Valjalo bi overiti to domaćinstvo kasnije tokom leta Nego, šta će tačno biti dobro u Budvi na kraju?

Ne znam što se toliko tripujete oko parkiranja motora bez nadzora. Mislim da je mnogo veća šansa da mu se nešto desi u bilo kom gradu nego u nekoj zabiti pod Rtnjem. Pa čak i u gradu u koji svratim se ne tripujem da će mu nešto biti. Nije da svi samo čekaju da se pojavi novi motor da ga ukradu. U gradu, preko noći, skidam ,naravno, prtljag, ali preko dana se uopšte time ne opterećujem. Ono najvrednije ili nosim sa sobom (dokumenta) ili stavim u topcase (gopro) i do sad mi ništa nije zafalilo.

U SAT-u rekoše da snimak važi ako sadrži podatak o datumu i vremenu snimka.

Ma nema šta, Durmitor direktor. Mogao si da napišeš ispod slika gde su slikane. Ona fotka u tunelu-pećinici je neverovtna, kao i izlaz iz tunela. @davidloki kakav je Bobotov kuk za penjanje u to vreme? Nema snega, ne treba nikakvo kačenje?

Nisam bio siguran da li vidim motor koji vidim... A onda sam video nalepnicu

Kiler u Tošinom. Top case nisam morao da skinem, nosače za bočne nemam. Auspuh mi nije original, ali nisu pravili problem.

I ja juče dobih srednji prst jer sam svirnuo što auto ispred mene nije skrenuo levo, a imao je jedno 30 sekundi to da uradi...

Nije momčino ovo nikako dozvoljeno. Štaviše, što bi rekli u "Munjama", ode dozvola sine, ode dozvola. Preticanje autobusa u stanici preko pune linije je veliki no-no. Nije to bilo koje vozilo koje je stalo, već vozilo iz kog neki majmun može da ti izleti pod točkove. I sve ti ovo pišem, jer sam baš zbog toga zamalo najebao kod okretnice trole 28 dole iznad Gradske bolnice (stao mi mozak kako se zove kraj).

Neko je ušao u takav dil za semafore da menjaju i šta valja i šta ne valja. A ovo gore je nebuloza i u smislu da u tom delu gde je J. Gagarina već zagušena, oni maltene ukinu jednu traku. Kakvi debili.

Pazi, za voznju i nije nesto. Za setnju msm da je top. Prosle godine sam se odvezao gore, nisam isao dalje, ali msm da u tom smislu nema mnogo sta da ponudi. Ali ima pesackih staza odatle do Ravne gore i jos nekih.

Meni Rajac lep, čak sam i planirao ove godine da kampujem tamo jedan vikend, samo zbog obaveza neću stići.

Tako moj ćale vozio do Grčke ua majici, izgorele mu ruke kao nikad. Ostatak porodice bilo sramota kad se skinuo na plaži Inače, nešto mi ova tema mrtvo deluje u odnosu na prošlu godinu. Ne znam da li se manje vozi zbog vrućina ili mi mrtvo deluje jer ne stižem da vozim, pa i ne dajem svoj doprinos

I ja volim da vozim u cugu i što manje da stajem. Zato me nerviraju pušači koji bi svaki čas da stanu na cigaretu Inače, ima pumpu na autoputu Kosovo - Tirana do malo posle Prištine , otpirlike na ovom delu sa sličice. Posle zaista nema. Kad uđete u Albaniju, mora se sići sa autoputa da bi se natočilo gorivo, a i za to morate imati sreće da siđete na pravom mestu, jer nema znaka na samom putu gde je pumpa. Kasnije ima dve velike pumpe sa sve restoranom i šta sve ne, ali to je (uzmite ovo sa rezervom) na nekih 50km od granice.

I meni palo na pamet da li je ovo još aktivno, ali kako nemam vremena ni za šta, nisam ni želeo da se raspitujem

Ako @brdy odustane, javio bih se ja za kolena

Otvoren i Transfagarašan

Ili nek dune malo vetra i sve je već prljavije. Bez obzira da li sam parkirao na natrkrivenom delu ili pored zgrade, najčešće moram da operem šoferku kad krenem. Plus, ako parkiraš ispod drveta da uhvatiš hlad, pa još ako je lipa, nema šanse da ostane šoferka čista.

Loše podešene prskalice. Msm da više kola ima kojima prskalice prebacuju šoferku nego onih kojima su podešene kako treba.

Na temi Kratke vožnje obećao sam malo slika iz ovog nacionalnog parka, pa bih se pre njih samo nadovezao na post iznad, jer mi je bio jako koristan pri planiranju svojih pešačkih tura. Ono što meni nije bilo jasno pri planiranju je da li je trebalo i moglo da se vozi do tačke 4 i odatle pešačiti ili voziti i posle 4 dalje ili je bolje pešačiti do tamo. Dakle, do tačke 4 vozi put koji je asfaltiran i pristojan za prevesti se. Uzak je i nije u baš najbolje stanju, ali daleko od toga da je neprohodan. Da biste stigli do ove tačke, pratite putokaz za mesto Potoc i odatle dalje putokaz za vodopad Beušnica. U suštini, postoje dva skretanja na koja treba obratiti pažnju i ostalo je sve pravo. Mesto na koje želite da stignete je parking sa slike iz nastavka Budite pametniji od mene i parkirajte na desnoj strani puta kako bi motor bio u hladu Dalje, što se tiče nastavka, odavde možete da birate bar četiri rute na koje možete krenuti a to su: Tuneli - 1h u jednom smeru Vodopad Beušnica - 2 sata peške u jednom smeru ili da vozite dalje do kampa i onda pešačite 1 sat do vodopada Kanjon Nere - 1h u jednom smeru Lacul dracului iliti Đavolje jezero - 7h u jednom smeru Tuneli - nema šta, ovde parkirate i šetate. Tu staza počinje i nema šta voziti dalje. Alternativa je start i mesta Sasca Romana, pa idete dovde. Što se tiče dolaska do Beušnice i kampa pre vodopada, imate opciju da parkirate ovde gde sam ja parkirao i da idete peške ili da se vozite do kampa. Moj savet? Parkirati ovde ako imate snage za 4h pešačenja. Ruta nije zahtevna u smislu visinske razlike i trebalo bi da može bilo ko da je prođe. Što se tiče puta do kampa kojim ćete ići (bez obzira da li pešačite ili vozite), on je makadamski i u solidnom stanju. Širok je toliko da dva automobila mogu da se mimoiđu. Pošto put vodi kroz šumu, na određenim mestima ima vode i bara, pa ako nemate offroad gume na motoru, treba biti pažljiv. Meni je ovo bila najlepša ruta za šetnju. Kanjon Nere - ruta do njega kreće sa istog parkinga i počinje većim usponom po kamenoj podlozi. Enduro prolazi lagano, putni motori ne baš što zbog kamena što zbog kasnijih mnogo većih bara nego gorepomenute. Nažalost, dovde nisam stigao, jer su me cipele nažuljale da sam shvatio da ako ovo vidim tog dana, sutradan neću videti Đavolje jezero koje me je više interesovalo. Razumite, ipak sam na ovu rutu krenuo posle 15km šetnje do vodopada Beušnica i nazad Lacul Dracului - ko im snage za 14h pešačenja, samo napred. Mi koji nemamo možemo da se dovijamo na druge načine. Jedan od njih je sledeći. Meni najlakši način da stignete do Đavoljeg jezera je da vozite u mesto Sasca Montana i cepate samo pravo ka mestu Carbunari. Malo posle Sasca Montane asfalt prestaje i kreće put pun tucanika, šljunka, zemljani put, pa put sa tu i tamo uglačanim kamenom i na kraju makadamski put kroz šumu. Samo je u mestu Carbonari asfalt prva liga, osim toga ga nema. Ja sam prošao VFR-om uz dosta psihičkog mučenja, ali enduro motori i ovde prolaze lagano. Lokalci u kolima šibaju samo tako. Dakle, prođete Carbunari i nastavljate dalje šumskim, kolskim, putem. Njime idete sve dok ne dođete do mesta sa slike. Tamo levo gde je rampa je staza za Lacul Dracului Tu parkirate i imate 1.40h do jezera peške. Većinom je i ovo laka staza za šetnju, ali je poslednjih 15 minuta za povratak dosta zahtevno, jer je nagib spusta dosta veliki. Ono što je meni bio mali minus je to što je u smeru ka jezeru nizbrdica. Dakle, u povratku kad ste već videli šta se želeli ide penjačina umesto nizbrdice kao nagrade za trud ipak, kažem, samo je 15 minuta problematično, osim toga se ide bez problema. Ono što sam još video je i kanjon Šušare koji vodi do istoimenog vodopada i dalje. Ovo je jedna lagana šetnja od 45 minuta u jednom pravcu i počinje na samom izlazu iz mesta Sasca Montana. Sa leve strane, postoji rudnički vagon. Tu parkirate i 20m iznad je tabla na mestu gde počinje ruta. Dakle, ne možete promašiti gde treba ići. Dodatne slike naknadno

Ja sam kupio sa sedištem koje je bilo prerađeno kod Bobana i urađeno je bez greške. Svakako udobnije od originala koji imam priliku da provozam tu i tamo.

E presvukli su taj deo puta i to sad skoro. I dalje je asfalt crn crn kad se uključiš na E75 sa ovog puta kojim sam ja išao. Što se tiče vakcine, imao sam onaj zeleni sertifikat na telefonu i onu potvrdu što dobiješ kad te bodu. Naši su samo pitali da li sam vakcinisan sa obe doze, jer da nisam, stavili bi me u karantin. Na ulasku u Rumuniju sam dao potvrdu sa vakcinisanja, ali mi nisu tražili sam zeleni sertifikat. Mada jeste malo zagledao onu potvrdu...

Bio sam u Rumuniji prošle nedelje. Možda je neko video da sam se raspitivao o vremenu za Transalpinu i Transfagarašan, ali prognoza je bila loša, tako da tamo nisam išao. Prvo sam hteo na Durmitor, ali i za tamo je najavljeno loše vreme. Hteo sam i u Split, ali mi nekako mnogo daleko bio za 4 dana koliko sam imao na raspolaganju. Na kraju, izbor je pao na Kanjon Nere. Pošto nema dovoljno materijala za neki iole ozbiljniji putopis, ovde ću opisati samu vožnju, a na jednoj staroj temi ću izbaciti nekoliko slika iz samog kanjona. Cilj mi je bio da maksimalno iskoristim tih nekoliko dana za hiking po nacionalnom parku, tako da sam BG-Bela Crkva spalio što sam brže mogao. Krenuo sam u letnjim pantalonama, a temperatura je bila oko 18’, tako da u počeku nije bilo baš uživanje voziti. Srećom, setih se da imam kišne pantalone u koferu, pa sam njih obukao negde oko Pančeva, stavio kišnu postavu u jaknu (pokazala se kao odlična opcija za zaštitu od vetra) i nadalje je bilo uživanje voziti. Granicu sam lako prešao. Samo sam morao da pokažem potvrdu o vakcinaciji i sa naše i sa njihove strane i ubrzo sam bio u Rumuniji. Doduše, malo sam se sa našim graničarem raspričao, jer mu nije bilo jasno zašto idem sam na motoru. Prijateljski me je savetovao da to više ne činim a ja sam prijateljski saslušao njegov savet i nastavio dalje Od granice do mesta u kom sam bukirao smeštaj, Sasca Montana ima manje od sata vožnje. Put ka Oravici je prihvatljivog kvaliteta, ali kad se sa njega siđe i nastavi dalje ka gorepomenutom mestu put postaje lošiji. Na određenim delovima pun je zakrpa. Na drugima, podloga je od betonskih ploča koje nisu baš ravne, pa motor u vožnji poskakuje. Udarnih rupa koliko vam duša ište! Do samog mesta Sasca Montana i Sasca Romana ima asfalta. Isto je i sa mestom Potoc. Međutim, kad se iz Sasca Montane nastavi dalje ka mestu Carbonari i nadalje, asfalt prestaje i kreće makadam, šljunak, zemljani put. Ovo pišem za slučaj da se neko uputi ovamo da zna šta da očekuje. Ja sam na VFR-u prošao, ali sam se i istresirao. Nije bilo kritičnih situacija, ali nit je moj motor za to nit su moje gume za to… Očekujte dosta rastresitih kameničića po kolovozu, kao i većeg, uglačanog, kamenja na drugim delovima puta. Rupe su, naravno neizostavni inventar u ovim krajevima. Uglavnom, da pređemo na povratak, jer je on interesantniji kad je sama vožnja u pitanju. Cilj mi je bio da se provozam kroz Rumuniju pre nego što se vratim za BG. Zbog toga, umesto da skrenem levo na glavnom putu i idem pravo za Belu Crkvu, skrećem desno i nastavljam ka Oravici. Odavde ću pratiti u nastavku put 57B koji će me odvesti do puta E75, a on do Oršove i obale Dunava. Već par puta sam rekao da želim da vozim Đerdap sa rumunske strane i ovo je odlična prilika za to, te ne planiram da je propustim. Ruta: Prvi deo vožnje, nakon uključenja na put koji u jednom smeru vodi ka granici, a u drugom smeru ka Oravici, je dosadnjikav. Jutra su ovde i dalje dosta hladnjikava. Ja sam krenuo već oko 8h, pa sam opet u kišnim pantalonama i lagano se klackam po zakrpama. Srećom, po izlasku iz Oravice intenzitet saobraćaja se smanjuje, a kvalitet puta poboljšava. Odavde kreće planinski put kroz rastinje sa jedne strane, i rekom Nerom sa druge. Svuda okolo je šuma, pa i iznad Nere. Pošto su ovo obronci Karpata, i dalje ima planinskih potoka koji tu i tamo imaju svoje vodopade koji se lako mogu videti sa puta. Ja stajem pored jednog malog, fotkam ga i nastavljam dalje ka drugom, mnogo poznatijem. U pitanju je vodopad Bigar, rumunski vodopad Bigar, koji je lokalna atrakcija. Na prilazu vodopadu postoji dobro organizovan parking sa nekoliko kafića/restorana i prodavnica suvenira. Vodopad je u svom punom sjaju bio impozantan, pogotovu u maju kad ima najviše vode. I sam sam iznenađen da je vodostaj ovoliko opao iako sam tamo tek sredinom juna. Odlomljeni Bigar Međutim, niži vodostaj nije jedini razlog zašto ovo je ovo mesto izgubilo svoj puni sjaj. Naime, jedno 10 dana pre mog dolaska, stena preko koje se voda razlivala i spuštala u Neru u odvojenim slapovima se odlomila. Danas, vode naravno da ima i dalje i vodopad je i dalje lep, ali nije to više ono što je bilo. Jedino me teši da promena nije delo čoveka, već prirode… Odavde nastavljam dalje za put E75 i Oršovu. Imam dogovoren rendezvous za ovo veče, pa mi je cilj da stignem dovoljno rano kući da je dovedem u red (i kuću i gošću ) Nastavak puta kroz planine je i dalje interesantan za vožnju sa povremenim radovima na putu. Ako budete u prilici da vozite dok popravljaju asfalt, imajte u vidu da često preko zakrpa im ostane dosta rizle, pa treba biti oprezan, pogotovu u krivinama. Na jednom od mesta mi je malo pobegla zadnja guma, pa pričam iz ličnog iskustva. Kasnije, po silasku sa planinskog dela puta, vozi se po ravnici i stiže do puta E75. Puta koji apsolutno nema potrebe voziti ako želite uživanje na motoru. Ovde je asfalt odličan, a kolovoz dovoljno širok, pa bi se moglo lepo voziti. Međutim, problem je intenzitet saobraćaja i količina kamiona koja koristi ovaj pravac. Jednostavno, to su nepregledne kolone šlepera tu i tamo ispresecane automobilima. Od uključenja na ovaj put, pa sve do izlaska iz Oršove, vozio sam samo sa ciljem da izađem na Dunav i ostavim ovaj deo iza sebe. Ne znam ko je sve odavde vozio Dunavsku magistralu sa rumunske strane, ali meni se za vožnju dopala. Što se tiče prirode i vidikovaca, mislim da naša strana ima više da ponudi. Put je, u principu, dobrog kvalitet sa povremenim izletima u stari asfalt. Krivine su duge i brze, pa uz slab saobraćaj vožnja je uživanje. Na ovom delu, stao sam samo da izbliza pogledam Decibela i izdaleka Golubac. Koga interesuje da se dodatno približi Decibelu, mnoštvo čamaca stoji usidreno pored puta, pa se njima možete provozati po Dunavu i Černi (reka na kojoj je stena gde je uklesan Decibel). Decebalus Rex Nakon vožnje pored Dunava, put me ponovo vodi u isti planinski deo Rumunije sa kog sam i krenuo. Uživanje u vožnji kvari jedan autobus koji jako dugo nisam uspevao da obiđem zbog konfiguracije puta. Taman kad sam uspeo, shvatio sam da je granični prelaz 200m dalje. Rumuni me lagano puštaju dalje, ali naši obrađuju neku porodicu i spuštaju mi rampu ispred nosa, sotavljajući me na suncu. Ni moje negodovanje nije pomoglo da me puste da parkiram i sačekam u hladu… Ovo je inače prvi naš granični prelaz na kom vidim da se rampa aktivno koristi. Posle ulaska u Srbiju, napravio sam pauzu za ručak u Beloj Crkvi i posle sat vremena se zaputio ka Beogradu. Sve bi do kraja lagano prošlo samo da se u Pančevu nije nekoj cisterni izlilo gorivo ili neka druga tečnost na put, a ja sam mislio da je samo kondenz od klime. Kako su mi točkovi došli u kontakt sa asfaltom vlažnim od te tečnosti, tako mi je ceo motor zaigrao kao na ledu, zadnji točak zapretio da me pretekne i baci me postrance. Sreća je da sam vozio sporo i spremao se da stanem na semafor, pa sam nekako uspeo da iskontrolišem motor i ostanem sa oba točka na zemlji. Srećom, ovo je bio poslednji trzaj na ovom putovanju. Posle ovoga čekale su me samo lepe stvari – usisivač, zoger…

Ma nisu ni rođeni Beograđani cvećke. Sve je to iz porodice gde god da si rođen.

Tako sam ja u mrklom mraku sa lošim farom maltene izgubio ravnotežu, jer sve mrak i crno oko mene.