Upravo sam okrenuo poslednju stranicu da napišem da ovakve postove treba cenzurisati, a autore banovati

Dan 7, Mirište Naš kamp po danu Prva noć u šatoru na pjenu od mora je prošla malčice hladnjikavo. Doduše, čim je jakna završila preko vreće više nije bilo problema. Budimo se ujutru, ustajemo iz šatora, završavamo ličnu higijenu i gledamo se: šta sad? Da se doručkuje malo je rano. Da se pije pivo…pa i za to je i dalje malo rano. Jaran hvata svoju stolicu na rasklapanje i kaže:“Prati me“. Šta ću drugo nego i ja svoju u ruku, knjigu u džep i lagano zapratih prijatelja kroz borove. Nismo daleko odmakli, ali smo se obreli u raju. Krupni obluci na obali čine plažu Mirišta, dok plitko i donekle ravno stenje čine njen plićak. Forma plićaka je takva da dozvoljava taman toliko komfora da možeš da spustiš noge stolice na tvrdo tlo, sedneš i biraš – da li želiš da ti se stopala brčkaju u hladnom majskom Jadranu ili više preferiraš da ih nasloniš na suve stene? Izbor je samo naš još neko vreme dok se slavljenici Prvog maja ne pojave sa svojim porodicama, roštiljem, alkoholom i ponekom buksnom. Sedimo s naočarima na očima u pravcu sunca, ćutimo i uživamo u laganom lomljenju talasa. Za gromadu od čoveka, velika stolica; za mene, ona desno U pravom trenutku, Jaran vadi primus i tiganj, secka svoje domaće suvo meso, baca ga da se prži i brzo dodaje jaja – došlo je vreme doručku. Nikad nisam kuvao na kampovanju, jer nisam dovoljno dugo i daleko od civilizacije kampovao da bih imao potrebe, ali sad vidim da to nije ni blizu zajebancija kakvom se činila u mojoj glavi. U suštini, nije meni zajebancija da skuvam, ali pranje sudova u divljini mi ne zvuči kao zabavna aktivnost. Narednih dana ćemo baš ovako funkcionisati – on kuva, ja pospremim. Zaključićemo da smo se jako dobro uklopili i da bi valjalo da ponovimo ovakvu neku akciju u budućnosti. Pripreme za doručak Tačno preko puta mesta gde kampujemo je Otočić Gospa, malo ostrvo sa manastirom i crkvicom u kom živi samo jedan sveštenik. Kako ga moj „sakampnik“ poznaje od ranije, ne časi časa da proveri kakva je voda, prepliva i pozdravi se sa svojim prijateljem. Za to vreme, ja ostajem na obali dok se ljudi oko mene polako okupljaju, uzimam knjigu i čitam o Serpiku, čuvenom njujorškom panduru poznatom po borbi protiv korupcije u policijskim redovima. Inače nisam neki ljubitelj kupanja, a pogotovu ne kad vidim kamenje, stenje i ježeve koje ono skriva. Nešto kasnije, dolazi i @kokot, baš kao što je i obećao juče. Inače ga gotivimo, ali danas nam je posebno drago da ga vidimo – dopunio nam je zalihe piva. Juče smo se „nakupovali“, ali ni sami nismo znali koliko će nam pivo dobro ići ovih dana, niti koliko ćemo mesta imati u koferima da spakujemo hranu i piće za tri dana kampovanja. Tek na kraju smo shvatili da bi bilo dobro da smo uzeli duplu količinu piva – em smo imali mesta, em smo imali potreba. Jedna od lepota ovog mesta je što je u blizini samo jedna prodavnica, a ni ona ne radi praznicima; prva sledeća je na 45 minuta vožnje. Dobrano vremena smo nas dvojica proveli na plaži, čak smo stigli i da se na brzinu okupamo, a da se ne nabodemo na ježeve kojih ovde ima u izobilju dok nismo videli Jara kako se sprema da dopliva nazad. Bogami, trebalo mu je bar 10 minuta da se nakani da uđe u vodu . Ipak je maj i voda jeste hladna. Štaviše, toliko je hladna da u početku bole delovi tela dok se ne aklimatizuju, tako da imamo razumevanja za svog prijatelja bambija dok se trudi da se skvasi i dođe do nas. Moja sreća kod ulaza u more bila je što sam se na glatke stene okliznuo i bukvalno rečeno, upao u more. Dakle, ja nisam imao problema ni potreba ni da razmišljam da li mi je hladno da se ceo skvasim ili ne, priroda je učinila svoje. Ostatak dana prošao je u, za njih redu kupanja, pa za nas redu piva. Popodne kada je polako krenulo sunce da zalazi za borovu šumicu, reče nam Jaran da uzmemo peškire i po pivo i da ga pratimo. Na špicu rta na kom kampujemo nalazi se kula Arza, nekadašnji ženski zatvor i jedna od tri odbrambene kule koje čuvaju ulaz u Boku: Arza, Mamula i kula na Prevlaci čije ime nisam saznao. Dremka sa Arzom u pozadini Kula spolja jako lepo izgleda, mada se kroz rešetke vidi da je unutra u dosta lošem stanju. No, nama ona nije cilj; cilj su nam stene podno nje. Ovde nema drveća, samo stenje savršeno za skakanje i upijanje sunca. Mesto sa kog se skače je oko metar do metar i po visine u odnosu na površinu vode, uz jednu bitnu stvar: uz samu stenu sa koje se skače, na oko pola metra od površine nalazi se druga stena. Ona je dovoljno kratka da ne predstavlja pretnju pri skakanju, a opet, dovoljno visoka da služi kao savršen podest za izlazak iz vode. Nije oštra, pa nije pretnja koži stopala, a opet nije klizava. Jednostavno, tako je dobro postavljena da je ovo mesto fantastično za ove dane kada sunce ne predstavlja skoro nikakvu pretnju. Kako to obično biva, posle dana kuvanja, sunčanja i pivčenja, valja i pojesti nešto, pa uveče bacamo kobasice na tiganj i gostimo se dok se oko nas grupe ljudi pakuju i vraćaju u grad. Uskoro će i @kokot da pali za HN, a Jaro i ja ostajemo da uživamo u mirnoj večeri. Naš kamp po noći

Bio, probao, ali mi ne odgovaraju. @Mimeola može da preuzme rezervaciju.

Ja sam zainteresovan. Otišao bih sutra da probam ovde veličinu, pa ako odgovaraju, možeš da šalješ. Jel ti ovo zvuči okej?

Dan 6 Stigao je planirani kraj putovanja u ovom sastavu. Lule i Kum idu za Sombor, ekipa iz Beograda za BG, a nas trojica – Jaran, @kokot i ja idemo na more. Jaro već par godina zna za odlično mesto za kampovanje na divlje u blizini Žanjica i ovde dolazi bar jednom godišnje. Ove godine sam odlučio da mu pravim društvo. Znate svi da volim kampovanje, a gde ćeš lepše nego na obali mora. Oprema za kampovanje već danima nam je na motorima i samo čeka da je stavimo u upotrebu. Ulica u kojoj smo spavali je jako uzana, za jedan auto, na brdu i u ne baš sjajnoj kaldrmi, pa smo se baš potrudili da napakujemo svih 7 motora baš ispred kuće Ipak, pre odlaska na more, prvo idemo do vodopada Kravica. Jaran nije do sad ovde bio, pa idemo da mu ispunimo želju, nakon čega se upućujemo ka manastiru Zavala koji se nalazi na 500m vazdušnom linijiom od pećine Vjetrenice u kojoj sam bio prošle godine za vreme motoskupa u Trebinju. Put dovde je malo mučan, jer smo odabrali put kojim se ređe ide videvši na mapi da ima puno krivina. Međutim, pokazalo se da je put uzan i nije u takvom stanju da može da se vozi brzo i lepo. I mada nudi lep pogled na Svitavsko jezero, ipak bih se u nekoj narednoj prilici radije odlučio za glavni putni pravac ka Trebinju. Čudno sesti kod Moska, a da smo jedini motori @kokot, Jaro i ja Vožnju smo danas koncipirali tako da ogladnimo u vreme kada budemo u blizini Trebinja, te da posetimo Moska i uporedimo gde je bolja jagnjetina, tu ili kod Kovačevića dan ranije. Empirijski smo dokazali da je u Jablanici bolja klopa, pa ko bude prolazio tim putem nikako ne sme da zaobiđe već pomenuti restoran. Odužio nam se ovaj dan, ali i pored toga nalazimo vreme da sednemo na piće ispod platana u centru Trebinja. I dalje se divim lepoti tog grada i verovatno ću se diviti svaki put kada ga posetim. Nestvaran grad Negde oko 18h odlučujemo da se nastavak vožnje ne može više odlagati, sedamo na motore i krećemo ka granici i Herceg Novom. Granicu prolazimo bez problema, ali sa kontrolom pregleda tablica. Na našu sreću, ja sam prvi u redu i nemam nalepnice preko tablice koje furam od blokada. S druge strane, iza mene je @kokot koji nema jedan broj da mu se vidi na tablici od nalepnica koje fura od blokada . Pošto su policajci ustanovili da sam ja momak za primer, ove neprimerene iza nisu gledali Na ovom mestu imam sliku svog prvog motora, pa sam iskoristio priliku da i ovaj ovekovečim. Videćemo da li će Honda biti u prilici da se nađe jednoj fotki ovde Nastavljamo dalje spust ka HN, u grad ne ulazimo već idemo pravo na trajekt, pa u nabavku. Sutra je prvi maj i ništa od prodavnica neće raditi, pa se valja opskrbiti pivom i hranom za naredna tri dana. Ovde nam @kokot dosta pomaže tako što deo namirnica stavljamo i kod njega na motor i on će nas ispratiti do kampa iako neće spavati kod nas. On ima sestru u HN i njega čeka mekani krevet kod nje kući. Od Tivta do Žanjica boga mi, ima da se vozi. Skoro sat vremena smo pratili Mihaila kroz verovatno najnerazvijeniji (i to mislim u dobrom smislu) deo crnogorske rivijere. Gradi se i ovde, ali nedovoljno je do sad izgrađeno da uništi prelepu prirodu ovog dela CG-a. Stiglo se do mora, sad još samo malo do kampa U sumrak stižemo u kamp i postavljamo šatore dok se još vidi. Zvanično, ovo je privatni posed i kampovanje je ovde zabranjeno. Čuvar Duje je zadužen za red i mir, ali pošto je dobar sa Jaranom, nemamo problem. Samo dobijemo molbu da se smestimo u malo zavučeniji deo kako ne bismo bili vidljivi sa makadamskog puta koji Mirište povezuje sa glavnim asfaltnim. Sutra je najavljeno da će direktori firme koja je vlasnik zemlje doći, pa nije uputno da nas vide da kampujemo. Zbog toga i motore malo zavlačimo u žbunje i okrećemo tablice tako da se ne vidi da smo iz BG-a. Ako već moraju da vide da smo tu, neka misle da smo došli samo preko dana, kao i još dosta drugih ljudi. Inače, firme vlasnici zemlje ne znam tačno ko su, ali usko su vezani za Beograd na vodi, Lušticu Bay i slične projekte, znači gamad. Kako je dockan, @kokot odlazi za HN, a Jaran i ja ostajemo da uživamo u zvuku mora mrklom mraku prirode. Noć će biti pomalo hladnjikava, ali lepa za spavanje. Narednih dana planiramo da se sunčamo, kupamo i čitamo. Pravi odmor posle sve one kiše i oko 1500 pređenih kilometara do sad.

+1

Dan 5 Titov bunker u Konjicu, danas je turistička atrakcija čije je postojanje relativno skoro obelodanjeno javnosti. Naime, za postojanje ovog kompleksa potkovičastog oblika opremljenog najsavremenijom tehnologijom za drugu polovinu XX veka kada je građen, nije se znalo sve do 2011. godine. Štaviše, ono što je možda još i interesantnije, objekat je bio toliko „top secret“ da se ni u samoj vojsci za njega nije znalo osim ako niste bili dodeljeni da u njemu služite ili bili na nekoj jako visokoj poziciji. Prilikom povlačenja JNA, objekat je bio miniran i planiran za rušenje. Ukupno je šesnaest vojnika bilo prisutno u njemu u tom trenutku. Oni su dobili zadatak da ga miniraju, izvuku se na sigurno kroz jedan od pomoćnih izlaza poput ventilacionog otvora koji vodi vertikalno u planinu i po izlasku, da pozovu telefon koji je bio vezan za eksploziv. Pre svega toga, onesposobljeni su sistemi za gašenje i lokalizaciju požara, a eksploziv postavljen uz dva velika rezervoara za naftu koja su se nalazila u samom objektu. Da se dva vojnika koji su poslednji trebalo da napuste objekat nije oglušilo o naređenje, ARK-D0 doživeo bi sudbinu Željave. Umesto toga, oni su razminirali eksploziv, javili Armiji BiH za njegovo postojanje i stanje u kom je. Dakle, sve do samog kraja niko o ovom objektu nije progovorio i on je čak i za gro vojske bio tajna sve do tog trenutka. Pogled u hodnike bunkera Sigurnosna vrata koja bi se automatski zatvarala u slučaju požara, a kroz koja se ulazi u prostoriju gde se čuvala nafta Rezervoari sa naftom gde je bio postavljen eksploziv Odluka da se ovaj objekat obelodani doneta je imajući u vidu da je projektovan da izdrži udar atomske bombe od xy kilotona. Danas, snaga ovih bombi meri se u megatonima i objekat je označen kao neperspektivan. Četiri i po milijarde dolara potrošeno je njegovu gradnju koja je trajala od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih godina, najsavremeniji sistemi su tad u njega ugrađeni i tu mislim na sprinklere za slučaj požara, automatske osigurače, postrojenja za preradu vode, filtraciju vazduha (do te mere da bi dim od požara bio filtriran i napolje ispušten čist vazduh), iskopan je bunar kao rezervna opcija, a vodu je bilo moguće crpeti i iz Neretve na čijoj se obali nalazi; dve trafostanice kojima je opremljen su i dalje u funkciji, a sačuvana je i telefonska centrala koja je u trenutku kada je objekat bio u funkciji mogla da prisluškuje sve telefonske linije bivše SFRJ. Osim tehnoloških čuda, objekat sadrži i dve konferencijske sale od 80 i 60 mesta. Kažu, da u slučaju da ne mogu svi da stanu u jednu salu, bilo dovoljno otvoriti vrata koja ih povezuju (a sale nisu postavljene jedna do druge) i bilo bi moguće bez problema učestvovati u diskusiji i čuti šta se priča u susednoj sali. Nameštaj je u celom objektu jednobrazan, od lepog drveta i i dalje u dobrom stanju. Proizvela ga je slovenačka Lesnina. Naravno, s obzirom da je ovo bila lokacija na koju je Tito trebalo da bude sklonjen u slučaju rata, objekat sadrži i prostorije namenjen za predsednički bračni par. Pod time podrazumevam Titovu kancelariju, Jovankinu dnevnu sobu i njihovu spavaću sobu sa bračnim krevetom. Titova kancelarija Titov i Jovankin bračni krevet Jovankine odaje Za razliku od Željave, ovaj objekat bio je namenjen za korišćenje državnoj administraciji, pa sam zbog toga ARK-D0 doživeo manje uzbudljivo od aerodroma. Ipak je aerodrom grandiozan u svojoj veličini i tami, pa je utisak koji ostavlja jači. Ali, ko zna odakle potiče naziv ARK-D0? Naziv prestavlja skraćenicu punog naziva: Atomsko-Raketna Komanda D0, gde D0 označava najviši nivo tajnosti. U sam objekat moguće je ući kroz tri kuće izgrađene uz stenu tako da neko ko nije upućen u to šta se nalazi u pozadini u utrobi planine ne bi mogao ni da pretpostavi u šta upravo gleda. Interesantno je da su hodnici skoro potpuno ravni i vode u dubinu planine, pa iako si u najdubljem delu tunela na nešto manje od 300m od spoljašnjeg sveta, masiv planine služi kao štit tako da ni atomska bomba iz tog vremena ne predstavlja bilo kakvu pretnju po život. Garažna vrata sa desne strane predstavljaju jedan od tri ulaza u bunker Poseta traje oko sat i po vremena i ograničena je potrebama fabrike za proizvodnju municije koja se nalazi pored. Njihovi kamioni špartaju i njihovo kretanje tako je planirano da se dešava dok posetilaca nema na uzanom putu koji vodi do ulaza u kompleks. Inače, ovo mesto se nalazi u i dalje aktivnom vojnom objektu, pa slikanje spolja nije dozvoljeno, a od samog ulaza u dvorište do ulaza u bunker posetioce nekoliko minuta vozi autobus. Naš je bio pun i bili smo podeljeni u dve grupe – obilazak na Srpskom i Engleskom jeziku. *** Nakon posete bunkeru odlazimo na piće u centar Konjica. Centar gradića je lep, ali ne planiramo da se dugo ovde zadržavamo. Danas nam je plan da spavamo u Mostaru, a do tamo vodi nas put uz Neretvu, a kroz Jablanicu. Posle ovoliko dana u Bosni, neka jagnjetina je morala da se proba. Most u centru Konjica Sedamo u restoran Kovačević u Donjoj Jablanici, mesto koje je prošle godine odron nelegalnog kamenoloma uništio. Posledice i razvaljene kuće su i danas vidljive, put se i dalje sanira, ali je otvoren za saobraćaj. U ovom restoranu sa prelepim pogledom na Neretvu ostaćemo par sati, jer se @kokot udostojio da nam se konačno pridruži makar i na kraju putovanja . Pečenje je fantastično, a dok smo ga dočekali napravili smo mesta i za desert, tako da smo probali baklave sa orasima, sa pistaćima, kao i urmašice; sve je bilo odlično. Poslednje zajedničko veče provodimo u gradu u kom smo bili i pre sedam meseci, smešteni u isti smeštaj ispijajući pivo u istom rokerskom lokalu kao onomad. Ipak, onda je bilo petak veče, a danas je utorak, pa je mesto, za razliku od prošlog puta, prazno. Posle jednog piva premeštamo se na večeru u obližnji restoran nakon čega odlazimo u smeštaj na povečerje. Sutra ujutru se rastajemo.

Vreme ipak obećava Vidimo se u BL

Nisam ranije video ovu temu, ali vidim da se moj motor vidi na nekoliko slika

Naručio sam ovu ceradu sa Temua, ali iako sam uzeo XXL, premala je za bilo koji od moja dva motora. Po visini i nije toliko strašno, ali nema širinu da mogu da stanu korman i retrovizori i onda ni ne može da se navuče kako treba. Dakle, neko ko ima manji motor ili skuter verujem da bi mogao da je koristi.

Dan 4 Posle tri noći u Bihaću, došlo je vreme da se rastanemo sa ovim gradom. Pakujemo se ujutru koliko brzo možemo, krećemo da ponovimo burek od dana pre (možda najbolji burek koji sam jeo) i nakon pekare krećemo u smeru prve od dve planirane stanice ovog dana – Štrbačkom buku. Pogledi na Štrbački buk Svako svoju sliku slika Štrbački buk je vodopad na NP Una udaljen oko 45 minuta od Bihaća. U sam nacionalni park ima nekoliko ulaza, pa treba paziti da se ne ide na prvi koji silazi sa magistrale, već na drugi kuda je put pristupačniji. Na vodopadu uživamo u prelepim prizorima nakon čega se upućujemo na drugi lokalitet koji nam je na listi – Martin Brod i slapove Une u ovom mestu. Mada su vodopadi manji, po lepoti ne zaostaju za prethodnim mestom na kom smo bili. Ovde malo duže ostajemo, jer je sunce ugrejalo, voda lepo žubori, a deo ekipe želi da se prošeta okolnim stazama. Odavde, naš sledeći cilj je smeštaj za večeras – apartman u Konjicu. Martin brod: Do Konjica će se pokazati da ima tri dana jahanja. Preko Drvara, put nas vodi Bosanskog Grahova i dalje ka Livnu. Oko nas su jako vidljive posledice rata, spaljene i uništene kuće. Vreme je u prvoj polovini dana pristojno, ali kako idemo dalje, to se više mrči, pa ja čak i stajem da obučem kišno odelo kao zaštitu od hladnog vetra. U Livnu stajemo na ručak i ovo se pokazalo kao donekle promašaj. Prvo, tražili smo preporuku od nekog lokalca za restoran, ali gospodin, makar sam ja stekao takav utisak, nije baš bio zainteresovan da nam pomogne. Mi pitamo gde ima lep restoran, a on nam odgovara da ne zna, jer on kuva kod kuće. Pa prijatelju i mi kuvamo kod kuće, ali nekad odemo i u restoran. Livno nije veliki grad da baš ne znaš gde je pristojna klopa. Na kraju nas pošalje u jedan restoran u centru grada, u malom tržnom centru. Spolja neugledan i sav u estetici tržnog centra, kad otvorismo vrata videsmo jedno malo, naizgled previše fino, mesto za nas. Šta sad, ima nas dosta u grupi i mora se nekad preseći vaganje i odlučivanje u cilju ekspeditivnosti… Posle celog dan na motoru, pa i već malo u zaostatku sa vremenom, sedosmo ovde da klopamo. Svi smo skoro uzeli isto jelo i ista pića – em je bilo najjftinije, em je najprivlačnije izgledalo. Ne znam da li smo bili pod utiskom sela kroz koje smo prošli, ali stvarno nismo osetili previše dobrodošlice na ovom mestu. Konobar nekako mehanički radi posao, ni s od smeška da mu vidiš na licu. Ukupni utisak – ne bih opet ovde pravio pauzu. Od Livna do Konjica ima dva sata vožnje prema Gugl mapama. Biće to jako duga dva sata, pa i više, vožnje. Nedaleko od Livna, nebo je crno da crnje teško može biti. Ja na sebi već imam kišno odelo, pa i ne brinem previše, ali ostali nemaju. Ulazimo u oblake i stajemo kad više baš nije moglo da se čeka. Momci se oblače, neki brže neki sporije dok ja kopam po bočnoj torbici da nađem kišne rukavice, jedini komad kišne opreme koji nemam na sebi. Pogled na Ramsko jezero i oblake na suprotnoj obali u koje nas put vodi U tom procesu čučanja, na mojim vremešnim, ali inače vodootpornim čizmama, pod pregibima savijenih prstiju, pokazuju se male pukotine kroz koje voda ulazi u čizmu. Razmazile me čizme za ovih 7 godina, pa sad moram da prihvatim sudbinu da do kraja dana vozim mokrih nogu. U ovom trenutku nije više kiša jedino što nas gađa, već nas tuče i grad. Svi smo se relativno brzo obukli osim Kuma. On jadan, ja ne znam na kraju zašto se i oblačio. Toliko mu je dugo trebalo da nisam mogao da zamislim kako već nije sav mokar… Hladno i vlažno, klizavo i maglovito su četiri prideva koji mogu savršeno da opišu vožnju do Konjica, vožnju kao po jajima. Nit vidimo od zamagljenih vizira, nit smemo da obaramo, jer se vidi da je put klizav. Kiša ponekad i stane; međutim, na izlazu iz Prozora počinje takav pljusak koji nas toliko potapa da zaklon tražimo na peronu autobuske stanice. Ovih petnaestak minuta baš nema poente pokušavati voziti. Sedam motora se smestilo na jedan peron ispod nastrešnice - na pumpu pored nam nisu dali da uđemo. Sreća na su radnici na stanci stvarno bili super - em nas nisu dirali, em su posle došli da se upoznaju i popričaju sa nama. Kad je skoro zastala kiša, posle oko pola sata, nastavljamo dalje. Sad stvarno samo sanjamo topao tuš. Sreća da je neko bio na vezi sa gazdom smeštaja, tako da je gospodin iz Konjica upalio grejanje da nas sačeka topao smeštaj. Posle jednog jedinog grejnog tela i to u dnevnoj sobi u Bihaću, imali smo opravdani strah da se ne smrznemo u novom smeštaju. Ostatak puta nastavljamo sporu vožnju, negde čak i vožnju od 50 na sat – brže se ne može. U smeštaj stižemo oko 21h i ovde se rastajemo sa Vojom. On nastavlja za Sarajevo, jer tamo ima s kim da deli postelju, a da se taj neko ne zove Dejan Nakon što smo naručili „tri najveće pice koje imate“ i dobili 3x32cm pice i popili par piva, odlazimo na spavanje. Sutra ujutru idemo u ARK-D0, odnosno što bi narod rekao – Titov bunker u Konjicu.

Lagano bi se to odvozalo, to je jos sat vremena voznje, nista strasno.

Pa ti i jesi kriv, jer ovi ostali kad im kažeš ajmo ovamo, oni kažu Milenko rekao da idemo ovamo

Dan 3 Ovo je dan gde smo pre polaska računali da se delimo u dve grupe: prva ide da vidi Plitvička jezera i za to bi trebalo da ima ceo dan na raspolaganju; druga grupa dobije upalu mišića posle 300m šetnje i oni idu da voze Jadranku od Senja do Karlobaga. Plan je bio da se svi uveče nađemo nazad u smeštaju u Bihaću gde bi trebalo da nam se pridruže Lule i Kum. Ipak, zbog lošeg vremena, mi koji smo planirali šetnju Plitvičkim jezerima nismo na kraju na njih otišli, već smo svi zajedno se spustili do mora. Prvi deo puta bio je hladnjikav i vlažnjikav, sve dok nismo prošli Ličku Plješivicu i izašli iz oblaka. Tačno pamtim momenat kad nas je sunce obasjalo, a Jaran ispred mene krenuo da širi ruke i krsti se što vidimo sunce prvi put posle 3 dana. Odavde, jedino što nam stoji na putu potpunog uživanja u vožnji su kamere koje Deki, kao vođa puta, pomno prati da nas ne uhvate u prekršaju. Za moje pojmove, vozimo dosta sporo, te se u jednom momentu odvajam i dajem gas u nadi da će me ostali pratiti, ali to se ne dešava. Zveram u retrovizor, a oni kao pačija škola, sve jedan iza drugog voze kao i pre nego što sam izbio na čelo kolone. Povređenog ega, vraćam se u formaciju kao učenik koji je izašao na tablu i ništa nije znao. Srećom, videvši more, svi krećemo da se radujemo i zbog plavetnila i zbog sunca i zbog temperature. More je provod, more su koke, more je izvor života, a boga mi, i krivina… Ono što nismo očekivali da nas sačeka je – bura. Svi smo mi ovde čuli za buru, ali ja je dugo nisam osetio. Ona nastaje kada se hladan vazduh iz planinskog zaleđa ruši niz strme obronke planine u pravcu mora, duva snažno i u naletima. Ko je naleteo na snimke kada bura podiže kamione, zna koliko ona može da bude zeznuta. Parkiravši na obali, gledamo more kako talasa i peni se. Temperatura jeste viša nego u Bihaću, ali ovaj vetar skreće pažnju da možda i ne treba skidati kišne (vetroodbojne) slojeve sa jakne. Centar Senja Kako smo zaslužili odmor posle ovog dela vožnje, sedamo u Senju u jedan od kafića u centru. Zbog Voje, tražimo mesto gde je pušenje dozvoljeno. Naime, u Hrvatskoj je od nedavno zabranjeno pušenje u svim zatvorenim objektima što je jako lepa vest za nas nepušače. Kaže jedan od konobara je kazna i do 16.000 evra. Sedimo na jednoj od terasa dok vetar oko nas rearanžira stolove i stolice. Uzimamo po pivo i nekoliko nas i po kolač koji na oko izgleda fantastično. Ne mogu da se setim koliko su izašli, ali znam da je kolač bio lepši spolja nego iznutra. Spolja je bilo i lešnika, a unutra sve sam krem bez ičega više. Žuja nije razočaralo, naprotiv Nakon što smo došli sebi, krećemo na deonicu zbog koje smo se i spustili danas ovde – od Senja do Karlobaga nižu se krivine sa savršenim asfaltom. Za nas koji do sad nismo vozili ovaj deo magistrale, ovo je otkrovenje i uživanje. Za ove druge, samo uživanje. Pošto sam na novom motoru, a i sad kad razmislim malo, ovo je prvi put da po lepom vremenu krivinarima sa Dekijem, jako me je interesovalo kako se kotiram u odnosu njega i njegovu Super Teneru. Pomalo mi je žao što nisam Hondom koja ima više snage od BMW-a. Prošli put kad smo i imali lepo vreme i dobar put, Deki je bio na CF MT450 i nije bio na čelu kolone, tu je @kokot zauzeo busiju, ali ni krivine nisu mogle da se porede sa današnjim. Deki Majstor je verovatno najbolji vozač među danas prisutnima. Videviši da mu dišem za vratom, Deki Panter mi prepušta drugo mesto u koloni te otvaram gas, koliko je to na F800 moguće, i prilazim vođi puta. Prikujem pogled za njegov zadnji točak, držim taman rastojanje i bez većih oscilacija u distanci između nas koristim onoliko gume koliko imam na raspolaganju. Ova vožnja je pravo uživanje i pored bure koja na namahe opali šamar koliko da se stisneš i još malo gurneš motor ka asfaltu. I sad dok pišem i pogledam snimke bude mi teško što i dalje nisam tamo i što od nečeg mora da se živi, a to nije vožnja Negde pred kraj deonice stajemo pored mora na piš-i-foto pauzu i odlučujemo da se spustimo do prvog sledećeg kafića na obali da popijemo pivo i malo uživamo u vremenu i pogledu na more pre nego što nas put odvede u planine Velebita. Pivo koje uzimamo deli ime sa planinom i sasvim je dobro. Valja probati svako lokalno pivo U ovom kafiću na obali Karlobaga, već sedi jedna grupa motorista iz Hrvatske i mi se smeštamo par stolova od njih. Služi nas gazda restorana uz pomoć jedne lepe tamnoputije devojke. Na prvi pogled skapirah da nije sa ovih podneblja i pomislih kako je možda sa Kube ili nekih drugih karipsko-latinoameričkih zemalja. Odlučujem da okušam sreću i krećem u priču na Španskom. Taman da ga malo provežbam, jer ga godinama nisam pričao. Ispostavilo se da devojka zaista i jeste sa Kube i već neko vreme je u Hrvatskoj. Na prvo moje pitanje „ti nisi odavde, jel da“ malo je odgovorila sa zadrškom, mora da je mislila da ću da je smaram što je imigrant. Kad je skapirala da ne želim da je maltretiram, nabacila je presladak osmeh i ja još jednom opsovah @kokot što nas nije planirao da spavamo negde ovde blizu, već moram da se vraćam za Bihać . Kaže da je situacija na Kubi sve lošija, a to sam i ja čuo. Zemlja životari na račun turizma i od korone samo se nižu problemi. * Ja sam na Kubi bio u januaru 2017. i sećam se koliko je teško bilo naći vodu za piće, a kamo li neke druge stvari. U ranim dvadesetima sam se jako interesovao za Revoluciju i sve što se izdogađalo na ostrvu u drugoj polovini XX veka. Prošao sam put od romantičnog idelopoklonstva prema Če Gevari konkretno, da bih posle nekoliko godina uspeo da dođem do knjiga koje su ipak bacale malo drugačiju senku na tekovine revolucije i svakodnevni život Kubanaca. Knjige na koje mislim pisale su ličnosti koje su učestvovale u Revoluciji, pa i jedan od komandanata koji će kasnije biti utamničen, jer se usprotivio smeru u kom su zemlju okrenuli i provešće decenije po zatvorima dok ne bude pušten i poslat u izgnanstvo. Lepo je gledati sa distance i navijati kad nemaš dodira sa svakodnevnim životom u tim okolnostima. Nas četvoro smo dve nedelje proveli na Kubi, iznajmili auto i obišli oko polovine ostrva. Putevi su i tada bili kriminalni, klopa isto nije za neku preporuku ako ne želiš da se ponašaš kao turista i plaćaš obroke po jako visokim cenama. Uslovi za život su jako teški ako nemaš nikoga ko ti šalje lovu iz inostranstva, itd. Upoznali smo i jednog penzionera sa naših prostora koji se tamo preselio pod stare dane da juri klinke. Toliko je situacija bila loša da ogradu oko kuće nije mogao da završi, jer nema cementa, a kaže i da je toalet papir nekad problem naći. Živeo je sa ženom sa kojom je dobio ćerku, ali i sam kaže da je ona sa njim, jer bez njega ne bi imala mesa da jede. Od tada se i on vratio u Sloveniju. Malo ocrnih prelepo karipsko ostrvo, ali i dalje imam želju da posetim ostatak zemlje koji nisam video. Priroda je prelepa, što planine što plaže, kao i klima. Greota je što je zemlja pretvorena u muzej, ali to i jeste jedan od razloga zašto se ide na Kubu. * Odlučivši da nećemo jesti s obzirom da cene nisu baš Balkan-friendly (marenda 12e, sve ostalo bar 25e), sedamo na motore i jako brzo skrećemo ulevo i penjemo se na Velebit. Pokušao sam da zagovaram da nastavimo još sat vremena južnije, ali sam preglasan Danas ne praštamo krivinama Magistrala nudi fantastične krivine, ali ovaj potez u planini ni malo ne zaostaje. Uz kratke pauze kada se putevi zaravne, nastavljamo da gulimo gume do samog ruba sve do Korenice. Ovde se vraćamo na put kojim smo jutros došli i u sivilo koje smo ostavili iza sebe. Pogled na Pag Mada nismo bili do Plitvica u šetnji, Jaran nas vodi do jednog mesta odakle puca lep pogled na jedan od najvećih vodopada ovog nacionalnog parka. Ulaz se ovde ne plaća, a pogled vredi milion dolara. Već je kasno popodne i vreme je da razmišljamo o povratku kući – Lule i Kum bi uskoro trebalo da stignu u Bihać, pa nije lepo da poljube vrata. Ipak, s obzirom da oni nisu juče bili sa nama na Željavi, odlučujemo da probamo da ih iznenadimo na aerodromu, te se bez najave upućujemo baš tamo. Danas smo kasnije na aerodromu nego juče i mesto je skroz prazno. Kum i Lule nisu tu i kasnije saznajemo da su već otišli i seli na klopu. I pored toga, odlučujemo da je šteta da ne iskoristimo praznu pistu, već da je pametnije da se na njoj malo poigramo. Pogled na jedan od vodopada na Plitvicama Iako je prošlo preko 30 godina od kad je kompleks napušten, pista je za naše pojmove vožnje motora u odličnom stanju. Zbog toga, bar smo se oko sat vremena se vozikali po njoj, menjali motore, snimali se i zezali pre nego što je došlo vreme da se krene nazad za Bihać. Probao sam Benelija TRK 702, Afriku 1000, Super Teneru, Stroma 650, dakle sve motore koje smo imali u grupi u tom trenutku. Afrika me je tako oduševila povoznošću, snagom i zvukom da mi je bilo žao da se vratim na svog BMW-a. Ne bi me čudilo da Afrika bude sledeći motor koji ću kupiti. Odavde odlazimo u Bihać, nalazimo Luleta i Kuma kako završavaju večeru taman na vreme da im se pridružimo i mi nešto danas da pojedemo. Deki Panter i ja završavamo pivo i svi zajedno pretresamo utiske u dnevnoj sobi našeg iznajmljenog smeštaja koji sutra napuštamo.

Taman posla, jako si je lepo dopunio, hvala lepo Šta ti to voziš?

Tako je, nisam video da je Gugl dao taj put.

Reklo bi se da smo komšije, jer sam se slikao ispred svog ulaza

Dan 2 Sto ljudi sto ćudi, pa tako je i na ovom putovanju. Imali smo razne želje za posetama na ovom putovanju, ali ono oko čega smo se u startu složili je da želimo da odemo na aerodrom Željava. Ja sam ovde već bio pre godinu i po dana, ali deo ekipe nije. I pored toga što sam već bio, radovao sam se povratku, jer bih voleo da sam imao više vremena za istraživanje. Jedna spontana na ulazu u tunel broj 2 Za one koji ne znaju, iznad Željave, u planini Plješevica, nalazi se i bivša postaja jednog od ključnih radara u bivšoj nam zemlji. Kao i aerodrom, i ovo je uništeno pri povlačenju JNA, pa gore sve što ima su ostaci podzemnog zdanja kao spomenik jednoj sposobnoj državi. Sve ove današnje da se skupe ne bi bile u stanju da naprave nešto poput ovog aerodroma, a da ne pominjemo (još) i neke druge vojne objekte koji su postojali ili i dalje postoje. Elem, imali smo želju i da se penjemo motorima na Plješevicu, međutim, loše vreme nas je od toga odbilo. Naime, čim smo ustali ujutru videli smo da kiša pada, pa je napuštanje smeštaja predstavljalo napor bez obzira što nas je čekala poseta jednoj Željavi. @kokot nam je u međuvremenu dogovorio i vodiča kog smo mi uspeli da pomerimo sa 10h na 11h kako bismo stigli da jedemo pre dolaska, tako da je sadržaj dana stvarno obećavao. Krenuvši iz smeštaja stajemo u pekaru da klopamo i tu naš Jaran shvata da nije poneo saobraćajnu sa sobom, a nju će mu tražiti na granici. Odlučuje da krene s nama do granice, svakako je tu blizu, i da proba da se promuva u HR. Nažalost, ovo mu nije pošlo za rukom, te se on vraća u smeštaj po nju dok mi nastavljamo dalje da se sretnemo sa Mislavom koji će nas provesti kroz kompleks i tunele aerodroma. Sreća da smo promašili mesto gde je trebalo da se nađemo sa njim, već smo pravo zapucali do aviona koji je, prema predanju učestvovao u Danu D, dobijen je na poklon od SAD i nikad u YU nije uveden u službu, već je postavljen na ulazu u aerodrom. Dok smo čuli uvodnu priču, uspeo je i Jaran da nam se pridruži, a da ništa od suštinske važnosti ne propusti. Voja aplicira za stjuardesu Obeležili smo aktuelne proteste i u avionu i na ulazu u tunel. Probao sam da nađem svoju nalepnicu od prošlog puta, ali ne sećam se gde sam je zalepio, tako da je danas morala i slika da padne, pa da je nađemo sledećeg puta Meni je Željava fascinantna na nekoliko nivoa: Za postojanje ovog kompleksa niko ko nije radio na njemu nije znao. Čak ni oni koji su ga zidali nisu znali šta i gde prave, jer su dovođeni sa kapuljačama na glavama kako ne bi znali gde su. Isto tako, nisu ni ostajali da grade ceo objekat, već samo jedan njegovo deo, a onda su menjani drugom radnom snagom. Znalo se da postoji vojni aerodrom, jer su avioni poletali i sletali, ali šta se nalazi u planini nije bilo poznato, iako je Bihać udaljen samo nekoliko kilometara vazdušnom linijom Sama izgradnja koštala je 8,6 tadašnjih milijardi dolara i gradilo se od 1954-1974. Koliko je to u današnjim parama, ne bih tačno znao, ali možete i sami da zamislite koja su to sredstava čak i da ne uračunate inflaciju I pored razaranja od miniranja, pod objekta je u dobrom stanju. Još u to vreme, pod je urađen od epoksi smole u beloj boji i kada se zagrebe ispod zalepljene prašine, vidi se da je pod i dalje beo i skoro nigde nije ispucao. Bele je boje bio kako bi se svetlost od njega reflektovala i na svodove, tako da su tuneli bili odlično osvetljeni u svakom svom delu. Po njemu se i dalje vide linije u bojama koje su navodile kretanje aviona. Takođe, bela boja lako pokaže da li postoji curenje iz aviona koje bi trebalo proveriti Postoje 4 ulaza i izlaza u objekat. Oni su zatvarani ogromnim betonskim vratima. Vrata su postavljena pod uglom od 1 stepen kako bi, u slučaju da se mehanizam za njihovo automatsko zatvaranje pokvari, mogla ručno zatvoriti Tunel broj 2 korišćen je samo za prijem aviona koji su tek sleteli. Odatle, oni su raspoređivani dalje ka ostalim tunelima. To znači da su nosem sletali i ulazili u podzemni kompleks i kretanjem unapred ka preostalim tunelima uvek su bili okrenuti u smeru izlaza i spremni za poletanje 60 aviona je bilo stacionirano na ovom aerodromu, podeljeni u 3 eskadrile po 20 aviona. Dakle, svaka eskadrila imala je svoj tunel i pristup poletno-sletnim stazama. Zato imamo 3 tunela za izalz + tunel broj 2 kroz koji se ulazilo u kompleks. Ovo je i tunel u kome se radilo na održavanju aviona Čuli smo i da eskadrile nisu smele da komuniciraju lične ili poslovne detalje među sobom Što se tiče pristupa tunelima, tačno se znalo ko ima dokle prilaz. Naime, kaže nam vodič da je na turi imao jednu osobu koja je služila na Željavi na samom ulazu u jedan od tunela i popisivala ko je ušao, a ko izašao. I pored toga što je stajao na samom ulazu tunela, nije mu bilo dozvoljeno da uđe unutra Svi glavni tuneli imaju svoje ventilacione otvore, ali i pomoćne tunele koji su pravljeni baš za potrebe boljeg strujanja vazduha Neverovatno je kako u to vreme sve ručno odlično izračunato i pravljeni su ovako zahtevni kompleksi, a danas čekamo da dođe neko sa strane da nam gradi javnu infrastrukturu. Brodski motor koji je trebalo da služi kao generator za struju. Rezervoari sa naftom su tamo u mraku iza Ima još dosta interesantnih detalja, ali moja preporuka je da posetite aerodrom i sami se uverite koliko je to jedan nestvaran prostor. Ušavši u jedan od najdaljih tunela u koje smo došli, videli smo ostatke rezervoara za naftu i brodski motor koji bi služio kao generator u slučaju da kompleks ostane bez struje. Ova prostorija nema izlaz na dnevno svetlo, pa nam je vodič predložio da ugasi svoju lampu, svi da spustimo telefone i da iskusimo apsolutni mrak, pojavu u kojoj baš ništa ne možeš da vidiš. Zbog šuta po podu, zamoljeni smo da ne pokušavamo da se krećemo u mraku i lampa se nekoliko trenutaka kasnije ugasila. Prvih nekoliko sekundi je čudno dok se navikneš. Nakon toga i dalje ništa ne vidiš, pa ni ako pređeš rukom ispred očiju, ali polako počinješ da osećaš neki mir, pogotovu imajući u vidu da niko ne progovara niti pravi buku. Posle nekih 7-8 minuta jednoj ženi upalio se ekran na telefonu i naš apsolutni mrak je nestao. Došlo je vreme da se zaputimo ka izlazu. Na početku ture bili smo mi i jedna porodica Slovenaca. Na kraju, ima nas oko 12, jer su ljudi, videvši da imamo vodiča i čuvši priču počeli spontano da se pridružuju. Svi smo bili jako zadovoljni na kraju ture, pa ako neko bude zainteresovan da poseti sa njim aerodrom, javite se da vam dam broj telefona. Nas je izašlo 10e po osobi, a cena zavisi od brola ljudi. Po izlasku iz tunela prvo ide slikanje i snimanje, što kod aviona, što kod ulaza u tunel broj 2, odnosno, „glavnog“ tunela, jer je najpristupačniji za posetioce u ovo vreme. U procesu slikanja kod aviona upoznajemo dvoje Nemaca. Ako nisu već u penziji, onda su joj jako blizu. Ona vozi isti motor kao ja, on vozi mlađu generaciju čini mi se. Provodimo sa njima u razgovoru oko dvadesetak minuta, rastajemo se, ali se ponovo sastajemo kad smo se vratili na još malo igranja sa snimanjem ispred ulaza u tunel. Oni putuju kamperom, a motore stave u prikolicu. Dođu u regiju koju žele da obilaze, a onda prelaze na motore i voze se okolo. Nisu baš mnogo upoznati sa našom zemljom, pa im tu malo objašnjavamo neke generalije i pozivamo ih da svrate ako budu u prilici. Ovog puta im je plan da se spuste do mora, tako će naš poziv sačekati neko bolje vreme. Pošto smo se islikali pred tunelima i zašli i u njegove najdublje prostorije, došlo je vreme za povratak u Bihać. Napolju je ona dosadna kiša od ranije stala, ali je i dalje vlažno i hladnjikavo. Glad nas već hvata, a bihaćki ćevapi nisu za propustiti. Posle klope krećemo lagano ka smeštaju da planiramo sutrašnji dan, jer po ovakvom vremenu nikome se ne baza po gradu, a ja sam svakako u njemu već bio.

Sa Storm II posle oko godinu dana i pređenih oko 25k km imam problem da i pored pinlocka magli. Probao sam i da uzmem novi pinlock, ali nije pomoglo. Baš sam razočaran.

Nije ovo lokalna pojava, dobar deo puteva u Turskoj npr. je u ovom stanju. Pošto su mahom bile planinske deonice i najčešće krivine, zaključio sam da je u pitanju preventiva protiv leda - da se lede brazde, a ne ceo put. Inače sam prošle godine u Bosni po kiši imao jednu jako neprijatnu situaciju kad sam zamalo pao zbog njih. Vozilo se oko 80-90 i pred krivinu se pojavi ovo. Zabo sam kočnicu, ali mahinalno prednju, zadnji točak krenuo da pleše kao blesav, pa onda i korman... Imao sam sreće što nije u susret nije dolazio, jer nije bilo šanse da ostanem u svojoj traci.

Ma super je to prijatelju sve dok ti ne zavijaju pored uva i komarac je okej dok je s one strane prozora

Početkom meseca sam kampovao nekoliko dana na moru i poslednje veče ostanem sam. Pošto nisam imao šta da radim kad je pao mrak, već oko pola 10 sam legao, a oko 10 zaspao. Oko 5h ujutru se budim i čujem šakale kako zavijaju. Veče pre sam jeo tunjevinu i ostala konzerva sa jakim mirisom koju sam pomerio dalje od šatora, ali ne baš daleko. U svakom slučaju, zavijanje je zvučalo dosta brzo, te čim sam otvorio oči, pomislih na tunjevinu i preskoči mi srce iako sam se iskulirao, nisam lepo više zaspao, samo dremao do 7h i onda lagano pakovanje za BG.

Da podinem oglas. Sve ukupno vožena do deset puta. Pre neki dan sam joj dao još jednu šansu, ali nije to to.

Prvi prvi Kao što to obično biva, planovi se prave, a kad dođe vreme da se ostvare, obaveze umeju da umešaju prste. Umesto da svi zajedno krenemo istog jutra, krećemo u etapama. Deki Majstor, Deki Panter, Vojo i Jaran kreću već negde oko 10h iz Beograda. Ja zbog obaveza ću sesti na motor tek negde oko 14.30 popodne, Lule i Kum će tek preksutra ka nama, a za @kokot sve što znamo je da danas neće i da verovatno neće uopšte moći da krene iako je on organizovao sve. Srećom, uspeće da nam se pridruži posle par dana kad smo seli na jagnjetinu kod Kovačevića u Donjoj Jablanici. Dakle, nije se čak ni zbog nas potrudio da dođe, već zbog pečenja Spreman za put Elem, završivši sve obaveze koje sam imao, u 14.30h sedam na motor i, pošto Bihać nije blizu, nemam druge opcije nego da izađem na autoput i krenem put Hrvatske. Zbog prognoze koja nije bila sjajna, lomio sam se da li da nosim i kišnu postavu i kišno odelo, ali sam odlučio da je odelo dovoljno i nisam pogrešio. Već po navici, na ulasku u Hrvatsku je ozbiljna gužva, ali iako nije vrućina napolju, ne stajem u red, već se probijam na početak, oko 3-4 automobila od kontrole, da baš ne preterujem. Bez problema prelazim granicu i nastavljam dalje. Plan je da idem do Jasenovca, tu uđem u BiH, pa da vozim uz Unu sve do Bihaća. Ovaj plan i jeste sproveden u delo, međutim već kod Slavonskog Broda kreće da pada kiša, ja oblačim ono lepo zapakovano kišno odelo koje maltene neću skidati narednih par dana. Po prelasku u BiH stajem na prvu pumpu, a onda i u prvi restoran tačno prekoputa gde klopam super gurmansku pljeskavicu. Roštilj mi je sve u svemu malo dosadio, ali pošto se samo roštilj nudi, nisam mogao mnogo da biram. Da treba da klopam ovde još jednom, opet bih isto naručio. Po kiši sam navikao da vozim, međutim, iz nekog razloga, ovo je već drugo putovanje na kome imam problem sa magljenjem vizira. Iz tog razloga, promenio sam i pinlock skoro, ali ni to nije pomoglo. Ovo je nezgodacija koja će baš uticati na vožnju na ovom putu. Ovog, prvog, dana, utiče tako da jedva išta vidim čim je pao mrak i više vozim sa vizirom podignutim na pola nego sa zatvorenim. Momci koji su ranije jutros krenuli su dosta vremena proveli u Banji Luci i načelno bismo i mogli da se nađemo da vozimo dalje zajedno da ja nisam seo da jedem i da me put vodi za Prijedor. Kako to nije slučaj, dogovaramo da se da se vidimo u smeštaju, te ja nastavljam da pratim Unu kroz dosta prave i ni malo opterećene puteve ovog dela Bosne. Tu i tamo zastanem na po kojoj pumpi da skinem vizir i probam da sredim pinlock, ali u jednom trenutku se predajem i odlučujem da mi danas nema pomoći. Mrkli je mrak, a dolazi jedna jako lepa deonica za vožnju. U pitanju je poslednjih 33km od Bosanske Krupe do Bihaća. Put krivuda, sa leve strane je stenje i planina, a sa desne Una lagano teče. Već sam prolazio ovuda i znam da ovaj deo obećava za vožnju. Avaj, ja na ovoj deonici u mrklom mraku i vizirom koji je pun vode i magle nikako ne mogu da uživam. Zbog toga, vozim brzinom do 50km/h i žmirkam da vidim kuda ide put. Po ulasku u Bihać, šta mi drugo preostaje? Negde je oko 22h i sve o čemu razmišljam je topao tuš i hladno pivo. Stajem na pumpu da uzmem za svakog po malo piva i odlazim u smeštaj gde me deo ekipe već čeka, dok je drugi deo takođe otišao po pivo. U nadi da će mi rešiti problem na dalje, skidam pinlock i ostavljam njega i vizir odvojene preko noći da se skroz lepo osuše. Pošto smo svi mrtvi umorni, a nadrukali smo grejanje (napolju je em vlažno em hladno), posle dve konzerve smo spremni za spavanje.

Hvala lepo @Tedybear