Verujem da sam uspeo bar deo doživljene lepote sa ove naše vožnje da Vam prenesem i da će neko među Vama poželeti da proveze ljubimca ovim krajevima... Tara se ne da opisati, čovek bi za taj opis morao da bude jako rečit, i rezultat bi opet bio neizvestan. Zato, svako ko može i ima priliku, u sedlo, bar na jedan dan... Veliki pozdrav i puno bezbednih kilometara! Libero

Put od Bajine Bašte do Valjeva, preko Debelog brda neću opisivati, već Vam je dobro poznat. Ekipa se spustila po mraku u Valjevo. Srećni, veseli i zadovoljni... Italijan je danas bio poslušan. Mada je usput malo pomučio Dejana, zbog (ne)udobnosti, šta li... Sve u svemu Kratki dogovor pre rastanka, i svako na svoju stranu...

Pumpa na pravcu u Kremnima. Stajemo, tankujemo i sabiramo utiske sa deonice od Drvengrada do Kremne, gde se vozilo onoliko kol'ko su mašine, gume, a i mi mogli. Znači... Nešto od detalja ću Vam i prećutati... Hebi ga, to je već kategorija ''začina'' ove grupe i na to smo ljubomorni. Ne zamerite... Iz Kremni ''istrčavamo'' ponovo na Taru i Kaluđerske bare, kroz one divne krivine i fantastični asfalt koji mami na zavrtanje gasa. Uživanje... Ne znam ko je ovaj i otkud ovde... Mada, meščini viđo sam čoeka... Spust sa Kaluđerskih bara u Bajinu Baštu

Odličnim asfaltom, kroz mnoštvo krivina i serpentina, spuštamo se prema Drvengradu. Put je relativno skoro urađen, dobrog kvaliteta asfalta ali loše preglednosti. Preporuka je da se držite desne strane, koristite putna ogledala koja su postavljena na više mesta, na oštrim krivinama,i koja bitno podižu preglednost ovako uskog puta... Prvi pogled na Drvengrad... ...i evo nas kod Kuste na kapiji! S leva na desno: Milan (Free), Neša Knjaz, Dejan Dobri (Dejan77), Aca Vitez, moja malenkost Čuči: kontraš Vlajko Kratko se zadržavamo, pravimo par fotki za uspomenu i dugo sećanje ( ) i tutanj!... Ovo je najdalja tačka današnje vožnje, i procenjujemo da bi bilo najpametnije da odmah krenemo u drugu polovinu kruga.

Usput nailazimo i na mnoštvo kuća, vikendica i raznih objekata za odmor, pored samog puta. Ovakva arhitektura, svojstvena Tari planini i ovim visinama prija mome oku... Drvo = toplo Uskoro prelazimo prevoj sa koga se vidi dolina Mokre gore... Svi uživamo u fantastičnom makadamu i bajkovitim slikama okoline, koje se nižu kao na traci, čineći krstarenje Tarom još bogatijim... Hebi ga, evo i asfalta...

I onda nailazimo na vidik koji zavređuje da se ugasi mašina i siđe sa motora... Zaovinsko jezero... ...ali iz malo drugačije perspektive na koju smo navikli, kada dođemo na branu samog jezera. Pogled koji radi kao najbolji punjač... Fantastično!

Evo kako zamišljam vožnju za uživanje kroz planinu... Fantastični predeli Tare, ne znam gde bih pre gledao oko sebe... Al' najmanje na džadu, to je sigurno...

On je jedan mladi čovek, odveden na stranputicu... I kako se ovo zove? Evo, recite Vi, ja ću da ćutim...? Uspešno zadovoljeni osnovni instinkt, daje nam za pravo da razmišljamo i o nečemu drugome. Npr, o vožnji... Nakon kraćeg prevrtanja po livadi, a u fazi početka varenja, shvatismo da je vreme za pokret. Zagasismo vatru na specifičan način ( ), zajahasmo atove i goveda ... Pravac - Drvengrad

Ergela odmara dok... ...ja poziram sam sebi... ... i čekam da se pojavi prvi pečeni višak kome ću moći da priđem a da prethodno ne budem proboden viljuškom od, od, od... ovog... kako da ga nazovem?... Kerber? Ma, ovaj što stoji... Fini dečko, majke mi...

Kusturicin ''Život je čudo''... Moja prva asocijacija na predele oko nas! Samo mi još fali Nataša Šolak (jedna od najlepših dama srpske kinematografije) Slavko Štimac mi ne bi nedostajao, ali bih mu oprostio ako bi se i on pojavio po službenoj dužnosti... Kao što rekosmo: Nataša, welcome!

Dugo očekivani... ...ritual... ...hranjenja čopora... ...upravo počinje!

Kad nekoga 'oće dim, on ili trpi, ili trpi, ili... trpiii! ...pa beži, jer dolazimo u iskušenje da ga posolimo i okačimo međ' šunke!

Meze pre glavnog jela... Naravno da svi pomažu da vatra krene. Kad je vatra tu, prorade i pojedini nagoni, valjda. Dođe nam ko sedativ. Počnu ljudi da se opuštaju. Valjda ognjište znači da si kod kuće, šta li..?

Uh...dobro je, maši me...! Posle, možda i minut, stiže i ekipa. I konačno, počinje pauza, al' prava. Dovoljno vremena da se raskomotimo i bez opreme opustimo u predivnom okruženju. Počinju pripreme za dopunu telesnih energenata...

Polako napuštamo Taru planinu, a prilazimo Mokroj gori... Gaučo Milan tera goveče za sve pare. Veli da je u momentu video trocifrenu brzinu na cajgeru! ... Priznajem da sam u ovim momentima preispitivao svoje postupanje... Šta ja to radim, nisam normalan... Uh, ne daj Bože, al' ako ispravi, kucaćemo Nemanji Kusturici na kapiju, zajedno sa govečetom...

Nakon par kilometara, sa leve strane nailazimo na odvajanje za Mokru goru. Dobro obeleženo, i bar na samom početku, makadam ''A'' klase. Izmišljeno! Bez zadrške, odlazimo ka Sekulićima i Zborištu. Verujem da će svaki zaljubljenik u enduro i planinu, barem pokušati da sebi priušti vožnju kroz ove nestvarne predele. Što se mene i ekipe tiče ovi predeli idu u bukvar enduro vožnje u Srbiji...

Evo nas na Mitrovcu! Samo pentranje iznad jezera u Perućcu je klasika u moto svetu Srbije i neću mnogo o tome. Ko nije vozio do Mitrovca, sedi, jedan! Jer ne zna šta nije video a ni i vozio, tako da... U sedla! Od Mitrovca nastavljamo putem prema Zaovinama i jezerima...

Počinjemo penjanje na Mitrovac, inače... ...jedna od omiljenih mi džada! Negde na pola planine stajemo da uživamo u pogledu i... ...da neki među nama dođu sebi! Joga, ovo,ono? Ma jok... Aksiom, davno rečen, višestruko potvrđen: ''Žena mož' da bude sa sela, al' motor, mora iz Japana''

Krećemo dalje, uzvodno do Bajine Bašte, gde pravimo pauzu da se snabdemo hranom i pićem. Tela traže svoje, nije šala... U najavi je omiljena nam priredba u prirodi... Bez zadržavanja prolazimo Perućac i reku Vrelo (poznata i kao reka Godina, 365m)

Sumiramo utiske i uživamo u nestvarnoj, smaragdno zelenoj boji Drine. Ne znam da li ćete mi verovati, na istom ovom mestu sam pre par godina fotografisao porodicu koja je uterala Golfa II u Drinu na pranje. Moja mala glava ne može to da shvati...

Okletac. Silazimo na Drinu i pravimo pauzu...

Pogled na veličanstvenu Drinu, negde iznad Okletca...

Svaka gora ima svoga bajkera. Ovde smo naleteli na ljudinu na Tomosu, koji je nakon kratke priče sa nama, svoj motorin uhvatio za upravljač i okrenuo u mestu, kao što bih ja okrenuo dečiju biciklu. Bez ikakvog napora... Moram da pohvalim Vlajka, za celodnevnu sigurnu vožnju... I prvi pogled na Drinu

Dajemo prašini šansu da se slegne, dok uživamo u pogledu sa grebena... Blago ošašavljen prašinom, gaučo Vlada počinje da ispušta zvuke, kojekakve onomatopeje (da ne kažem muče) pod kacigom, saučestvujući u patnjama omiljene mu kravice. Gaučo Milan ga teši, dok ispada iz šume. Čudo jedno kako su goniči puni međusobnog saosećanja i obzira... (hebi ga,morao sam... )

Šta ovaj moj fotoaparat izdrži, ma čudo jedno... Na momente, prašina je tolika, da ne vidim nikoga ispred sebe, pa onda naslutim konture, pa opet... Al' nebitno, ovo volim i uživam za sve novce... Kao što rekosmo jednom prilikom: ''Ošini po prašini..!''