Ja sam bio ubeđen da je ovaj kontroler sa ekranom čista prevarica, i tako sve do onog dana kada sam kod drugara video koliko je zgodan i brz za upotrebu. Nema uparivanja, nema kalibracija, nema kačenja telefona, kablova...

Dan 12, nastavak Negde tokom spusta sustižemo Čedu. Zaseo je na livadu kraj puta, zapalio pljugicu i izluftirao nervozu iz sistema. Dakle vratio se na fabričko podešavanje. Nadao sam se da će silaskom na manju visinu glavobolja i malaksalost nestati. Ipak, to nije se nije dešavalo. Relativno brzo silazimo u dolinu. Ovo "dolinu" naravno treba sagledati iz ugla lokalne geografije. Dakle, silazimo u dolinu na 2100m. Tu je odličan makadamski put, civilizacija. U jednom selu je glavni put zatvoren zbog radova pa malo lutamo tražeći obilazak. Obzirom koliko nam je početak dan bio atraktivan, ovde je sve "standardno" pa ne stajemo za fotke. Podloga se u nekom trenutku pretvara u beton. Lep, uzani krivudavi put koji prati planinsku rečicu. Kanije postaje još lepši asfaltni krivudavi put. Pred uključenje na glavniji put pravimo pauzu. Sada smo na samo 1500m visine, praktično na nivou mora. Rashlađivanje glave u malopre spomenutoj rečici baš prija i energija se polako vraća u telo. Odatle do gradića İkizdere imamo oko 25km. Sa svakim metrom tragovi civilizacije su sve prisutniji. Saobraćaja je više (i dalje jako malo), sela su učestalija. U gradu stajemo da točimo gorivo, pojedemo čorbu i uzmemo kebab za kasnije. Našli smo i prodavnicu sa tamno plavim izlogom, večeras će se popiti pivo. Koliko je Demirkapi delovao kao tradicionalistički muslimanski gradić (realno selo) gde su skoro svi muškarci imali arapske crte lica, sve žene bile u burkama, toliko je Ikizdere odisao zapadnim duhom. Ljudi na ulici ni u Evropi ne bi mnogo odskakali, retko koja žena ima burku. A videli smo čak i par vrlo slobodno odevenih devojaka. Ovde je taj kontrast baš izražen i veli, a meni je zapao za oko jer su ova dva gradića razdvojena samo jednim planinskim lancem. Dakle nalaze se u dve susedne doline. Inače, gradovi su im definitivno mnogo drugačiji od naših. Ovaj ima dve paralelne ulice sa zgradama koje deluju nove, sve je nekako lepo usklađeno. Nema naših predgrađa sa poluzavršenim kućama, gradovi počinju i završavaju naglo. Ispod je Street view link koga zanima Google Maps WWW.GOOGLE.COM İkizdere/Rize, Türkei Fotka je sa street view, u "Usta Kebap Salonu" smo klopali Prvi put u zadnjih nekoliko dana je vruće. Gradić je na oko 500m visine, u dolini koja vodi direktno do Crnog mora udaljenog tridesetak kilometara. Čorba, kola, čaj i pauza su prijali. Po prvi put od jutrošnjeg polaska sa jezera se zapravo osećam dobro. U samom gradiću se odvajamo sa glavnog puta i započinjemo novi uspon u planine. Lokalni asfaltni put vrlo brzo ustupa mesto makadamu (meni je svaka podloga koja nije zemlja ili asfalt makadam). Put krivuda kroz šumu i neprekidno se penje. Podloga je dobro utabana sa slojem rizle i prašine na površini. Dušu dalo za zabavne izlaske iz krivina. U jednoj desnoj krivini mi kliza prednji točak. Ne uspevam da zadžim motor i padam dosta neelegantno. Videti naslovnu fotku na videu iznad, obratiti pažnju na položaj desnog stopala! Tako smo i tresnuli na zemlju. Bio sam svestan da je noga ispod motora istog trenutka, ali srećom to prolazi bez bilo kakvih posledica. Udario sam desno koleno pošto se štinik smaknuo. Međutim ni to nije preraslo u problem. Na motoru malo izgreban štitnik ruku, skid plate, rezervoar i auspuh. Sve čisto kozmetički i zanemarljivo, ide u rok službe. Kada malo razmislim, ovo je verovatno moj prvi pad van asfalta koji je podrazumevao brzinu veću od pešačenja Uglavnom, nema razloga za zadržavanje i nastavljamo dalju vožnju. Šuma se polako proređuje i vidimo da smo se već popeli iznad oblaka. Prolazimo pored mesta za piknik koje bi odlično poslužilo za kamp. Sto sa klupama ispod nadstrešnice, izvor, livada, drva za potpalu. Ipak, suviše je rano da sviramo kraj pa se ne zadržavamo. Nepunih pola sata nakon polaska iz gradića izlazimo na golet. Brežuljkasta visoravan koja počinje na 2200m i penje se. Ovaj deo planine izgleda drastično drugačije od dosadašnjih. Sve padine su pitomije, trava je zelenija. Periodično nailazimo na potpuno crn kamen koji nekada izgleda kao staklo. Pretpostavljam da je u pitanju staaaaari vulkan. Prolazimo kroz dva sela koja izgledaju kao vrlo lepo sređena vikend naselja. Iako se i dalje penjemo, neobično je toplo. Znamo da nas ruta ponovo vodi na preko 3000m pre nego što u nekom trenutku počne spust na drugu stranu. Ovaj deo planine nam se svima baš svideo. Rešavamo da potražimo mesto za kamp i vožnju završimo ranije. Ipak će nam ovo biti poslednje zajedničko veče kampovanja u divljini i hteli smo malo da se opustimo i družimo. Pogodno mesto nalazimo na vrhu brežuljka, odmah pored puta. Ako smo mislili da smo neki od prethodnih dana kampovali visoko, večeras obaramo sve rekorde. 2800 i koji metar iznad mora, verovatno 1800 iznad oblaka. Postavljanje šatora je nisko na listi prioriteta. Sunce i dalje greje, vetar duva ali ne probija. Postavljamo stolice na padinu i neko vreme gledamo najveći bioskopski ekran ikad. More je ispod oblaka na desnoj strani fotke. Hladno pivce, priča i zezanje, fotkanje, snimanje. Počinjemo da premotavamo i prepričavamo celo putovanje... Kako se sunce bližilo horizontu, temperatura je brzo padala. Vetar kao da je u jednom trenutku počeo duvati iz frižidera. Postavljamo šatore i koristimo poslednje tragove svetla za fotkanje. Lepo rekoh da je počeo duvati ledeni vetar. Šta deca u kratkim rukavima na krovu kamiona znaju šta je zima! U par minuta vozikanja oko kampa Spaja ima problem sa Husom. Kupaće gaće koje od prvog dana nosi na spoljašnjoj strani bisage uspevaju da spadnu i umotaju se oko diska. Kako su izdržale prethodnih 10-11 dana ne znam. Nakon igranja, motore po isprobanom receptu parkiramo u vetrozaštitni zid. Ostavljamo uzani prostor između njih i šatora gde ćemo moći da sedimo u relativnom miru. Veče standardno. Od vatre nema ništa. Jedemo kebab za večeru, popijemo pivo i kolu (Turkish cola, najbolja "ne CocaCola" ikada. Duplo jeftinija od prave, vrlo sličnog ukusa). Postoji verovatnoća da ovde već nismo imali Dobrodošlice, ali lako moguće da se samo ne sećam. U nekom trenutku, uveliko nakon što se skroz smrklo čujemo zvukove motora kako se približavaju. Pored nas prolazi grupa od 10-ak natovarenih motorista u organizovanoj koloni. Mi mašemo, oni sviraju ali se ne zaustavljaju. Pretpostavljam da imaju određeno mesto za noćenje i da su solidno zakasnili. Relativno kratak dan vožnje, prešli smo svega 110 kilometara. Ali, kao što se često zna ispostaviti, manje je više. Trek je u prilogu. 2025-08-17 103549__20250817_1035.gpx

Ovo je odlična ponuda (Y)

Dan 12, nastavak Nastavljamo uspon. Iza jedne serpentine je strmo parče puta sa rasutim kamenom. Idem prvi, prolazim i stajem na kraju tog pravca da fotkam. Spaja ide drugi, staje odmah na izlasku iz serpentine da proveri tronožac za fotoaparat koji je nekome ostao (nismo ga pokupili). Čeda je iza njega i nema mnogo izbora osim da stane, na najrasutijem delu. Uz nešto proklizavanja, Spaja uspeva da krene i izađe na ravniji teren. Sa druge strane, Strom rešava da se strateški ukopa. Ne pomaže ni Čedina veština ni moje guranje. Spaja, kao svaki pravi saputnik, silazi ka nama da pomogne. Telefon u ruci, Gopro na kacigi, video produkcija bez premca Ovo je bio jedini momenat kada sam video nervoznog Čedu. Dobro, osim na bugarsko-turskoj granici. I u Samsonu. Naime, ovo se dešava nepun kilometar od mesta gde se izvrnuo pa novo zaglavljivanje ne prija. Ipak, uz malo "o-ruk" spuštamo Stroma do ravnijeg dela gde je moguće uhvatiti kakav-takav zalet. Čeda izlazi i nastavlja dalje ka prevoju. Dok smo se Spaja i ja popeli 50-100m do naših motora i malko došli sebi Čeda je odmaglio. Mi smo na nešto ispod 2900m visine, nadomak samog prevoja. Brzo izlazimo na prevoj. Nekako smo se nadali da ćemo ovde dokačiti 3000m visine ali nismo. Jedno kratko Spajino "Fali nam pedeset" i činjenica da se sa prevoja odvaja put koji grebenom vodi naviše su bili više nego dovoljni. Vrlo brzo izlazimo na famoznih 3000m. Ja na trenutak usporavam, možda da stanem, da tu i okrenemo. Ipak, pošto put uredno nastavlja da se penje, odlučujem da produžim dalje u nadi da ćemo izaći na vrh ili prevoj sa pogledom. Inače, ovo je manje saobraćajnica koliko je bio put za izgradnju gasovoda. Već nekoliko dana povremeno naiđemo na gasovod ili podzemne kablove (ovo uglavnom oko vetrenjača) u prilično solidnim vukojebinama. Nedaleko od vrha nailazimo na stado ovaca i naše dobre drugare kangale koji nas uredno ispraćaju sa svoje teritorije (oko 1:50 na snimku gore). Uspon završava na 3125m visine. Pogled odatle, kao sa vrha sveta. Mi smo daleko iznad oblaka, svega par vrhova je iznad nas. Osećaj neverovatan. Glupo neiskoristiti priliku za foto seansu. Crno more je negde ispod onih oblaka u daljini, 50km vazdušne linije. Na slici ima naziv obližnjeg vrha. Mi smo ovde: Google Maps WWW.GOOGLE.COM U ovom trenutku mi je žao zbog dve međusobno povezane stvari. Prvo što Čeda nije sa nama, što ovo propušta. Drugo što ne nastavljamo dalje ovim putem duž grebena (Da stvar bude bolja, sad' kada pišem putopis vidim da bi nas ovaj put odveo do gradića koji ćemo svakako proći kasnije tokom dana. Eto, znam za naredni put...). Ne zadržavamo se duže od samog fotkanja. Krećemo na spust koji, kako će se ispostaviti, traje skoro pedeset kilometara bez prekida. NASTAVIĆE SE

Prilicno sam siguran da je to tip kog smo sreli prethodnog dana prilikom ulaska u Demirkapi. Onaj sto nam je rekao da je par sati vozio kroz maglu. Dakle, stari znanac, mahanje je bilo dovoljno

Dan 12, 17.8.2025. Soba u kojoj spavam ima jedan prozor, duboko uvučen ispod nadstrešnice koja povezuje dva bungalova. Nemam pojma da li je napolju svanulo ili ne, pada li kiša (rečica koja teče ispred bungalova je dovoljno glasna da guši sve ostale zvukove). To što sam preko prozora navukao i debele, tamne zavese ne pomaže mnogo. Ipak, alarm zna kada je vreme da zvoni. Izlazim na terasu i oduševljavam se. Vreme je apsolutna suprotnost jučerašnjeg. Vedro, bez naznake oblaka. Mesto je smešteno u dolini između dve visoke planine pa sunce ovde još uvek nije ugrejalo. Jasno da je odluka da jučerašnji dan završimo ovde bila odlična. Ne žurimo sa pakovanjem i pokretom. Nešto garderobe još uvek nije suvo pa to treba rešiti. A i inače ne žurimo. Pre polaska nam prve komšije poklanjaju keksiće i neko pecivo. Prijatan svet, nema šta. Juče smo na karti videli da u blizini postoje dva jezera. Malo su u kontra stranu od pravca gde mi idemo, ali ipak odlučujemo da ih obiđemo. Plan je da u prodavnici kupimo nešto za doručak i da na jezeru napravimo pauzu. Ovo su šatori i nadstrešnice za izletnike, pisao sam o tome. Izlazak iz Demirkapi. Drastično prijatniji uslovi u odnosu na jučerašnji ulazak. Put se brzo penje sa 1800 na 2700m. Dobro uređeni makadam bez mnogo saobraćaja. Moglo bi se reći da smo poranili, krenuli smo pre većine turista. Prvo jezero je uvučeno od puta i nema pristupa vozilima (dobro, motorima bismo možda i mogli ali nije u redu). Drugo jezero, Aygır Gölü, jeste kraj puta i na njegovoj obali pravimo pauzu. Ovog smo prethodni dan sreli u gradiću kada smo točili gorivo. Mali svet. Prijalo nam je sedenje na suncu i mir kraj vode. Ipak, pauza ne može trajati zauvek. Jezero uopšte nije veliko. Mi smo polovinu obale obišli putem samo da bismo došli do mesta gde smo odmarali. Krug oko jezera se zatvara pešačkom stazom. Dosta dobra prilika da se napravi lep dron snimak, ali ujedno i pomalo skrnavo. Čeda je bio u fazonu da će voziti samo dokle ima kolskog puta pa smo se složili da tako i uradimo. Ne znam kako se dogodilo da motori sami od sebe nastave vožnju po pešačkoj stazi. Evo, stvarno ne znam. Sama stazica nije problematična. Nekoliko krupnih kamenova i to je to. Mi smo sada na nizvodnoj strani jezera i treba preći "potok" koji se iz njega izliva. Trenutno je skoro skroz suv, kamenjar. Postoji tu i sklepani limeni mostić. Ali, stanje mu je takvo da mi nije palo na pamet da mu priđem motorom. Sa snimka gore se vidi, prelazak potoka uopšte nije bio problematičan. Međutim, kada sam sišao sa motora neposredno posle toga ja sam bio potpuno malaksao, od negde se pojavila glavobolja. Ne zaboravi, jezero je na 2700m visine i ovo je bio prvi iole fizički zahtevan poduhvat. Meni je svih prethodnih dana bilo neobično što niko od nas nije osetio nikakve simptome zbog visine. Ipak smo mnogo vremena provodili preko 2000m, četiri od zadnjih pet noći kampovali na 2200 ili više, ali svi smo disali normalno, nismo se prekomerno umarali. Do sada. Ovo selo nam je prva sledeća tačka, čim se vratimo na TET. Koliko se sećam, Spaja i Čeda su takođe počeli da osećaju malaksalost. Nezgodan tajming pošto nećemo uskoro silaziti na manju visinu, a deonica koju ćemo odvesti čim se vratimo na TET će se pokazati kao najzahtevnija na celom putovanju. Od jezera se spuštamo ka Demirkapi, ali ne idemo do samog mesta. Pre njega skrećemo desno i hvatamo TET. Odmah posle sela koje sam fotkao sa jezera put postaje osetno lošiji od bilo čega što smo do sada vozili. Razmazili smo se od početka putovanja i ovaj kamenjar nije prijao. Gopro to nikada neće dočarati kako dolikuje, al' vredi pokušati. Nije da smo bili u bilo kakvoj žurbi, i ja nemam pojma zašto nisam stajao da odmorim. Ovaj prvi deo, sa snimka gore, je trajao nepuna tri kilometra nakon čega meni realno više nije bilo do vožnje. Do kraja sam jedva držao upravljač. Ipak, uživati se mora i odustajanje na prvi znak teškoće definitivno nije opcija. U pozadini, odmah levo od Čedine kacige su jezera na kojima smo započeli dan. Sve je to prilično blizu. Stajemo na mestu gde je put postao dosta bolji. I tek tada shvatam kakvom lepotom smo okruženi. Nova prilika za dron (hvala Spaji što se cimao oko snimanja, Čedi što se cimao da dron bude kod njega na Stromu) Plato sa potokom iza nas je na oko 2500m, vrhovi u pozadini su visoki preko 3000m. Penjemo se na manji prevoj, prolazimo kraj bezimenog jezera koje bi bilo odlično mesto za kampovanje. Sa prevoja, na susednom brdu vidimo put kojim ćemo proći. To su serpentine na desnoj strani fotke ispod. Zanemari poslednjih 30 sekundi mraka. Ništa ne fali, sve je ok sa snimkom. Greškom sam renderovao i crnilo. Nema šanse da ću ponoviti upload. Od ovog potoka počinje uspon. Ne preterano zahtevan, ali na momente strm, razrovan i sa rasutim kamenom. Ja sam zbog fotkanja ostao poslednji. Pri kraju najgore uzbrdice naiđem na njih dvojicu. Čeda sedi na zemlji, Strom leži u kontri. Srećom bez posledica po bilo koga. Koliko je strmo na mestu pada, možda najbolje demonstrira Čedino kotrljanje nakon napuštanja vozila. Sad, sećaš se kada sam pisao o malaksalosti? Apsolutno nije prošla do ovog trenutka. Udruženim snagama podižemo Stroma iz prvog pokušaja. Ovaj pokušava da pobegne nizbrdo jer je tokom pada menjač upao u ler. Onda guranje uzbrdo da bi se dokopao ravnijeg terena, dva metra napred. Težak rad. Kad bi makar postojao neki način da nam bude lakše... Uglavnom, preko dvadeset minuta smo proveli u akciji. I ne, Dobrodošlica nije oduzela više od par sekundi. Nije zbog nje NASTAVIĆE SE

Perun radi na ploči za prtljag, moguće da će biti do proleća. Kako stvari trenutno stoje neće biti kompatibilna sa koferima.

Hvala Lepo izgleda

Imaš li možda tačnu lokaciju gde je nastala druga fotka?

Ma neće čovek da profitira

A pošto je sledeća stranica na dohvat ruke, biću slobodan da malo razdvojim filmiće Neću se ljutiti ako bacite koji komentar posle ove poruke. Sledeće što ja pišem jeste nastavak putopisa, a voleo bih da ide na novu stranu. Elem, spust u Demirkapi. "Ispostavlja se da je ovo opet neko turističko mesto, Demirkapi. I dalje nameračeni na pečenje koje nam danima izmiče, sedamo u prvi restoran. Zastakljena terasa, pogled na dolinu ili oblake. Sad, to lepše zvuči nego što je u onom trenutku bilo. Mi smrznuti i željni toplote, ali grejanja nema." I klinci. Ovaj prenosim u celosti jer nema smisla seckati. "Kada smo se spremali za pokret i sedali na motore prilazi nam par klinaca. Zamisli: Arapi. Jedan od njih dobro priča engleski. A klinci k'o klinci, zanimljivi im motori. Koji je najbolji, koji je najbrži, kako se čuju, da li mogu malo da turiraju... Potrajalo je to par minuta. Do kraja su stigle i starije sestre, majke. Vadili se telefoni, snimalo za Instagram. Pišanija živa."

Svi filmići dostupni u 4k Uspon na D-915 iz pravca severa. Odličnim asfaltom iz gradića Çaykara ka jugu. Put se postepeno sužava, pa prelazi u makadam, da bi na kraju serpentinama izašao na visoravan. A na visoravni hladnoća, vetar i magla. "Da, bilo je sranje. Stajemo da se malo konsolidujemo, obučemo makar kišna odela. Mnogo je vlage u vazduhu, viziri su mokri i magle. Kada podignem vizir da bih video kuda vozim pokvase mi se naočale... A ipak, to što je vlaga u vazduhu uopšte ne sprečava da put bude veoma prašnjav. Lepljiva, prljava kombinacija."

Ovaj službeni se baš rado gasi. U leru pipnem i pustim gas - ugasi se (ne da ga turiram, već recimo podignem obrtaje za 1000-2000). Zna da se desi nekoliko puta zaredom. Tj. desi se svaki put, nego ja posle dva uzastopna gašenja promenim svoje ponašanje Ovo je i dalje pre prvog servisa.

Ekstra! Nisam bio upućen u te akcije. Iskakalo mi je ranije, bio sam ubeđen da je prevara na nivou fejk proizvoda sa aliexpress-a. To moraš prvi da poručiš kada se "otvori" termin?

Stigli su mi Gopro snimci za preostale dane putovanja Danas-sutra kačim par komada koji kompletiraju jedanaesti dan, pre nego što nastavim dalje sa pisanjem. Na žalost nemam mogućnost izmene postojećih postova tako da filmovi idu ovako izdvojeni. Gledanje klipova dođe kao odličan podsetnik. Sećanje izbledi, fotke prenose samo jedan trenutak, uglavnom izdvojen iz celine. "Od kampa put nastavlja da se penje do obližnjeg prevoja. Oblaci su prilično nisko i nema šta da se vidi. To nas naravno ne sprečava da skrenemo sa puta i poigramo se na livadi." Koja je razlika između sela visoko u planini i gradića u dolini? "Odatle počinje spust u kanjon gde ćemo se priključiti na put D-915, "najopasniji put na planeti". Pravimo pauzu za fotkanje na samom početku spuštanja. Vrh kanjona, od dole izviru oblaci. Svakih petnaest sekundi se smenjuju uslovi, čas vedro, čas unutrašnjost oblaka."