Nedelja, 16 časova. Sunce prži. Posle 8 sati na motoru, na misiji sam kao u filmu Brzina - moram se kretati preko 80 da bi preživeo. Skrećem u Takovsku i semafor sa tajmerom na 85 me poražava.
Jedva stižem nekako kući gde posle dremke od 5 sati uspevam da se oporavim i napišem putopis.
Ali kako je sve počelo?
Prošlog vikenda posle svadbe pada dogovor da svi generalno sledećeg vikenda odemo u Slavkovicu, selo nadomak Ljiga gde neki rođaci imaju divnu kuću. Prošlo je skoro mesec dana od kada sam poslednji put išao motorom izvan Beograda i odlučim da napravim sebi mini avanturu.
Za subotu su najavili blagu kišu sa razvedravanjem popodne, i pošto je selo na nekih 80ak kilometara od Beograda, znam da kad god krenem uvek mogu tamo da stignem pre nego što padne mrak. Rešio sam da krenem čim prestane ta kišica, a do tada sam se družio sa momcima koji su došli da daju krv na trgu.
Poslednja stanica pred polazak je lipovačka šuma, gde se pozdravljam sa ćaletom, punim rezervoar i điha.
Honda prosto guta kilometar za kilometrom dobrih puteva, ali uživanje tek počinje.
Idem preko Barajeva i Sibnice (na savet jednog prijatelja umesto preko Dućine) do Aranđelovca. Hvala druže.
Odatle sam planirao da stignem do Garaškog jezera, ali sam (na moju sreću) skrenuo iz nepoznatog razloga na jedan šumski putić.
Tada sam bio presrećan, divne krivine, i u glavi sam tapšao sebe po ramenu za ovaj poduhvat.
(ne vide se krivine, ali nadam se da fotografija barem malo prenosi atmosferu puta)
Odjednom, kreću rupe, krateri bolje rečeno.
Neke barice i asfalt prestaje. Čudim se, ali nastavljam, još uvek ubeđen da sam na pravom putu.
Posle par minuta, put se završava i dolazim do jedne kafanice.
Stajem radi strateškog razmišljanja i odmora, da bih otkrio da sam se popeo na Bukulju, i da je tačno ispred mene (iza par drveta) osmatračnica.
(ova fotografija se mora pogledati u punoj veličini)
Nekako se spuštam ponovo na put i stižem do Garaškog jezera.
(da ne bude motor na svakoj fotografiji)
Tu sam već na malo poznatijem terenu, zbog BJB vožnje.
Idem prema Rudniku kada mi zvoni telefon jedno 20 puta za redom.
Rodbina, pitaju se gde sam.
"Ne tetka, nisam se izgubio, ja sam hteo tako. Da, znam gde je Rudnik a gde Ljig. Okej, vidimo se uskoro."
Iskorišćavam priliku da još jednom fotografišem motor koji me tako verno služio.
Tek sada sam primetio da mi je uletela (bukvalno) ptica u kadar.
Posle Rudnika, nema šta da se piše o putu. Ibarska magistrala.
Ubrzo sam u selu, i od sela se penjem nekim zemljanim putićem koji je skoro izorala kiša.
Čim sam sišao sa motora, postavio sam šator. Dok sam još zagrejan rekoh, kada krenem da se odmaram, hoću da se odmaram, a ne da razvlačim šipke.
Preokret.
Bukvalno, na vrh brda, Honda mrda.
Zemlja je ulegla pod težinom motora i pao je na levu stranu.
Sva sreća izvadio sam sve iz bisaga, ali je pukao retrovizor. To je moja sreća.
Nije prošlo ni mesec dana od kako sam poslednji put lomio Hondu.
Veče pred put je ćale namontirao taj blatobran.
Odlučio sam da sada ne mogu da uradim nešto mnogo povodom toga i da je najbolje da zaboravim na to, makar do jutra.
Ostatak večeri uživam sa familijom i dobrom hranom.
Uveče, u šatoru, retrovizor mi neda mira.
Signal na telefonu je jako slab, ali dovoljan.
BJBikers forum, traži, šalji privatne poruke. Ništa.
Google nalazi oglas na Kupindu. Jedan jedini igde ikada ikako.
Opis ne govori koje je boje, da li je levi, desni ili možda par, ali moraće da posluži.
Kupujem i šaljem SMS prodavcu iz Inđije da dolazim sutra po to.
Već je 2:00, mogao bih da spavam malo.
Nakon nepunih 5 sati sna me budi sunce.
Da je bilo ko drugi, oterao bih ga u tri lepe, ali ovako mi je jutro bilo sasvim lepo.
Bacam pogled kroz mrežu.
Divno!
Danas će biti prelep dan za vožnju.
Setim se retrovizora i bacam se na posao.
Super lepak i izolir traka rešavaju stvar. Za sada.
Doručkovao sam lagano finu domaću pitu sa sestričinama i još laganije sam se pakovao, da sunce malo ugreje i asfalt a i da se lepak malo stegne.
Već oko 10 napuštam Slavkovicu i Ibarskom idem ka Beogradu.
Ne znam da li je to najbolji put do Inđije, ali s' obzirom da mi čovek nije odgovorio na poruku, mislio sam da mu dam još malo vremena.
Kod skretanja za obrenovački most ga zovem još jednom i kaže mi da će tek za sat vremena biti u Inđiji. Taman da ostavim stvari kući i da se malo osvežim, sunce prži.
Retrovizor je okej i montiram ga na licu mesta, da vidim kako paše.
Malo mi stoji nakrivo, ali šta je tu je.
Uspeo sam i da ispolivam motor benzinom prilikom punjenja, pa jedem sladoled da se ohladim dok se on osuši.
Znao sam da je nedelja i da su male šanse, ali sam se odlučio da u povratku svratim do Bokilića da čujem njegovo mišljenje na položaj retrovizora.
Na žalost čovek je u prevelikoj gužvi, pa već onako mokar produžavam do Laboratorije gde ne nalazim nikoga, a baš tu, pre desetak dana pre toga sam nameštao retrovizore na kinezu.
Skroz premoren krećem kući.
Ćale je prilično dobro reagovao, s' obzirom da mu stalno lomim Hondu.
Sada, dok sam kucao sve ovo, poživeo sam još jednom celo putovanje i skapirao da je zapravo bilo prilično pozitivno iskustvo i da sam dosta uživao.
Shodno tome menjam naziv teme iz "Yin Jang - 200 kilometara raja i 200 kilometara pakla" u nešto prikladnije.
Hvala na čitanju
