Zorane, nije tajna: Kao što sam napisao, poneo sam stativ smo zbog takvih situacija. Ekspozicija 10-15 minuta, ISO 100-300, f-stop iznad 8, manual fokus, kamera Canon D7, kit objektiv 17-85 mm. Uradio sam nekoliko slika, na onima sa dužom ekspozicijom vidi se trag zvezda. Pozdrav!

Zahvaljujem na pohvalama. Trudiću se i dalje. Prića o Maroku nastavlja se...

Ćale, prelepa slika. Samo ne znam zašto meni sporo otvara. Možda si trebao smanjiti format.

Vratili smo se u naš hotel. Tamo nas je čekao Hasan sa četiri kamile, da nas povede u oazu gde ćemo noćiti. Hasan je veoma prijatan ćovek, sa puno energije i humora. Za nas je to bio prvi susret sa kamilama. Penjanje na kamilu je posebna procedura. Kamila čući i u tom položaju treba se popeti na samar. I treba se dobro držati samara. Hasan je tada dao znak i kamila je počela da se diže. Prvo na zadnje a zatim na prednje noge. Prilikom ustajanja, kamila je puštala glas velike nevolje, ljutnje ili tome slično. Ja sam to shvatio kao poruku, da nisam dobrodošao na njenim leđima… Nakon uzjahanja, Hasan je formirao karavanu i pešice krenuo. Kako nam je objasnio, kamila neće da ide sama od sebe, nego treba neko da je »vuće«. Zato su kamile u karavanu vezane jedna na drugu a napred ide »pešak«. Interesantne životinje. Uživali smo u jahanju, sunce se polako spustilo ka hirizontu, pretvarajući dine u crveno-braon kulisu. U daljini videli smo turiste kako se penju da isprate zalazak sunca... Nakon sat i po, stigli smo u oazu. Tamo je bilo nekoliko kampova, ograđenog prostora sa šatorima i u sredini »trpezarija« ispod vedra neba. Naš kamp je bio napušten, mi smo očekivali da će tamo biti neko sa većerom… Dok smo mi prošetali po oazi, Hasan je »parkirao« kamile, opet u karavan stilu, pri čemu je svakoj kamili vezao prednju nogu tako da nije mogla da se podigne. Ne znam kako bi na taj metod fiksiranja gledali aktivisti društva za borbu protiv mućenja životinja. Hasan je uz to da je vodić kamila i kuvar i pospremačica kreveta. Za čas je spremio većeru, tadžin, najbolji od svih koje smo probali u Maroku. I dok smo mi većerali, sredio nam je »krevete«. Nismo hteli da spavamo u šatoru pa je krevete postavio u sredini kampa, ispod vedra neba. Ja sam sa razlogom poneo stativ za kameru. Nebo je bilo potpuno vedro sa beskonačnim brojem zvezda. Uspeo sam napraviti nekoliko slika (ekspozicije su bile prilično duge) pre nego sam potonuo u saharski san.

Dan u koji smo se probudili bio je planiran za obilazak Merzouge a posle podne za odlazak u Saharu i noćenju ispod milijardu zvezda. Posle doručka otišli smo da vidimo Merzougu. To je gradić, potpuno turistički orientisan. Nude vođene ture sa džipovima, enduro motorima, iznajmuju skije i bordove za spuštanje po pesku, u ponudi je i jahanje kamila… kafane svuda… Rakelina majica - u pravom okruženju Prihvatljiva cena za dve porcije, 12€

Loš objektiv foto aparata

Lokalci ne voze samo tricikle i dvotaktne krševe… Vozili smo neko vreme zajedno da bi nam kasnije oni pokazali ko je brži… Mi smo laganice vozili dalje... pažljivo pratili pravac da negde ne zalutamo... Gde god smo se zaustavili, odmah se našao lokalac, pozdravio nas sa »welcome in Morocco« i bio »na usluzi«. Razgovor sa njima uvek bio je zanimljiv. Gde god je voda, sve je zeleno... Stari dobri hiljadutrista Tu se lepo vidi efekat navodnjavanja Još jedan sportsko-kulturni objekat. Kralj brine o edukaciji Škola... Temperatura 30 Visina 962m Overloaded... nema nijedan da nije Ovlašteni servis... overava garanciju Monotona vožnja po ravnini prilično nas je uspavala. Marjan se u jednom trenutku našao na suprotnoj traci i jedva se izvukao. To je bilo zadnje upozorenje, da treba napraviti pauzu. Skrenuli smo sa puta i ušli u hotel. Pored lepog eksterijera i interijera poseban kvalitet je bio u tome da su služili pivo. Ali ne obično pivo »Speciale«, nego odlično (skupo) pivo Casablanca. Sa nekoliko boca povratili smo energiju i produžili prema Merzougi Vreme za molitvu Sprovod... nadam se da ne vređam što sam stavio ovu fotografiju. Što se meni učinilo neuobičajnim je, da je pola ljudi uz sebe guralo bicikl Merzouga. U daljini nadiru se dine Da bi stigli do našeg hotela morali smo skrenuti sa asfalta i preći na makadam. To je bio naš prvi dodir sa sitnim peskom i uvertira vožnje sledećih dana. Hotel je bio uredan, bez nekog ekstra konfora, većera klasična, tadžin (ne baš po mom ukusu)… Flaša Jamesona išla je od ruke do ruke... Taj dan smo prešli 487 km, vozili 7 sati, odmarali 3 sata, najveća visina bila je 2.196m

Pre nego napustimo Fes da napomenem: Slike koje sam postavio predstavljaju Medinu, znaći stari deo grada unutar zidina. Da ne bi neko na bazi tih slika stekao utisak, da je Fes samo to, treba napomenuti, da je Fes ogroman, moderan grad, Ville Nouvelle ili "New City, komercialni centar regiona. Popularnost Fesa je posebno porasla od kada je kralj Mohammed VI oženio građanku Fesa Salmu Bennani. Ujutru pakovanje, doručak i pokret prema jugu. Cilj nam je bila Merzouga, na ivici gde poćinju dine i gde se može osetiti ukus Sahare. Vožnja prema Merzougi bila je ispočetka zanimljiva, kasnije prilično monotona. Od Fesa je odmah počeo uspon na 1690 metara do grada Irfane. On je poznat kao marokanska Švajcarska. Tu je ski centar, što zvući pomalo čudno, ali zimi ima dosta snega. Arhitektura je alpska, kuće imaju tipičan alpski krov. U drugim delovima zemlje kuće su bez krova. http://www.amusingplanet.com/2014/11/ifrane-switzerland-of-morocco.html Uz put često smo nailazili na rampe kojima zatvaraju put kada padne sneg. Očito su rampe jeftinije neo da se čisti put, ne znam… Prvu pauza bila je u društvu majmuna. Oni tu žive "na slobodi" i skaću po drveću, po drumu, usput ukradi po koji slatkiš nepažljivim turistima... Od tu dalje sledio je manji spust da bi se nakon toga opet penjali na 2200 metara. Sledio je »celodnevni spust« do Merzouge (480 metara). Put je u glavnom bio ravan, asfalt odličan. Vozili smo kroz gradove Azrou, Midelt, Errachidia, Lamaarka, Erfoud da bi kasno posle podne stigli u Merzougu. S desna u levo... Možda je roda iz naših krajeva, na zimskom odmoru...

Veoma lep, simpatičan putopis, sa puno humora i poztivne energije.

Posle podne bila je na programu i poseta školi za izradu keramičnih mozaika. Srećom da smo bili motorima u Maroku inaće bi pazarili neke velike vaze, fontane… Tek za uspomenu ja sam uzeo tri mala tadžina za so, biber i tucanu papričicu. U povratku u hotel fotkao sam nekoliko detalja van Medine. Gazde hotela, uz mene vlasnikov sin, sa desne strane "direktor".

Prilično izmoreni rizikovali smo trovanje i ovaj put prošli bez problema Posle "rućka" produžili smo lavirintom Medine Ovaj magarac imao je registarski broj. Ne znam da li ima i saobračajnu dozvolu

Naš domaćin vodio nas je u razne radnje da nešto kupimo a on da kasnije pokupi proviziju. Na kraju smo svi bili zadovoljni. Marjan se celo vreme pravio da ga interesuje berberska marama... Poseta argan uljari i kozmetičkom salonu. Od argan ulja prave se kreme, sapuni... sa nebroj različitih mirisa i aroma. Simpatična devojka ubedila nas je da svako kupi po nešto. Mirjam je probala i masažu lica Marjan nikako da skine pogled sa djevojke, Neko vreme čak se kolebao da ide na masažu...

Posetili smo svetsku poznatu preradu kože. Tu se koža prerađuje na prirodni naćin, sve boje su organske. Na ulazu u fabriku koja sastoji od niza kotlova sa različitim bojama, dobili smo grančicu mente da bi lakše podnosili neprijatan miris. U vreme kada smo mi posetili preradu kože, miris nije bio jak tako da smo mogli bez mente. Ne mogu zamisliti kako je tu leti na temperaturi od nekih 40 stepeni (u hladovini). »Fabriku« smo razgledali sa terase trgovine. Vodič nas je vodio u razne radnje da nešto kupimo a on da kasnije pokupi proviziju. Na kraju smo svi bili zadovoljni. Na kraju treba ići kroz trgovinu. Iako su prodavaći nudili robu kao naj jeftiniju u gradu, kasnije smo se uverili, da na drugim mestima ista roba je osetno jeftinija. Ja za malo da sam kupio jaknu. Treba priznati, koža je mekana i lepo obrađena, ali ipak...

Šta reći o Fesu a da nije već negde napisano. Možda samo to, da je Fes bio glavni grad Maroka sve do 1925. Svrstan je na listu svetske baštine. Posle doručka mi smo Fes upoznavali pomoću vodića, sina vlasnika hotela Bab Al Medina. Vodio nas je lavirintom uskih uličica starog dela grada (to se obično zove Medina, ne samo u Fesu nego i u drugim gradovima). Tu su razne pijace, prodaju se kokoške, ćurke, zećevi…, voće, povrće… zatim ima deo sa različitim radnjama, najčešće u vezi kože (torbice, patike, cipele, jakne…). Prerada kože je jedna od glavnih delatnosti u Medini. Dosta ima radnji za proizvodnju ulja argan koji ima izuzetno lep ukus, koristi se i za kozmetične proizvode. Tu su i radnje za tkanje prelepih uzoraka prekrivaća, marama od svile i pamuka… Uličicama idu posetioci, lokalci, natovareni magarci, motori, skuteri… potpun haos ali se niko ne nervira. Sve ide polako svojim tokom. Treba napomenuti, da ja volim fotografisati ljude, portrete. U Maroku to je malo teže. Uglavnom ne dozvoljavaju fotkanje ili pak traže novac. Zato su fotografije ljudi više-manje napravljene potajno.

Divna prića, emotivna kako samo ženska duša može da je napiše. Što se uzbuđenja tiće, potpuno te razumem, doživljavao sam to nekoliko puta, doduše uz manje zaplete... Srećno!

Leti je velika vrućina, treba tamo ići u u jesen i proleće. Vratili su se pre deset dana dvojica prijatelja iz putovanja po Maroku. Na nekim mestima pratio ih je sneg.

Posle pivo pauze produžili smo po R509 prema Fesu. Prodavać droge. Ima ih na svakom parkiralištu. Region je poznat po proizvodnji droge... Mališani imaju pomalo nezgodan obićaj da mašu turistima i hoće da uda re peticu. Ponekad su nam se opasno približili. Pogotovo je za mene bilo nezgodno pošto sam dosta vremena vozio sa kamerom u ruci a srećom prošao bez problema Počeo je da pada mrak Na pravom smo putu. U Fes stigli smo po mraku. Ruta je bila 369 kilometara, vozili smo 6 sati, odmarali tri, najveća visina na kojoj smo vozili je bila 1.661 metara

Veoma brzo smo poćeli da se penjemo. Vozili smo na prosečnoj visini 1000 metara. Lepi predeli, ugodna temperatura. Bilo gde zgrada škole je jedna od najlepših Na pravom smo putu Bilo gde smo stali odmah su se oko nas okupil lokalci u želji da pomognu u vezi orientacije i normalno da nam nešto rodaju. U konkretnom slućaju to je bila droga. Naime prolazili smo kroz region poznat po proizvodnji droge. Ovo nije droga nego putujuća pekara Našli smo hotel sa PIVOM!!! Pale su dve runde Za to vreme prekoputa hotela krenula je tuća sa mnogo gledalaca Primetili smo kasnije da su Marokanci prilično uzkipljivi u pogledu svađe. Imali smo priliku da često vidimo viku koja je ponekad završila pesnicama. Borbeni narod, nema sumnje

Oko podne počeli smo da razmišljamo o klopi. Pored velike ponude, prvenstveno tadžina, meni se jela jagnjetina. I tako smo stali kod gostione sa roštiljem. Marjan i Mirjam odlućili su se za tadžin, Jože i ja za jagnjetinu. Naš izbor definitivno bio je bolji. Da da kažem nekoliko reći o tadžinu. To je To su lonac i poklopac od gline a hrana se u njemu priprema slično kao kod nas »ispod saća«. Zanći ono što stave u tadžin krcka se na laganoj vatri i na kraju izađe neka ćorba sa komadima kuvanog mesa i povrća (što posebno ne volim). E sad, gde god smo poručili tadžin, niti dva recepta nisu bila ista. Tako da treba biti pažljiv prilikom porućivanja i raspitati se šta oni kane da stave u njega. Ja kao mesodžer, tadžin sam porućivao samo u u »krajnijem slućaju«. Dakle, rućak je izgledao ovako: Lepo su nas poslužili. Ja sam silom prilike propio koka kolu i ona me je pratila svo vreme osim u nekoliko slućajeva. Pivo i alkohol služe samo u većim hotelima (Ibis na primer ali je skupo!) i u trgovaćkom lancu Carrefour (Fes, Marrakech). Na ulici živo... Posle rućka produžili smo po cesti N16 uz obalu. Put je bio fenomenalan, odličan asfalt, lepe krivine … do gradića Jebha. Tamo put skreće desno u počne se brzi uspon od nule pa čak do 1660 metara. Napustili smo N16 i produžili po P4115 prema jugu. Uz obalu su česte karaule, osmatraju Mediteran

Neka su zdrave i srećne! Žao mi je, ali tebi sleduje produžena moto abstinencija...

Precizni promatrač rekao bi, da si se zeznuo i da su to Conti TKC 70 gume. Onako od oka. Bravo Frenk, jedini od 1000+ posetilaca prošao si test preciznosti...

Odluka gde ići bazira na više elemenata: Vreme: mi smo na razpolaganju imali 20 dana, 14 za Maroko i 6 za putovanje do Maroka i nazad. Vožnja od Genove do juga Španije odakle vozi trajekt za Maroko sigurno bi nam uzela više od dva dana u jednom pravcu. Jurnjava po autoputu nema smisla, po lokalnim putevima trajala bi duže trošak: karta za trajekt plus trošak boravka na trajektu (cca 450€) izgleda mnogo i sigurno bi vožnja po kopnu (noćenje i hrana) izašla jeftinije logika: ja kada planiram neku daleku destinaciju, hoću što pre da stignem tamo i tek tada počinje ono pravo putovanje. Da smo išli kopnom preko Francuske i Španije, delomićno bi se "istrošili", ta energija trebala nam je za Maroko, cilj našeg putovanja. Da ne pomislim povratak, kada nakon ostvarenog cilja jedva čekaš da stigneš kući. motor: vožnja kopnom značilo bi dodatnih 2000 km što znaći da bi svi motori morali krenuti na put "direktno iz servisa", što kod nas nije bio slućaj gume: ista situacija kao kod motora. Jožetov motor bio je najviše opterećen i pitanje je da li bi gume izdržale 10.000km Moglo bi se još nabrajati pros/cons ali nama je opcija trajekt izgledala optimalnija

Noćili smo u apartmanu u turističkom naselju Marina Beach. Sve bi bilo OK da nije nestalo vode u celom okruženju. Srećni što smo konačno rešeni trajekta to nam nije mnogo smetalo. Pošto nismo mogli da se okupamo, barem smo uradili dezinfekciju unutrašnjih organa iz zalihe mog centralno kofera i onako malo ošamućeni zapali za tren. Ujutru nas je probudila voda, zaboravili smo zatvoriti ćesmu sinoć… Dobro raspoloženi krenuli smo sa pakovanjem. Ja sam u međuvremenu ponovio foru sa folijom. Jože onako još pospan i bez naočara nije odmah ukapirao da ga foliram. Jože i Marjan idealan su par kada je u pitanju pušenje... Samo smrt može da ih razdvoji od cigareta... Benzin ima svuda, cena je oko 1€ Cilj današnje vožnje bio je čuveni grad Fes. Krenuli smo preko Tetouana, vozili se uz obali Mediterana na jug i kasnije skrenuli zapadno u planine. Iznenadila nas je uređenost gradova gde smo prolazili. Čim se ulazi u grad, ulica se proširi u aveniju sa svake strane su ukrasne biljke, rasveta, lepe zgrade. Najlepše zgrade, pogotovo u manjim gradovima su škole i fiskulturni objekti. Odmah se vidi da je školski sitem lepo organizovan, svuda ima puno đaka, malu decu voze školski autobusi.

Sledeći dan bio je dugačak. Srećon temperatura bila je prijatna, relativno vedro nebo pa je moglo da se sedi na palubi. Inaće na palubi je manjak stolica i čim neko ustane, za slobodnu stolicu kreće borba… Mi smo već ujutru zauzeli četiri stolice i nismo ih oslobađali ceo dan. Menjali smo stražu. Kasno posle podne prolazili smo pored Gibraltara a u pravcu plovidbe več smo mogli videti Afriku. U blizinu luke Tanger Med stigli smo oko 17h i tamo plutali više od sat vremena da bi konačno stigao pilot i vodio nas u luku. Iskrcavanje je prošlo bez komplikacija. Pripremili smo dokumente i papire za carinu i policiju. Sve formulare popunili smo već pre polazak na put, preko interneta. Da nismo uradili to, na trajektu je moguće popuniti te formulare jer tamo je (u baru) otvorena privremena kancelarija policije i carine. Ulazak u Maroko je bio relativno brz ako uzmem u obzir mnoštvo automobila nakrcanih robom do poslednjeg kutka kavine i krova. Carinici su radili random pregled tih automobila. Teško je zamišljati kako su ti jadni Marokanci zatvarali gepeke nakon pretresa. Ispred nas bila je vožnja od oko 50 km do našeg prvog noćenja u Africi

Vožnja trajektom je najodvratniji deo putovanja u Maroko. U prvih nekoliko sati plovidbe nekako je sve zanimljivo da bi kasnije sve bilo dosadno. U kabini bez prozora (uzeli smo je zbog niske cene) nemoguće je biti po ceo dan, dovoljno je noću. Pošto nema prozora klima uređaj radi »na puno« i na taj način ventiliše unutrašnjost. Znaći treba ubiti vreme sedeći na palubi, šetajući po brodu, oslanjajući se na šank u baru… Ja se ionako rano budim, ali u toj kabini probudio sam se usred noći. Nije bilo šansi da zaspem pa sam otišao da prošetam trajektom. Svi hodnici bili su prazni napravio sam nekoliko fotografija interijera a zatim otšao na palub da saćekam izlazak sunca. Ovaj monitor gledao sam često. On pokazuje poziciju broda. Nikako da se ona tačkica brže kreće prema cilju... Oko podne stigli smo u Barcelonu. To je bilo jedino zaustavljanje na putu za Tanger Med, trajektnu luku za ulazak u Maroko. U Barceloni iskrcalo se nekoliko auta i autobusa, ukrcaj je bio mali. Trajekt je isplovio oko 16h. Ispred nas je bila noć i ceo sledeći dan plovidbe.