Nisam ranije video ovu temu, ali vidim da se moj motor vidi na nekoliko slika

Naručio sam ovu ceradu sa Temua, ali iako sam uzeo XXL, premala je za bilo koji od moja dva motora. Po visini i nije toliko strašno, ali nema širinu da mogu da stanu korman i retrovizori i onda ni ne može da se navuče kako treba. Dakle, neko ko ima manji motor ili skuter verujem da bi mogao da je koristi.

Dan 4 Posle tri noći u Bihaću, došlo je vreme da se rastanemo sa ovim gradom. Pakujemo se ujutru koliko brzo možemo, krećemo da ponovimo burek od dana pre (možda najbolji burek koji sam jeo) i nakon pekare krećemo u smeru prve od dve planirane stanice ovog dana – Štrbačkom buku. Pogledi na Štrbački buk Svako svoju sliku slika Štrbački buk je vodopad na NP Una udaljen oko 45 minuta od Bihaća. U sam nacionalni park ima nekoliko ulaza, pa treba paziti da se ne ide na prvi koji silazi sa magistrale, već na drugi kuda je put pristupačniji. Na vodopadu uživamo u prelepim prizorima nakon čega se upućujemo na drugi lokalitet koji nam je na listi – Martin Brod i slapove Une u ovom mestu. Mada su vodopadi manji, po lepoti ne zaostaju za prethodnim mestom na kom smo bili. Ovde malo duže ostajemo, jer je sunce ugrejalo, voda lepo žubori, a deo ekipe želi da se prošeta okolnim stazama. Odavde, naš sledeći cilj je smeštaj za večeras – apartman u Konjicu. Martin brod: Do Konjica će se pokazati da ima tri dana jahanja. Preko Drvara, put nas vodi Bosanskog Grahova i dalje ka Livnu. Oko nas su jako vidljive posledice rata, spaljene i uništene kuće. Vreme je u prvoj polovini dana pristojno, ali kako idemo dalje, to se više mrči, pa ja čak i stajem da obučem kišno odelo kao zaštitu od hladnog vetra. U Livnu stajemo na ručak i ovo se pokazalo kao donekle promašaj. Prvo, tražili smo preporuku od nekog lokalca za restoran, ali gospodin, makar sam ja stekao takav utisak, nije baš bio zainteresovan da nam pomogne. Mi pitamo gde ima lep restoran, a on nam odgovara da ne zna, jer on kuva kod kuće. Pa prijatelju i mi kuvamo kod kuće, ali nekad odemo i u restoran. Livno nije veliki grad da baš ne znaš gde je pristojna klopa. Na kraju nas pošalje u jedan restoran u centru grada, u malom tržnom centru. Spolja neugledan i sav u estetici tržnog centra, kad otvorismo vrata videsmo jedno malo, naizgled previše fino, mesto za nas. Šta sad, ima nas dosta u grupi i mora se nekad preseći vaganje i odlučivanje u cilju ekspeditivnosti… Posle celog dan na motoru, pa i već malo u zaostatku sa vremenom, sedosmo ovde da klopamo. Svi smo skoro uzeli isto jelo i ista pića – em je bilo najjftinije, em je najprivlačnije izgledalo. Ne znam da li smo bili pod utiskom sela kroz koje smo prošli, ali stvarno nismo osetili previše dobrodošlice na ovom mestu. Konobar nekako mehanički radi posao, ni s od smeška da mu vidiš na licu. Ukupni utisak – ne bih opet ovde pravio pauzu. Od Livna do Konjica ima dva sata vožnje prema Gugl mapama. Biće to jako duga dva sata, pa i više, vožnje. Nedaleko od Livna, nebo je crno da crnje teško može biti. Ja na sebi već imam kišno odelo, pa i ne brinem previše, ali ostali nemaju. Ulazimo u oblake i stajemo kad više baš nije moglo da se čeka. Momci se oblače, neki brže neki sporije dok ja kopam po bočnoj torbici da nađem kišne rukavice, jedini komad kišne opreme koji nemam na sebi. Pogled na Ramsko jezero i oblake na suprotnoj obali u koje nas put vodi U tom procesu čučanja, na mojim vremešnim, ali inače vodootpornim čizmama, pod pregibima savijenih prstiju, pokazuju se male pukotine kroz koje voda ulazi u čizmu. Razmazile me čizme za ovih 7 godina, pa sad moram da prihvatim sudbinu da do kraja dana vozim mokrih nogu. U ovom trenutku nije više kiša jedino što nas gađa, već nas tuče i grad. Svi smo se relativno brzo obukli osim Kuma. On jadan, ja ne znam na kraju zašto se i oblačio. Toliko mu je dugo trebalo da nisam mogao da zamislim kako već nije sav mokar… Hladno i vlažno, klizavo i maglovito su četiri prideva koji mogu savršeno da opišu vožnju do Konjica, vožnju kao po jajima. Nit vidimo od zamagljenih vizira, nit smemo da obaramo, jer se vidi da je put klizav. Kiša ponekad i stane; međutim, na izlazu iz Prozora počinje takav pljusak koji nas toliko potapa da zaklon tražimo na peronu autobuske stanice. Ovih petnaestak minuta baš nema poente pokušavati voziti. Sedam motora se smestilo na jedan peron ispod nastrešnice - na pumpu pored nam nisu dali da uđemo. Sreća na su radnici na stanci stvarno bili super - em nas nisu dirali, em su posle došli da se upoznaju i popričaju sa nama. Kad je skoro zastala kiša, posle oko pola sata, nastavljamo dalje. Sad stvarno samo sanjamo topao tuš. Sreća da je neko bio na vezi sa gazdom smeštaja, tako da je gospodin iz Konjica upalio grejanje da nas sačeka topao smeštaj. Posle jednog jedinog grejnog tela i to u dnevnoj sobi u Bihaću, imali smo opravdani strah da se ne smrznemo u novom smeštaju. Ostatak puta nastavljamo sporu vožnju, negde čak i vožnju od 50 na sat – brže se ne može. U smeštaj stižemo oko 21h i ovde se rastajemo sa Vojom. On nastavlja za Sarajevo, jer tamo ima s kim da deli postelju, a da se taj neko ne zove Dejan Nakon što smo naručili „tri najveće pice koje imate“ i dobili 3x32cm pice i popili par piva, odlazimo na spavanje. Sutra ujutru idemo u ARK-D0, odnosno što bi narod rekao – Titov bunker u Konjicu.

Lagano bi se to odvozalo, to je jos sat vremena voznje, nista strasno.

Pa ti i jesi kriv, jer ovi ostali kad im kažeš ajmo ovamo, oni kažu Milenko rekao da idemo ovamo

Dan 3 Ovo je dan gde smo pre polaska računali da se delimo u dve grupe: prva ide da vidi Plitvička jezera i za to bi trebalo da ima ceo dan na raspolaganju; druga grupa dobije upalu mišića posle 300m šetnje i oni idu da voze Jadranku od Senja do Karlobaga. Plan je bio da se svi uveče nađemo nazad u smeštaju u Bihaću gde bi trebalo da nam se pridruže Lule i Kum. Ipak, zbog lošeg vremena, mi koji smo planirali šetnju Plitvičkim jezerima nismo na kraju na njih otišli, već smo svi zajedno se spustili do mora. Prvi deo puta bio je hladnjikav i vlažnjikav, sve dok nismo prošli Ličku Plješivicu i izašli iz oblaka. Tačno pamtim momenat kad nas je sunce obasjalo, a Jaran ispred mene krenuo da širi ruke i krsti se što vidimo sunce prvi put posle 3 dana. Odavde, jedino što nam stoji na putu potpunog uživanja u vožnji su kamere koje Deki, kao vođa puta, pomno prati da nas ne uhvate u prekršaju. Za moje pojmove, vozimo dosta sporo, te se u jednom momentu odvajam i dajem gas u nadi da će me ostali pratiti, ali to se ne dešava. Zveram u retrovizor, a oni kao pačija škola, sve jedan iza drugog voze kao i pre nego što sam izbio na čelo kolone. Povređenog ega, vraćam se u formaciju kao učenik koji je izašao na tablu i ništa nije znao. Srećom, videvši more, svi krećemo da se radujemo i zbog plavetnila i zbog sunca i zbog temperature. More je provod, more su koke, more je izvor života, a boga mi, i krivina… Ono što nismo očekivali da nas sačeka je – bura. Svi smo mi ovde čuli za buru, ali ja je dugo nisam osetio. Ona nastaje kada se hladan vazduh iz planinskog zaleđa ruši niz strme obronke planine u pravcu mora, duva snažno i u naletima. Ko je naleteo na snimke kada bura podiže kamione, zna koliko ona može da bude zeznuta. Parkiravši na obali, gledamo more kako talasa i peni se. Temperatura jeste viša nego u Bihaću, ali ovaj vetar skreće pažnju da možda i ne treba skidati kišne (vetroodbojne) slojeve sa jakne. Centar Senja Kako smo zaslužili odmor posle ovog dela vožnje, sedamo u Senju u jedan od kafića u centru. Zbog Voje, tražimo mesto gde je pušenje dozvoljeno. Naime, u Hrvatskoj je od nedavno zabranjeno pušenje u svim zatvorenim objektima što je jako lepa vest za nas nepušače. Kaže jedan od konobara je kazna i do 16.000 evra. Sedimo na jednoj od terasa dok vetar oko nas rearanžira stolove i stolice. Uzimamo po pivo i nekoliko nas i po kolač koji na oko izgleda fantastično. Ne mogu da se setim koliko su izašli, ali znam da je kolač bio lepši spolja nego iznutra. Spolja je bilo i lešnika, a unutra sve sam krem bez ičega više. Žuja nije razočaralo, naprotiv Nakon što smo došli sebi, krećemo na deonicu zbog koje smo se i spustili danas ovde – od Senja do Karlobaga nižu se krivine sa savršenim asfaltom. Za nas koji do sad nismo vozili ovaj deo magistrale, ovo je otkrovenje i uživanje. Za ove druge, samo uživanje. Pošto sam na novom motoru, a i sad kad razmislim malo, ovo je prvi put da po lepom vremenu krivinarima sa Dekijem, jako me je interesovalo kako se kotiram u odnosu njega i njegovu Super Teneru. Pomalo mi je žao što nisam Hondom koja ima više snage od BMW-a. Prošli put kad smo i imali lepo vreme i dobar put, Deki je bio na CF MT450 i nije bio na čelu kolone, tu je @kokot zauzeo busiju, ali ni krivine nisu mogle da se porede sa današnjim. Deki Majstor je verovatno najbolji vozač među danas prisutnima. Videviši da mu dišem za vratom, Deki Panter mi prepušta drugo mesto u koloni te otvaram gas, koliko je to na F800 moguće, i prilazim vođi puta. Prikujem pogled za njegov zadnji točak, držim taman rastojanje i bez većih oscilacija u distanci između nas koristim onoliko gume koliko imam na raspolaganju. Ova vožnja je pravo uživanje i pored bure koja na namahe opali šamar koliko da se stisneš i još malo gurneš motor ka asfaltu. I sad dok pišem i pogledam snimke bude mi teško što i dalje nisam tamo i što od nečeg mora da se živi, a to nije vožnja Negde pred kraj deonice stajemo pored mora na piš-i-foto pauzu i odlučujemo da se spustimo do prvog sledećeg kafića na obali da popijemo pivo i malo uživamo u vremenu i pogledu na more pre nego što nas put odvede u planine Velebita. Pivo koje uzimamo deli ime sa planinom i sasvim je dobro. Valja probati svako lokalno pivo U ovom kafiću na obali Karlobaga, već sedi jedna grupa motorista iz Hrvatske i mi se smeštamo par stolova od njih. Služi nas gazda restorana uz pomoć jedne lepe tamnoputije devojke. Na prvi pogled skapirah da nije sa ovih podneblja i pomislih kako je možda sa Kube ili nekih drugih karipsko-latinoameričkih zemalja. Odlučujem da okušam sreću i krećem u priču na Španskom. Taman da ga malo provežbam, jer ga godinama nisam pričao. Ispostavilo se da devojka zaista i jeste sa Kube i već neko vreme je u Hrvatskoj. Na prvo moje pitanje „ti nisi odavde, jel da“ malo je odgovorila sa zadrškom, mora da je mislila da ću da je smaram što je imigrant. Kad je skapirala da ne želim da je maltretiram, nabacila je presladak osmeh i ja još jednom opsovah @kokot što nas nije planirao da spavamo negde ovde blizu, već moram da se vraćam za Bihać . Kaže da je situacija na Kubi sve lošija, a to sam i ja čuo. Zemlja životari na račun turizma i od korone samo se nižu problemi. * Ja sam na Kubi bio u januaru 2017. i sećam se koliko je teško bilo naći vodu za piće, a kamo li neke druge stvari. U ranim dvadesetima sam se jako interesovao za Revoluciju i sve što se izdogađalo na ostrvu u drugoj polovini XX veka. Prošao sam put od romantičnog idelopoklonstva prema Če Gevari konkretno, da bih posle nekoliko godina uspeo da dođem do knjiga koje su ipak bacale malo drugačiju senku na tekovine revolucije i svakodnevni život Kubanaca. Knjige na koje mislim pisale su ličnosti koje su učestvovale u Revoluciji, pa i jedan od komandanata koji će kasnije biti utamničen, jer se usprotivio smeru u kom su zemlju okrenuli i provešće decenije po zatvorima dok ne bude pušten i poslat u izgnanstvo. Lepo je gledati sa distance i navijati kad nemaš dodira sa svakodnevnim životom u tim okolnostima. Nas četvoro smo dve nedelje proveli na Kubi, iznajmili auto i obišli oko polovine ostrva. Putevi su i tada bili kriminalni, klopa isto nije za neku preporuku ako ne želiš da se ponašaš kao turista i plaćaš obroke po jako visokim cenama. Uslovi za život su jako teški ako nemaš nikoga ko ti šalje lovu iz inostranstva, itd. Upoznali smo i jednog penzionera sa naših prostora koji se tamo preselio pod stare dane da juri klinke. Toliko je situacija bila loša da ogradu oko kuće nije mogao da završi, jer nema cementa, a kaže i da je toalet papir nekad problem naći. Živeo je sa ženom sa kojom je dobio ćerku, ali i sam kaže da je ona sa njim, jer bez njega ne bi imala mesa da jede. Od tada se i on vratio u Sloveniju. Malo ocrnih prelepo karipsko ostrvo, ali i dalje imam želju da posetim ostatak zemlje koji nisam video. Priroda je prelepa, što planine što plaže, kao i klima. Greota je što je zemlja pretvorena u muzej, ali to i jeste jedan od razloga zašto se ide na Kubu. * Odlučivši da nećemo jesti s obzirom da cene nisu baš Balkan-friendly (marenda 12e, sve ostalo bar 25e), sedamo na motore i jako brzo skrećemo ulevo i penjemo se na Velebit. Pokušao sam da zagovaram da nastavimo još sat vremena južnije, ali sam preglasan Danas ne praštamo krivinama Magistrala nudi fantastične krivine, ali ovaj potez u planini ni malo ne zaostaje. Uz kratke pauze kada se putevi zaravne, nastavljamo da gulimo gume do samog ruba sve do Korenice. Ovde se vraćamo na put kojim smo jutros došli i u sivilo koje smo ostavili iza sebe. Pogled na Pag Mada nismo bili do Plitvica u šetnji, Jaran nas vodi do jednog mesta odakle puca lep pogled na jedan od najvećih vodopada ovog nacionalnog parka. Ulaz se ovde ne plaća, a pogled vredi milion dolara. Već je kasno popodne i vreme je da razmišljamo o povratku kući – Lule i Kum bi uskoro trebalo da stignu u Bihać, pa nije lepo da poljube vrata. Ipak, s obzirom da oni nisu juče bili sa nama na Željavi, odlučujemo da probamo da ih iznenadimo na aerodromu, te se bez najave upućujemo baš tamo. Danas smo kasnije na aerodromu nego juče i mesto je skroz prazno. Kum i Lule nisu tu i kasnije saznajemo da su već otišli i seli na klopu. I pored toga, odlučujemo da je šteta da ne iskoristimo praznu pistu, već da je pametnije da se na njoj malo poigramo. Pogled na jedan od vodopada na Plitvicama Iako je prošlo preko 30 godina od kad je kompleks napušten, pista je za naše pojmove vožnje motora u odličnom stanju. Zbog toga, bar smo se oko sat vremena se vozikali po njoj, menjali motore, snimali se i zezali pre nego što je došlo vreme da se krene nazad za Bihać. Probao sam Benelija TRK 702, Afriku 1000, Super Teneru, Stroma 650, dakle sve motore koje smo imali u grupi u tom trenutku. Afrika me je tako oduševila povoznošću, snagom i zvukom da mi je bilo žao da se vratim na svog BMW-a. Ne bi me čudilo da Afrika bude sledeći motor koji ću kupiti. Odavde odlazimo u Bihać, nalazimo Luleta i Kuma kako završavaju večeru taman na vreme da im se pridružimo i mi nešto danas da pojedemo. Deki Panter i ja završavamo pivo i svi zajedno pretresamo utiske u dnevnoj sobi našeg iznajmljenog smeštaja koji sutra napuštamo.

Taman posla, jako si je lepo dopunio, hvala lepo Šta ti to voziš?

Tako je, nisam video da je Gugl dao taj put.

Reklo bi se da smo komšije, jer sam se slikao ispred svog ulaza

Dan 2 Sto ljudi sto ćudi, pa tako je i na ovom putovanju. Imali smo razne želje za posetama na ovom putovanju, ali ono oko čega smo se u startu složili je da želimo da odemo na aerodrom Željava. Ja sam ovde već bio pre godinu i po dana, ali deo ekipe nije. I pored toga što sam već bio, radovao sam se povratku, jer bih voleo da sam imao više vremena za istraživanje. Jedna spontana na ulazu u tunel broj 2 Za one koji ne znaju, iznad Željave, u planini Plješevica, nalazi se i bivša postaja jednog od ključnih radara u bivšoj nam zemlji. Kao i aerodrom, i ovo je uništeno pri povlačenju JNA, pa gore sve što ima su ostaci podzemnog zdanja kao spomenik jednoj sposobnoj državi. Sve ove današnje da se skupe ne bi bile u stanju da naprave nešto poput ovog aerodroma, a da ne pominjemo (još) i neke druge vojne objekte koji su postojali ili i dalje postoje. Elem, imali smo želju i da se penjemo motorima na Plješevicu, međutim, loše vreme nas je od toga odbilo. Naime, čim smo ustali ujutru videli smo da kiša pada, pa je napuštanje smeštaja predstavljalo napor bez obzira što nas je čekala poseta jednoj Željavi. @kokot nam je u međuvremenu dogovorio i vodiča kog smo mi uspeli da pomerimo sa 10h na 11h kako bismo stigli da jedemo pre dolaska, tako da je sadržaj dana stvarno obećavao. Krenuvši iz smeštaja stajemo u pekaru da klopamo i tu naš Jaran shvata da nije poneo saobraćajnu sa sobom, a nju će mu tražiti na granici. Odlučuje da krene s nama do granice, svakako je tu blizu, i da proba da se promuva u HR. Nažalost, ovo mu nije pošlo za rukom, te se on vraća u smeštaj po nju dok mi nastavljamo dalje da se sretnemo sa Mislavom koji će nas provesti kroz kompleks i tunele aerodroma. Sreća da smo promašili mesto gde je trebalo da se nađemo sa njim, već smo pravo zapucali do aviona koji je, prema predanju učestvovao u Danu D, dobijen je na poklon od SAD i nikad u YU nije uveden u službu, već je postavljen na ulazu u aerodrom. Dok smo čuli uvodnu priču, uspeo je i Jaran da nam se pridruži, a da ništa od suštinske važnosti ne propusti. Voja aplicira za stjuardesu Obeležili smo aktuelne proteste i u avionu i na ulazu u tunel. Probao sam da nađem svoju nalepnicu od prošlog puta, ali ne sećam se gde sam je zalepio, tako da je danas morala i slika da padne, pa da je nađemo sledećeg puta Meni je Željava fascinantna na nekoliko nivoa: Za postojanje ovog kompleksa niko ko nije radio na njemu nije znao. Čak ni oni koji su ga zidali nisu znali šta i gde prave, jer su dovođeni sa kapuljačama na glavama kako ne bi znali gde su. Isto tako, nisu ni ostajali da grade ceo objekat, već samo jedan njegovo deo, a onda su menjani drugom radnom snagom. Znalo se da postoji vojni aerodrom, jer su avioni poletali i sletali, ali šta se nalazi u planini nije bilo poznato, iako je Bihać udaljen samo nekoliko kilometara vazdušnom linijom Sama izgradnja koštala je 8,6 tadašnjih milijardi dolara i gradilo se od 1954-1974. Koliko je to u današnjim parama, ne bih tačno znao, ali možete i sami da zamislite koja su to sredstava čak i da ne uračunate inflaciju I pored razaranja od miniranja, pod objekta je u dobrom stanju. Još u to vreme, pod je urađen od epoksi smole u beloj boji i kada se zagrebe ispod zalepljene prašine, vidi se da je pod i dalje beo i skoro nigde nije ispucao. Bele je boje bio kako bi se svetlost od njega reflektovala i na svodove, tako da su tuneli bili odlično osvetljeni u svakom svom delu. Po njemu se i dalje vide linije u bojama koje su navodile kretanje aviona. Takođe, bela boja lako pokaže da li postoji curenje iz aviona koje bi trebalo proveriti Postoje 4 ulaza i izlaza u objekat. Oni su zatvarani ogromnim betonskim vratima. Vrata su postavljena pod uglom od 1 stepen kako bi, u slučaju da se mehanizam za njihovo automatsko zatvaranje pokvari, mogla ručno zatvoriti Tunel broj 2 korišćen je samo za prijem aviona koji su tek sleteli. Odatle, oni su raspoređivani dalje ka ostalim tunelima. To znači da su nosem sletali i ulazili u podzemni kompleks i kretanjem unapred ka preostalim tunelima uvek su bili okrenuti u smeru izlaza i spremni za poletanje 60 aviona je bilo stacionirano na ovom aerodromu, podeljeni u 3 eskadrile po 20 aviona. Dakle, svaka eskadrila imala je svoj tunel i pristup poletno-sletnim stazama. Zato imamo 3 tunela za izalz + tunel broj 2 kroz koji se ulazilo u kompleks. Ovo je i tunel u kome se radilo na održavanju aviona Čuli smo i da eskadrile nisu smele da komuniciraju lične ili poslovne detalje među sobom Što se tiče pristupa tunelima, tačno se znalo ko ima dokle prilaz. Naime, kaže nam vodič da je na turi imao jednu osobu koja je služila na Željavi na samom ulazu u jedan od tunela i popisivala ko je ušao, a ko izašao. I pored toga što je stajao na samom ulazu tunela, nije mu bilo dozvoljeno da uđe unutra Svi glavni tuneli imaju svoje ventilacione otvore, ali i pomoćne tunele koji su pravljeni baš za potrebe boljeg strujanja vazduha Neverovatno je kako u to vreme sve ručno odlično izračunato i pravljeni su ovako zahtevni kompleksi, a danas čekamo da dođe neko sa strane da nam gradi javnu infrastrukturu. Brodski motor koji je trebalo da služi kao generator za struju. Rezervoari sa naftom su tamo u mraku iza Ima još dosta interesantnih detalja, ali moja preporuka je da posetite aerodrom i sami se uverite koliko je to jedan nestvaran prostor. Ušavši u jedan od najdaljih tunela u koje smo došli, videli smo ostatke rezervoara za naftu i brodski motor koji bi služio kao generator u slučaju da kompleks ostane bez struje. Ova prostorija nema izlaz na dnevno svetlo, pa nam je vodič predložio da ugasi svoju lampu, svi da spustimo telefone i da iskusimo apsolutni mrak, pojavu u kojoj baš ništa ne možeš da vidiš. Zbog šuta po podu, zamoljeni smo da ne pokušavamo da se krećemo u mraku i lampa se nekoliko trenutaka kasnije ugasila. Prvih nekoliko sekundi je čudno dok se navikneš. Nakon toga i dalje ništa ne vidiš, pa ni ako pređeš rukom ispred očiju, ali polako počinješ da osećaš neki mir, pogotovu imajući u vidu da niko ne progovara niti pravi buku. Posle nekih 7-8 minuta jednoj ženi upalio se ekran na telefonu i naš apsolutni mrak je nestao. Došlo je vreme da se zaputimo ka izlazu. Na početku ture bili smo mi i jedna porodica Slovenaca. Na kraju, ima nas oko 12, jer su ljudi, videvši da imamo vodiča i čuvši priču počeli spontano da se pridružuju. Svi smo bili jako zadovoljni na kraju ture, pa ako neko bude zainteresovan da poseti sa njim aerodrom, javite se da vam dam broj telefona. Nas je izašlo 10e po osobi, a cena zavisi od brola ljudi. Po izlasku iz tunela prvo ide slikanje i snimanje, što kod aviona, što kod ulaza u tunel broj 2, odnosno, „glavnog“ tunela, jer je najpristupačniji za posetioce u ovo vreme. U procesu slikanja kod aviona upoznajemo dvoje Nemaca. Ako nisu već u penziji, onda su joj jako blizu. Ona vozi isti motor kao ja, on vozi mlađu generaciju čini mi se. Provodimo sa njima u razgovoru oko dvadesetak minuta, rastajemo se, ali se ponovo sastajemo kad smo se vratili na još malo igranja sa snimanjem ispred ulaza u tunel. Oni putuju kamperom, a motore stave u prikolicu. Dođu u regiju koju žele da obilaze, a onda prelaze na motore i voze se okolo. Nisu baš mnogo upoznati sa našom zemljom, pa im tu malo objašnjavamo neke generalije i pozivamo ih da svrate ako budu u prilici. Ovog puta im je plan da se spuste do mora, tako će naš poziv sačekati neko bolje vreme. Pošto smo se islikali pred tunelima i zašli i u njegove najdublje prostorije, došlo je vreme za povratak u Bihać. Napolju je ona dosadna kiša od ranije stala, ali je i dalje vlažno i hladnjikavo. Glad nas već hvata, a bihaćki ćevapi nisu za propustiti. Posle klope krećemo lagano ka smeštaju da planiramo sutrašnji dan, jer po ovakvom vremenu nikome se ne baza po gradu, a ja sam svakako u njemu već bio.

Sa Storm II posle oko godinu dana i pređenih oko 25k km imam problem da i pored pinlocka magli. Probao sam i da uzmem novi pinlock, ali nije pomoglo. Baš sam razočaran.

Nije ovo lokalna pojava, dobar deo puteva u Turskoj npr. je u ovom stanju. Pošto su mahom bile planinske deonice i najčešće krivine, zaključio sam da je u pitanju preventiva protiv leda - da se lede brazde, a ne ceo put. Inače sam prošle godine u Bosni po kiši imao jednu jako neprijatnu situaciju kad sam zamalo pao zbog njih. Vozilo se oko 80-90 i pred krivinu se pojavi ovo. Zabo sam kočnicu, ali mahinalno prednju, zadnji točak krenuo da pleše kao blesav, pa onda i korman... Imao sam sreće što nije u susret nije dolazio, jer nije bilo šanse da ostanem u svojoj traci.

Ma super je to prijatelju sve dok ti ne zavijaju pored uva i komarac je okej dok je s one strane prozora

Početkom meseca sam kampovao nekoliko dana na moru i poslednje veče ostanem sam. Pošto nisam imao šta da radim kad je pao mrak, već oko pola 10 sam legao, a oko 10 zaspao. Oko 5h ujutru se budim i čujem šakale kako zavijaju. Veče pre sam jeo tunjevinu i ostala konzerva sa jakim mirisom koju sam pomerio dalje od šatora, ali ne baš daleko. U svakom slučaju, zavijanje je zvučalo dosta brzo, te čim sam otvorio oči, pomislih na tunjevinu i preskoči mi srce iako sam se iskulirao, nisam lepo više zaspao, samo dremao do 7h i onda lagano pakovanje za BG.

Da podinem oglas. Sve ukupno vožena do deset puta. Pre neki dan sam joj dao još jednu šansu, ali nije to to.

Prvi prvi Kao što to obično biva, planovi se prave, a kad dođe vreme da se ostvare, obaveze umeju da umešaju prste. Umesto da svi zajedno krenemo istog jutra, krećemo u etapama. Deki Majstor, Deki Panter, Vojo i Jaran kreću već negde oko 10h iz Beograda. Ja zbog obaveza ću sesti na motor tek negde oko 14.30 popodne, Lule i Kum će tek preksutra ka nama, a za @kokot sve što znamo je da danas neće i da verovatno neće uopšte moći da krene iako je on organizovao sve. Srećom, uspeće da nam se pridruži posle par dana kad smo seli na jagnjetinu kod Kovačevića u Donjoj Jablanici. Dakle, nije se čak ni zbog nas potrudio da dođe, već zbog pečenja Spreman za put Elem, završivši sve obaveze koje sam imao, u 14.30h sedam na motor i, pošto Bihać nije blizu, nemam druge opcije nego da izađem na autoput i krenem put Hrvatske. Zbog prognoze koja nije bila sjajna, lomio sam se da li da nosim i kišnu postavu i kišno odelo, ali sam odlučio da je odelo dovoljno i nisam pogrešio. Već po navici, na ulasku u Hrvatsku je ozbiljna gužva, ali iako nije vrućina napolju, ne stajem u red, već se probijam na početak, oko 3-4 automobila od kontrole, da baš ne preterujem. Bez problema prelazim granicu i nastavljam dalje. Plan je da idem do Jasenovca, tu uđem u BiH, pa da vozim uz Unu sve do Bihaća. Ovaj plan i jeste sproveden u delo, međutim već kod Slavonskog Broda kreće da pada kiša, ja oblačim ono lepo zapakovano kišno odelo koje maltene neću skidati narednih par dana. Po prelasku u BiH stajem na prvu pumpu, a onda i u prvi restoran tačno prekoputa gde klopam super gurmansku pljeskavicu. Roštilj mi je sve u svemu malo dosadio, ali pošto se samo roštilj nudi, nisam mogao mnogo da biram. Da treba da klopam ovde još jednom, opet bih isto naručio. Po kiši sam navikao da vozim, međutim, iz nekog razloga, ovo je već drugo putovanje na kome imam problem sa magljenjem vizira. Iz tog razloga, promenio sam i pinlock skoro, ali ni to nije pomoglo. Ovo je nezgodacija koja će baš uticati na vožnju na ovom putu. Ovog, prvog, dana, utiče tako da jedva išta vidim čim je pao mrak i više vozim sa vizirom podignutim na pola nego sa zatvorenim. Momci koji su ranije jutros krenuli su dosta vremena proveli u Banji Luci i načelno bismo i mogli da se nađemo da vozimo dalje zajedno da ja nisam seo da jedem i da me put vodi za Prijedor. Kako to nije slučaj, dogovaramo da se da se vidimo u smeštaju, te ja nastavljam da pratim Unu kroz dosta prave i ni malo opterećene puteve ovog dela Bosne. Tu i tamo zastanem na po kojoj pumpi da skinem vizir i probam da sredim pinlock, ali u jednom trenutku se predajem i odlučujem da mi danas nema pomoći. Mrkli je mrak, a dolazi jedna jako lepa deonica za vožnju. U pitanju je poslednjih 33km od Bosanske Krupe do Bihaća. Put krivuda, sa leve strane je stenje i planina, a sa desne Una lagano teče. Već sam prolazio ovuda i znam da ovaj deo obećava za vožnju. Avaj, ja na ovoj deonici u mrklom mraku i vizirom koji je pun vode i magle nikako ne mogu da uživam. Zbog toga, vozim brzinom do 50km/h i žmirkam da vidim kuda ide put. Po ulasku u Bihać, šta mi drugo preostaje? Negde je oko 22h i sve o čemu razmišljam je topao tuš i hladno pivo. Stajem na pumpu da uzmem za svakog po malo piva i odlazim u smeštaj gde me deo ekipe već čeka, dok je drugi deo takođe otišao po pivo. U nadi da će mi rešiti problem na dalje, skidam pinlock i ostavljam njega i vizir odvojene preko noći da se skroz lepo osuše. Pošto smo svi mrtvi umorni, a nadrukali smo grejanje (napolju je em vlažno em hladno), posle dve konzerve smo spremni za spavanje.

Hvala lepo @Tedybear

Jednu kratku vožnju sam već neko vreme hteo da pomenem, ali nikako da sednem da kucnem nešto ozbiljno u ovom delu foruma. Elem, kad je bio protest u Pazaru, grupno se spustismo dole, klopasmo kod Januza ćevape, ispratismo program i na spavanje u halu. Energija je bila fantastična i mislim da svi koji su bili na ovom protestu to mogu i da potvrde. Sutradan, na predlog @pedjacupavac odlučih se da posetim Motoklub Tutin koji je tog dana organizovao otvaranje sezone. Pošto se Peđa sa ekipom već uputio ka njima, a mene je čekalo još bar pola sata pre nego što budem u prilici da krenem, računao sam da kad se popnem gore, on će već biti tamo. Pošto nisam znao gde je tačno klub, a videh jednog momka na motoru na pumpi, upoznah se sa njim i dogovorismo se da ga pratim, on ide na isto mesto. Peđa do mog dolaska još nije stigao, što ja nisam znao, već sam samouvereno ušao na parking naočigled lokalnih posmatrača od kojih nit ja poznajem nekoga nit mene i moj motor iko zna. Sve što znam su putopisi koje sam čitao na forumu. I pored toga, kako sam sišao sa motora, odmah me sačekaše da se upoznajmo i požele mi dobrodošlicu @ADNAN TT i Džo, majstor iza clubhouse-a i inventara u njemu. Ko ono nije video, taj je mnogo propustio, jer klub je baš onakav kakvim ga jedan bajker može zamisliti i poželeti da svaki izgleda. Pored njih, stvori se i, čini mi se, Enes, maltene moj privatni vodič. Uvede me u klub, posluži me pićem, te stadosmo da pričamo i bolje se upoznamo. Hteo bih još jednom da se zahvalim Adnanu i momcima na gostoprimstvu, jer iako me ne poznaju, odmah su se potrudili da se osećam dobrodošlo i komforno. Štaviše, kada je lokalna ekipa krenula u vožnju i zaključala klub, a meni je u njemu ostao telefon na punjaču, samo sam imao opciju da krenem za njima da ih stignem i da se neko vrati sa mnom da mi otvori kako bih uzeo telefon. U tih pola sata žurbe za njima po prelepom Pešteru, jedini putokaz koji sam imao bili su ljudi kod kojih sam se raspitivao da li su videli grupu motora i u kom smeru su otišli. Stigoh ih na jednoj pumpi (da nisu stali na pumpu, ne znam gde bih ih stigao ), ali umesto da se neko vrati sa mnom i propusti vožnju, Adnan mi dade ključ i uputstvo gde da ga ostavim da ih sačeka u povratku. Kapa dole za veru u ljude Sve zakjučano i došlo vreme nastaviti dalje odakle se došlo Malo je reći da se radujem povratku u Tutin i svima bih preporučio da upoznaju lokalnu ekipu To nisam ja, to je moja Schauma Nakon što sam uzeo telefon, vratih se istim putem kuda sam žurio po ključ i nazad, samo sad nastavih dalje ka Sjenici gde sam dobio preporuku za jagnjetinu. Odatle, preko Zlatara na Novu Varoš, Zlatibor i kući. Vreme je bilo odlično za vožnju i navikavanje na novi motor

Do kad će biti ovog zatvaranja? Moja ekipa baš gledao posetu Sloveniji i Vršič nam je na listi za ne propustiti.

Sve do ove godine, delio sam sezone. Počinjale su negde u martu-aprilu (ako ne računamo poneki lep dan u januaru koji se desi) i trajale do novembra. Onda su se desili studenti i Deda Mrazevi na kojima sam po prvi put učestvovao i sve se promenilo. Sad mi je teško da povučem granicu gde je prošla sezona stala, a gde je ova počela. Sad, kad čujem da me neko pita koliko sam km prešao ove godine, stvarno ne znam šta da odgovorim, granice su se izmrljale. Zbog toga, rešio sam da ovu sezonu računam od dana kada sam kupio BMW. To je bilo u februaru. Mada sam se navozao ove zime, radovao sam se dolasku lepog vremena, jer lepo vreme znači i lepše vožnje. Praznici oko prvog maja pokazali su se kao fantastičan momenat da se novi motor zaista proba na jednoj višednevnoj turi i da se vidi kako se kotira spram VFR mašine. @kokot je smislio rutu, a mi smo je pratili. Mada ste navikli da moji putopisi imaju jednog jedinog glavnog i odgovornog, to u ovoj priči nije slučaj. Nit sam bio glavni nit sam bio odgovorni, već smo svi tu odgovornost preuzeli na jednake časti, pa da me pitate ko je bio vođa, ne bih mogao da kažem. Sve što ja znam je ko je bio na čelu kolone, a čak ni to nisam bio ja Ekspediciju su činili sledeći momci: Deki Majstor – nije majstor samo zato što vozi majstorski, nego i zato što smo se navadili na njegovu radionicu da čačkamo sve moguće sitnice na motoru, pa tek onda idemo kod naših majstora ako Deki nešto slučajne ne zna. Lako ga je pomešati sa @kokot jer voze Super Teneru u istim bojama. Možeš da pratiti po krivinama samo kad sedne na svoj MT450, u drugim slučajevima ti pobegne, samo ako to poželi. Naslov teme preuzeo sam od Dekija i njegovog prvog klipa iz serijala u kom dokumentuje ovu našu avanturu Deki Panter – navija za Zvezdu, nadimak dobio kad je Panter usrao Zvezdu prošlog oktobra, a mi svi tu utakmicu pratili iz udobnosti smeštaja u Mostaru TRK-om 702 bez problema drži tempo sa nama na ne-Kinezima Vojo – ko o čemu Vojo bruji o (Hondi) Africi i black metalu, a i to onda kad ne priča o seksu ili ne plače što je prodao Transalpa Jaran Mihailo – naš Jaro iz Han Pijeska, mesta sa dva godišnja doba – zima sa snegom i zima bez snega. Ako vas povede na kampovanje, računajte da imate ličnog kuvara. Na njegov Strom 650 nema šta ne može da se napakuje, samo kotlić još nije poneo, kaže možda nekad umesto kacige Lule – Somborac koji je smrtna presuda Japancima. Još se nije navikao na topografiju sa krivinama, pa bi da ih ispravi da bude sve kao putevi u Vojvodini. Posle dva Japanca prešao na KTM-a u nadi da teže padaju. Priključio se sa dva dana zakašnjenja Peđa Kum – Luletov kum na CBR-u po prvi put s nama krenuo na vozanje. Ako je Lule smrt za Japance, onda je ovaj kraj za slobodne devojke. Kad prigusti i krenu crne misli, spasavaj se koja može @kokot – idejni tvorac cele rute i glavni organizator. Napravio plan puta i rezervisao smeštaje, vodiča u Željavi, izračunao tačno u dinar koliko će da nas izađu troškovi, ali na vremenske uslove nije mislio. Kad je video da će kiša, odustao od puta; priključio se kad je krenulo sunce , ako njega pitate, sunce nam je sinulo jer ga nam je on doneo; složili smo se da se ne slažemo Moja malenkost o kojoj sve znamo i moj BMW o kome i ja jedva da išta znam Ruta:

Moj prvi put u Subotici od 2009. a i tad sam bio jako kratko, pre toga, 1999. Iznenađen sam koliko je grad lep i zelen. Baš su nas upropastili i zabetonirali u Beogradu. Elem, svaka čast domaćinima na gastronomskoj ponudi, bilo je svega: pečenja, gulaša, pasulja, peciva... Mi smo do 23h ostali i stigli kući oko 1h, kad upalih instagram i videh da čim smo otišli ćaciji pokušali da naprave sranje, ali su ih kolege i policija sredili. S obzirom da su krenuli u akciju tek kad smo drugar i ja otišli, sad je jasno koga se zaista plaše

Vidiš da je kolega iz Makedonije i da će ući u Srbiju iz Rumunije, pa da ne juri menjačnicu samo za skelu kad na drugim mestima može da plaća karticom.

Nema kineza čiji farovi ne biju i ne zaslepljuju. Drugari voze TRK 702 i 450 MT i uvek ih puštam ispred sebe, jer ako su iza, moram da držim ruku ispred retrovizora da me svetlo ne bije.

Ja sad vidim ove zadnje postove. Meni je Krakov ostao u jako lepom sećanju, bukvalno jedini grad gde sam baš mogao sebe da zamislim da živim. Što se tiče rudnika soli, meni se nije dopao, jer sam ga doživao kao ozbiljnu komercijalu, ali bio sam tamo 2011. i ko zna, možda bih danas promenio mišljenje. Što se tiče Aušvica, nikako propustiti.

Nije ovo ništa čudno, na raznim mestima po Evropi imaš tačno vreme kad ulaziš kako se ne bi stvarale (prekomerne) gužve. Alhambra i katedrala u Sevilji su prve koje mi padaju na pamet.