BusMan, čestitam! Napisao si roman, putopis je samo bio "izgovor" da divan doživljaj iskreno podeliš sa nama... Mile, podpisujem svaku reć. Izrazio si moje misli koje zbog jezićke barijere ja ne bi mogao staviti na papir.

Dok ne saznamo foru naslova, nema kraja...

Zahvaljujem na pohvalama. Moram da priznam d asam se mućio tekstom pošto tokom putovanja nisam pravio beleške. Fotografije volim postavljati, tekst teško mi ide ispod prstiju. U tekstu je izostalo dosta sitnih detalja, oni mi se sada pojavljuju kada je putopis završen. Ako ima pitanja, slobodno ih postavite. Potrudiću se da odgovorim. Time će putopis "ostati živ". Voleo bi da putopis u vama probudi želju da "opet" putujete u Maroko. Čitanjem putopisa bili ste tamo jednom, sledeći put želim vam da krenete "u živo"!

Plovidba prema Genovi meni je bila beskonačno duga. Ono, kada je glavni cilj putovanja dostignut pa samo želiš što pre stići kući. Da bi povratak bio još gori plovidba traje tri noći. Trajekt uplovljava u Barcelonu i tamo se zadržava nenormalno dugo. Zamalo da nisam pokupio motor i tamo izašao, samo da opet sednem na motor a ne da lutam po trajektu, visim na šanku bifea i ubijam vreme sa pivom i razgovorom sa ekipom. Iako je prema redu plovidbe dolazak u Genovu bio planiran oko pola noći, kapitan trajekta uspori plovidbu da bi iskrcavanje u genovi bilo po danu. Tamo je već bila formirana višestruka kolona da se ukrca na trajekt za Tanger Med. Vožnja prema Sloveniji bila OK. Vreme prijatno, vedro. Stajali smo dva, tri puta, samo da točimo gorivo. Nešto duže smo se zadržali na benzinskoj stanici, odmah posle ulazka u Sloveniju. Popili smo kafu/pivo i bili srećni što je celo putovanje prošlo bez ikakvih većih problema (izuzev blago trovanje, Jožetov zub, Marjanovo »putovanje« posle tri dima…). Kao ekipa bili smo celo vreme dobro raspoloženi, ni u jednom momentu naše druženje »nije zaškripilo«, iapk se znamo i poznajemo dugo vreme… Jože i Mirjam okrenuli su prema domu u pravcu Tolmina, Marjan i ja prema Ljubljani. Meni je Diana na brzaka organizovala doćek ispred garaže. Podigla je zastavu, spremila vruć kesten uz kuvano vino, na brzaka došli su komšije. Oni su na mene navalili sa pitanjima o maroku, ali u meni je već poćela da tinja nova destinacija… Ceo put bio je dug 5.200 kilometara, po Maroku smo prešli nešto manje od 4.000. Maroko je po meni prva destinacija van Europe. Kraljevina je dosta sređena, nikada nismo imali neugodan osećaj što se bezbednosti tiče. Naprotiv, narod je ljubazan i na svakom koraku smo slušali dobrodošlicu »welcome to Morocco«. Cene su pristupačne, hrana je jeftina, benzin je oko 1€, noćenje u privatnom smeštaju je od 20-30€. Putevi su odlični, asfalt uglavnom svuda, tamo se može i sa Harleyem i sa Goldom. Za one što vole off road postoje beskonačne piste, kolovozi, blatnjavi putevi posle kiše. Mi smo samo u Maroku bili 14 dana što je dovoljno da se u opuštenom tempu obiđu najpoznatija mesta. Po preporuci prijatelja koji je u Maroku bio više puta, fokusirali smo se na jugo-istočni deo Maroka. Nismo posetili zapadne obale (osim Agadir) jer je ona iskomercializirana. Iz istog razloga nismo išli u Rabat i Casablancu. Možda ćemo neki drugi put da zavirimo u taj deo Maroka. Svakako ću tamo da se vratim pa da nekom sličnom rutom vidim jugozapadni deo Maroka sa gradovima koji su nam se izmakli u oktobru 2016. Od mesta koja smo obišli teško je napraviti rang. Svuda gde smo bili lepo je bilo, zanimljivo je bilo. Poseban doživljaj je noćenje u Sahari, penjanje preko Velikog Atlasa, Fes, Marrakech… U putopisu izdvojio sam jedno ili dva noćenja gde ne bi otišao ponovo. Sve ukupan utisak je nezaboravan u pozitivnom smislu. Treba otići tamo… preporućujem...

Ujutru smo uzeli taxi i otišli u razgledanje interesantnog gradića Chefchaouen. Stari deo je obojen plavo – indigo. Ujutru rano smo došli pa su uličice bile skoro prazne, dućani tek su se polako otvarali. Obišli smo stari deo, kupovali još po neku sitnicu da potrošimo preostale dirhame, popili berberski whisky, kako marokanci zovu čaj od mente. Indigo antene, mora da je i slika na TV-u indigo boje... Nakon razgledanja vratili smo se u hotel da spakujemo i polako krenemo prema Tanger Med. Taj dan bio nam je zadnji u Maroku. Ja sam celo vreme u Maroku čuvao flašicu whiskyja i tu u Chefchaouenu bila je prilika da je otvorim. Ne, u znak zahvalnosti što je tako lepo isplanirao ceo put, poklonio sam whisky Marjanu sa napomenom da mora odmah da je otvori. I tako smo proslavili završetak putovanja. Ispred nas bilo nekih 200 kilometara da bi stigli na trajekt. Usput smo svratili u velegrad Tanger da bi tamo napravili zalihe piva i vina. Tanger smo izšarali uzduš i popreko ali uzalud. Poslednja šansa nam je bio market Marjan(e), računali smo da Marjan ima tamo možda neku vezu. Ne, ni tamo nismo našli ništa osim koka kole. Pomalo razočarani, uputili smo se prema trajektnoj luci Tanger Med. Tamo smo stigli po mraku, trajekt je imao polazak u 23 časova. Procedura na granici bila je kratka i za čas bili smo na rampi za trajekt. Dok smo čekali na ukrcaj imali smo priliku pratiti kako policija uz pomoć pasa pretražuje kamione zbog eventualnih »slepih putnika« Smestili smo se u kabinu i otišli u bife na pivo da bi nama noć bila što kraća. Taj dan je tura bila 215 kilometara. Vozili smo 4 sata 30 minuta, odmarali 3 sata. Vozili smo na visini između 0 i 651 metar.

Dorućak bio je serviran uz bazen, ugodno i ležerno. Lagani tempo od prethodnog dana preneli smo i u taj dan. Nigde nam se nije žurilo. Cilj nam je bio čuveni gradić plave boje Chefchaouen. Vožnja je manje-više bila montona. Za rućak smo stali na nekoj benzinskoj stanici i uprkos lošem izgledu restorana, dobili ukusnu jagnjetinu sa roštilja. U Chefchaouen stigli smo rano posle podne, smestili se u hotelčić 2 kilometara ispred centra grada. Njegova prednost je bio šank sa pivom i vinom. Njegova slabost bila je žurka ispod naših soba, naslušali smo se lokalnog roka do sitnih jutarnjih sati. Taj dane je tura bila 212 kilometara. Vozili smo 3 sata, odmarali jedan. Vozili smo po nizini, 19 do 617 metara.

Našem putovanju polako se bližio kraj. Ostalo nam je još četiri dana i nešto manje od 600 kilometara do polazne luke Tanger Med pa nam nije trebalo da žurimo. Još u Khenifri smo putem bookinga pronašli lepo mesto za noćenje u Meknesu. Onako bezbrižno smo krenuli prema Meknesu. Ništa naročito uz put. Možda samo da spomenem neuobičajeno skladištenje luka. Is poćetka nismo znali šta je u pitanju dok se nismo približili i videli da su to gomile luka. Uz put bio je i kombi-market, nije prodavao kobasice nego suve smokve. Gde god je bila prilika lokalci su pokrenuli razgovor odakle smo gde idemo… uz obavezan pozdrav »welcome to Morocco« ili »Bienvenue au Maroc«. U Meknesu smo malo lutali dok nismo pronašli »našu vilu«. Ona se nalazila u predgrađu, tamo se grade novi stambeni blokovi, videli smo kako oglašavaju stanove, više se ne sećam po kojoj ceni. Dakle, došli smo ispred »naše vile« ali tamo nigde nikoga. Bilo je dosta vruće pa smo se sklonili ispod jedinog drveta, izvadili note book i pronašli broj telefona. Zvali smo gazdu da ga pitamo da nam otvori. Došao je on kolima nakon pola 15 minuta. Sa sažaljenjem je rekao da je vila od juće zatvorena preko zime. Pozvao nas je onutra tek da vidimo gde bi još juće mogli da noćimo. Bilo nam je žao pošto je tu bio i bazen a mi željni kupanja. Ujutru dok smo tražili smeštaj postavili smo si uslov, da je bazen odlućujući uslov. Bazen, bazen… nije nam preostalo drugo nego da se smestimo u Ibisu »sa bazenom«. Voda je bila, barem se nama činilo, hlađena. Uprkos tome, kupanje je prijalo… Hladnoooo... Casabanca (pivo), to sam sanjao nedelju dana... Kasno posle podne krenuli smo u Medinu. Bilo nam je kao da šetamo Fesom ili Marrakechom, sve poznata scena. Kasnije smo otišli na većeru kod »našeg gazde«. Jadan on, nije od juće, u Medini drži hotel "Maison de Charme" sa otmenim gostima. Malo smo se nadali da će da nam se odduži za neprijatnost, uzalud… Taj dan prešli smo 161 kilometar, vozili 3 sata, odmarali dva, na visin između 414 i 1164 metara.

Mi nismo štedeli a nismo ni bacali novac. Uz takav režim računaj između 40 i 60€ dnevno (benzin, noćenje, hrana, piće (to je najveća varijabla)) po osobi. Ako su dvoje na motoru, trošak nije duplo veći. Cenu trajekta napisao sam na početku putopisa i zavisi od toga koliko pre polazak kupiš kartu. Trošak do Genove je individualna odluka, gde ideš i kako brzo putuješ.

Potrošio sam moje plusiće za danas... slike i motivi su ekstra

Jutro. Marjan »se vratio«, Jože je poćeo uzimati antibiotik, zub nije popuštao. Ja sam napravio nekoliko slika našeg ambijenta. Dve zvezdice, max… Dorućkovali smo u bašti, u prijatnoj hladovini. Pored lokalnog dorućka, na sto smo stavili naše poslednje zalihe prasetine u različitim agregatnim stanjima (kobasica, slanina, mast…). Gazda je diskretno zatražio još jednu rakiju, nije je popio odmah nego saćuvao za kasnije. »Dimio« je celo vreme, Marjan ne, ustvari zakleo se, nikada više! Mora da je stvarno patio sinoć… Posle doručka smo peške otišli do čuvenih vodopada (Cascades d'Ouzoud). Pošto je bilo prilično rano, radnje su se tek otvarale, također restorančići, turista bilo je malo. Nigde gužva, super. Poziranju nema kraja... Zaljubljeni par stvara uspomene za stare dane... Posle obilazka vodopada, krenuli smo prema severu. Vozili smo po zanimljivom putu, mnogo krivina, dobar asfalt. Penjali smo se od 800 metara (Ouzoud) na 1534 metara, spustili se opet na 750 metara i opet se popeli na 1330 metara. Sve to na distanci od manje od 100 kilometara. Stali smo na parkiralištu pre nego smo se spustili u beskonačnu ravninu u pravcu Beni Mellal. Svuda zeleno, polje je navodnjavano, ogromna polja voća i povrća. Sklonili smo se u hladovinu Dole u dolini naišli smo na hotel. Kada smo ušli imali smo šta da vidimo. Hotel 5* sa predivnom baštom, drži ga neka Austrijanka, što je znaćilo da smo dobili pivo na čaše, potpuno nestvarno. Onako presušeni, pivo (više njih) leglo je neopisivo, onako ojaćani mogli smo krenuti dalje. U hotelu smo ostavili sve one bogate europske penzionere, da vežbaju u bazenu i pijuckaju whisky. Vožnja je bila ugodna, temperatura prava, sunce u leđa… idealno. Dobar asfalt poneo je Jožeta u nešto bržu vožnju. Sa time se Mirjam nikako nije složila i na prvom parkiralištu dovršila je viku, zapoćetu tokom »utrke«. Marjan i ja sklonili smo se na bezbednu udaljenost... Dan smo završili u Khenifri, u pristojnom hotelčiću, sa ljubaznim gazdom. Da nam je bio miran san, uvukli smo motore u restoran, na gazdin poziv, da se razmemo. Prešli smo 250 kilometara, vozili 4 sata, odmarali 2 sata, vozili smo između 433 i 1537 metara

Da nije bilo nas (prijatelja), ti bi ostao dole u bašti.... i sanjao....

Dorućak bio je serviran u lepom ambijentu ali mi se nismo dugo zadržavali. Čekala nas je dosta kompleksna deonica preko Velikog Atlasa, jednom po autoputu sa dve trake, jednom po makadamu i blatu. Marrakech se širi na sve strane, predgrađe je lepo sređeno. Dosta brzo poćeo je uspon na Atlas. U pravcu od Marrakecha na prevoj Col du Tichka (2260 m) vodi autput, bukvalno! Dve trake na gore, jedna na dole. Autoput je potpuno nov, dok smo mi prolazili, radnici su završavali signalizaciju i radove uz put. Stali smo na prevoju i odmah doživeli »napad« prodavaća suvenira. Tu na tom mestu bili su najagresivniji od svih ostalih u Maroku. Po svaku cenu hteli su nešto da prodaju i naravno, uspeli su. Nudili su neko kamenje sa veoma intenzivnim bojama iznutra. Jaš i sada ne znam jesu li prirodni ili veštaćki. Spust prema gradu Ourzazate je po lepom putu, ali »samo« sa dve trake. Sve je izgledalo, da će Marokanci i taj deo proširiti u kratkom vremenu. Ispred Ourzazate-a zaustavili smo se u gradiću koji je poznat po kulisama za filmove poput Gladijator, Lawrence Arabski, Mumija i drugih. Nismo obišli grada-kulise, samo smo izdaleka pogledali i vozili dalje. Ourzazate na svakom koraku pokazuje, da je grad filmskih studija. U ourzazate-u skrenuli smo levo prema severu i ponovo se uputili na Veliki Atlas, ovaj put po makadamu i blatu. Nije bilo mnogo teško, samo je trebalo voziti pažljivo, polako… Neke delove puta Mirjam je prošla peške Jože je pravo muško, šalje ženu da proveri dubinu "reke"... Zalutao kamper, ne znam dokle je stigao Nakon dolazka u Ouzoud, pronašli smo hotel i smestili se. Gazda je bio dosta mlad dečko, slobodnih nazora. Odmah je pitao za rakiju. Mi veseli što smo srećno prešli blato, popili smo po čašicu šljivovice i njemu dali ćokanće. On je celo vreme pušio »nešto« i dao nekoliko dimova Marjanu. Jože nije hteo pošto ga je još jaće mućio zub. Marjan je posle dva – tri dima ostao totalno paralizovan. Uz našu čvrstu pomoć smestili smo ga u krevet. Ujutru bio je OK. Prešli smo 441 kilometar, vozili 9 sati, odmarali 2, vozili na visini između 389 i 2.237 metara

Po broju tvojih postova i datumu članstva čini mi se, da si došao na BJB zbog putopisa o Maroku. Ako sam u pravu, hvala!

Potpuno te razumem. Sada kada pišem i onda kada čitam putopis, krenuo bi tamo opet, odmah

Topao krevet, rakija i spavanjac izlećili su me preko noći. Preskoćio sam dorućak za svaki slućaj, Marjan je uzeo duplu porciju. Neka. Mirjam je isto bila bolja, samo Jože je trpeo muke žive. Napravio je veliku grešku: u Žurbi pakovanja pre odlazak za Maroko, »zaboravio je na zub i krenuo na put sa otvorenim zubom. To smo saznali tek u Marrakechu. Planirali smo, da idemo u razgledanje Marrakech tek posle podne i da vidimo kako izgleda noću. Usput smo pogledali na booking za neki jeftiniji smeštaj. Pronašli smo izuzetno prijatan guest house u novom delu Marrakecha, 3 kilometara od centra. Spakovali smo i napustili skupi Ibis i premestili se u Soir de Marrakech. Preporućujem! https://www.tripadvisor.com/Hotel_Review-g293734-d8039188-Reviews-Guest_House_Soir_De_Marrakech-Marrakech_Marrakech_Tensift_El_Haouz_Region.html Posle podne uzeli smo taksi i uputili se u centar drevnog grada. Uzeli smo taxi collectif, jeftina varijanta. To su nešto veću automobili sa 6 do 8 sedišta i voze kao autobuska linija. Marrakech: sve što smo videli u Fesu tu je sve višestruko veće. Glavni trg je ogroman, 200 metara dalje je Koutoubia Mosque (https://en.wikipedia.org/wiki/Koutoubia_Mosque). Na glavnom trgu ima svega, od prodavaća voćnih sokova od friškog voća, preprodavaća cigareta, satova… do krotilaca zmija, majmuna… Pokriveni deo medine pun je zanatlija, trgovaca… Marjan ne voli zmije... šećer, šećer, samo šećer... Mi smo se zaustavili kod momka, imao je čajeve, sapune različitih mirisa, začine, ulja za ovo, ulja protiv… Vešto nas je ubedio da svako nešto kupi. Od zanatlija privukao je našu pažnju strugar. Od komadića drveta pravio je figure i ornamente. Desnom rukom terao je luk i time okretao komadić drveta. Desnom nogom držao je nož, koji je upravljao levom rukom. Levom nogom zatezao je model. Za minut – dva napravio je figuru za šah ili neki slićan predmet. Glavni trg je postao sve bučniji. Poćeo je da pada mrak a trg je bio sve više živ. Počelo je loženje roštilja, širio se miris pećenog mesa. Pojavile su se žene koje rade tradicionalnu ukrasnu tetovažu od različitih prirodnih boja, najčešće od hene. http://www.travel-exploration.com/tour.cfm/The_Tradition_of_Henna . Bilo je raznih performansa sa zmijama, majmunima… uz glasne bubnjeve i berberske flaute. »Umetnici« su bili nametljivi, bez bakšiša ne dozvole slikanje. Baka sa čudesnim lekom Ista baka sa čudesnim dodirom... Penzionisani bokser, prodaje rukavice Kriza u Siriji dotakla je Maroko Umorni od lutanja po medini polako smo krenuli prema Soir de Marrakech. Usput smo preko puta hotela svratili u Carrefour, većerali tamo i išli u nabavku piva i vina. Samo da nije tadžin... meso, meso, ispećeno Vratili smo se kasno, gazdarica nas je čekala i ponudila da sklonimo motore u recepciju. Motori su bili na bezbednom mestu, mi smo još dugo u noć pričali. Oko pola noći došla je gazdarica, mi se uplašili da smo suviše glasni. Ne, donela nam je supu, tek kuvanu. Lep gest.

Ujutru probudio sam se izgnjećen kao spužva. »Ćevapi« uradili su svoje. Marjan je bio OK, Jožeta je poćeo da boli zub. Samo Marjan je bio fit. Taj dan napravio sam samo nekoliko slika pa će putopis biti kratak. Motori su noćili u gazdinoj garaži, njegov auto ustupio nam je mesto. Krenuli smo da vozimo krug oko Tafrouta i da vidimo poznate okrugle litice. Neke od njih ofarbane su plavo, pink… bojom. Meni je to delovalo malo glupo. Bio je tmuran dan. Vozili smo prema Agadiru. Na 10 kilometara do Agadira poćelo je predgrađe velegrada. Sve prljavo, ludnica od skuteraša i onih teretnih na tri točka, đubre na ulici… negde u blizini bio je ograđen teren, tamo su palili đubre, dim se je vukao naokolo i sa sobom nosio žestok neprijatan miris – smrad. Pomislio sam, sreća, da je Agadir jedini od velikih gradova na našem putu. Onako lošeg razpoloženja, stali smo u nekom parku uz plažu, Atlantik je stvarao valove i iznad vode bila je sumaglica. Napravili nekoliko slika i otišli za Marrakech. Ja sam predložio da idemo autoputem, svi su se složili. Meni je ta vožnja bila velika muka, vozio sam nekako u polu snu i jedina mi je bila želja da što pre legnem u krevet. Odlućili smo, da idemo u Ibis, da ne eksperimentišemo i da sam što pre u krevetu. Prešli smo 436 km, vozili 6 i po sati, odmarali dva.

Sobe gde smo noćili, ubedljivo su bile najlošije od svih u Maroku. Uzeli smo ih iz nužde da se sklonimo sa opasnog puta noću. Jedina dobra stavr je bila što su motori bilu u dvorištu izza dvoje zaključanih vrata. Namučili smo se dok smo ih izvadili na ulicu. Ne znam kako smo ih uvukli unutra sinoć? Jedva smo ćekali da napustimo to odvratno mesto. Otkazali smo dorućak. Prošli smo Zagoru i pićili dalje. Na nekoj benzinskoj stanici sreli smo vatrene Francuze u prerađenim melenim Peugeotima. Krenuli su u ozbiljan reli uzduž i popreko po Maroku. Vozili su prema putnoj knjizi, preradili su aute u stilu Rally Dakar, čak su mogli da menjaju pritisak u točkovima tokom vožnje i na taj naćin prilagođavati treking u pesku ili na asfaltu. Sreli smo ih još jednom, na ukrcavanju na trajekt. Jedan od Peugeota, umoran od relija, crko je na rampi pa su ga morali neslavno gurati u trajekt. Bez dorućka ogladneli smo brzo. Stali smo u gradiću uz put i seli u »kafanu« sa roštiljem u nadi da nešto pojedemo. Bila je posebna kafana, nudila je sve i bila bez zaliha. Zero stock, moderna ekonomija. Mi smo hteli meso na žaru pa nas je gazda odveo preko puta u mesnicu. Za to vreme njegov pomoćnik otišao je u trgovinu da kupi koka-kolu i ćumur. Za masline ne znam odakle su došle. Mi u nadi da ćemo rućati jagnjetinu sa roštilja, dobili smo neke ćevape na štapiću. Ispalo je, da gazda u nadi, da nas što pre posluži, ispeko meso samo izvana, unutra ostalo je živo. Vratili smo jadne ćevape da ih doradi a naše raspoloženje padalo je… Ćevape nismo dokrajćili mi nego je to uradilo milion muha, one su taj dan obezbedile svoju egzistenciju najmanje za mesec dana. A mi sebi obezbedili trovanje za sledeća dva dana. A to u tom momentu nismo znali… Couvert bio je obećavajući... Krenuli smo gladni i ljuti na sebe što smo dozvolili da tako promašimo u izboru kafane. Put dalje ništa posebno osim pokrajina sa brdima kao od keksa ili eurokrema. Kiša na horizontu, dok smo stigli tamo, prestala je. Taj dan stigli smo do Tafrouta i smestili se u pristojnu privatnu kuću. Pošto smo se postili ceo dan, gazda nas je uputio u restoran u lizini. Uz tadžin (jedino jelo na jelovniku) porućili smo pivo i vino. Raritet u tom delu Maroka. Mirjam je ostala u sobi. Prva se razbolela. Taj dan prešli smo 531 kilometara, vozili skoro 7 sati, odmarali 3. Visina između 481 i 1831 metar

Probudili smo se u divno jutro. I noć je bila dobra, hladna, ali ispod više slojeva ćebadi ipak topla. Taj dan u Agoudalu bio je neki praznik. Glavnom ulicom išlo je nekoliko momaka. Bacali su datule a mala deca (ne samo oni) se borila međusobno ko će više da ih ulovi. Bila je to ozbiljna borba to smo videli, pošto smo se prikljućili onim momcima samo što smo mi bacali bonbone. Mirjam jedva da je preživela invaziju… Posle dorućka pakovanje, slikanje sa gazdom Ibrahimom i pokret. Ispred nas bio je prvi ozbiljniji »Maroko van asfalta«, čekao nas je uspon preko Velikog Atlasa. Na zidu u restoranu bila je, pored one obavezne sa kraljevskom familijom, i poznata fotografija devojčice iz Afganistana. Baš smo dan pre čitali u vestima, kako je bila uhapštena u Pakistanu pošto se krila sa lažnim dokumentima. Jadna, mući se ceo život. Pokret uz malo nervoze. Vozićemo se ispod vrhova od preko 3000 metara. Put je lep, makadamski, pokrajina je u glavnom pusta a ujedno veličanstvena. Svako tolko naišli smo na ćobane sa ovcama i kozama, jednom na tri devojke. Na magarcima tovarile su žbunje. Najviša tačka bila je na 2911 metara, jas sam uslikao GPS i na visini Triglava. Na putu smo sreli tri bajkere iz Španije i jedan marokanski auto. To je bilo sve. Rečica u kanjonu navodnjava... zelena boja u kontrastu sa pešćanom pokrajinom Spust sa Atlasa završio se u kanjonu Dades. Nakon kanjona vozili smo po poznatim serpentinama. One na fotografiji izgledaju baš fenomenalno, u stvarnosti mnogo manje. Ili pak smo mi tada već navikli na lepote Maroka. Vetar je ćupao kosu... Preostatak ture prema Zagori vozili smo asfaltnim putem. Popeli se na prevoj Tizi n Tinififft. Sunce se polako spustilo ka horizontu, a u nas se spustio umor... Čelićna Mirjam morala je da ispravi leđa. Na otprilike 50 kilometara ispred Zagore put je bio u rekonstrukciji, čas asfalt, čas makadam, čas neutabani šljunak. Spustio se mrak, prašina velika, saobraćaj gust. Pogotovo na onim delovima od šljunka vladao je haos. Automobili vozili su slalom tražeči »idealnu liniju«. Tako se odjednom iz prašine pojavio auto na našoj polovini puta. Zamalo, da nije bio sudar. Odlučili smo, da napravimo kraj tom hazardu i potražili noćenje malo ispred Zagore. Nije bilo baš nešto ali sklonili smo se od noći i opasnog saobraćaja. Tura bila je dugaćka 344 km.

Evo i karta pređenog puta od Merzouge do Agoudala

Posle dolazka u hotel trebalo je što pre spakovati i krenuti. Cilj je bilo selo Agoudal, u Visokom Atlasu. Prvi deo puta vozili smo po ravnici na visini oko 1000 metara, prema Tineghiru. Počeo je da duva dosta jak vetar sa boka, na put je nosio pesak. Vozili smo dosta brzo što je smanjivalo bočne udare ali je povećavalo opasnost od nanosa peska. No, sve se završilo dobro. Čim smo poćeli da se penjemo na Vsoki Atlas, vetar je prestao i mi smo opet bezbrižno uživali. Vetar ne popušta... Veoma brzo posle Thinghira ušli smo u kanjon Todra i tu smo se zaustavili. Kanjon nije dugaćak, ali je viiiisok. U kanjonu osim kanjona nema ništa interesantno. Prodavaći nude marame i slićne souvenir stvari, deca traže bakšiš i mole za exchange. Ono što dobiju od stranaca »u stranoj valuti«, hoće da promene u dirhame, domaću valutu. Deca nisu dosadna, pristojna su. Nakon izlaska iz kanjona put se proširi kao i pokrajina. Poćinje lagano, neosetno penjanje. Da nisam imao GPS, ne bi znao na kojoj visini smo vozili. Odjednom smo se našli na visini 2650 metara. Put se nakon toga strmo spustio na 1400 metara a nakon toga opet penjao do krajnijeg cilja, Agoudala na visini od 2400 metara. Serija javljanja... Suvišno je naglašavanje, kako je put savršen. Ali ipak na određenim mestima ima kamenje na putu ili čak fali deo puta. Sve to je posledica nabujalih reka posle kiše. Posle kiše ove planinske reke presuše. Stižemo u Agoudal Konsultacija sa španjolskim bajkerom U Agoudalu smestili smo se kod Ibrahima. Jednostavan hotelčić, malo primitivno opremljeno kupatilo i WC, ali čisto. Motore smo smestili u dvorištu hotelčića Kasnije smo se okupili na većeri. Zna se što je bio meni: tadžin (opet)… šta se može, u Maroku smo. Tu su bili još dva para turista iz Njemačke, putovali su u kombijima, prerađenim za putovanje. Vani je temperatura pala ispod 10 stepeni, gazda je upalio peć. Ispod debele ćebadi bilo mi je toplo. Taj dan prešli smo 289 kilometara, vozili na visini između 700 i 2650 metara.

Ovo je samo test, nešto me zeza postavljanje slika:

Biće nastavak, samo da se reši problem u vezi postavljanja slika...

Nije ni jedan od ta dva. Puch SGS je jedan te isti motor. 250 kubika, dvotaktan, dva cilindra sa zajedničkom prostorom za sagorevanje, dva klipa na istoj radilici. Interesantno rešenje.

Puch, SGS...?

Noć je bila mirna, vedra. Svako tolko, otvorio sam oći upola i divio se vedrom nebu i tišini. Samo se povremeno čuo hrzaj kamila. Bilo je par zvezda padalica, želje još ćekam da se ostvare… Buđenje je bilo pre izlazak sunca. Hasan je uz našu malu pomoć pospremio krevete, ćebad… i otišao do kamila da jih pripremi za povratak. Mi smo za to vreme spremili kamere da snimimo izlazak sunca. Mirjam se čak popela na brdo da bi doživljaj bio još lepši. Nismo se dosta dužili, brzo uzjahali i pravac hotel. Jože se zabrinuo za Mirjam, hoće li da se vrati... Hasan je poćupao malo trave, da smo mogli da se branimo od invazije muva. Pojavile su se odjednom i posle nekih 45 minuta nestale.