Firma za transport. Nisu loši, ali malo „prevarantski“ nastrojeni i ne dovoljno iskusni. P.S. 2 Žao mi je što nema nijednu fotografiju sa carinicima danas, ali zamolili su me da ne slikam njih niti u okviru carinskog magacina.

Mislim da je ipak bolje da motocikl čekam u Dubajiu nego da ga ispraćam u Najrobiju. Po prvim dogovorima sa kargo operaterom u Najrobiju, motocikl je trebao da krene čak i pre mene, a najkasnije u sredu. A onda su mi se u sredu uveče izvinuli i rekli da je avion koji je trebao da preveze bio pun cveća da „Dan Zaljubljenih“ i nije bilo mesta za motocikl. Ne znam kako se na Svahiliju kaže „Majke mi, sutra šaljemo“, ali tako je zvučalo. Inače, ja u motociklu imam GPS(Air Tag) i stalno pratim gde se nalazi. Sreda i četvrtak su bilo dani za šetnju po gradu i vraćanja na stara mesta. U ovom gradu sam bio već dva puta i mogu da kažem da ga dosta dobro poznajem. Transport, lokacije, restorane, plaže i mesta gde novac sam izlazi iz džepa. Obišao neka omiljena, kupio dve majice, dve stare bacio. Kupio donji veš, stari pocepan bacio. I jednu eksternu memoriju. Da se ima. Treba da se vozi još 15 dana. Dubaji se dosta izgradio u zadnje dve godine, a moram da priznam i dosta poskupeo. Ne bih detaljnije da ga opisujem, osim toga da volim kada sam ovde u februaru, da skinem patike i bos hodam po plićaku. Pre nekoliko sati sam dobio i informaciju da je motocikl utovaren u avion i da kreće ka meni. Sutra sređujem papire, sklapam i krećem dalje. Nadam se da će sve glatko da prođe. Poslednja fotografija je malo lošijeg kvaliteta, slikao je lokalni iz Najrobija, verovatno fiksnim telefonom.

Ova pesma je na svakom ćošku u Tanzaniji. Svi je slušaju na repeat. Malo čak i poreteruju.

Nisam bas navikao na putovanja sa mnogo crnih burazera oko sebe. Posebno ne u skucenom prostoru, a njima je ovo ocigledno prva voznja avionom. Pustaju muziku sa telefona. Skacu po sedistima i mnogo su teatralni. Ali i tih 5 sati leta je proslo. I Dubajiu sam. Planirano 2 noci, ali verovatno 3, kasni let iz Najrobija. Nike bilo mesta danas u kargo avionu posto ke bio pun cveca za Dan Zaljubljenih. Sutra cu dan iskoristiti za poslovne sastanke, a imalo da vidim more. zadnja fotografija je iz knjizare koju obavezno posetim kada sam u ovom gradu. Naravno, nisam je kupio, ali onako…da ima da se raspreda po temi.

Dobar dan! Samo da se javim, jutros rano stigao u Dubai i sada cekam motocikl. On stize odvojenim Cargo letom. Ocekujem ga veceras onda ga sutra preuzimam. Nadam se najboljem, u ovom slucaju najbrzem. Vec pocinjem da kriziram nosam vozio motor tri dana

Kada bih ti objasnio da nemaju pojma. Jedino znaju da rade sa streč folijom. Sve ostalo sam vecinski ja uradio. Čak i kucao i srafio daske.

Možda je neko pomislio da će doći Mojsije i pokretom svoje ruke razmaknuti Crveno More i meni napraviti put za dalji tok putovanja. Lepo zvuči, ali realnost je takva da od ove tačke na kojoj sam sada, a to je grad Najrobi u Keniji, sve okolne države su nepogodne za vožnju i dalji tok putovanja. Prvobitan plan je bio da idem do Džibutija i odatle uzmem brod, pa pošto to dugo vremenski traje, prešao sam na avion, a onda sam saznao da je ipak bolje da se avion uzme iz Adis a Bebe pošto je to veliki aerodrom sa svojom avio kompanijom. Put nadalje, a opet ka severu nije moguć. Eritrea nije bezbedna, Sudan – rat. Somalija – šta da radim tamo? Uganda, to je ipak slepa ulica i odatle nema gde dalje. Lokacija na kojoj se nalazim, a da nastavim dalji tok putovanja je jedina moguća. I taj ulazak u Etiopiju isto kao i sa Malavi državom u koju me nisu pustili. Svuda na internetu piše da je sve u redu i da može, kao i sa Malavijem. Ali imao sam sreću, pa me je kontaktirao naš čovek koji već 12 godina živi u Ugandi i koji me je obavestio da je nemoguće sa motociklom ući u Etiopiju. Uz sve papire koje imam i sve što je normalno, oni prosto ne dozvoljavaju ulazak. I moram da priznam da me je spasao. Od Najrobija do graničnog prelaza ima preko 700km, a od toga 200km pustinje, pa posle još 700 do Adis a Bebe. Da ne pišem previše, spasao me je i poštedeo muka i nerviranja. Motocikl je juče spakovan i večeras ili sutra leti za Dubai. Nije prvobitno planirano tamo, ali vremenski, finansijski i u mojoj glavi uopšte nije loše. Dobio sam normalno okruženje za dalji nastavak puta ka Beogradu, izgubio sam to što neću videti grad Džedu, ali ostaju svi drugi planirani…Rijad, Damam, Kuvajt, Bagdad… Večeras i ja letim za Dubaji pa čekam motocikl da stigne i preuzmem ga.

Lokalni brat bajker! Verovatno neki njihov Wolt/Glovo. I tih malih motora ima hiljade. Svi ih voze, a ovde jos i nose kacigu. U Tanzaniji je to misaona imenica