Svašta, ko pametan još voli takve stvari? :D

Čukaju, lupaju, kratko vreme ostaju otvpreni, motor nema snage, i na kraju se sjebu i ventili i klackalice i podizači. Znači, ništa naročito se ne dešava. Mada je malo gore kad su pretegnuti. Tada izgore ;D ;D ;D

Moraš dovesti motorče u balans po pitanju elektro potrošača. To ti je isto kao kad pustiš vodu na lavabou i odvrneš slavinu na kadi pa ti utanji mlaz na lavabou. Bukvalno. Znači. postavi LE Diode na žmigavce i stop svetlo jer one traže manje struje i neće izazvati veliku promenu (pad) napona. A za sVirenu pokušaj da staviš relej. Tako neće vući previše struje iz instalacije nego će povlačiti direktno iz akumulatora ali i on mora biti malo većeg kapaciteta. Vodi računa da ne bude preveliki jer ga možda alternator neće puniti. Zapravo, tebi treba veći alternator, da se ne lažemo.

Tako smo proveravali temperaturu piva i punili baterije ;D ;D ;D

Izvinjavam se svima koji su imali problem sa učitavanjem slika, trebalo je na vreme da mislim o tome. Sad će sve biti u redu i sve slike će biti učitane. Što je do mene, urednika i tehnike, uradili smo. Nadam se da ćete uživati i da neće biti sličnih problema. Hvala na razumevanju.

I odavde se teško odlazi. Koreni su jaki i osećaj pripadnosti stalno govori “ovo je tvoja zemlja, ovo je tvoj duh, ostani i bitiši u njemu.” Veseli i odmorni, već puni utisaka, žurimo ka Novom Pazaru gde vekovima stoje i čekaju poklonjenje Sopoćani, Petrova crkva, Đurđevi stupovi i Crna reka. Bez zastanka, poznatim putem stižemo do Sopoćana, bisera našeg freskog slikarstva i preteče zapadne renesanse. Duž puta nas je par puta pogodio pljusak ali kad smo stali pred Sopoćane, kiša je prestala i sunce nas je okupalo i ogrejalo kao što je već vekovima činilo sa monasima i hodočasnicima koji su dolazili da se dive ovom spomeniku. . . . . . Hvala bogu te se neko setio i sredio prilaz, zaštitio crkvu, sagradio konak i uveo moderno osvetljenje i obezbeđenje. Kad sam prvi put došao u Sopoćane pre 21 godinu, ničega od toga nije bilo. Gotovo srušena crkva, trošan konak sa jednom fazom struje i jednom česmom su delovali kao ranjena ptica kojoj nema ni pomoći ni spasa. Od pre 7-8 godina, Sopoćani opet sijaju starim sjajem i stoje večno na radost Gospoda. . . . . . . Iako je sama crkva Svetog Trojstva uništena tokom austro-turskog rata 1689. Gospod nije dozvolio da freske propadnu od zuba vremena te i danas stoje u punom sjaju bez obzira što je crkva bila oko 200 godina bez krova. Uništavali su je Turci više puta, paljena nebrojeno puta, obnavljana dva puta 1920. i 1956. jer su partizani pucali po freskama, ali ništa od tako silnog uzaludnog truda nije bilo dovoljno da Sopoćani nestanu u zaboravu. Freske, možda i najlepše u našoj istoriji, blagodejstvuju i danas kao što je to bilo i 1260. kada je kralj Uroš Prvi stao na radost Gospodnju pred završenom i oslikanom crkvom. Sa svojih izvornih 36 metara dugim brodom i oltarskom apsidom ispred koga je transept koji nosi kupolu, Sopoćani stoje unutar savršeno okruglog kružnog zida koji je nekada bio i tvrđava. U 14. veku je car Dušan Silni dozidao prednji deo današnje crkve, takozvanu pripratu nad kojom je donžon i zvonik. Kažu da je italijanski slikar Đoto započeo eru Renesanse. To je tačno, osim što je crkva Svetog Trojstva u Sopoćanima oslikana u savršenom renesansnom maniru nekih 70 godina pre Đotovog rođenja. Znači da je Renesansa ipak rođena u Sopoćanima skoro ceo vek pre nego što se pojavila u Italiji. Meki likovi blagih crta lica u pastelnim bojama pričaju priče iz Biblije i srpske istorije u savršenoj perspektivi. Pre Sopoćana, perspektiva nije bila često viđana na slikama a i kad bi je bilo, delovala bi iskrivljeno, gotovo nevešto. I dan danas, umetnici iz celog sveta dolaze da se dive prvim renesansnim slikama u istoriji čovečanstva a Italijani plaču pred freskama, pretečama njihovog preobražaja u umetnosti slikarstva. O Sopoćanima bih ovako mogao do preksutra. Treba ih videti i doživeti. Džabe je sva priča dok ne stanete pred taj dragulj i pogledate se oči u oči sa blagim licem Stevana Nemanjića, upokojene majke Uroša Prvog uz koga je njegova supruga Jelena Anžujska a na drugoj Presveta Bogorodica vodi Stevana Nemanju, Stevana Prvovenčanog i Uroša Prvog koji u ruci nosi maketu crkve. Posle više od sat vremena priče sa starešinom manastira, jeromonahom Teoktistom, inače rodom iz bloka 70A, krećemo ka sledećem spomeniku autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, Petrovoj crkvi u Novom Pazaru. . . Probijajući se kroz saobraćajnu gužvu u Novom Pazaru koja je ista kao u nekoj bliskoistočnoj zemlji, obilazimo pešake na sred ulice, ulične prodavce, magarce koji nose drva za pekare i pečenjare, bicikliste i kamione koji se kreću manje-više željenim smerom koji ne mora uvek biti i dozvoljeni smer. Posle novopazarske slavije, kružnog toka blizu ulaza u grad od strane Raške, i preko više ležećih pandura, stižemo do neuglednog puteljka koji nas dovodi pred Petrovu Crkvu odnosno crkvu svetih Apostola Petra i Pavla. . . . . Pošto je bilo oko 4 sata po podne, u okolini crkve nema žive duše. Pokucao sam na vrata kućice pored crkve u kojoj poslednjih 57 godina živi čuvarica ključa od crkvenih vrata. Starica se nije mnogo promenila tokom godina. Sećam je se još od pre 21 godine kad sam prvi put kročio pred Petrovu crkvu. Jedina vidljiva razlika od tada do sad je u bašti. Svake godine, bašta je sve manja. Starica više nema snage da održava veliku baštu već se brine samo o okućnici i prostoru oko crkve. Kaže da ima pomoć mlađih koji kose travu i održavaju prastaro groblje ispred crkve gde na kamenim krstovima nema ni jedne godine iz 19. i 20. veka. . . Čuvarica ključa je od skoro dobila celih 100 evra socijalne pomoći za posao koji obavlja već 57 godina. . . Ogromnim ključem je otključala bravu koja besprekorno radi od 16. veka od kada je i drvo na vratima. Samo je metalna obloga novijeg datuma. Negde s kraja 18. veka. . . To je potpuno vanvremensko mesto. Tu i prostorna dimenzija malo znači. Uvek pomislim koliko je krštenja i opela održano u toj skromnoj građevini bez i jednog pravog ugla ili simetrije. U jednoj polukružnoj niši ispod stuba stoji naslikani model krsta koji se može videti mnogo kasnije u Studenici. . . . To je veza u vremenu i prostoru i znak da srpski narod oduvek tu živi i slavi Gospoda. . . . . . . . . . . . Dok smo pričali sa čuvaricom ključa, u crkvu uđoše pet Francuskinja koje su potegle dobar put da bi videle Petrovu crkvu. Rado smo se vratili i pokazali im crkvu uz priču o istoriji tog mesta i Srba kao naroda. Moram priznati da veoma dobro vladaju podacima i ni jedno ime ili toponim im nije stran. Hvala bogu da se još neko u svetu interesuje za Srbiju kad se već mi ne interesujemo dovoljno. Zatim su se pojavile i monahinje iz manastira Končul i za tili čas je starica bila okružena mladim ljudima a celo mesto je oživelo okupano zlatnim popodnevnim suncem. Ostavili smo je da ćaska i krenuli prepuni utisaka do centra grada. Naše fizičko biće nas je podsetilo da ceo dan nismo ništa jeli. Oko postanka Petrove postoje dva predanja. Po jednom ovu crkvu je sazidao apostol Tit, učenik apostola Pavla.Po drugoj legendi dukljanski kralj Belo Pavlimir posle pobede nad raškim županom Lutomirom sagradio je crkvu sredinom 9. veka i tada je osnovao eparhiju u Raški, i to je prva eparhija samostalnim srpskim župama. . . . Crkva svetih Apostola Petra i Pavla ili Petrova crkva iz 9. ili 10. veka kod Novog Pazara predstavlja najstariji spomenik crkvene arhitekture na prostoru Srbije i prvobitno je sedište raške episkopije. Sama crkva ima osnovu rotonde sa upisanim četvorolistom i potiče iz vizantijskog doba, dok freske iz njene unutrašnjosti potiču iz 9. 12. i 13. veka.Na njenom mestu se nalazio ranohrišćanski objekat koji je podignut u 7. veku na prostoru ilirskog kneževskog tuluma iz 5. veka p.n.e. čiji su ostaci otkriveni 1957. Fizičko biće smo najeli mantijama sa mesom, vrelim, tek izvađenim iz peći na drva. Pošli smo za Beograd preporođeni i napunjenih baterija. Celim putem do kuće smo prepričavali događaje iako smo svo četvoro bili učesnici istih. Prosto nismo mogli da se odvojimo od puta i dogodovština koje su iza nas. Duhovna bića su nam mirna i spokojna i u slavu Gospoda stigosmo još i kafu da popijemo kod Rajka i Gordane iako smo ceo dan bili na nogama. I tako, od par dana u Vrnjačkoj banji, gerijatrija ostade šest dana na putu po manastirima. Dosta istorije, put pod noge pa vidite sami.

Četvrtog dana nas je uhvatio pundravac jer smo se naspavali, iskulirali i napunili baterije. Aj kad smo već ovde, greota da ne svratimo do Studenice. Plaćaj hotel i put pod noge. Sat vožnje i eto nas pred manastirom Studenica. Ulazimo u motel preko puta da popijemo kafu i osvežimo se, . . kad eto ti Rajko ustaje i ljubi se sa kumom njegovog brata. Čovek već godinama radi na restauraciji Studenice. Pogledam malo bolje, a na kolima iz kojih je izašao kum nalepnica ronioca sa puškom. “Ko je ovde gnjurac” pitam i poznati lik iz viđenja mi stisnu ruku. Razmenismo novosti iz gnjuračkog sveta i to beše potvrda da je svet mali i gde god se okreneš, neko je bajker ili gnjurac i nikad nisi bez prijatelja oko sebe. Čak sam u manastirskoj crkvi sreo i bivšeg kolegu iz Zavoda za udžbenike kog nisam video 15 godina. . . . Svo tihovanje prethodnih dana nas je potpuno pripremilo da s mirom uđemo u to sveto mesto i opet pustimo da blagodet vodi naša duhovna bića. Imam običaj da na takvim mestima dodirnem kamen, ljudskom rukom isklesan. . . Ovaj kamen sotoji tu više od 820 godina. Verovatno ga je dodirivao i Rastko Nemanjić, monah Sava. Tu je bilo središte srpske države i duhovnosti. Naravno da su i ostali manastiri takođe središta naše istorije i duhovnog bića čiji smo mi potomci. Osam vekova crkva Presvete Bogorodice pruža utočište i utehu za stradanja mog naroda. Ko zna, možda je i neki moj praotac bio na istom ovom mestu i divio se arhitekturi kao što se danas ja divim. Sigurno se isto tako osećao i malim pred bogom u njegovom domu na zemlji i velikim kao deo naroda i nacije koja je sebi sazidala ovakvu lepotu i veličinu. . . . . . . Okružen svecima, apostolima i ktitorima, Sveti Simeon Mirotočivi danas počiva u miru ispod freski koje živopišu život i uspenje Presvete Bogorodice u ovoj crkvi koja svojom lepotom i večinim trajanjem čuva duh naših predaka i prenosi ga na sledeće generacije. Levo od oltara počiva majka Rastka Nemanjića, Ana Nemanjić, u monaštvu imenom Anastazija. Teško je današnjim jezikom i rečima opisati sva osećanja koja sve vreme naviru dok boravim u Studenici. Dom božji na zemlji, Studenica, je ogromna a u isto vreme tako mila, draga i mami želju da se prosto strpa u džep i nosi svuda sa sobom. Obasjan suncem pred zalazak, beli mermer dobija mnoštvo nijansi i gubi se ovozemaljska težina kamena. Stevan Nemanja je dobro znao gde treba podići hram božji kad je stupio na prelepu zaravan iznad rečice Studenice po kojoj je manastir i dobio ime. Tišina i mir ovog mesta nikoga ne ostavlja ravnodušnim. . . Tihi šum Studenice samo ponekad naruši saobraćaj ali se to lako istrpi jer su to uglavnom autobusi koji dovoze turiste na poklonjenje dragulju moje istorije i mog nacionalnog nasleđa. . . . . Jesam pristrasan kad su u pitanj u naši manastiri i ne tražim ni od koga da mi oprosti zbog toga. . . . Studenica nas je primila u svoje okrilje i potpuno prećutno smo rešili da prespavamo u konaku. . . . Čistiji i uredniji hotel se retko viđa pa nam ni stroga manastirska pravila ne padoše nešto teško. . . . . . . . Za večeru, pastrmka i pohovani som. Tu ti Rajko i ja rešismo da se častimo manastirskim crnim vinom i za divno čudo, ni posle junačke količine nas nije bolela glava. Da li je u pitanju vino ili vazduh ili nešto treće, ne znam ali je mnogo dobro. U 10 uveče se zatvaraju vrata konaka ali smo svi već odavno spavali u miru. Tek tu i tamo bi u daljini zalajalo neko kuče i nadjačalo zrikavce. Jutro! Klepalo se oglasilo u 4 izjutra ali sam ga izgleda samo ja registrovao. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio sa snom tamo gde sam stao. U 6 sam se probudio čio i odmoran ali sam ipak dremnuo još malo, do 8. Kafa, još jedan obilazak manastira uz priču Sašinog kuma. . . . . .

Nastavljamo kratku vožnju do Vrnjačke Banje, sada vidno smireni i opušteni. Ne lezi vraže, u banji nema mesta za spavanje za neke normalne pare a iz principa nismo hteli da damo 5,500 dinara po osobi za hotel Aleksandar, pa taman da nam je iz oka ispao. I tu na scenu stupa niko drugi nego naš drug i kolega sa BJB, Dark! “Di si druže, šta ima kod tebe, eto mi dođosmo u banju i nemamo gde da spavamo” “Kakav je to problem? Sedite i popijte kafu, sad ću ja.” . . I tako, popismo kafu, prošetasmo promenadom, kad nas stiže Dark i reče da spavamo u jednoj kući za neke smešne pare uz veliko izvinjenje što ne može da nas ugosti u svojoj kući. Ni sad mi nije jasno što nam se čovek izvinjavao zbog toga, al ajde. I onako nismo imali nameru da ga maltretiramo i cimamo u njegovoj rođenoj kući i pravimo gužvu i pometnju njegovoj porodici. Usluga koju nam je učinio je sama po sebi dovoljna da kod nas ima smeštaj i garažu kad god dođe u Beograd. Omogućio nam je da udobno i ugodno provedemo prvu noć našeg tihovanja. Ujutru nas je i tako čekala soba u hotelu Promenada koju smo rezervisali iz Beograda ali je došlo do nesporazuma pa nas je Dark “premostio” do jutra. . . . Prvo jutro u Vrnjačkoj banji. Četiri duple domaće ka fe, dve sa šećerom, dve bez šećera. U banji se i danas zna red pa uz kafu obavezno služe ratluk ili kockice šećera i čašu hladne vode. Ima i feeeeensi kafića sa espresso kafom za one koji ne znaju kako se pije kafa. Bljak! Prvi dan u banji. Četiri duple domaće kafe, dve sa šećerom i dve bez šećera. I opet ratluk i hladna voda. . . . . Drugo veče u banji. . . Četiri duple kafe... i tri velika piva. Točena, hladna. Pogodili ste, ceo dan smo proveli pijući kafu uz vrlo malo priče. Gledali smo lepe devojke, žene, momke i ljude. Ako neko nije do sad znao, mi, Srbi smo generalno vrlo lep narod, pravilnih crta i “tradicionalno” građenih žena. Ta lepota se potpuno uklapa u duhovnu lepotu koju ćemo postepeno upoznavati duž našeg putešestvija. Te večeri smo otišli do Darka u njegovu kuću da sa njim i porodicom popijemo kafu i da se družimo. Zaista nam je bilo prijatno u njihovom društvu i pao je dogovor da organizujemo zajedničke vožnje kad se sklope kockice. Pravi domaćin i čovek od akcije, pohvalio se novom opremom i svojim novim Stromom. Baš lep, nov motor, negovan, mažen i pažen. Dopao mi se onako na prvi pogled i nešto se razmišljam, ako prodam BMW R65... Pošto smo kulirali ceo dan jer nismo došli da pijemo i žderemo, prespavali smo još jednu mirnu noć koja nam je donela tako potreban, zdrav san. Drugi dan u banji. Goč! Tačnije, skoro sam vrh Goča i jezero na Belom izvoru. Ako mislite da su uređena planinska jezera specijalitet zapadnih zemalja, varate se. Slike govore za sebe. Nema kupanja, pecanja, zagađivanja bilo koje vrste. Vodu iz jezera možete slobodno da pijete. Mi pili i nije nam ništa šta šta šta šta... ups! . . . . . . . . . . . Posle Goča, kasni ručak i četiri duple kafe... Posle podne smo povadili mape, gps-ove i počeli dugo i temeljno planiranje sutrašnjeg puta. “Ljudi, jel moramo sutra za Beograd?” “Jok brate”. “Odlično”. “Tri točena i kiselu”. . . . . Treći dan u banji. Nemam pojma šta je bilo. Kafe, tri piva,kuvano jelo... kuliranje ceo bogovetni dan. . . .

Sve je počelo u utorak kad nam je palo na pamet da odemo par dana (zapamtite ovo “par”) negde da iskuliramo. Čas posla smo se Tetkascuba i ja složili sa Gordanom i Rajkom za Vrnjačku Banju i u četvrtak smo već bili na putu. Gde bi gerijatrija drugo, nego u banju. Poznata ruta preko Mladenovca, Topole, Kragujevca, Kraljeva. Prva stanica, manastir Žiča. Nezaobilazno mesto na bilo kom putu koji ide dovoljno blizu Kraljeva. I to je naše prvo “tihovanje”. . . . . . . Spokoj manastirske porte nam je spustio turažu na ler za celih 5 minuta. Ušli smo u crkvu Vaznesenja Hristovog i stali, udahnuli duboko i prepustili se svetom mestu da upravlja našim duhovnim bićem. . . Odjednom je nestala vreva koju smo nosili od kuće, nestala je nervoza, a njihovo mesto su zauzeli spokoj, blagodat i trajanje ljudskog duha u svima nama. Zapalili smo sveće, i krenuli da razgledamo manastir. Iako smo mnogo puta do sad bili tu, svaki, pa i ovaj put, s mukom smo naterali sebe da izađemo iz manastirske porte i uđemo u tvrd, krut, surov i prilično bezdušan svet koji okružuje sveto mesto hrama Vaznesenja Hristovog. . . . . . Manastir Žiču je sazidao Stevan Prvovenčani, sin prvog Nemanje najverovatnije od 1190. do 1224. . . Tačne podatke nemamo ali se na osnovu posrednih dokaza koje nam daju Domentijan i Teodosije, zaključuje da je građena između 1206. i 1217. kada je Sava, Rastko Nemanjić, otišao u Hilandar. Stevan Prvovenčani je počeo izgradnju kao veliki župan dok je njegov mlađi brat, Rastko, bio starešina Studenice. Nalazi se na pola sata hoda od centra Kraljeva i do njega se danas stiže potpuno urbanizovanom ulicom. Pored teče rečica Kruševica. Manstir se nalazi na prelepoj uzvisini u podnožju Velikog stola. Žiča ima sedmora vrata. Prva su ka zapadu u veliku pripratu između kule i crkve. Druga dvoja vrata su ka jugu i severu. Sa desna i leva su po dvoja vrata, po jedna u veliku crkvu a druga iz obe male crkve ka zapadu i kuli. Sa obe strane iznutra stoji napisano šta se dešavalo u manastiru i čak, koje zakone je tu napisao Stevan Prvovenčani. Znamo da je najverovatnije Stevan Nemanjić baš tu krunisan krunom pape Honorija III 1217 ili 1218. i tako proglašen za Prvovenčanog. . . . . Dosta istorije, imate Internet pa tražite i učite isto riju jer ćete samo tako spoznati ko smo i šta smo kao narod i nacija. Mi s mukom odlazimo i kidamo niti koje nas vuku ka ovom svetom i prelepom mestu na kome će svako naći blagodet i spokoj koji nam tako mnogo fale.

Nije majke mi. Gledo sam kad sam kupovo. Kod istog Kineza sam kupio original Fila papuče. ;D ;D ;D

@Nemanja88 Blago tebi. Inače, ovaj je savršeno naštelovan, sve je namešteno najsavršenije što može, potpuno savršeno sam savladao sve opcije i način upotrebe, potpuno savršeno mu je bilo vedro nebo, savršenih 45 stepeni (osim u mojoj glavi gde je bilo 345 stepeni ) savršeni meteo uslovi (metem mu ga majci), i sve je prosto pink, osim što je pravio budalaštine. p.s. doneo sam dekret po kome se više neću nervirati sad može kako oće, njegov problem. Isključim ton i teram po svom. Nije lošo ono sa polutkom ;D a i Gremlin ima pušnicu hehehehe...

Izgleda da sve zavisi od pozdrava i želja slušalaca. Lično mi pršti što neko svira u gradu. Uvek može da se stane i pita tako da niko ne svira. Međutim, ja ne blejim staroplaninski dijalekt i ako se nađem na Staroj planini pa nema čobanina da ga pitam, ne razumem šta mi koja ovca bleji. Nadao sam se da će mi tu Garmin biti od pomoći. Kako sad stvari stoje, izgleda da će mi on poslednji pomoći u takvoj situaciji. Za neko veće mesto mi apsolutn one treba jer tu mogu da pitam. Za vukojebinu bi mi zatrebao da je čemu i da valja. Ovako, sedi i nauči staroplaninsko blejanje da razumeš šta ti koja ovca bleji ako nema čobanina. A Garminu svaka čast. Da ne bi sad ulazili u raspravu ovaj ili onaj gps, ova ili ona marka, uopšteno mislim na sve takve naprave koje se svrstavaju u gps uređaje kad kažem Garmin. Garmin, G4, Tom-tom, Magelan, Aj go, on go, ona gola, mi goli, pamet u glavu i gps pitaj tek radi zabave i da ispadneš mangup u društvu.

@tomerc Plakat za prvo izdanje Scuba-avanture sa Garminom Ja, obučen kao Indijana Džons se borim sa ogromnom troglavom zmijom na kojoj piše Garmin i guram joj kompas i kartu u usta

@acim Ja kao krajnji korisnik nisam u priilci da razmišljam zašto je mapa loša i da li je loša mapa ili uređaj. Kao krajnji korisnik sam očekivao da me sprava odvede tamo gde sam krenuo. Nije to uradila svaki put iz nekog svog, za mene potpuno nebitnog razloga. Naravno da elektronika nije kriva. Nisu krivi ni ovi iz Inofotima, oni samo rade svoj posao (o kvalitetu tog posla neću da govorim :-X ). Sam sam kriv jer sam poverovao da ta naprava zna nešto što ja ne znam i uzdao se u nju. A to što sam je proveravao na poznatom terenu, pa jebiga, lepo su me odavno nazavli drkadžijom mada više volim da za sebe kažem da sam optimista sa iskustvom

@crnamrlja Tebi svaka čast i čest što si bio drug i prepustio mi Garmina. Ne brini za to, sad ćeš biti pametniji i sebi nabaviti bolji uređaj. Nudio sam ti ga jer je meni bilo krivo što ga nisi uzeo ail posle ovoga mislim da sam ti uštedeo nerviranje. Koliko te poznajem, bilo bi tu "vatrometa" da si bio na mom mestu ;D ;D ;D

Firmver je najnovija generacija, podešavanja sam proveravao i proveravao i neću više da ih proveravam. A proveravali su ih i drugi.

Eto, bili smo 6 dana na raznim putevima koje na sreću, bar ja, odlično poznajem. Skoro sam pazario Garmin nuvi 205 za neke pristojne pare. Da sam imao pre toga ovakvo iskustvo, ne bi mi palo na pamet da ga pazarim pa taman ne izašao iz kuće. Dakle, na pomenutom putu, tri puta hvatam Garmina da nema blage veze gde je i kuda treba da idem. Na sreću, već sam rekao, išli smo meni odlično znanim putevima tako da nije bilo problema i mogao sam da proverim Garmina na terenu. Pored ta tri puta kad nije imao pojma gde je, šest puta je brljao i davao rutu preko mesta koje mu nisam dao kao via point i stalno me upućivao na auto-put iako je ta opcija isključena u Avoidances. Da ne pominjem da nije u stanju da nađe adresu iako stojim na ćošku te ulice. Vidim na zidu plavu tablu na kojoj piše adresa a Garmin kaže da je nema na spisku. Pa koji će mi moj kad je tako glup? Prva stvar, zadavanje via pointa. Ako ja treba da znam i kako se zove koje mesto i gde je i kako da dođem do njega da bi Garminu rekao kojim putem treba da me vodi, koji ku..c će mi Garmin? Drugo, adresa. Ako moram da dođem do uilce koju tražim da bih je našao a Garmin i dalje nema pojma gde je ta ulica, koji ku..c će mi Garmin? Treće, odredište. Ako ja moram da znam i gde je i kojim putem treba da dođem dotle da bih to rekao Garminu, koji ku..c će mi Garmin? Četvrto, meni dobro poznat put i Garminovo lupetanje. Ako se krećem putem koji gotovo znam napamet sa sve rupama na kolovozu, a Garmin neprekidno insistira da se okrenem polukružno da bi me vodio drugim, potpuno bezveznim i dužim putem okolo naokolo, onda ne zaslužuje bolje nego da ga pomoću dva veća kamena napravim u ništa. Nađem, recimo, na spisku POI manastir Sopoćani. Tu sam bio nebrojeno puta i tačno znam pored kojih kuća prolazim, ko seče drva usput i kod koga mogu da kupim med i šumske jagode. Garmin uporno lupeta da se okrenem polukružno i daje mi rutu preko drugog puta. Isključim U-turns u Avoidances, on nastavlja da sere. Proverim, zadao sam mu najkraći put i to je baš ovaj kojim idem. Znam odavno. Zaključak, Garmin nema pojma gde je. Potražim bankomat Banca Intesa u Vrnjačkoj banji i dobijem spisak u Novom Sadu, Vršcu, Nišu, Kraljevu, Pi..ki lepoj materini, ali nema bankomata u Vrnjačkoj banji iako u tom trenutku sa istog dižem pare. Zaključak, Garmin nema pojma gde je šta. Kako ja sad da verujem toj napravi kad se zaista nađem na mestu koje ne poznajem, kad idem tamo gde nikad nisam bio i ne znam kuda da idem? Kako da se oslonim na njega i odem u Kraljevo da dignem pare sa bankomata jer u Vrnjačkoj banji nema Banca Intesa? A ja upravo dižem pare sa njega. Šta ako odem u Prćilovicu gde ne znam ništa? Ili se nađem u mestu Češljeva bara? Sve u svemu, začin C. Samo je Arakisova brza ruka i snažan stisak sprečio da metem Garmin 205 nuvi na ravan kamen i drugim, malo oblijim kamenom, prekinem i svoje i njegove muke i napravim ga u puder za šminku. Gremlin me je po svom običaju izrezilio da ne umem da koristim tu napravu, što naravno ne prihvatam kao objašnjenje, i dodao "pa šta oćeš, ovo je Srbija, karte su loše". Potpuno me zabole dal je loša karta ili je Garmin govno živo, ako ne mogu da stignem gde sam naumio. Potpuno me zabole dal je softver ovakav il onakav ako moram da razmišljam da li da mu prvo dam Kragujevac kao VIA POINT iil mogu da mu zadam Topolu pre Kragujevca i da opet stignem tim putem za Beograd. Pade mi na pamet, ako mu prvo zadam Topolu pa onda Kragujevac, kreten će me odvesti prvo u Topolu a onda vratiti u Kragujevac, jer je to redosled, pa onda istim putem, preko Topole, dovesti do Beograda. Nisam smeo da eksperimentišem jer nemam živaca za tako nešto ali mu definitivno ne verujem ni ako kaže da je mleko belo. Na nagovor dragih ljudi i prijatelja, Garmin 205 nuvi ima još jednu šansu. Ako opet nešto zabrlja tamo gde dobro znam da brlja, završiće u velikoj mašini za mlevnje mesa koju je nekad davno, ćale doneo iz Rusije. Prežaliću i 13.500 dinara koje sam bacio na tu spravu koja, usput, nema ni usrani kompas da bih je koristio uz kartu kako sam naučio još kao dete. Za čoveka koji je napisao nastavni plan i program za obuku ronilaca u podvodnoj orijentaciji pomoću instrumenata i pomoću prirodnih orijentira i kome je deda bio kartograf u kraljevoj vojsci a zatim u JNA i osnovao Vojno geografski institut, Gramin 205 nuvi je ne razočaranje, nego totalni fijasko moderne tehnologije koje služi da se izbiju pare iz džepa i diže pritisak. Celog veka sam u kontaktu sa kartama, mapama, razmerama, kompasima, busolama, nalazio sam svoj put i poziciju na otvorenom moru nebrojeno puta i pomoću instrumenata i pomoću zvezda na nebu. Sa takvim znanjem i iskustvom, ne mogu da prihvatim polukružno okretanje na poznatom putu kao "jebiga, ovo je Srbija, karta ima bag". Šta ako odem u Boliviju? Da ne davim dalje, poštovane kolege bajkeri, preporučujem vam da pribavite GPS uređaj jer je to dobra ideja i koncept, naročito za one koji se ne snalaze sa tradicionalnim načinima orijentacije na terenu, ali dobro pazite kuda idete i svaki podatak sa GPS uređaja primite sa dozom opreza i rezerve. Na svom ličnom primeru sam ustanovio da takva sprava, čak i glasovitog proizvođača kao što je Garmin, ima "svetlih trenutaka" u kojima sam prepušten sam sebi jer eto, ovo je Srbija, karte su loše, imaju bagove, pa dobro softver nije pisan za nas, šta hoćeš za te pare, ako ne znaš gde si stani i pitaj, to služi da te ugrubo dovede tamo pa pitaj tačno, ti si drkadžija, ceo svet to koristi i niko se ne buni.

Potpuno se slazem sa misom-pei. Čak šta više, ako motor meteš na šlep službu koju drugi vozi, sigurno TI nećeš sam sebe staviti u opasnost da TI pogrešiš. Razmisli malo o tome.

Nema veze koliko je ko od nas prešao km na motoru, stavri se zaboravljaju ako se ne ponavljaju svaki dan, tako da ovekve tekstove treba čitati s vremena na vreme čisto da bi se podsetili na nešto. I takođe, nije loše ponekad dati sebi oduška na nekom poligonu da se "razmrdamo malo".

Dobrodosao

Dobrodosao

Dobrodošao. aj malo otvori dušu pa kaži nešto o sebi

Dobrodošao

Dobrodošao

Ništa ne fali transalpu. Uživaj. Dobrodošao