Grejane rukavice treba svaki put povezivati na instalaciju. Meni to deluje kao mnogo cimanja, mada sigurno bude lep osećaj

Mogao je KLE, a realno i bilo koji drugi motor. Na celom putu smo imali možda 10 kilometara nečeg što nije bilo baš baš lako za vožnju. E sad, KLE-om mi ne bi bilo ni približo zabavno. Rekao bih da mi čak ni na autoputu nije prijatniji za vožnju. Van asfalta ne vredi ni spominjati.

E, aj' da vas zamolim da bacite nekoliko komentara. Čisto da pređemo na sledeću stranu pre nastavka. Imam da pišem za još pet dana kvalitente TET vožnje i dva dana povratka kući. Biće gomila fotki, stranica postaje nepregledna.

Ovo što @srbac kaže! Imao sam tu situaciju, spomenuh u prethodnoj poruci. Zbog toga sam i na Tuaregu uvek nosio rezervne unutrašnje gume. I set za krpljenje. I set za čepovanje. Dakle više "robe" nego kada vozim motor sa unutrašnjom gumom

Izuzev dve sezone dok sam vozio Tuarega, uvek sam vozio motor sa unutrašnjim gumama. Bio svuda, po svakakvim terenima. Mislim da sam imao dva ili krpljenja za svo to vreme. Jednom nisam znao šta radim pa nisam uspeo odlepiti spoljnu sa felne (naišao kombi na makadamskom putu, za dž me prevezao 40km do vulkanizera). Drugi put klin prošao bočno kroz spoljašnju, samo očešao unutrašnju. Dovezao sam se do kuće. Spoljašnju morao da bacim, unutrašnju zakrpio... Mnogo puta sam sam menjao gume. Nije to tolika problematika kao što se predstavlja (mada, zavisno od spoljašnje gume zaista zna da bude zajebano). Jedno bušenje na tubeless, rešio za 10-15 minuta. Stoji da je tubeles zgodniji, ali sve ima svoju primenu. Ne bih nijedan model motora isključivao iz igre samo na osnovu tipa gume.

12000 za alu kofer? Milina

Jeftinije za napraviti.

17cm je 17cm, pre nego što bilo ko sedne na motor. Stari KLE je imao slično ili malo veće rastojanje od tla. To je ok isključivo za opuštenu vožnju uređenim makadamskim ili zemljanim putevima. Na rupama, kamenju i bilo kakvim preprekama će da kači i udara. Što se mene tiče to je u redu, samo ne treba masu ložiti sa "life is a rally" i snimcima agresivne vožnje. Ovaj motor nije i neće biti za to.

Rovokopač

Šta bre montiram, ne loži me Klipovi direkt sa kamerice

Isti klip kao u prethodnim postovima. Eksportovan u 4k, dakle ozbiljan upscale, 80Mbit/s (skoro duplo više u odnosu na ono što kamera zapravo zabeleži). Malo sam čačnuo boje, kao što bih uradio sa bilo kojom fotkom. I tek kada se na YT pusti kao 2k ili 4k video to počinje da liči na originalni full HD snimak direkt iz kamerice. Ako se na YT gleda kao full HD i dalje nije sjajno. Valjalo bi preko zime nešto unaprediti. Vi što se razumete, zanemarite "color corrected" iz naslova Samo moje imenovanje da bih znao koje je koji klip.

Dan 08, nastavak Dakle, spuštamo se do puta i nastavljamo dalje. Sećaš se kada sam napisao da je popodne još mlado i da imamo pregršt vremena? Da... Od gradića i čaj pauze smo do sada prešli 25km i na to utrošili sat ipo. Obzirom na sve usputne izlete i zadržavanja, nije ni loše. Polako zalazimo u doba dana kada senke postaju malo duže, svetlo za fotkanje lepše. Dakle stajaćemo češće, jer ovo što sada doživljavamo se ne vidi često. Ako se dobro sećam, Spaja podešava polugu kočnice. Tu negde nailazimo i na prvu tehnički iole zahtevniju deonicu na celom putovanju. TET se odvaja za glavnog puta, pravi prečicu da bi se posle kilometar-dva ponovo vratio na njega. A kada kažem "tehnički zahtevniju" to treba uzeti sa rezervom, posmatrati iz ugla besprekornih makadamskih i zemljanih puteva sa kojima smo se do sada susretali. Samo znači da neko sa R-om možda ne bi prošao Prečica završava u zadnjoj strani nečijeg dvorišta. Do glavnog puta imamo 50m ali ne vidimo način da to njega stignemo bez prolaska kroz dvorište. I taman kada smo bili spremni da se vratimo nazad, domaćin nam pokazuje da otvorimo kapiju i prođemo. Nemam fotki sa ovog parčeta... Par krivina dalje i opet moramo da stajemo. Razlog? Jbg, kako proći pored ovakvih prizora. Fotke solidno odgovaraju realnosti. Na žalost mogu da prenesu samo mali deo celokupnog okruženja... Konstantno balansiramo negde na donjoj granici oblaka. Malo smo ispod njih, nekada uđemo u maglu. Povremeno je nebo iznad vedro. Ali svo vreme je prilično spektakularno. A postaje sve lepšte kako vreme odmiče. I opet, jedna krivina nakon ovih fotki. Prolazimo pored stada ovaca, Spaja vozi prvi. Kangal se pridružuje našem karavanu, počinje da juri za Spajom. Po ko zna koji put, ovčarski psi ne pokazuju nikakvu naznaku agresivnosti. Stara se da te isprati sa svoje trenutne teritorije, da te udalji od stada. Nijednom nismo imali situaciju da su kidisali na bilo koga od nas. Na mene koji sam išao drugi uopšte nije obratio pažnju. Već neko vreme smo bili u potrazi za česmom. A ako odgledaš gornji snimak do kraja videćeš i gde smo je našli. Da, deset metara nakon jurnjave sa psom Nismo uspeli da ga dozovemo na maženje. Evo ga na fotki, motri na nas. Česma je zapravo izvor, nalazi se na preko 2300m, voda ledena. Skromni potočić koji teče kraj puta je dom za jednu žabu! Kako, zašto? Ko zna. Uglavnom, sipanjem vode smo kompletirali sve što nam je potrebno za kampovanje. Par minuta kasnije opet ostajemo bez teksta. Kao da smo se prebacili u Mongloiju. Dva kolotraga preko travnate livade. Sad kada gledam fotke, mogla bi biti i Sinjajevina u pitanju. Sve fotke u ovom postu su nastajale u rasponu 5-10-15 minuta jedne od drugih. Par minuta vožnje pre nego što naiđe nešto vredno stajanja. I tako iznova i iznova. Da sam išao sam verovatno bih stajao i češće. Nailazimo na pastira sa konjem, na sred puta. Konj nije baš oduševljen zvukom motora i treba mu malo vremena da se skloni sa puta. Mogli smo proći pored, al' ne bi bilo lepo. Ovde nisam video pse, što apsolutno ne znači da nisu bili tu. Nepun kilometar dalje dolazimo do najfotogeničnijeg prizora koji sam ikada doživeo. Pejzaž, put, oblaci, doba dana, svetlo... Sve se poklopilo. Dakle: pauza za fotkanje. Sledeći klip počinje odmah posle fotkanja i lepo će dočarati deo lokacije koji se na fotkama ne vidi. Takođe će pokazati i oblak u koji smo ušli nedugo zatim U ovom momentu smo od neuspelog pokušaja uspona na vrh prešli 33km. Za koliko vremena? Za dva sata, logično. Sam teren i put su takvi da smo, u slučaju potrebe, verovatno sve mogli odvesti i za 45 minuta. Ali čemu to. U neku ruku imamo sreće što smo ušli u oblake. Obzirom da je vidljivost slaba, nema razloga da stajemo radi fotkanja. Osim... Ali hej, 7km i 9 minuta bez ijedne pauze!!! Ona tačkica koja se vidi u oblacima je Sunce. Kao što vidiš upravo se sprema da zađe. Sad smo baš blizu asfaltnog prevoja do kog smo planirali da stignemo i aktivno počinjemo sa traženjem kamp mesta. Silazimo do asfalta. Tu postoji neki napušteni objekat, teren oko njega je poravnat. Obilazimo to ali odustajemo. Skrnavo je, kamenito, vetrovito i odmah pored asfaltnog puta (nije da ima saobraćaja). Ispod prevoja prolazi tunel tako da ovaj put koriste uglavnom lokalci. TET trek se od ovog prevoja odmah ponovo penje tako da nema smisla da nastavimo dalje. Odlučujemo da se vratimo putem kojim smo došli i istražimo prvo odvajanje na koje naiđemo. Primeti tempo vožnje u današnjim snimcima, naročito u ovom drugom delu. Nema jurcanja, isključivo zen. Ovde je vožnja motora bila samo sredstvo da se sve doživi. Pisao sam ranije da su ove planine prva barijera za vlagu koja dolazi sa Crnog mora. Često smo vozili grebenom koji suvu, južnu stranu razdvaja od kišne. U ovom konkretnom slučaju imamo sreću da se nalazimo na sušnoj strani. Oblaci koji se vide na fotki ispod prelaze preko grebena i iščezavaju. Nije to toliko daleko od nas. Posle malo lutanja nalazimo adekvatno mesto. Opet na prevoju (ispadne da smo zadnjih nekoliko večeri proveli na prevojima, a to nije slučajno), imamo lep pogled na sve strane. Ali još važnije, imamo rani pogled na izlazeće Sunce. Zašto je važno? Zato što smo na 2300 metara. Zato što je prohladno. Zato što duva leden vetar kom garderoba nije velika prepreka. Tako smo se pozicionirali da ipak budemo na malo zaklonjenijoj strani brežuljka. Po sinoćnjem receptu, od motora pravimo vetrobran. Večeras nema vatre. Očekivali smo noćenje na velikoj visini, bez drveća, pa smo se i hranom pripremili za to. Nego, šta nam je sa Čedom? Ako ga ne mrzi mogao bi dodati i svoju verziju današnjeg dana Iz mog ugla, @Cedo11 je u Ordu dočekao gumu, zamenio je. Na 35 stepeni se kupao u moru a onda u nekom trenutku krenuo ka ovoj lokaciji, pre nego što smo se mi smestili. Od Ordu treba da pređe oko 150km do nas. Čuli smo zvuk motora dosta pre nego što smo videli farove. Da, mrkli je mrak. Pošto je naše kamp mesto na brežuljku koji nije baš odmah kraj puta, silazimo sa lampama da ga presretnemo. Blago rečeno se smrzao. Onaj momenat kada postane hladno ali misliš da si blizu cilja pa te mrzi da staješ i oblačiš se. A onda postane hladnije ali si ti još bliže cilju pa te mrzi da staješ... 8-9 stepeni kada je došao. U letnjoj opremi. Ponovo na okupu, sedimo u skromnoj zavetrini koju nude motori i šatori. Dobrodošlica, večera, prepričavanje dogodovština... Dan baš ispunjen posebnim trenucima. Mogu slobodno reći da mi je ovo najlepši i najzabavniji dan na motoru otkako vozim. A bilo je mnogo veoma lepih dana. Žao mi je što Čeda ovo nije prošao sa nama, ali mi je i jako drago da je rešio gumu za ostatak putovanja. Brzo se povlačimo u šatore jer nema nekog smisla smrzavati se napolju. 150km. Nestvarno. Nezaboravno. Neponovljivo. Trek je u prilogu. 2025-08-13 102019__20250813_1120.gpx

Ne sećam se da li sam ranije spominjao. Motor je sa 80 pređenih kilometara imao bušan rezervoar za gorivo. Verovatno je takav izašao iz salona jer se miris benzina osetio od prvog dana. To što nam je trebalo 3 meseca da pogledamo je neka druga priča... Guevara je garanciju odobrila na osnovu fotki i video snimka, bez da su uživo videli motor. To je bilo krajem jula ili početkom avgusta. Prošle nedelje sam odvezao motor na zamenu jer je tek sada stigao drugi rezervoar. Zamena je bila gotova već narednog dana U međuvremenu je epoksi radio posao, motor prešao 3500km.

Na Youtube kačim preko računara. Nikada nisam naišao na opciju za podešavanje kvaliteta, ali nisam mnogo ni tražio. Od ranije znam da mu je trebalo nešto vremena da "obradi" video nakon upload-a, zato nisam odmah juče postavio ove snimke od malopre. Ali to zapravo bude par minuta, ne nekoliko sati. Sad sam odgledao neki tutorial. Još uvek se svodi na to da bez obzira u kojoj rezoluciji se snima, YT preferira upload u 4k i u visokom bitrate-u.

Podešavanja kamere, u ovim snimcima koje sam do sada kačio: Rezolucija: 4k/30fps ili 1080p/60fps Codec: HEVC FOW: Standard (dewarp) Color: Normal. Nemam želju ni vreme da se bavim korekcijama boja Stabilizacija: Rock Steady (obični) Sharpness: 0 Ekspozicija i WB automatski. Nemam nameru da se zezam ručnim podešavanjem, dosta mi je toga na fotoaparatima. U buduće menjam: Codec: H.264 Sharpness: 1 Exposure compensation: -0.3 Pa da vidim hoće li biti bolje.