Najavim se čoveku jutros ok 10h, da li je slobodan, jel ok da navratim, sve po redu, da ne budem dosadan, kaže on naravno, motor je tu i tu kod tog i tog majstora, gde sam ga i prošli put video, on ipak neće moći da prisustvuje, radi čovek, sve ok.
Dolazim ja u 10:00, biciklom preko celog grada, sa sve kacigom u rukama, zajapurio se što od verglanja, što od uzbuđenja, jbg ne idem svaki dan motor da gledam, međutim nigde nikog, zaključana kapija.
Zovi majstora, ne javlja se. Jednom, dva put, sedam puta. Nema ga.
Neprijatno mi, dogovorio sam drugog majstora da mu doteram motor pa da ga zajedno pregledamo, čeka on, čekam ja. Čekanje.
Nakon nekog 18og poziva, eto ga majstor! Otvara vrata, nema on pojma da ja treba da dođem, niko mu niš' nije javio, ima on posla, zauzet je. Ok, nema frke brzo ćemo, reko', samo da upalimo na kablove jer znam da je acu prazan, šta je to par sekundi posla.
'E druže eto ti tu motor pa ga razgledaj malo, nemam ja vremena sad za to, tu ti je, eto ti ga, odguraj ako hoćeš pa vrati posle, ne mogu ja sad to"
Okrenu se, zalupi vratima, čujem ključ u bravi "klik klik" i doviđenja prijatno.
Sedim tako i gledam onih 250kg motora i razmišljam da li sam toliko lud da guram 5km motor kroz centar grada, malo je falilo al eto, odustah.
Pokupih se ko popišan da prostite, sedoh na onaj isti bicikl, i dalje gorim, al sad već od besa i razočarenja, psujem širu i užu familiju, ne znam šta ću sa sobom. Odgegao se ja kući, seo, i skoro odustao od cele priče i kupovine. Toliko me je lik iznervirao.
I dalje vagam šta bi i kako bi. Muke žive.
Izvin'te malo na dugačkom postu, udavih verovatno, al jbg. Probah ženi da objasnim situaciju al vidim belo me gleda, nema taj gen u sebi, da razume te muke...