Alian jeste taze vozač..
Kolegu Žarića kad čitam.. kao da slušam mog popa
imam onaj osećaj kao kad sam bio u poseti manastiru..
Ništa loše, samo toliku količinu dobroljublja ne videh odavno u ničijim postovima..
Bez Mikule bi bilo mnogo dosadnije.. al ono što htedoh reći je:
od svih teorija vožnje, bilo ofanzivne ili defanzivne.. znači od afričkih penzionera pa do R munja..
Misli li neko na svoju karmu i dušu?
Da ne ulazim mnogo u tematiku.. pogibija Marka i Marije mi je mnogo odzvanjala po glavi.. Zašto?
Zašto su nestali sa lica Zemlje?
Da je neko birao od 100 poređanih ljudi naj-naj par.. njih dvoje bi to bili.. u svim segmentima..Primera sličnih milion.. svaki dan ode po neko..
Da kažemo da je Marko bio vozač sa manje km pod točkovima..Bili mu pomogao kurs bezbedne vožnje da se izvuče iz situacije? možda..a možda i ne, jer imamo vozače koji ginu sa 20-30 i više godina vozačkog iskustva..
Svakako da je kurs jedna sjajna stvar, samo objašnjenje i odgovore na moja pitanja zašto se to dešava našao sam kasnije u nekim mudrim pisanijama..
ovim:
Iako judeo-hrišćanstvo uči da ne postoji reinkarnacija, prema crkvenim dogmatičarima, i nekim svetim ocima rane hrišćanske crkve, duša nastavlja da uči i nakon smrti tela. Nema nikakvog razloga zašto ne bi nastavila da uči u novom životu i na ovom svetu, ne samo na "onom". Nema apsolutno ničeg negativnog u pogledu reinkarnacije, to je pozitivan, logičan i prirodan pogled na život i razvoj svesti kroz iskustvo uzročnosti i svrhovitosti.
Onaj ko ne veruje u reinkarnaciju, ne veruje ni u dušu, jer, po njegovoj logici duša nije postojala pre rođenja, i ne može postojati ni posle smrti tela. To je materijalistički stav. U smrtnom telu ne može nastati besmrtna duša. Ako je duša postojala pre rođenja postojaće i nakon umiranja tela, i to se zove inkarnacija. I ne postoji nijedan logičan ni duhovan razlog zašto se inkarnacija ne bi ponavljala, kao reinkarnacija. Uostalom, očigledno je da jedan život nije dovoljan da duša stekne božansku zrelost, mnogi ljudi žive monotonim i skromnim životima, a mnogi i umiru mladi. Priroda i sadržajnost života i iskustava svakoga od nas pokazuju da njegova uzročnost ne može biti ograničena samo na ovaj jedan život. Složenost i svrsishodnost biološkog života suviše su veliki da bi služili samo jednom životu sačinjenom od prehrane, spavanja, rada i umiranja. Sve ukazuje na širi kontekst, na višu perspektivu u kojoj je ljudski život u fizičkom telu samo jedna epizoda i deo.
Ako bi neki đavo hteo da zarobi ljudsku svest, onda bi upravo uveo takvo verovanje: da ne postoji reinkarnacija. Time bi svest duše zatvorio u samo jedan život bez perspektive, i tako joj razvio strah i mentalitet roba.
Nažalost, na takvom mentalitetu se zasnivaju sve judeo-hrišćanske institucije.
Crkva je zabranila verovanje u reinkarnaciju zato što je to povezano sa principom karme, vernici bi tada odgovornost za svoje spasenje tražili u sebi i svojim postupcima i tako bi se izgubio neprikosnoveni autoritet crkve, a taj autoritet crkva sama sebi daje tvrdeći da je spasenje moguće samo kroz njenu institucionalizovanu dogmu. Time bi se takođe srušila i temeljna dogma crkve da su ljudi iskonski grešni, samo zato što su ljudi, a ne zato što su nešto loše učinili. Dogma o iskonskom grehu celog čovečanstva je zapravo program za kontrolu uma putem usađivanja krivice, straha i mentaliteta roba.
Učitelji izvornog, ranog (pre crkvenog) hrišćanstva su poučavali da je rođenje u fizičkom svetu silazak duha u materiju, a da je smrt u fizičkom telu rođenje u duhovnom svetu - proces ponovnog rađanja (Jevandelje po Jovanu, 3:3,5), povratak čoveka u izvorno stanje - 'status quo pre fizičk
Duše, zapravo, imaju jedan život, ali taj se život sastoji iz mnogo inkarnacija, isto kao što se zemaljski život sastoji iz mnogih dana i noći, spavanja i buđenja. Naš ovozemaljski život je mikrokosmičko oličenje mnogo većeg života duše.
Duša se čovekova ne inkarnira cela i toliko je velika da sve što doživi inkarnirani deo, najveće stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali košmar koji ne može da ošteti dušu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge duše i ne planiraju da ostanu dugo u životu, već samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare neko iskustvo. To je za dušu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se nešto strašno dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znači nam ništa jer znamo da je to bio samo san. Još je u Bhagavad Giti rečeno da se duša niti rađa niti umire, da niko ne ubija niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, duša ima proces rasta i sazrevanja koji se uspešno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podršci životu.
To vam htedoh reći dok teoretišete o krivinama.. to ne piše ni u jednom udžbeniku o vožnji.. podstakao me pp starijeg člana, inače ne bih ovo stavljao u temu..
Sada drugačije gledam na smrt i na sve ono što se dešava oko nas..
Budite bolji ljudi, to će vam možda nekad trebati ako ne u ovom, a ono u sledećem životu
Svako Dobro
