Nestalo mi plusića... pa u znak podrške i zahvale, evo stavljam...

Zabojsko jezero... divota. Sada mi je žao. Ja sam krenuo prema njemu negde u blizini Dobrilovine. Pošto sam bio pretovaren, neko vreme sam pokušavao da se ipak popnem ali sam negde pred kraj odustao. Sledeći put neću odustati!

fotografije za 10+

Off topic, znam... ali ipak, Mile, samo za Maroko ne treba ti GS, moj (ludi) prijatelj obišao ga je na LT-u . (https://motosvet.com/tabla/topic/41291-maroko-2017-kmet2mac-edition/?page=1)

Svaka čast na hrabrosti... ovako na sredini ulice raskopati motor... pa logistika slaganja sastavnih delova, šarafa... Koliko ti je vremena trebalo?

Neko vreme bila je dvoumica zbog nepreciznog zakona i dva glupa inspektora na terenu... https://dnevne-novice.com/domov-2/8-slovenija/1653-butalske-zgodbe-iz-triglavskega-narodnega-parka Nego, tandem Due & Vroc-Kapo vrhunski je... šteta što Gross nije dalje...

Što se kulinarike tiče, ništa ekstra, evo ponavljam nekoliko ilustracija: U Dublinu ušao sam u bajkerski Thunder Road cafe i porućio T-bone. Bio je odličan, ponovio sam sledeći dan. Ono što mi je bilo interesantno, je lampica na stolu. Ona svetli belo, ako hoćeš da navrati konobar, okreneš lampicu i ona svetli crveno. Znaći nema mahanja, vikanja i tome slično...

Rezime rezimea: Irska je lepa, planirajte ići tamo. Računajte na kišu, pogotovo na zapadu i severu, svaki sunčan dan biće nagrada.

Najkraća relacija bila je vožnja Dublinom. Nisam se prepustio nijednom Hop In Round Tour, nego sam iz prikupljenih prospekata izabrao interesantne lokacije po mom izboru i otišao tamo motorom. Najduža relacija u Irskoj bila je 430 kilometara, od gradiča Mallaranny na zapadnoj obali do gradiča Portstewart, Severna Irska. Najduža relacija na celom putovanju bio je povratak kući. Nakon neprespavane noći u neudobnoj trajketnoj fotelji na relaciji Rosslare – Cherburg Octeville u Francuskoj, oko podne krenuo sam jugo-istočno. »Pa da vidimo, dokle ću stići« rekao sam sebi i odvrnuo gas. Ako ne uzmem u obzir pet stajanja na benzinskim pumpama, nisam odmarao i posle 16 sati i 1650 kilometara stigao sam kući oko četiri ujutro. Otvorio sam garažna vrata i jedno hladno pivo. Prijalo je bezkonačno...

Najluđa lokacija bila je napuštena farma, nju je nekoliko amera pretvorilo u garažu za čuvanje motora (prvenstveno) američkih bajkera, za rentiranje i popravku. Nalazi se na jugo-istočnom delu Irske, naziva se Moto Feirme. Tu je i kamp gde sam planirao noćiti (na bazi lepo uređenog internet sajta), ali sam odustao zbog totalnog haosa. Na netu sve izgleda OK, u stvarnosti je suprotno. Za te sanjače saznao sam na forumu ADV Rider. Oni su simpatični i žive u nekom ludo otkaćenom bajkerskom fazonu.

Nekoliko puta noćio sam u kampu, da smanjim troškove i budim uspomene na ranu »goransku« mladost. Kampovi svi su bili uređeni, ponegde golf trava, bazeni, igrališta za decu, toalete čiste ali po konstrukciji podsečaju na vreme služenja vojske u JNA. U dva kampa naišao sam čak na podelu wc-a na »engleski tip« i tip »Ćućavac«. Cene bile su od 15-25€. Ipak ispostavio bi jedan kamp: Beara Camping. Cela jasa bila je moja, uveće posetile su me srne, uživao sam u tišini i samoći. Uz self made većeru i bocu Bordoja na vedrom nebu promatrao sam perzeide Bukiranje... Francuzi sa engleskim nisu baš...

U Irskoj ima mnogo mostova. Osim na autoputu gde su oni moderni, viseči, građeni od betona i čelika, na svim ostalim putevima mostovi su stari građeni od kamena. Posto su po pravilu uski, saobračaj teće po pravilu »yield« što zanči da se vozači »dogovaraju« gestama koji će prvi proči most. »Dogovaranje« se ponekad pretvori u zastoj jer svako hoće, da prvi krene »onaj drugi«… U Dublinu je posebno poznat Ha'penny most: https://en.wikipedia.org/wiki/Ha'penny_Bridge

Irci su veoma ljubazni, za razliku, recimo od Engleza (vidi putopis po Škotskoj). Irci su otvoreni, pričali su samnom kao da se znamo odavno. Standardni razgovor bio je odakle (daleko) dolazim, da sam stvarno lud/hrabar… u glavnom čuli su za Sloveniju, znam, da su neki folirali… ali opet sve je bilo simpatično. Ispred malog marketa ogovorila me je starija gospođa, opet je krenula priča odakle dolazim. Kada je čula za Sloveniju, povezala je sa Melanijom Trump. Ja sam joj rekao, da se u Sloveniji baš ne ponosimo njezinim suprugom. Tek se onda razpričala koja je to budala (Trump) i kako mora da je Melanijin život »nightmare«. Slažem se… Što se tiče bezbednosti, na celom putovanju, najbolje osečao sam se u Irskoj. U Italiji i Francuskoj verno sam čuvao tank torbu sa dokumentima, ključevima, parama bilo kada sam stao na benziskoj pumpi. U Irskoj bio sam potpuno opušten, nikada nije se desilo ništa štetno. Vožnja levom stranom nije mi predstavljala problem. Bilo je to moje treće »levačenje«. Svako jutro rekao sam sebi »vozi levo« sve ostalo išlo je samo od sebe. Ipak saobračaj te »povuće«. Loših puteva u Irskoj nema. Postoje dobri i oni manje dobri. Putevi označeni su brojevima, jedan broj znaći autoput sa četiri trake, dva broja nose regionalni putevi, oni su također veoma dobri, često sa dve trake za jedan pravac. Putevi označeni sa tri i četiri broja su lokalni i opet kvalitetni. Na pojedinim delovima mogu biti nešto lošiji, sa klizavom površinom, ali se obnavljaju pa su česti zastoji. Dosta kilometara prešao sam po putevima označenim sa četiri i više brojeva. To su uski asfaltni putevi, za širinu kola, po sredini često je trava koja se u vlagi pretvara u klizalište. Oznake na putevima vrlo su nezgodne. Sredinska linija, strelice, pešački prelazi, sve je označeno debelim slojem plastične boje. Verovatno su te oznake trajne ali po (svakodnevnom) kišnom vremenu, one predstavljaju klizalište … Prečenje tih oznaka otežavaju i tako zvane »mačije oči«, one su ugrađene u sredinsku liniju. Baš neprijatan osećaj prilikom preticanja Brzina vožnje, pogotovo na regionalnim putevima, ograničena je relativno visoko, 100 km/h, često i na putevima označenim sa tri broja. Kod nas bi ograničenje bilo između 60 i 80 km/h. Irski vozači nisu nešto ekstra. Ne brine dosta o motociklistima. Za razliku od Francuza koji su me prijatno iznenadili sa velikom tolerancijom, kod Iraca to nisam doživeo. Malo ko se makne na kraj puta da bi olakšao prolaz motora, čak mi se učinilo da kada sam krenuo u preticanje, dodali su gas. To je moje iskustvo, možda sam sreo nereprezentativan uzorak vozača Motociklista – turista sreo sam malo, možda nekih stotinjak na celom putovanju Irskom. Najviše Taljana, nešto Francuza, Nemaca, malo Engleza.

Muzej irske rock muzike je nešto posebno. Za razliku od tvrđava, katedrala, čuvenih univerziteta koji nose u sebi istoriju… ja sam u muzeju doživljavao moju mladost. Sva imena poznata su mi bila a ipak bio sam iznenađen koliko muzičara bili su / jesu Irci/Irke. Profi posetioci dive se izloženim gitarama, svaka ima svoju istoriju. Tu su čuveni »Maršali« svih dimenzija, izložen je najveći mikser sto u Evropi. Muzej je zapravo smešten u studio i popratne akustičke dvorane koje se i danas koriste za vežbe, koncerte...

Pogledao sam čuvenu katedralu St. Patrick.

Muzej Jameson je manji od Guiness-a, smešten je na lokaciji stare destilerije u Dublinu. Proizvodnja je u sedamdesetim godinama bila prebaćena U Midelton. U muzeju može se videti postupak izrade viskija, razgledanje završava degustacijom i komparacijom sa Walkerom in Danielsom. Every bottle of whiskey has the Jameson family motto "Sine Metu" on it. The phrase means "Without Fear", and has served as inspiration for Jameson's heroic actions in Jameson's TV campaign, which includes "The Lost Barrel", "The Great Fire", "Hurricane", and "The Hawk of Achill." Bačve vagane su više puta tokom sazrevanja viskija. Iako su bačve bile tesno zaćepljene, kroz drvo viski je polako isparavao. Na taj deo, zvani "Angels share", nije se plaćao porez prilikom prodaje. Slainte na irskom znaći živeli / u zdravlje...

Muzej Guines smešetn je u staroj proizvodnoj hali i detaljno prikazuje kako se pravi čuveno pivo. U »akademiji« može se naučiti kako se pravilno toči pivo i kao dokaz stećenog znanja dobije se »diploma«. Razgledanje završava na petom spratu u takozvanom »gravity« baru sa pogledom 360 stepeni na Dublin.

Čuveni kruzer Titanic bio je sagrađen u Belfastu 1911 godine. Muzej Titanic smešten je na mestu gde je brod bio izgrađen. Fotografisanje u muzeju je zabranjeno, ipak sam uspeo da okinem nekoliko slika. Više na: https://titanicbelfast.com Stubovi oznaćavaju rampu sa koje je Titanic bio pušten u more. Po običaju motor parkiram što bliže moguće...

U Irskoj ima ogromno interesantnih mesta da se vidi. Ja sam u glavnom izostavio istorijske spomenike, tvrđave, biblioteke… uživao sam u pokrajini, vožnji, razgovorima sa Ircima… Ipak obišao sam četiri muzeja: U Belfastu muzej Titanic U Dublinu Guiness, Jameson i muzej irskog rocka U sve muzeje ulazio sam po najnižoj ceni. Penzionerski status nosi bar neke koristi…

Najbolji provod je u Dublinu u predelu Temple. Tamo su pubovi poređani jedan do drugog, maltene u svakom živa muzika svira ceo dan, tradicijonalnu irsku, preko folk i blues muzike do hard rocka. Svi pubovi su puni dobrovoljnih posetioca, svi pričaju sa svima, vesele se… Tamo sam u jednom danu video čak pet djevojaćkih veće. Ko bi mislio da su Irke tako temperamentne…

Slažem se, bez zaštite rizik se povećava. Ali... voziti pod punom opremom u vrućini, povećava rizik dekoncentracije i sve što iz toga proizlazi. Treba birati i odabrati koji rizik je prihvatljiv. Ja više volim da se vozim komotno i nešto opreznije nego da se znojim i "padam u nesvest" od vrućine. Desi se ponekad, da mi kroz otvoreni vizir uleti pčela ili osa, primim "injekciju" u lice, ali srećom, nisam alergičan pa mi bol prođe za pola sata. A, evo jedan podatak za vožnju u Francuskoj: celu Francusku sam prošao u šorcu, majici i bez rukavica. Kada me je francuski prijatelj Bruno video, kako vozim, objasnio mi je, da su u Francuskoj obavezna oprema motociklista kaciga i rukavice. Ništa drugo... Tada mi je postalo jasno šta je hteo policajac u Audierne pokazivajući mi "nešto oko mojih ruku". Ja sam se pravio Toša i vozio dalje...

· Najlepše vreme pratilo me jedan dan u Severnoj Irskoj. Vozio sem uz severnu obalu, pogledao Giant's Causeway, obišao pretežni deo obale po Causeway Coastal Route in uživao v lepoj pokrajini. Naravno, lepo vreme nije izdržalo dugo. Na horizontu je počela padati kiša pa sam skratio prelepu vožnji i izbegao nebeski blagoslov.

· Najlošije vreme bilo je na zapadnoj obali Irske, na klifovima Moher. Šteta. Bio je jak vetar, padala je kiša, bili smo u oblaku… Scenografija bila je baš tamna, gužva turista velika. Nisam imao želju, da se tu zaustavim i vozio sam dalje. Nakon kilometra iskulirao sam se i rekao sam sebi: »tu si, nečeš valjda da propustiš jedinstvenu atrakciju«. Okrenuo sam se i zaronio u masu. Najlepši pogled na klife bio je u »Travelers experience centru«, u kino dvorani.

· Najgore sam boravio u Dublinu. Bukirao sam B&B u predgrađu da bi cena bila što povoljnija,195€ za dve noći, relativno jeftino i absolutno tesno. Dublin je skup! Bukiral Lepu tradicionalnu irsku zgradu »pretvorili« su u »guest house«, unutra natrpali knauf i stvorili pileću farmu, da se jedva okreneš. Pa tuš kabina sa plastičnom zavesom, užas. Inaće svi B&B bili su čisti i sređeni. Lavaboi u glavnom imaju dve odvojene slavine za vruću i hladnu vodu. Znaći, ako hoćeš da opereš zube u mlakoj vodi, nema druge nego čaša pa mešaj. · Najgori dorućak bio je u Dublinu. U stilu sobe, bio je veoma skromanje i bez ukusa. Prilikom bukiranja sobe tražili su ekstra 10€ za svaki dorućak. Baćen novac. Najbolje od svega bila su tvrdo kuvana jaja.