Da bih izbegao propast u najavi, među prvima sam se povukao u ''odaje''... Inače bi bilo... Valjda to čovek nauči s godinama i litrama? Nas trojica smo iznajmili jednu od vikendica u blizini dešavanja, što se ispostavilo kao pun pogodak. Za male pare smo imali sav komfor potreban da se okupamo, odmorimo i naspavamo (naročito naspavamo... ) Ja sam već oko 04.00h bio budan. Popio kafu iz moje čarobne torbe i uživao u svitanju nad Drinom. Tišina, samo poneki šum Drine... Uvek se u ovakvim trenucima prisećam sličnih prethodnih buđenja. Probude se osećaji koje sam ukrao ranije, nahrane se ovim najnovijim. K'o album sa sličicama... (mada...kod Neše ne ide ZZZ, nego duboko RRR ) ...onda sam ja ''malo'' zujao brijačem! Nisu me čuli Prohladno drinsko jutro, kroz zamagljeni prozor tople vikendice.

Pripreme za večernji roštilj. Drina's beast... ...najgori od sve dece! Sa padanjem večeri pada i nivo Drine, al' zato raste nivo raspoloženja i piva u nama... Opuštanje, da nema dalje... Neki od asfaltnih gostiju u ''poravnatom'' stanju. Aca je prevazišao sebe...

Pripremamo zveri za sutrašnji dan, mislim, dok još nismo ispod točilice... Živeli! Ne moraš da ideš daleko. Samo skreneš tri koraka.

Vlajko Neša Knjaz Ekipa Aca Vitez priča sa ženom: ''Ma bez veze je, kad ti kažem! Blato do kolena, kiša ubi, ovi se samo svađaju... Suzukija mi...''

Naredni postovi nemaju mnogo veze sa motorima i vožnjom, al' ću preko fotografija pokušati da Vam prenesem deo atmosfere i odličnog raspoloženja koje je nosilo ekipu tog popodneva, večeri i noći. U goste nam je stigao i moj kolega Vlada sa ''svetom kravom''... Sofra, jedan od ''mladih lavova'', spira blato i prašinu valjevskih planina u Drini. Živeli, forume! Vreme se menja, gledano na oblake koji se navlače nad Drinu. Al' temperatura je idealna. Mislim da celog ovog dana nije prešla prijatnih 25*C. Od kiše ništa, naravno. Ovi oblaci su samo pomogli da fotografije sa Drine budu još zanimljivije.

Stižemo u Vrhpolje, na Drini. Parkiramo atove na terasama niza kuća koje izlaze na Drinu. Dočekuje nas ekipa koja ordinira na Drini, zaduženi za spremanje hrane, pivo, muziku, smeštaj... Momentalno se pristupilo opuštanju. Da se ne gubi vreme... Imali smo čak i ''našu'' točilicu i dva bureta piva na raspolaganju... Živeli! Ovaj gulaš je bio vrhunski, ko je stigao da ga proba, može da priča...

Usput pokušavam da zabeležim par kadrova... Sačekujemo se u Donjoj Trešnjici, i nakon par kilometara izlazimo na Drinsku magistralu. Skrećemo desno prema Ljuboviji i Vrhpolju, koje nam je i krajnje odredište ovog dana.

Poslednji pogled na kanjon Trešnjice... ...još jedna fotka... ...i kreće spust na Drinu. Jedan od dužih spustova koje sam u mom enduraškom bitisanju izvezao. Nažalost, nisam obratio pažnju na kilometražu, ali u pitanju su desetine minuta konstantnog spusta po makadamu sa puno divljeg kamena, oštrim okukama i nepreglednim krivinama.

Novoprobijenim putem izvlačimo se iz prelepog kanjona i ostavljamo Trešnjicu, stanište beloglavog supa, iza sebe. Put je kao iz bukvara enduro vožnje. Odavde, misli me vuku ka Drini. Ekipa se ovde sačekuje i ponovo okuplja u kompaktnu grupu.

Ovaj predeo je rudnik detalja. Neku drugu priliku ću posvetiti samo kanjonu Trešnjice i njegovoj bližoj okolini. Dovoljno je reći da je ova voda stanište i rečnih rakova... Znači, besprekorno čista.

Jedini put kojim je moguće proći kroz kanjon Trešnjice. Evo nas na mostu, odakle šaljemo novi pozdrav forumu! Pokušavam da napravim par fotki sa mosta na Trešnjici, svestan da ću mnogo toga propustiti. Kažem sebi da ću sledeći put biti detaljniji, da nema smisla da me grupa čeka, da ću... Ne mogu da odolim, silazim s mosta i lagano nestajem uzvodno... Sve se nadam da niko nije skontao. Da napravim par fotki i zadovoljim neke svoje porive... Aha, niko nije primetio...

Dok se lagano spuštamo u kanjon, posmatram okolinu i divim se ljudima koji su odlučili da ovde žive. Pokušavam da ovaj idilični kadar smestim u jesen ili duboku zimu, zavejane u snežne smetove. Meni nedokučivo, znam da ljudi koji žive u ovakvim (divnim) krajevima funkcionišu na drugačijim frekvencijama. Teško shvatljivo, za ljude sa kaldrme, a sigurno je tako, i obrnuto... Mnogo dinamita je potrošeno da bi se napravio ovaj put. Tragovi eksplozija su u stenama, na svakih par metara, skroz do silaska na reku Trešnjicu. Ne uživam u tome da me neko fotografiše, al' ova fotografija mi se učinila ''mojom''...

Ovim brdom smo došli sa Torničke bobije. I počinje spust u kanjon Trešnjice. Brdo u srednjem planu fotografije je bio moj kraj puta opisan u ''GoSPodAriMA TreŠNjicE''

Neki Italijani, šta li..? Pali,gasi, lomi, puca, krši...teraj Nikola sa spravetinom što kida lance, cepa gume... Livadski radovi, gde god ne mora džadom...

Lanci su obeležili ovu turu. Opet posao za Ćipuru: Pandža sa Dominatorom ostaje bez istog. Dok čekamo deo ekipe da se spusti sa vrha Bobije, Neša Knjaz i ja pravimo par fotki. Jablanik (1274mnv) Me,myself and I... Jugend armada... Pokret, teraj...

Drago mi je što smo ovo druženje i vožnju iskoristili za upoznavanje ovih naših vrleti. Naši gosti iz Šapca, Sremske Mitrovice, etc...,prvi put su ovde i oduševljeni su Bobijom. Mada, i neki od valjevaca su ovde prvi put...

Pogled sa Dražinog vidikovca. Mnogo puta sam sa ovog mesta pravio fotografije, i uvek i iznova želim novu. Jedan od lepših vidikovaca zapadne Srbije(moje skromno mišljenje), poput vidikovca sa Vujića puta, koji gleda na Drinu, Taru, Bosnu... Enduraška pravila: Ne jede se: žuti sneg i tople jagodice... Aca Vitez kaže:''Ladne bre...''

Ova fotografija je veliki pozdrav svim forumašima koji kroz ovo pisanije budu vozili sa nama. Pozdrav, dragi moji! Pred uspon na Torničku bobiju.

U kafani na Pašnoj ravni vodimo borbu sa glađu i žeđu. I konačno smo kompletni. Pristiže nas NikolaŠa i majstor Ćipura. Jedna od boljih ideja koje sam čuo od kada sam na motoru: Puknuti lanac se, u nedostatku članaka, spaja tako što se sa prvog susednog motora (tačnije lanca..) skine jedan članak i nastavi puknuti lanac. Za prvu pomoć, do servisa... Novo okupljanje je kod ''Kruške'' u Gornjim Košljama.

Pre izlaska na Debelo brdo... ...postoji livada koju ekipa zove ''naša''. Po navici se vozi preko blagih brežuljaka, a ne putem. Fotografisanje obavezno! Veliki Povlen1271mnv

Bajcovanje, al' tek prva ruka... Pogled prema Debelom brdu. Po tvrdoj, kamenoj džadi, vozimo gde nas pogled vodi...

'Ajmo... Aca mi daje signal da počinje ... ...operaciju bajcovanja motora.

Gosti iz ravnice... ... i ovi naši, domaći. Problematika ista za sve... I konačno na vr' brda! Al' tu nije kraj povlenskom blatu!

Redom, jedan po jedan, prolazimo živo blato. Zanimljivija tura ,po mnogo ''lepšem'' vremenu, a na istom mestu, je opisana u ''Kišnim ljudima''

Aca je zaronio na Mravinjcima, a izranja ispod Povlena!