Ispod Srednjeg Povlena (1301 mnv), spuštamo se do poznatih Povlenskih stena, utopljenih u, bojama zapaljenu bukovu šumu, na ivici jednog od najlepših vidikovaca okrenutih prema Valjevu, zapadnoj i centralnoj Srbiji... Uživajte, ja (mi) stvarno jesam (smo)...

Peđa...

Idemo na Srednji Povlen. Trudim se da Vam svoje uzbuđenje i komentare prenesem fotografijom,i ako bar malo uspevam u tome, ja sam jako zadovoljan...

...mislim da sam, gledano sa strane, izgledao kao ovaj smajli. ...a još nismo ni omirisali Povlen!

Vid'o sam srndaća...! NJ.V. Povlen (na fotografiji Veliki Povlen 1271 mnv) Odavde počinje najlepši deo dana i POvLEn cOloR ThERaPy 'Ajmo...

Vozimo do... ...Kruške, pa levo... ...prema Pašnoj ravni, i... ...komplet lepinji. Osmeh se vrće na lice, krizirali smo k'o uobročene bebe...

Kako volim ovaj spust... Puno lišća, puno iznenađenja...

Spust sa Jablanika, idemo prema Krušci i Pašnoj ravni... Glad, glad, glad...

Svi na broju... ...izlazimo na vrh Jablanika. Odmor... Jablanik, 1274 mnv

Fotografija uspeva da dočara samo deo konfiguracije terena kojim smo prošli. Verujte na reč, na momente jako komplikovana vožnja, za vozače sa kraćim ekstremitetima, kod (neminovnog) zaustavljanja, pa... Najteže deonice, nisam fotografisao, jer nije bilo mesta opuštanju...

Krećemo... Dobri ide prvi... Malo su se palile gume, veliki je uspon, sa puno lišća i divljeg kamena.

Predeo oko izvora Stabulja... ... i u pozadini uspon na Jablanik.

Evo konačno i jedne zajedničke fotografije... Napuštamo dom na Medvedniku, i planinskom džadom, preko Medvednika vozimo prema Jablaniku... ...bOJe...

Kratka pauza i priprema za najteži deo dana. Penjemo se na Jablanik od izvora Stabulja, kroz šumu. Ko je bio tamo zna o čemu pričam.

Dejan Dobri... Prelaz preko Medvednika nisam beležio. Taj šumski put skoro uvek zgazimo u dahu, u visokom ritmu i sa kezom oko glave... Evo nas ispred doma na Medvedniku. Peđa...

Aca Vitez je konačno ostavio Sokoćalo (sa velikim S) iza sebe... Najbolji update sezone, ubedljivo.E sad, ostaje otvoreno pitanje, kako će ekipa rešavati pikove koji se pojave s vremena na vreme, kao posledica dugo suzbijanog neizdrža... Do sad smo ga prskali 'ladnom vodom, videćemo... vidi sl. gore: SPRAVA vidi sl. dole: ...........( ) SPRAVETINA i moj brat Mićko...

Ostavljamo Miloša i njegovo stado... Verujem da će se brzo vratiti na ler gas i nastaviti na svojoj frekvenciji... Razvijeni u strelce, iz dva pravca napuštamo Tisovik... ...i spuštamo se do lovačke čeke u Drenajiću. Sa ovog raskršća se može otići na četiri strane. Prema Medvedniku i domu na istoj planini, prema selu Drenajić i Stavama, Pričeviću i Valjevu i prema dolini Ljuboviđe i voziti nizvodno, niz tok reke skroz do ulivanja u Drinu u samoj Ljuboviji. I naravno prema, Tisoviku, Ranjenici i Proslopu. Na fotografiji se, u zadnjem planu, u izmaglici vide obrisi Torničke bobije. Levo na fotografiji se vidi Medvednik, platno Medvednika i Vojinova stena. Ravno ispred nas je dolina sa rekom Zavojšnicom, koja se u Zelenom viru uliva u Ljuboviđu.

Dobri se priključio na punjač, Neša nežno proverava stanje... Nogom, naravno.. Pastir Miloš, iz sela Drenajić, daje nam instrukcije, na svoj, prostodušan i dobrodušan način. Volim tu crtu našeg naroda sa sela... Ako se meštaninu na koga naiđeš obratiš na pravi način, u stanju su da sebe dovedu u stanje zbunjenosti i blokade, tražeći reči u pokušaju da ti objasne šta si već pitao... Često mi bude žao što im pitanjem remetim mir, pa se maksimalno uključim u priču i olakšam čoveku... Air overdose...

Iza Neše, u magli, nazire se dolina Ljuboviđe i početak Sokolskih planina. Zimzeleni četinari i ''zapaljeni'' listopadi, dobre komšije, dele ove blage padine.

Velika, bučna grupa u pokretu remeti niske frekvencije ljudi i životinja u ovim predelima. Uvek se trudimo da budemo dobri gosti, neko koga će planina, ljudi i životinje poželeti da vide još nekom prilikom. Ili barem da nas ne osete... Preko grebena Tisovika... Vrh Ranjenica ostaje iza nas...

Željni prirode i dobrog pogleda, zastajkujemo... Zadovoljni... ...nastavljamo uz Ranjenicu. I naravno, ne žurimo preterano. Škripao je makadam pod mojom spravom. Ma, ispričasmo se, k'o pravi...

'Leb nasušni zarađujem u jednoj svetskoj kompaniji... Ne, ne žalim se.. I lepo i ružno, uvek je u rukavicama... Belim... rukavicama. I to mi se sviđa. Mislim na rukavice... Al' kad ih vidim, ne znam da li su hirurške ili one obične, za zamenu ulja i filtera... I osećam to svakodnevno, bez pardona i iznimke... Nema oprosta, a vremena mi manjka... Vremena... Welcome my son, welcome to the machine... Ne uspevam da se viđam sa drugarima kol'ko bih hteo (hteli) i borim se s tim k'o neko razumno čeljade... Okrećemo to na zezanje, ovako ili onako, prijalo ili ne... Uvek je zezanje... Pogledani s neba, tog vikenda se skupismo, uobičajeno... HHmmm!.. Pa, jeste uobičajeno, jer su kasnili oni koji uvek kasne. Al' nije uobičajeno, jer se ova ekipa (uključujući i prinove) sastala u kompletu posle skoro dva meseca... Više (i previše) puta smo o tome pričali i da ne gubimo vreme, koje je, btw, po ''narudžbini'', nakon okupljanja, izvukosmo se iz grada, srećni zbog uspešno okupljene ekipe. Ideja je da se dovučemo do Proslopa, prevoja visokog 622mnv, najzapadnije tačke valjevskih planina. Tu ćemo napustiti asfalt, skrenuti levo,''prema kući'' i voziti vencem ''naših'' planina dok bude videla. Ili dok ne popadamo od umora... Evo nas na Proslopu, kafuziramo... Asfalt, k'o asfalt... A, i ovaj jedini nikotinski ovisnik se dopunjava... Zabadamo se u Ranjenicu, bez milosti... Samo diši duboko... i magija počinje...

Moram sa Vama ovo da podelim... Nakon dva i po meseca, Freddy je juče progovorio. Kako se to zove?

Jesenji, šareni pozdrav iz kanjona Trešnjice...