MOOOOREE Uf, znam da mnogi vole more pa tako i mi. Ja obožavam, supruga, i više od toga. Gotovo da bih trebao biti ljubomoran. Svaki susret nosi po neku suzu, obavezno. I znam tačno kada će suza kanuti. I sada, iako je iza mene, tačno sam osetio momenat. Pitanje je radi reda a kao odgovor dobijam samo klimanje glavom. Čista emocija. Koliko god ja voleo biti na obalama, čini mi se da mi je taj osećaj koji se njoj javlja, važniji, preči i značajniji. Možda zbog toga i najviše dolazim. Ja sam svakako deo tog osećaja te tako i svaki put dobijem ogromno i iskreno hvala, i poljubac naravno. Meni, više nego dovoljna satisfakcija. Od samog početka ove priče u motosvetu stoji ta želja, provozati se obalom, bezbroj puta. Evo, tu pred nama je taj prvi, jedinstveni put i to čini da nas preplavi osećaj ponosa i neizmerne sreće. Kako su nas spucale emocije ali ono najbolje tek sledi Dok se spuštamo ka Meljinama uživamo u pogledu i iza svake krivine nam se čini da je pogled sve lepši. Od kružnog toka okrećemo ka Kotoru i vozimo praktično celu obalu zaliva. Kacige su otvorene, miris mora upijamo u sebe, oči ne mogu da se nagledaju lepote, sve deluje kao san. Vozimo lagano da ništa ne propustimo. Supruga je zadužena za fotografisanje u pokretu. E sad jedan izazov za sve. Probajte da napravite bolju fotku mora. Naime, ovu fotku sam primetio tek nekoliko dana po povratku kući i ne mogu vam opisati koliko me oduševila a tek nasmejala. Ona naravno nema pojma kad, kako i gde je slikala što meni samo još više pojačava želju za smehom. Kad gospođa uslika more More je tu, iza žbunja doduše ali da je znala da se tu nalazi nešto i da je htela baš to fotografisati, nema šanse da bi bolje ispalo Dalje do Kotora gde je poprilična gužva pa prema Prčnju gde je zastoj jer je put uzan a našla se dvojica kao ona dva jarca na brvnu, i onda dalje ka Tivtu, našem današnjem cilju. U Tivtu je zaustavljen saobraćaj zbog nailaska neke delegacije te smo primorani da sačekamo da prođu. Jaka ... da se ljudi kuvaju dok oni... ma isto svugde. Konačno stižemo u smeštaj. Lepo, sređeno, sve je tu blizu, odlično. Kuvamo kaficu, sređivanje pa u šetnju.

Zamenio pločice. Usput i detaljno očistio čeljusti, ispolirao klipove i zamenio kočiono ulje iako je jesenas sipano novo.

Ne znam kada nas je savladao san, jer je u glavi vrilo kao u košnici od utisaka, ali znam da smo, iako relativno rano, ustali naspavani i odmorni. Pijemo jutarnju kafu na terasi dok posmatramo Mostar u jutarnjoj tišini. Pakujemo stvari i pripremamo sve za oolazak. Poučen jučerašnjim hladnim jutrom, oblačim i donji deo aktivnog veša. Kakva greška napravuša. Supruga je kao i uvek mudrija i pametno preskače ovaj potez. Pozdravljamo se sa našom domaćicom i krećemo dalje na naše putovanje sa istim onim osećajem kao i prethodnog jutra. Poučen jučerašnjom situacijom, stajemo odmah na pumpu i ponovo tankiramo pun. Novih 5,5 litara, celih. Gužve nema, jutro je prijatno i mi se vozimo pored Neretve, fantastično. Usput nailazimo na pekaru i stajemo da uzmemo nešto za doručak i tek kad smo krenuli vidimo da je zapravo odmah iza lokala reka i da smo mogli i tu jesti ali ni ovako nije bila greška. Grabimo hrabro ka Čapljini. Kružni tok, most preko Neretve i ulaz u grad. Malo konsultacije sa gugletom a pojavljuju se i putokazi te nastavljamo dalje ka vodopadima Kravica. Na samom početku kompleksa je veliki parking gotovo potpuno prazan. U jednom delu ima senke i odlučujem da tamo parkiram iako je taj deo za autobuse. Pa ionako je prazan. Stajem uz ivičnjak na onaj išrafiran deo koji ionako nije namenjen parkiranju autobusa, u samom uglu parkinga. Opremu vezujemo sajlom za motor, tank torba u ruku i idemo u šetnju. Ulaz se plaća i za odrasle osobe je 20 maraka. Karta obuhvata i posetu muzeju na Humcu i vodopadu Koćuša, što mi ovaj put ne obilazimo zbog nedostatka vremena. Na ulasku u kompleks je "vlakić", mali turistički vozić čije vagone vuče lokomotiva koja je u stvari adaptirano traktorče. Simpatično. Mi ipak idemo pešačkom stazom. Tu mi supruga sugeriše jednu zanimljivost. Naime, jedna četvoročlana porodica, po automobili iz Slovenije, je bila u onom restoranu na Jablaničkom jezeru gde smo pili kafu, sinoć smo ih sreli u Mostaru, danas ovde. Ako ih još negde vidimo počeću da verujem da nas prate. E, onda se ukazuju vodopadi Au kakvo oduševljenje ali ni približno kao kada smo se spustili do same vode. Ono se ne može opisati, to mora da se doživi. Ona lepota, sila a u isto vreme blagodet, neverovatno Gotovo da i nema nikog i osim dva kineza koji nikako da se sklone da i mi napravimo koju fotku, sve je mirno. Vidi se da je vodostaj malo viši nego leti pa je i sam utisak verovatno jači nego li da smo došli u letnjim mesecima. Tu je i restorančić sa prihvatljivim cenama i lepom terasom uz samu vodu. Uživamo još malo dok nas osvežava vodena izmaglica koju povetarac donosi kroz huk vode koja se silovito obrušava Ne znam da li je ovde dozvoljen ribolov al mame, uf Vraćamo se malo nazad do klupice da rešimo onaj doručak što smo uzeli. Polako počinje da pristiže narod i već se stvara gužva. Tu su i kolege motoristi na drugoj klupici, i oni rešili da prezalogaje na ovom prelepom mestu. Dok jedemo gledamo u Sve je veća gužva a nama je sada još draže što smo poranili te imali na raspolaganju ovu lepotu gotovo pa samo za sebe. Vreme da se krene dalje ali najpre da se skine onaj aktivni veš koji sam tako naivno navukao jutros na sebe jer počinje da bude pretoplo. Ok, i to smo rešili. Dolazimo do parkinga, dva poljaka na Afrikama se javljaju a onda... E pa ne može da prođe dan a da se nešto ne nacrta pa to ti je. Ne, nije niko oborio motor, i oprema je tu, sve je tu pa i autobus koji se parkirao i zatvorio nas u onom ćošku od parkinga Sam sebi sam se smejao. Levo i ispred previsoki ivičnjaci, desno autobus, milina. Sreća pa je pozadi u ćošku ostalo nekih pola metra između ivičnjaka i autobusa te reših da pokušam, najpre sa sve koferima pa ako ne bude moglo, skidaćemo. Kako ne možemo da se okrenemo ubacujem u rikverc i polako uz naginjanje motora, santimetar po santimetar. Tu u pomoć priskače verni saputnik( inače se suvozač valjda zato i vodi, da pogura motor, maše deci pored puta, pruži dokumenta na granici, te pojede koji ćevap i poneki sladoled) i po malo modifikovanom principu deda za repu, baba za dedu... izvlačimo se na slobodan deo parkinga. Kako sam se sam sebi smejao. Oni poljaci iskusno otišli na drugi kraj parkinga. Ništa, još jedna lekcija naučena a mi uz obećanje sami sebi da ćemo se vratiti ponovo, gas za Čapljinu pa pravac Stolac. Put nije loš, predeli lepi, saobraćaja ima ali nije strašno. Stižemo i u Stolac. Malo mesto ali ima nekog šarma. Ovaj put samo prolazimo i nastavljamo uzbrdo put Ljubinja. Ovde već ima izgrebanog asfalta koji pomalo umanjuje užitak vožnje ali ubrzo i to prestaje i ostaje nam samo prilično talasast asfalt koji ipak ne predstavlja veći problem za naše magare. Pored puta pružaju se, kao pčelinje saće međusobno spojeni, nepregledni kameni zidići predstavljajući među između nekadašnjih njiva danas obraslih niskim rastinjem. Hercegovina.Dok krstarimo tim pomalo jednoličnim, nikako monotonim, predelom, ne mogu a da ne razmišljam o tim ljudima koji su u svoj svojoj muci na kraju dana bili sretniji i zadovoljniji jer su uspeli da ograde još par metara svoje zemlje da je ionako oskudnu ne bi voda odnela, od mnogih od nas kojima taj dan nije radio internet ili nam je izgubio klub za koji navijamo. Ne bi oni mogli da se izbore sa našim mukama. Spuštamo se ka Ljubinju. Na samom ulasku neki mi osećaj reče da budem oprezan i sledećeg trena, sa desne strane ispod puta se pojavljuje plavi kombi i čikica koji gleda u nas telećim pogledom i munjevitom brzinom od nekih 2-3 km/h preprečuje nam put. Veoma opušteno i oslobađajuće. Zahvaljujući oprezu, a pre svega nadaleko poznatim i čuvenim KLE-ovim kočnicama eskiviramo situaciju i uz koju pogrdnu nastavljamo dalje. Put nas vodi ka Trebinju. Sad nešto razmišljam da smo možda trebali obići Svitavsko jezero pa preko Hutova za Trebinje, al neka, za drugi put. Krstarimo. Put je super, lep krajolik, povremeno nas pretekne poneka grupa motora, da, mi nismo nikog preticali, mislim na kolege. Javljamo se oni otpozdravljaju. Slika nema, samo uživanje. Negde pred Trebinje počinje pozadina da žulja. Ne bunim se, i ovo je super do sada. U Trebinju stajemo samo na kratku pauzu da pojedemo koji ćevap na ulasku u stari grad. Za ovu lokaciju čuvamo jedan poseban dolazak. Na izlasku iz grada tankiramo rezervoar i produžavamo put granice, put Herceg Novog. Na samom prelazu gužva. Polako prolazimo pored kolone. Pitamo jedan mlađi par da nas puste što uz osmeh i čine. Uzvraćamo zahvalnošću. I ovaj prelaz je sada zajednički te se ne čeka na dva mesta što je baš dobro. Crnogorski službenik nije hteo ni da gleda lične karte te dajemo gas i sa posebnim ushićenjem i radošću grabimo ka moru

Supruzi sam samo nagovestio gde ćemo ići, da bude veće iznenađenje, mada sam i ja prvi put u ovim krajevima ali ja imam forum pa donekle i znam šta da očekujem. Kaže domaćica samo uzbrdo i izlazite na magistralu. A uzbrdo kaldrma, uzana uličica da ne bi dva motora mogla da se mimoiđu, podvožnjak pa na magistralu. Bilo je interesantno. Idemo magistralom, pored aerodroma i pravac Blagaj. Idemo naravno na vrelo Bune. Na ulazu saleću svi živi za parking. Biramo mesto u hladovini a čikica kaže 4 marke. Pa to rekoh za kola, mi smo ko pola auta pa da tako i platimo. Može. Kacige i jakne zaključavamo sajlom za motor i krećemo u obilazak. Neverovatno lep prizor, fenomenalno, onakva voda, ona lepota, čudo prirode. Prelepo. A tu sam i ja Za nekog ko obožava vodu ovakva mesta su nešto zaista posebno. Ovo treba doživeti. Od silnog uzbuđenja nismo ni primetili da smo gladni dok nam stomaci nisu počeli zavijati. Sedamo u jedan od restorana tik uz vodu što duplira užitak u jelu. Ja ću ćevapčiće dama pastrmku, koja je sveža, verovatno sa jednog od obližnjih ribnjaka. Sve to zalivamo sa po jednim točenim mostarcem. Vremena ponestaje a mi bi da vidimo još nešto. Idemo nazad do grada i sada se već penjemo serpentinama do vidikovca fortica. Aaaaaa, kakav pogled na grad i okolinu Hrabro izlazimo na staklenu platformu vidikovca. Tu je i dokaz Dok vetar njiše platformu pod nama, moja draga primećuje ljuljašku ispod platforme. Ih što bi bilo dobro da može da se ljulja. Ni jednog trenutka nisam posumnjao da bi bilo tako. Ajmo mi polako nazad, dan se smiruje a treba otići i do grada. Pre odlaska još jedna fotka za uspomenu Vraćamo se u smeštaj, parkiramo u dvorište, ponovo sređivanje, presvlačenje pa u grad. Malo uživanja u Mostarskom sutonu Odlazimo do starog grada. Zaista je posebno. Puno je turista. Čini mi se najviše nemaca. Jedinstven pogled Za ovakve trenutke i nije potreban aparat, ostaju zauvek pred očima. U starom gradu vri od života, reke ljudi teku u različitim pravcima ali je prijatno prepustiti se tim tokovima i uživati u ambijentu. Šetnju sečemo jednim hladnim mostarskim pivom a u povratku u smeštaj u stomake ubacujemo i po par kugli sladoleda. Sadržajan i uzbudljiv dan se polako završava a mi prezadovoljni i presretni odlazimo na zasluženi odmor.

Kupljene danas, pa da vidimo kako će se pokazati

Razmišljao sam se da li preći na polusinter ili karbon keramičke ili ipak ostati na organik

Kakvi su predlozi za kočione pločice. Napred su bile ebc pozadi trw, organske i jedne i druge. Menjati ili ostati na istom? Neka novija iskustva?

Pomisliće neko da nas na ovom putovanju prate samo gužva i problemi ali nije tako. Bar ne naredna četiri minuta, jer odmah tu iza pete, šeste krivine, zastoj. Pa šta je sad. Sigurno neka saobraćajka. Ne vidimo dalje od krivine koja je na stotinak metara od nas. Hajmo polako mi pored kolone vodeći računa da ne naletimo na neko vozilo koje se povremeno pojavi iz suprotnog smera. Izlazak iz krivine i, kolona. Sledeća krivina isto. Neverovatno. Idemo polako pored kolone. Neki nas gledaju popreko, većina se pomeri u desno da prođemo. Kružni tok na kom se spaja autoput, e odatle je tek krkljanac. Pa jel ovo pola Evrope danas krenulo u Konjic. Ok, idemo nekako, sporo ali napredujemo. Bar se krećemo. I nije tako strašno. A onda, obrt situacije. Ne nije se naprasno razišla ona gužva. Šta koji? Gubimo snagu. Aaaa,pa nama nestaje benzina. Super, pošto pumpe nema ni na vidiku. Prebacujem slavinu na rezervu i skroz lagano nastavljamo levom trakom zaobilazeći onu kolonu. Ja ne znam, ono je bilo jedno 20 kilometara poređanih vozila ili se meni samo tako učinilo, ali normalno nije. Opaaaa,eno je pumpa. Stajemo. Sipamo do čepa, celih 12 litara. Probijam se kroz gužvu koju su napravili neki nemci ispred wc-a i aparata za kafu. Plaćam i brzinski nastavljamo dalje u istom tempu. Pred Konjic gužva polako nestaje i sada već normalno idemo pored Jablaničkog jezera. Svu muku koju smo prošli pokušaćemo da ublažimo domaćom kafom pored jezera. Baš je prijala pauza sa pogledom na jezero E, odavde naše putovanje zaista počinje da teče nekim normalnim tempom i uživanje se pojačava na maksimum. Nastavljamo dalje preko Jablanice. Neretva je predivna, put odličan, gužve nema. Jezdimo ka Mostaru, našoj današnjoj odrednici. Ulazimo u grad, iz drugog puta pronalazimo smeštaj koji je u jednoj uzanoj uličici ali na svega par minuta od starog grada. Dočekuje nas ljubazna gospođa, za motor ima mesta u dvorištu, sređivanje, kratak odmor pa u obilazak grada.

Dakle, konačno smo rešili sve probleme i nedaće i sad možemo da uživamo. Ili... Jutro je lepo i obećava lep dan ali je nama hladnoooo u pm. Aktivni veš, uložak u jakni, sve je tu ali hladno. Ok, malo će usporimo. Tu, uz Drinu je hladnije, dalje će biti bolje. E pa neće. U Karakaju se odvajamo na put za Tuzlu a onda skretanje pored manastira Papraća, preko Šekovića pa na Kladanj. Put je fenomenalan. Postaje baš hladno, naročito u senkama. Odlučujemo da malo stanemo, pojedemo onu pitu i nabacimo još nešto od odela na sebe. Proširenje pored puta, na suncu , reka pored, odlično Ja ipak odlučujem da izigravam junačinu i ne oblačim ništa dodatno. Nema potrebe da napominjem da sam se pokajao. Idemo dalje, Kladanj, Olovo, malo uzbrdo malo nizbrdo, milina. Saobraćaja ima ali ide, na par mesta gužvica ali prolazi se. Spuštamo se ka Sarajevu. Autoput ne volim ni kolima a kamoli motorom. Ovaj put ćemo napraviti izuzetak jer nije neka duga deonica a ugrabićemo i malo vremena. E sad, kakva mi je bila faca ne znam, ali sam siguran da je bilo za smejanje, kada smo ušli u Vogošću.. Promašio isključenje na autoput. Ok, šta sad, idemo kroz grad. Ne, nije ova, na sledećoj raskrsnici idemo desno, samouvereno saopštavam lepšoj polovini. Bilo je tačno samo ono "desno". Ajd opet, nema veze, muvamo se kroz grad i na kraju izlazimo na pravi put. I daaa, sada je već toplo i prijatno za vožnju. Sad četvoro očiju otvoreno i čekamo izlaz na autoput. Evo ga. Dobro je, bar ćemo skratiti put. Aaaaaaaaa. Izlazak na autoput i bam, naplatna rampa Ovo je slikano kada smo već dobro zašli u kolonu. Malo levom malo desnom, malo više između kolona, naplatna i gas. Jurimo 110. E to je to. Konačno. Aha. Obaveštenje na AP, koristite izlaz Tarčin na Bradini gužva. Brzinska konsultacija i donosimo odluku da se isključimo sa autoputa, ionako ga ne volimo. Plaćamo jednu markicu, kako reče nasmejani čika na naplatnoj i uputismo se dalje magistralom ostavljajući gužvu i autoput iza nas.

Pijemo jutarnju kafu a osmesi nam ne silaze sa lica dok se leptirići u stomaku ne smiruju. Ne bih voleo da se taj osećaj ikada izgubi. Poslednje pripreme. Još par stvari da se ubaci u kofere i možemo da krenemo. Jesi li stavio papuče? Neeeee. A moje patike? Neeeee . Sledećeg monenta klečim na koferu pokušavajući da ga zatvorim a delovalo je da će biti tako lako. Uspeli smo i to da prebrodimo. Kačam kofere i spreman da krenemo. Joj, nismo zalili cveće. Ali,ali... E sad, da li mi je nežnim glasom rekla da joj treba samo dva minuta ili me je sasekla pogledom, ne mogu da se setim, ali znam da sam otišao još nešto da proverim na motoru. I zaista, nije prošlo ni ta dva minuta i mi smo spremni da krenemo. Cveće zaliveno, mačka nahranjena, pali mašinu i gas. Svraćamo u pekaru po odličnu pitu sa sirom koju ćemo izedemo negde usput i konačno opušteno jezdimo ka avanturi pa, celih tri kilometra. Na graničnom prelazu je takva gužva , napravili su dve kolone ali tako da se ne može ni provući. Pa gde će sav ovaj narod ovako rano Levo-desno i nekako se probijamo na 3-4 automobila ispred nas. Prelazimo Drinu. Na samom mostu lagano prolazimo kolonu i stajemo malo ispred "šaltera". Kako na granicama dajemo lične karte procedura traje tridesetak sekundi. Prolazimo. Rezervoar je pun još od juče tako da ne stajemo ni na pumpu i sada zaista počinje naše lagano krstarenje.

@PeraNS Imaš temu Imaš i šemu i na šta da obratiš pažnju, sve objašnjeno. Obavezno preko releja i sa kontakta.

Ova priča počinje u proleće davne 1991. godine. Dobro, ne počinje baš tako davno, ustvari, ovo magare koje jašemo je tada rođeno pa uistinu bi se i moglo reći da je to zaista početak. No, vratimo se sadašnjosti. Želja za nekim putovanjem od par dana je odavno prisutna ali neke stvari jednostavno nisu dozvoljavale. Razni ograničavajući faktori su tu bili. Od strepnje zbog neiskustva(realno) preko slobodnih dana, vremenskih prilika i slično. Ja bih ubacio par komada donjeg veša, dve majce i puuuno alata a lepša polovina je zahtevala prostor za bar po jednu odevnu kombinaciju po danu. U međuvremenu se i to rešilo izradom kofera, iskustvo se koliko-toliko steklo te su ostali samo oni sporedni razlozi kao sporni. Zašto sve ovo? Pa da bi se mogla iole zamisliti moja zgranutost, pozitivna naravno, kada mi je rekla da bi mogli negde za 1. maj ako bude lepo vreme. Mmmotorom mmisliš? Neverica. Pa daaa. Smisli gde bi mogli. Šta smisli, već rešeno. Ajao, sreće moje, naše. Vidim da se i ona raduje što mi je možda i najdraže. Provera vremenske prognoze obećava. Tražim smeštaj. Nalazimo opciju za prvi dan i bukiramo. Za drugi dan nam izmiče smeštaj koji smo planirali pa minimalno korigujemo planirano, što se ispostavilo kao bolja opcija, i pronalazimo alternativu. To je to. Preostalo je još da se ovih nekoliko dana do polaska smejuljimo svako malo i kao deca radujemo iščekivanom. Stvari se pripremaju, pakuju i proveravaju i deluje da će sve to lagano stati te je i sa te strane olakšanje. Osmeh, uzbuđenje, iščekivanje, sve je tu. Veče pred polazak ne može čovek zaspati pa to ti je. U neko doba me savlada san iiii alarm za buđenje zvoni. Budimo se sa osmehom .

Stolac-Ljubinje ima izgrebanog i neravnog asfalta ali bez nekih oštećenja. Kao što je već rečeno, odlično za vožnju. Ako ćeš na Čapljinu, svrati na vodopad Kravica ako nisi već bio.

Dobrodošao

Dobrodošao

Dobrodošao Brz oporavak i sređivanje mašine pa lagano u nove avanture

Dobrodošao

@Gliga jesi li proveravao instrumentom? On uklučuje ventilator na 96-100 stepeni a isključuje kad padne temperatura na 91 stepen. Mogao bi eventualno i neki koji to radi i u opsegu za koji stepen niže. Ako možeš da izmeriš otpornost kada se ugreje, ili ga skini pa ugrej i onda izmeri otpor(0,5 oma-praktično kratak spoj). Proverio si deo instalacije na njemu?

@lordMilos lepa vožnja samo mala sugestija. Od Radalja prema Krupnju ne da nije asfalt već je makadamski put koji više liči na šumski, često ispran od kiša pa je prilično nezgodan bar do planinarskog doma na Boranji. I dalje je makadam ali dosta bolji,do Stolica,posle je asfalt.

Ja ako sam dobro razumeo @šećerni50s gumice imaju i to nije problem, njemu i klipovi trebaju

@šećerni50s ja sam skoro poručivao od njih. Iznenadio bi se koliko oni zapravo već imaju gumica na stanju. Izmeriš klip, slikaš stare gumice i pošalješ na viber. Evo broj pa ih kontaktiraj +38163500961

Jeste @Žaksi, ženke ne dižu nogu al kad dođu udvarači... A ipak je pitao za pse, prednji točak je u pitanju, zadnji ne diraju, valjda nema lanac pa im nije zanimljivo

Dobrodošao

Jeste, oteraće druge pse al' ako on digne nogu... Plus može i motor da mu odvuče iza zgrade