Da svako zlo ima svoje dobro, pokazalo je vreme koje se prolepšalo. Malo. Do sledeće kiše. Šetamo po livadama da ovaj suđeni jednodnevni izlet ne propadne načisto i pričamo o tome kako saopštiti tinejdžerki koja je presrećna ostala sama kod kuće da se vraćamo. Jedino mi je to kiselo u celoj priči. Sigurno je planirala da se zabavi na sve nedozvoljene načine, u smislu da eventualno zapali cigaru na miru, ili nešto isproba od pića. Zapravo sve što smo svi mi radili u odsustvu roditelja, da se ne lažemo. Koristimo svež vazduh koji krepi da smislimo nešto pametno. "Na ovom mestu su se ukrstili putevi meni i jednom biku u pratnji nekoliko krava pre dosta godina." kažem Tanji. "Sukob je izbegnut samo mojim strateškim uzmakom i koracima od sedam milja. Zaobilaznim putem sam stigao gde sam naumio." Ovde. Ispostavilo se da naš povratak neće izazvati bog zna kakav potres u mladoj duši. Planovi su se i kod nje promenili i mi smo dobrodošli zato što ima ko da brine o mački. Jedna briga manje. Idemo polako nazad. Na povratku do kola još nešto slikam. "Konjska mafija"? Nikad neću prestati da se iznenadjujem šarenilom organizovanih zločinačkih udruga u mojoj zemlji. Pored golubarske, lovačke i šahovske mafije ova grupa mi deluje prezajebano. Neprimetno ćemo se izgubiti.

Možda bi bilo još izuzetnije da se malo otpilo iz flaše pre slikanja. Imam utisak da su se ruke tresle... Natpis na flaši je malo nečitak. Ali da ne grešim dušu možda je zbog hladnoće. U tom slučaju svakako treba popiti?

Ovaj putopis je bio sjajan, a sa ovim si stavio jagodu na tortu. Bravo majstore!

"Neću da se predam bez borbe" kaže Tanja i poziva neki telefonski broj. Kratak razgovor i pojavljuje se neka napirlitana gospođa sa osmehom koji bi aktivirao detektor za eksploziv. Objašnjavanje da je posredi neki nesporazum nije urodilo plodom. Insistira da nam pokaže kako da od sobe napravimo cvetnu livadu. Vratimo se i ona nekoliko puta pusti vodu u wc šolju, ali bez uspeha. Miomiris nije otišao. Ali mi hoćemo. Nemam nikakvu dilemu. "Ni na kraj pameti mi nije da prespavam tamo. Ne bih da kući umesto suvenira donesem nešto što se prenosi kurvanjem". Držim govor dok smo se spuštali niz ulicu u potrazi za nečim što se može pojesti. I pojeo sam. Najgoru pljeskavicu u životu. I najskuplju. Dok sam jeo pesak mi je škripao pod zubima jer su kamioni donosili i odnosili isti. Sada ja pozovem neke ljude koji imaju kvadrate tamo, čisto ako nekako možemo da umanjimo štetu. Nikakav problem, samo treba da skoknem do Zemuna po ključeve... Skoknuću do svoje kuće, i to čim završim sa ovim smećem od jela. Odluka je pala. I to moja. Vratimo se do onog velelepnog zdanja i uzmemo torbu. The Amityville horror "Možemo još malo da se prošetamo, ali nemam nameru da se ovde zadržavam". Već prilično iscrpljen kažem.

Raduje me što sam dobar gost.

Matori pokvarenjak bi bio zadovoljan.

Mletačka tamnica sa bračnim krevetom i pogledom na građevinski silos i hrpu peska. Uređena u duhu bauhaus postmodernizma i još neke mešavine slobodnih stilova. Sa predimenzioniranim televizorom i metalnim baštenskim stolom sa dve plastične stolice ispod njega. Ličilo je sve to na nešto između kladionice i kupleraja. Iz kupatila bazdi kao iz pisoara. Uđem u tu strašnu prostoriju. Jako prigušeno plavičasto hladno svetlo koje titra, a ono što bi trebalo da bude tuš je skoro u mraku. Prostorija je dovoljno široka da recimo ne bi mogla harmonika da se razvuče. Ali u tom kupatilu ionako ne bi pevao. Niko tu pesmu ne bi čuo. Ni krik. Jedino što bi čovek tu mogao da uradi je da se gorko isplače ili da overi od heroina. Treće mi nije palo na pamet. Plakao bi ja, na oba oka, samo da me mamurluk nije onako urnisao. Ovo drugo sam zamislio. Kako jašem po nebu na ljubičastom konju sa uzdama od paučine i... zapahne me amonijak iz klonje i kao mirišljava so me vrati u stvarnost. Izađem iz te mračne prostorije rešen da se više ne vratim. "Idemo da prošetamo i nešto pojedemo, imam crnu rupu u stomaku".

Kapo, nek vrag nosi prišu. Do Ljiga nas prati uporna kiša. Vodimo isprazne razgovore u kolima, čisto da prođe vreme. Usta su mi bila suva kao namibijska pustinja. U krilu mi je flaša vode. Jedva sam dočekao čuveni autoput od celih 40 km, čisto da malo predahnem od kolona i radova na putu. Kiša malo pada, pa malo ne. U skladu sa vremenskim prilikama i raspoloženje mi se menja. Čas mi se piša, čas mi se kenja. Posle onih mnogobrojnih semafora i kružnih tokova u Čačku, na izlazu iz grada sam hrabro i naglas priznao da nemam pojma gde smo. Iako sam par stotina puta prošao tim putem. Sasvim dovoljno da kod moje saputnice izazovem napad panike. Smirim situaciju tako što obećam da ćemo ipak stići gde smo krenuli. Ipak je u pitanju Čačak a ne Meksiko Siti. I stvarno stignemo gde smo krenuli, ipak smo bili na pravom putu. Parkiramo ispred zgrade gde je bio dogovoren smeštaj i ja već kujem planove kako ću da se revitalizujem. Moj automobil ne može da prođe tehnički pregled. Sneg mu je slomio brisač zadnjeg stakla. Gospođa koja je izašla da nas dočeka objasni nam da naš smeštaj nije baš tu gde je dogovoreno, već malo uz ulicu. Crvena lampica mi se momentalno upalila. Idemo da vidimo... Srči budžu skote živote! Da je nekom život majka a meni pijani očuh odavno znam. Ali nekad zna baš da pretera. Sam ulaz u to prekrasno zdanje su činila neka rasklimana drvena vrata koja bi razvalio svako sa iole čvršćom erekcijom. Ne bi trebala neka alatka. Dve sobe u prizemlju su odmah otpale, zato što bi se prijatnije osećao da spavam na ulici. Ostale su dve u potkrovlju. Da vidimo i to čudo. Strmim i škripavim drvenim stepenicama se popnemo i još jedna soba otpadne kao izbor. Prozor je bio tik uz građevinsku skelu susedne zgrade. Nije nam se uspostavljao blizak kontakt sa fasaderima. Ostala je još jedna.

Kapo, use the force! 18+ Sledeći sadržaj može biti uznemirujuć za neke čitaoce. Ne sadrži eufemizme ali obiluje uličnim govorom, koketiranjem sa porocima, poezijom za odrasle i smrtnim gresima. Ukoliko primetite neželjene reakcije na tekst, konsultujte vašeg ispovednika ili neuropsihijatra. Tamna strana putopisa Da te noći uoči puta na Zlatibor nisam došao kući više mrtav nego pijan možda bi sve izgledalo drugačije, bar meni. A tog kišnog jutra, pre nego što smo krenuli sreo sam mog druga Baneta ispred njegove kuće dok sam išao po neke sitnice koje su nedostajale. "Šta ti se desilo kad tako lepo izgledaš"? Pita me. "Mislim da je pitanje suvišno, sećam se samo izuvanja obuće uz poduže pauze i pridržavanja za zid. Mislim da je sve prošlo kako treba. Tanja mi ništa nije rekla. Komšije me nisu gledale ni prezrivo ni sažaljivo. Izgleda da je iskustvo prevagnulo. Jedino što me sada muči je ovaj mamurluk monumentalnih razmera". "Meni pričaš? Znaš one scene iz filmova kad se iz neke avetinjske kuće začuje vrisak i ptice otprhnu sa krova? Sa takvom sam se glavoboljom probudio". Ispriča mi svoje stradanje od prethodne večeri. "Idemo na Zlatibor, na vikend, prošle godine je bilo nikad bolje". "Hoćeš da probaš rakiju što sam doneo iz tazbine?, biće ti lakše uz put" Kaže. "Ako popiješ jednu, tamo si za tri sata, sa dve si tamo za dva sata". Umire od smeha. "I ona jedna bi bila dovoljna da me odavde odnesu sa upaljenim sirenama, to bi ti bio plus na reputaciju, koja je ionako za popravni dom". Kažem. "Idete motorom"? Pita dok je kiša počinjala sve jače da pada. Samo sam pogledao gore i pozdravimo se uz srećan put.

Ovi švajcarski noževi su za svaku preporuku. Čudna je povezanost ljudi kao ja i Kapo. Onog dana kad je podigao sidro, ja sam osetio prisustvo sile i istog dana bacio sidro. Evo zašto. Desilo se tradicionalno okupljanje najstarijih drugova bez prisustva žena. Iz prostog razloga što su žene nesreća na brodu. Iz još prostijeg razloga što stalno nešto zakeraju, tipa nemoj tolko da ločeš, smanji malo cigare, pušiš ko razočarana kurva i slično. Sve to je sasvim dovoljan razlog da ostanu kod kuće. A mi da teramo kera po vodi. Tako se grupa istomišljenika našla na brodu da provede popodne na reci, a ovo može komotno u putopise, tačnije brodopise, jer koliko je vas videlo moj grad sa reke? Neće nikom da škodi, a može da bude lepo dok se čeka Gross. Pre nego što smo se ukrcali, utovarili smo iće i piće u količinama koje neću dokumentovati da ne bi došlo do uznemirenja javnosti. Mora da se krene. Brzo. Ohladiće se jelo. so long, draga. Evo zašto je naš domaćin trošio cca 100 l/h: Nije trebalo mnogo vremena da se raščisti sto. Sad može da se uživa na reci. Velikoj reci. Mnogo je volim. Pupinov most iz žablje perspektive Naš dobri domaćin pita:"Šta ćete da pijete? "Skoro sve". " Imam rakiju, pivo, viski, vodku, ma imam sve." "Može baš tim redom." Gde su mladi tu je i šala pa i vreme brzo prođe. U sumrak krećemo kućama. I šta kažu za Santorini? Zalazak sunca? Prvo trebaju da dođu u Zemun pa da znaju o čemu pričaju. Eto, malo mora, reke, pa ćemo u planine.

Još je najzajebanije niz ulicu, pre semafora. Tu treba biti oprezan ko mungos. Desna traka je odavno pretvorena u parking za užirene bahatlije koji posećuju palačinkarnice i slične instant đubre lokale. Takvi otvaraju vrata od kola kao da su na livadi. Svi tu voze slalom uključujući autobuse.

Na Berlin! Preko Drezdena!

Ne znam šta da kažem? Sekunda koja život promeni. Povreda je teška, ali proći će. Motor će se popraviti. Samo kad je glava na ramenima. Dobro je da supruga nije povređena. Želim ti što brži i lakši oporavak.

@e-mayl Ipak je Due. Za moj nick je odgovoran moj drug iz najranijeg detinjstva,izvesni Vasa Sakadžija. Nije umeo da kaže L, pa je jednom rekao: "Due, oćemo na mae goove?"(Dule, oćemo na male golove?). Tako sam ja ostao Due, a i dan danas me moji drugovi sa kojima sam odrastao umesto pozdrava pitaju:"Due, oćemo na mae?" Eto, nema neke misterije oko toga. A vrag nek nosi prišu...

Izvinjavam se svima što kasnim sa zvaničnim saopštenjem, ali sad ću da vam izoštrim sliku. Kao što Kapo reče, nikada se nismo sreli ni razgovarali, ali smo imali želju da nešto napišemo. Zajedno. I to dogovorili u nekoliko poruka. I sada ja gostujem u njegovoj temi. Velika mi je čast. Kako to izvesti? Ja ću se pojavljivati kao hologram sa svojom pričom. Dakle, dok Zvijer spava ja vas držim budnim. Mene možete ovako zamisliti Ne plašite se, ovo je otvarač za pivo. Da je pero oštrije od mača mi dokazujemo. I za sve kolebljivce, na pravom ste mestu, ovo su putopisi a mi ćemo obrađivati planinski turizam. Svako na svoj način. Vi sada svedočite jednoj potpuno dobrovoljnoj i neprofitnoj međunarodnoj saradnji a sve u slavu rekreativne zimske zajebancije. U to ime, živeli!

Bolje je biti malo lud nego malo pametan.

Bečka škola. Istureno odeljenje u Zemunu.

Ne može vakumom. Imam i ja udubljenje na rezervoaru i bio sam kod ljudi koji to rade. Kažu da je mnogo debeo lim + pregibi, jebi ga. Imaš na yt kako se to radi nekim alatkama iznutra.

Kolegi @drs visokog obrazovanja ne nedostaje, to znam. Ali ovakav "ministarski talenat" me je ostavio bez reči... Jedno ovakvo remek delo iz oblasti rada i izrabljivanja je u opasnosti da bude plagirano i što je još strašnije da se nađe u skupštinskoj proceduri?

Surovo je tačno da su oni potpuno svesni gde žive i sa kakvim ljudima. Nekoliko puta sam pročitao onaj "nacrt predloga dopune" zakona i zaključio da se oni baš ne trude da prikriju da nas tretiraju kao budale. Elem, dva puta tehnički, takva je direktiva (i dva puta pare), samo ga nećemo zvati ovako već onako. Iliti nije kita nego penis.

Nije to zbog para već zbog bezbednosti... Kada počiste krševe koji čine najveći deo voznog parka u Srbiji otvoriće im se crna rupa u budžetu. Onda će kola koja su prešla 20+ hiljada kilometara ići dvanaest puta godišnje na tehnički. Zbog bezbednosti, naravno. A licemerna EU nema nikakav problem da svoj otpad plasira u Srbiju. Pa onda diktira uslove pod kojim će se on koristiti. A mi se tobož pridržavamo tih uputstava. Samo kad treba da se otmu pare. Hipokrizija sveopšta.

Ovo je postala redovna pojava na putu. Kao posledica saobraćajne nekulture, bezobrazluka i bahatosti. A sve proističe iz nedostatka domaćeg vaspitanja.

@mirorab Miki pao sam na popravni, pa nisam smeo na forum, ali nema brige da će zafaliti dešavanja. A i pisanja... Još ćemo se mi ćerati, što kaže Matija.

Juče sam letimično prelistao reviju SAT, najavljuju poništavanje registracija koje su periodične. Koliko sam razumeo, osiguranja umanjuju svoj deo za odredjen period, ali država želi svoj deo kao za celu godinu. Tu je nastao problem. Opet kažem nisam studiozno proučio članak, pa ko je zainteresovan neka pročita.

Hvala kolega, bilo nam je zadovoljstvo!