Samo bez presije i nemaš problema. Plan 300 + 300 ćeš lagano ispratiti. Možda možeš da ne rezervišeš smeštaj unapred, već da spavaš gde te veče uhvati, pa možda izvezeš i više od 300 u danu.

Moram da pohvalim učesnike teme, što osnivača, što ostale koji su se javili sa predlozima Često se pojave novi članovi (a vala malopre videh i jednog starijeg čiji mi postovi nisu jasni) koji hoće da im ljudi reše problem preko interneta bez da mrdnu prstom, da im se nacrta gde da idu, kako da idu, itd. Nit se predstave kako valja nit se potrude da nešto sami saznaju. Ovde je lepo objašnjen problem, ljudi dali konstruktivne savete, momak pronašao teme o serviserima... Čak i bez drkanja prihvatio da nije pametno da vozi bez dozvole i to na prvi savet Svaka čast svima I @Bojan000 dobrodošao na forum

Meni ovde u kraju nisu hteli da rade vulkanizaciju, jer kažu da ne mogu da daju garanciju da će fleka držati, a nemaju ni alat za skidanje gume za motor. Na kraju se dogovorismo da komšijski servis skine gumu, a da oni stave flekicu bez garancije i eno drži bez problema. U Turskoj sam isto morao da stavim flekicu i posle sam terao tu gumu još jedno 3.000km bez problema.

Crnu kacigu nikad nisam kupio samo zbog toga što mislim da je nevidljiva. Fluo bih uzeo bez razmišljanja, samo da ima neka da mi odgovara. Svetlu opremu nikad neću kupiti, jer sam video da ovo malo belog što imam na jakni, nikad više neće biti belo. E sad, neka braonkasta boja ili boja peska sa šarama da zamaskiraju prljanje je možda dobar prelaz, samo to neću proveriti dok mi trenutna oprema ne dođe na zamenu.

Posle samonaduvavajućeg dušeka, ja ove velike više nikad ne bih uzimao u obzir, ni za jednu ni za dve osobe.

Ne vidim poentu da izađeš na autoput i ideš što dalje čisto da bi otišao što dalje. Autoput je dosada živa i ništa od zemlje kroz koju voziš ne možeš da iskusiš. Ja bih na tvom mestu skratio distancu, a birao da provezem lepe puteve u okolini za koje ti treba isto vremena kao da ideš do Istanbula i nazad, samo si ovde bliže i lepše ćeš se provesti.

Ovo lagano može da preskoči, tu baš nema ništa da se vidi, bio sam u septembru. U samu pećinu se ne može ući, ispred je brvnara (nova) u kojoj nema ništa i zatvorena je. Ispred, gde kreće taj uspon do ulaza u pećinu postoje dve zgrade - jedna je etnološki muzej i zgrada u kojoj je osnovana OZNA, a pored je druga zgrada u kojoj je muzej posvećen desantu, ali ni on nije nešto da ti stane pamet. Ako bi samo zbog ovoga išao u Drvar, lagano možeš da preskočiš. Zašto bi inače išao u Drvar? Evo ne znam, grad se, nažalost, raspada i posledice rata su vidljive na sve strane, tuga mesto...

Nismo ništa dogovorili, tako da možemo ti i ja da se nađemo i izvršmo primopredaju

Video sam Givi ploče samo na slikama, ali mogu da se zakunem da je kačenje sa zadnje strane na mom koferu tačno široko kao i otvor u plastici kao kod mene na slici. Zato nisam za te Givi varijante, nego bih uzeo istu ploču kao što imam. Možda grešim, ali da skidam kofer, pa da ga nosim, itd. me baš mrzi, pogotovu što nikad ne idem u smeru MotoLanda. Pokrenuo sam temu za slučaj da ima neko sa foruma kome je ploča višak, pa da ga olakšam, a inače znam da u Rumi ima nova kakva mi treba.

Pa ne planiram uskoro za Čačak ili ako imaš nekoga ko dolazi u BG ili da pošaljem kurirskom. U svojoj je kutiji, ne bi joj ništa bilo.

Zbog ove pukotine, treba mi novi Kappa nosač za top case kofer.

Pumpa je stara jedno 15 godina i korišćena je na samo jednom putovanju. Radi na 4 D (one debele) baterije. Ako je neko zainteresovan, može da dobije na poklon. Nema mogućnost da se priključi na 12V.

Pa ne volim ni ja da me mnogo smaraju, volim da me puste da gledam, ali ako si došao da održiš prezentaciju, ne možeš da mi kažeš za sve da je to "duga priča". Moraš, kao profesionalac, da imaš informacije, makar neke osnovne o proizvodu koji prodaješ i šta je novo, a ne da kažeš lvl 2 protektori su mnogo bolji od lvl 1 protektora, a zašto, "pa to je sad duža priča".

MotoLand je stalni gost na radionicama što organizuje Vlada Jevtić. I pored toga, nisu u stanju da se pripreme za prezentaciju. Izađu kažu evo ovo je jakna, ovo su pantalone, postoje protektori lvl 1 i lvl 2, ali ništa više od toga nemaju da ti kažu o opremi. Sve je "duga priča". Bukvalno, imate dublje i kratke rukavice, ali razlika između njih je duža priča. Imate kožne i tekstilne pantalone / jakne, ali razlika je "duža priča". Imate airbag na gps i na gurtnu, ali razlika između njih je duža priča. Više podataka je imao da da predsednik BWM kluba Srbija nego vlasnik MotoLanda. Tako je bilo i prošle godine isto. Promenjena je sertifikacija kaciga sa 22.05 na 22.06, kacige su teže, ali detalji o tome šta je promenjeno su "duža priča". Ne isplati se ostajati slušati ih.

U pitanju je Lonely Planet, edicija o Turskoj. Naručio sam ga preko interneta, pošto u našim knjižarama nisam uspeo da ga nađem i cena je 2500, dostava besplatna. Stiže za ~3 nedelje.

Lepa tura i super fotka

Moj VFR ima povišen korman, odnosno nije na heblama i to je bitno napomenuti. Kod onih koji su na heblama, ljudi koji su ih vozili se kunu da, i ako imaju problema sa leđima, položaj im bude savršen i ništa ih ne boli. Moje iskustvo sa VFR-om je da mogu da vozim po više stotina kilometara u toku dana. Ume da dođe do zamora u leđima i ponekad me i bole, ali ne od položaja sedenja, već što sam pogrbljen u tom središnjem delu leđa i onda se mišići zgrče posle jako puno kilometara u danu (dnevni rekord mi je 750km). Sve u svemu, on je meni jako udoban i stvarno nikad nisam skraćivao dnevnu vožnju zbog bilo kakvog bola ili neugodnosti, a pauze pravim na 2-3 sata čisto da se malo razmrdam.

Stigao i meni držač za telefon pre 3-4 dana kupljen za Black Friday.

Dan 13. Bihać – Kozara – Jasenovac – Stupovača – Beograd Mada se retko radujem kraju puta, današnji dan je poseban jer sam sam ga iščekivao sa velikim strahopoštovanjem. Deo moje familije je poreklom iz Bosanske Dubice. Baba sa majčine strane rođena je u zbegu u Kozari usred šume i malo je falilo da ne preživi. Pradeda se pridružio Partizanima i bio deo grupe koja je uspela da se probije iz obruča, ali su prababa, moja baba i moj deda-ujak zarobljeni i dodeljeni nekoj Hrvatskoj porodici kao radna snaga. Pradeda će nekoliko meseci kasnije poginuti u napadu na Gojlo, a prababa će o njegovoj smrti saznati rek krajem pedesetih godina. Naime, dala je oglas u novinama i njegov komandir se javio pismom sa detaljima pogibije i podacima o tome gde je sahranjen. Moji su na njegovom grobu bili samo jednom i to davno pre nego što sam se ja rodio. Dakle, nadao sam se da ću ja biti prvi iz familije posle skoro 40 godina ko će posetiti taj grob u kom je sahranjeno njih jedanaestorica partizana. Planirana ruta za danas je duga i znam da bi trebalo da poranim. Ipak, pošto je napolju hladnjikavo, krećem iz smeštaja tek oko 9h. Isprva se krećem istom rutom kao pre dva dana kada sam išao da posetim zamak, ali umesto da skrenem u planinu, nastavljam dolinom Une. Vreme je vlažno i ubrzo oblačim kišno odelo. Ovaj deo Bosne mi izgleda posebno siromašan. Takođe, tragovi rata su i dalje vidljivi, a to nisam očekivao, jer je situacija na putu ka Sarajevu bila svaki put kada bih išao bolja nego prošli put. I ovde ima deonica koje bi mogle biti super za vožnju, ali kvalitet puta nije uvek na zavidnom nivou i to umanjuje uživanje. Nakon što sam stigao do Prijedora, polako počinjem da osećam uzbuđenje. Pratim putokaz za Mrakovicu i krećem u uspon na planinu. Ovaj put je stvarno za uživanje u vožnji. Nije za divljanje, ali krivine se smenjuju jedna za drugom i uz umerenu brzinu stvarno je lepo voziti ovuda. Primećujem da u RS ne primaju evre, dok se u Federaciji moglo platiti i markama i evrima svuda. Sreća pa mi je ostalo malo sitnih marki i plaćam ulaz u nacionalni park, čini mi se dve(!) marke. Stepenice ka spomeniku Ispred muzeja Stižem na parking, ostavljam stvari na motoru i odlazim do spomenika, a nakon toga i do muzeja. Spomenik je lep, ali muzej, mada mali, jako efektan. Ili ostavlja jak utisak na mene, jer ovu postavku doživljavam lično. Mada sam sve video, moram da žurim dalje. U jednom trenutku sam pobegao kiši, ali sada me sustiže i kreće pljusak dok ja oblačim kišno odelo i krećem dalje. Ka Jasenovcu idem dužim putem, u nadi da ću pronaći selo odakle su mi preci. Ono nije na glavnom putu i jako je malo, kiša pada, a ispred mene je dug put. Zbog toga pokušaj da ga nađem ostavljam za neku narednu priliku i na prelazu Kozarska Dubica ulazim u Hrvatsku. Sa obe strane Une, ali i Save, tragovi rata su postojaniji nego igde na mojoj današnjoj ruti. Sa Romskog groblja u Jasenovcu U posetu Jasenovcu krećem posetom Romskom memorijalnom centru Uštica, a onda odlazim i do Spomen područja Jasnovac i memorijalnog centra. U bazi žrtava logora nalazim imena svoje čukunbabe i čukundede i njihove familije. Još jedan emocionalni knock out. Zadržavam se duže nego što sam planirao, ali oko 16h mora se dalje. Stupovača je na oko pola sata odavde, ali u smeru ka Zagrebu, a ne ka Beogradu. Puštam da me Gugl vodi i umesto da idem autoputem do Kutine, biram seoske puteve koji me vode kroz nepregledna polja i manje gradove. Vidim znak za mesto koje mi treba, skrećem levo i sve postaje poznato zahvaljujući Google Street View-u. Još jedno levo i eno groblja. Moji strahovi da grob neću naći bivaju kao rukom odnešeni – groblje je malo i spomenik se vidi još sa parkinga. Kakvo olakšanje. U isto vreme na groblju je i jedna žena srednjih godina koja, videvši moje BG tablice, raspituje se otkud ja tu i ja koristim priliku da, uz jak osećaj ponosa, podelim šta me dovodi na groblje u Stupovači. Srećan što sam uspeo u ovoj stvari koja mi je bila posebno bitna na celom ovom putovanju, spreman sam da nastavim put kući. Zahvaljujući njihovom komandiru, bar jedan nije nepoznat - Milan Mirić Od Stupovače do Beograda me čeka oko 3 sata vožnje autoputem. Kiša kojoj sam koliko-toliko bežao celog dana, sada će me stići i do Beograda ću voziti po sitnim kapima dovoljnim da ovlaže kolovoz i zamute vizir, a nedovoljno jakim da možeš lepo i da očistiš vizir u vožnji. Ipak, posle svakog dana kiše na putu kroz Tursku, srećan sam što sam na ovom putu samo danas pokisao. Bar nisam kišno odelo za džabe nosio. Inače, ovaj autoput za Zagreb mi je verovatno najdosadniji put za vožnju. Toliko ravnice i pravca ne bih nikome poželeo, mada to znate i sami svi vi koji ste ovuda putovali. Plus, Slavonski Brod imam utisak kao da se prostire na 100km – kad stigneš do prvog isključenja za njega, nikako da prođeš ovaj grad. Tačno imam utisak da sam već na granici čim ga vidim u retrovizoru. Pa ipak, zahvaljujući ovoj slavonskoj ravnici, imao sam sasvim dovoljno vremena da sumiram današnje utiske, ali i utiske sa celog puta. Trinaesta dana, 2.000 kilometara. Posle Turske i Rumunije, treće dugo putovanje ove godine. Septembar za poželeti. Najlepše more na kom sam do sad bio. Već vidim da će septembarski povratak na Jadran biti jedan od prioriteta. Čujemo se dogodine u nekoj novoj avanturi.

Računaj da si prodao kompresor i set za krpljenje guma. Šaljem ti pp.

Javljam se ja za kompresor i set za krpljenje guma, ako je ono što mislim da jeste. Baci neku fotku da potvrdimo. Kompresor uzimam sigurno. Kišne navlake su za obuću, kamašne?

Dan 12. Bihać – NP Una – Drvar – Bihać Pošto sam juče pametno presedeo dobar deo dana kod kuće, danas sam oran da smestim zadnjicu na sic motora. Jutro je maglovito i prohladno, ali se uzdam da će uskoro temperatura skočiti. Moja prva stanica je NP Una, odnosno Štrbački buk. Dobar deo puta dovde je odličan magistralni put, međutim, kada se skrene baš na put za vodopad, kolovoz se sužava tako da mimoilaženje dva automobila može biti problem, a onda u nekom trenutku asfalt prestaje i počinje makadam koji je na momente prepun udarnih rupa i biraš koju da pogodiš, jer da ih promašiš sve nije moguće. Ponadao sam se nekom laganoj šetnjici kroz NP, ali sam na vreme uvideo da od toga nema ništa. Nit imam vremena, nit, koliko mogu da vidim, ima interesantne staze. Zbog toga, na rampi nacionalnog parka parkiram motor i sledećih 800-900m do vodopada idem peške. Vodopadi su prelepi iako je septembar. Mogu da zamislim koliko je prelepo ranije u godini. Štrbački buk Štrbački buk Šetnja pored Une Odavde nastavljam dalje ka Martin brodu. Čuvari mi rekoše da je put uglavnom dobar, ali da ima 1km makadama, boljeg nego ovom kojim sam sad prošao. Ovo je isto neko na forumu rekao kada sam se raspitivao o kvalitetu puta. I zaista je tako, put je dobar i postoji taj makadamski deo, ali postoji i znak da asfalt prestaje, pa se na vreme može spustiti brzina. Makadam je jako dobar i bez problema se može proći motorom bilo kog tipa. Nedugo zatim, stižem do Martin broda, upoznajem jednog Nemca na potpuno novom motoru čijeg se imena ne sećam, pa tako zajedno razgledamo vodopade i neke sitne pećinice u blizini. On nastavlja u smeru Bihaća, a ja, videvši da imam dovoljno vremena i skroz neplaniranpo, nastavljam za Drvar. Martin Brod Put ka Drvaru je toliko prazan da sam se u jednom trenutku zapitao da li idem u pravom smeru. Oko pola sata kasnije, ulazim u jedan neverovatno zapušten grad. Štaviše, delovi Drvara izgledaju kao da je desant bio pre mesec dana. Ne znam da li sam do sada bio na ovako tužnom mestu. Na siromašnijem jesam sigurno, ali ovaj grad kao da je ostao u ’80. godinama XX veka. Glavnu ulicu okružuju čitave zgrade sa jako često starom stolarijom. Međutim, tuga je kako izgledaju okolne ulice. Tragovi granata i paljevine su vidljivi svuda gde drveće nije izraslo u unutrašnjostima zgrada bez krova i prozora. Dom zdravlja, sa prednje strane izgleda pristojno. Međutim, kada se prođe iza, vidi se da je zadnja strana i dalje neobnovljena, bez prozora i u kršu, dok se na belim pločicama vide tragovi metaka, gelera i granata. Armagedon u Drvaru Ovakav je skoro ceo grad. Kao da je vreme stalo. Tuga. Nakon što sam video šta sve Drvar (nema) da ponudi, odlazim da posetim Titovu pećinu. Ulaz se plaća 2,5 evra, ali za taj novac nema se bogznašta videti. U „pećinu“ se ne može. Zapravo, pećina postoji, ali je u proleće puna vode i odavde teče reka i nije moguće ući u nju. Sada je presušila, pa samo ogromno kamenje i stenje ukazuju da ovuda delom godine teče voda. Pogled na brvnaru i "pećnu". Ako iko razmišlja da se penje ovde, da znate da nema potrebe da se maltretirate, baš ničega nema da se vidi Na samom ulazu u stenu postoji brvnara i u toj (odnosno u takvoj) brvnari se Tito skrivao prilikom nemačkog desanta. Kroz iglene uši se izvukao i avionom odleteo za Bari, jer se drugačije pobeći nije moglo, a onda se savezničkim brodom (čamcem) vratio na Vis. Ovo je donekle interesantno predstavljeno u jednom od dva muzeja u sklopu turističke ponude, a koji se nalaze neposredno pre uspona ka pećini. U drugoj zgradi smešten je etnografski muzej i u njoj je takođe osnovana OZNA. Ušavši u prazan muzej, ovog momka sam video perifernim vidom i na trenutak se prepao Pomalo razočaran turističkom ponudom, sedam na motor i krećem za Bihać preko Oštrelja i Bosanskog Petrovca. Ljudi moji koliko ovaj put ima potencijala da bude lep za vožnju, samo da nije toliko zakrpa! Od Podova do Kolunića ima 16km krivina! Tačnije od prevoja u Oštrelju gde kreće spust na Koluniću samo se krivine smenjuju! Znači nema 3 metra pravog puta, a preglednost je manje-više odlična! Prelep bi se slalom ovuda mogao voziti, samo da je put nov i ravan. Ovako, mora se voziti sa oprezom. To je ova deonica Videvši da imam još vremena do zalaska sunca, odlučujem da posetim još jedno mesto ovde u blizini, odnosno još jednu tvrđavu. Tvrđava Sokolac nalazi se jako blizu puta koji iz Bihaća vodi ka NP Una. Sama tvrđava nije previše atraktivna za posetu, ali pogled na obližnja brda i doline prekrivene šumama i poljima odlični su za lagano popodnevno opuštanje. Pogledavši kroz prozor padaju mi na pamet stihovi Nervoznog poštara: Mi smo drvosječe potaman nam sve oko nas su zelene šume bosanske Odavde, uz malo kišnih kapi stižem u Bihać, odlazim na klopu i u krevet. Sutra je poslednji dan ovog puta.

Dan 11. Bihać – zamak Ostrožac – Bihać U Bihać sam se smestio, jer je blizu NP Una, zamku i mestu Ostrožac, ali i Plitvičkim jezerima, mada sam od njih odustao. Nakon buđenja i doručka vidim da se za drugi deo dana najavljuje kiša i odlučujem da danas ne idem van Bihaća. Osim mene, u istom smeštaju je i jedna Amerikanka, pa ovo prepodne provodimo u šetnji kroz centar grada, poseti muzeju i tražeći malo više informacija o NP Una. Sve ovo završavamo do oko pola 2 i u 2 smo nazad u smeštaju. Kako smo ušli u dvorište, tako počinje kiša. Ona seda u kola i ide za Zenicu, a ja ostajem da odmaram. Kiša mi ne pada teško, jer predstavlja savršen izgovor za jedan laganiji dan. Kiša je padala sve do oko pola 6h i čim sam video da je stala skačem na motor i krećem ka zamku Ostrožac. U ovom kraju Bosne ima jako puno zamaka i to je odlično predstavljeno u muzeju u kom smo bili. Ja sam za ovaj zamak saznao od drugarice koja ga je posetila oko mesec dana pre mene. Od Bihaća dovde treba oko 20 minuta vožnje i jako se lako nađe. Ulaz u tvrđavu S obzirom na kišu, jako je slaba posećenost, pa u celom prostoru nije bilo više od nas petnaest. Zamak je lep i na samom daljem kraju poseduje i dvorac, mada je on ruiniran. Po stanju, podseća na zapuštene dvorce koji se mogu naći i u našoj zemlji. Ovde i krajem XX veka postojala umetnička kolonija i rezultati, odnosno skulpture napravljene u njenom sklopu i isklesane u autohtonoj vrsti kamena čijeg se imena ne sećam, izložene su u dvorištu. Recimo da ima nekoliko interesantnih Ovde s desne strane kralj gleda u devojku levo u "ranjivom položaju" Nakon posete zamku, vraćam se nazad u smeštaj. Veče pada, a ja pravim plan za sutra.

U Muškovcima smo završili spust

Dan 10. Zrmanja – Obrovac – Kudin most na Krupi – Željava – Bihać Polako se nazire kraj ovog mog putovanja. Mada sam mislio da možda ostanem malo duže sa rođakom, shvatam da ovde se nema šta previše raditi ako si skroz sam i da bi najbolje bilo da nastavim dalje. Imao sam želju da idem u hiking po Velebitu, ali nit imam obuću za taj teren nit mi se ide samom. Zbog toga, mamuran, ustajem i pakujem se dok se novi turisti smeštaju u kanue. Moj rođak je jedini koji ostaje ovde nadalje, čak se i Deda vraća u Samobor danas. Nakon što sam se spakovao, sedam na motor i krećem za Obrovac, prvo veće mesto na oko 20 minuta odavde gde je prva prodavnica i pekara. Dok sedim ispred pekare i jedem lošu rol-viršlu, razmišljam kako na prvi pogled koliko sam mogao da vidim u dolasku, Obrovac ima neki lep šmek. Dosta je malo mesto, ali je šetalište pored reke lepo uređeno. Odavde se vraćam nazad odakle sam došao, prolazim kroz Kaštel Žegarski, onaj most i babinu kuću gde smo sinoć kupili pivo, manastir Krupu i penjem se u brda koja će me dovesti do Kudinog mosta na Krupi. Ne baš preplavljen entuzijazmom, spuštam se stazom do mosta i reke, šetam okolo i cevčim vodu kao da je tri dana nisam pio. Dvadeset minuta mi je trebalo da se spustim. Samo kad pomislim da treba da se popnem nazad istim putem, nije mi dobro. Mučan mi je ovaj početak dana, baš baš. Pogled s parkinga šta me čeka ispod Jedan od vodopada na Krupi... ...I Kudin most. Ne dajte da vas situacija zavara, kad je viši vodostaj, skoro sve tlo koje vidite bude pod vodom Lepo je ovo mesto, ali je voda niska i pored svih sitnih slapova računam da je lepše doći ranije u godini kad ima više vode. Posle jedno pola sata, shvatam da nemam snage da se verem po ovom kamenju i otkrivam prirodu, te odlučujem da se vratim do motora i nastavlim dalje. Ovo je deo kad sam proklinjao i pivo i rakiju od sinoć. Bar pola sata mi je trebalo da se popnem. Spustio sam se relativno lagano, ali povratak mi je jako teško pao. Duša u nosu dok glava bubnji. Poslednji pozdrav pred odlazak Ne znam čija je gajba, ali hvala joj što mi dade malo hlada i prijatnog kamena za sesti da dođem sebi Sat vremena sam posle sedeo pored motora, delimično dolazio sebi, a delimično kovao plan za dalje. Činilo mi se prerano otići od mora, ali mi se i nije vraćalo nazad na obalu samo na jednu noć ili tako nešto. Na razne sam prevare pokušao da se nateram da okrenem motor u kontra smeru, ali ipak odlučujem da je bilo dosta. Vreme je krenuti polako u smeru Srbije. Imam još dosta stvari koji za obaviti na ovom putu. * Prvo mesto koje preostaje da se poseti je aerodrom Željava. Razmišljao sam i o Plitvicama, ali sam odlučio da njih ostavim za neko proleće ili rano leto. S kim god da sam razgovarao, smatrao je da će biti malo vode na Plitvicama i da se ne isplati plaćati ulaz za ono što sad to mesto ima da ponudi. Zbog toga, posle Kudinog mosta izlazim na magistralu sa jako kvalitetnim asfaltom. Polako kreće adrenalin da se luči Mada sam prvi deo dana umirao, onih sat vremena u hladu pored motora ozbiljno mi je prijalo, tako da sad tokom celog puta uživam u vožnji. Put me vodi kroz lepe predele bez policije. Nakon par sati, eto me kod skretanja za Ličko Petrovo Selo i samog skretanja za Željavu. Još nekoliko stotina metara dalje i eto me kod Daglasa C-47. Malo je sređen avion iznutra u odnosu na fotke koje sam ranije viđao Bacam par fotki kod aviona, lepim nalepnicu koja mi je ostala od Turske i idem dalje. Jedva čekam da uđem u tunele! Dolazim do jednog od ulaza, parkiram i krećem u obilazak. Nisam imao pojma da je ovako mračno unutra! Svetlo na telefonu je korisno koliko da osvetliš pod ispred sebe, ali ništa više od toga. Srećom, upomoć dolaze dva džipa od kojih jedan na krovu ima ceo red reflektora. Tek kad su oni upalili reflektore osetio sam se kao Družina prstena kad Gandalf „rizikuje malo više svetla“ u rudnicima Morije Kad znaš kakvo svetlo da obezbediš Ovo nisam ja, nisam želeo da rizikujem probušenu gumu i na ovom putovanju, a svakako je lepše šetati po ovim mestima nego voziti se njima. Ipak, hvala kolegi zahvaljujući kom se lepo vidi stepen oštećenja Pogled na svetlo na kraju tunela Ovde upoznajem i jedan par, ona je Brazilka, a on Francuz, a upoznajemo se tako što oni pričaju na Španskom, pa koristim priliku da se ubacim u konverzaciju. Išli smo zajedno koliko su oni bili raspoloženi, a onda se vraćamo nazad. Nakon slikanja na ulazu upoznajem drugu devojku, ona je Francuskinja, i sa njom naredna dva sata istražujem tunele u svim ulazima koji postoje. Za razliku od mene, ona je ponela i lampu za čelo, pa to koristimo i da bolje osvetlimo, ali i da napravimo par jako interesantnih fotki koje možete videti u nastavku. Stakler - Shadow of Željava I Stalkerka Put od žute cigle Osim ovih tunela, vozili smo se još po pisti i pokušali da uđemo gde god se ući može, ali oko 18h je već vreme da se rastajemo. Oboma nam je bilo žao što putovanje nastavljamo u različitim smerovima, ali takva je sudbina. Ona tog istog dana(!) treba da stigne do Karlobaga, dok je moja krajnja destinacija neuporedivo bliža – Bihać. Prelazim granicu i sad zaista imam utisak da je putovanju kraj iako imam još nekoliko dana lutanja ispred sebe. Povratak u Bosnu kao da je spustio rampu na avanturu i osećam se kao da je Beograd iza ćoška. Smeštaj u Bihaću sam našao za 16e u jednoj kući u kojoj se izdaje nekoliko soba na poslednjem spratu. Ocene su jako visoke i to sa razlogom. Smeštanje, večera i spavanje.