Baš me zanima kako neko može da ima toliko odsustvo savesti? Skršiš ljude i pobegneš. I o čemu uopšte razmišlja taj skot? Sačuvaj Bože... Samo da se ti ljudi provuku bez težih posledica.

Pozdravljanje među motociklistima na drumu je jako lep običaj, ali izumire polako. Mogao si bilo koga da sretneš i da te on pozdravi rukom. Ja uvek tako, mada mi sve češće ne odgovore, samo prođu.

Za "državu" su to pare koje se voze neoporezovano. Bez obzira što su Tomosi odavno muzejski primerci. Registrovaće se i bicikli. Živi bili pa videli.

Danas sam kod Miloša "unovčio" besplatan tehnički pregled za motor dobijen na novogodišnjoj žurci. Ujedno sam ga i upoznao. Zaista veliki profesionalac i nesebičan čovek. Sve je bilo završeno u dogovoreno vreme. Hvala GM MOTO!

@stilihon Dihtung glave nije sigurno. Tu nema dileme. Hoće da pokazuje takve znake pregrevanja verovao ili ne, zbog čepa hladnjaka. Ako te opet bude zezao, promeni ga. Ako ne možeš da nađeš original, pasuje i sa japanskih automobila. Probaj.

Velik kvar-žica Mali kvar-uzica Kažu moji Sremci i ja se tog pridržavam. Nosim klešta sa bezbroj alata na njima ispod sedišta, paljenu žicu i plastične vezice. Jedan imbus kluč za skidanje bočnih plastika oko akumulatora i običan ključ za skidanje rezervoara. Inače, vizuelna kontrola je mama. Dobro osmotrim motor sa svih strana, pogledam da li je muško ili žensko, da li mi je nešto sumnjivo pre nego što krenem. Jedino nemam, a imaću, set za krpljenje guma.

Ako Henri Kinaski tako kaže, nema mesta sumnji.

To može samo na jedan način da se proveri!

Bila mi je namera.

Ispostaviće se da je to skretanje bilo Božjom rukom vođeno. Kao nagrada za moj stoicizam. Postoje neke stvari koje se ne mogu odložiti, kao potreba za fiksom, velika nužda, smrt i moja potreba za picom u tom trenutku. Na tom putu će me zaustavitu samo mala nužda. Na to sam jednostavno zaboravio. Naglo usporavam i skrećem na sporedni put. Na pitanje zašto smo stali, objasnim da mi je bešika velika kao cepelin i samo što nisam dobio izliv mokraće u mozak. A i malo da odmorimo... U Crepaji me Tanja mahnito steže oko pojasa i viče:"Pica! Stani!" Stao. Kafana "Na plac" u ponudi ima picu? Sedamo i kažemo šta želimo, kelner kaže da imaju neke svoje recepte i da stavljaju svoje začine. Deder derane, da probamo. Il' opa il' tropa... Nikad bolja u životu i inostranstvu! U jako prijatnom ambijentu i sa preljubaznim osobljem uradio sam ono što se mora. Ta plima blaženstva... Neprocenjivo! Namireni, zadovoljni, savršeno usklađenog tela i duha krećemo kući. Pre toga još nešto da se slika. Jako lepo uređena seoska česma preko puta kafane. Pojurite konji moji, sad sam žedan, a to može samo špricer da reši. Vozili smo ceo dan na plus Sahara stepeni, ostali smo uskraćeni za posetu Ðurinoj kući, učinak pola pola. Gde sam pogrešio? Ponovo otvorim stranicu kojoj sam poklonio poverenje i tek onda vidim da je poslednji put ažurirana 2012. Iskusno. Oćemo špricer ili pivo?...

Drago mi je čika Miki, očekujem da otvoriš sezonu po običaju.

Šta sve ne možeš u Banatu kad si gladan? Pojeo bih picu. Da, baš da sednem ko čovek u piceriju i da se nauživam. Ispostaviće se da je potrebno prevaliti dosta kilometara da se to obistini. Lakše bi pronašao inteligentan život u svemiru nego neku piceriju na našem putu. Inače stanje u kakvo sam tada upao mi se dešava jednom u deset godina. Ali kad moram nešto određeno da pojedem, spreman sam na sve. Vreme je za Flešbek: Jednog sumornog nedeljnog popodneva prijedu mi se šampite. To je bilo kao priziv neke više sile i spreman sam bio na svaku žrtvu da to uradim. Izađem na ulicu i obiđem sve poslastičarnice. Ni jedna nije radila. Nedelja. Znao se red. Ulazim u autobus koji ide do Zelenog Venca. Onda pravac poslastičarnica "Beograd". Tu skršim dve šampite i zadovoljim potrebu. Istim redosledom se vratim u suprotnom smeru. Takav osećaj zadovoljstva nije umeo da objasni ni Dostojevski kad je opsivao nadolazeći epileptični napad. U svakom naseljenom mestu tražim pogledom, ali nema. A ja baš hoću. U Žitištu nas upute na neku adresu, kaže čovek može za 45 min dok se ugreje peć. Dugo mi je to prijatelju. U Zrenjaninu na pumpi kaže momak ima u centru grada. Daleko mi je prijatelju. Skrećem u Ečku i polako vozim i tražim piceriju. Ima pored puta na parče, ali hoću da sedim i jedem. "Ti bi lakše našao vola na ražnju nego piceriju". Ironiše moja draga za zadnjeg sica. Iza krivine, vo na ražnju! Ciganska svadba, veselje na obe strane ulice. Vrti se vo sa sve rogovima. Ja to nikad nisam video uživo! Slikao nisam da ne bi još to iskustvo imao da su me makljali ciganski svatovi. "Draga, našli smo vola, naćićemo i piceriju...negde!" Sa zrenjaninskog puta se isključimo prema Pančevu. Pica mora pasti.

Vrata od kapije su zaključana, pa nam čovek koji je uživao u hladovini od drveta rekao da je čovek koji se brine o kući izašao. I da ne zna da li će se vratiti. Kroz otvoren prozor na kući pogledam i vidim da su neki radovi u toku. Nismo ništa ni propustili. Na kapiji je zalepljen program "Ðurini dani" koji su bili u toku, i između ostalog ima moto skup. Idemo. Parkiramo motor u hladovinu, uzmemo piće i smestimo se pod šatru. Dok kujemo planove za dalje, učini mi se poznat lik. Jeste, nije, ma nema šanse, ma jeste, sad ćeš da vidiš. Bob? Eeee, de ste? Čovek bez trunke ljutnje u sebi, sklon meditaciji, koji je tog puta razgovarao sa nama go do pojasa ispričao nam je svoje stradanje. Kao španski građanin koristi privilegije da obavlja ad hok poslove u Engleskoj i tako bolje zaradi. Međutim desio mu se ozbiljan propust. Razapeo je neki mali šator u nekom londonskom parku, a bez da je poneo bilo kakav lični dokument, da bi meditirao. Na putu saznanja, sunce su mu zaklonile dve senke u vidu policajaca. I ni malo nisu imali razumevanja za njegov lajfstajl, nenošenje dokumenata a ni autfit mu ni malo nije išao na ruku. Ja kad sam ga upoznao izgledao je kao Kočiz u crnom odelu i sa plavim naočarima za sunce. Kako je izgledao londonskim policajcima, naviknutim na svakakva čuda to nećemo saznati. Sve zajedno sa vigvamom su ga spakovali u kombi i poslali u kamp za migrante gde je proveo mesec dana dok birokratija nije uradila svoje. Naravoučenije, meditacija je dobra, ali nikako bez ličnih dokumenata. Promuvamo se malo, da vidimo šta ima...

Pre svega ovoga je valjalo proći kroz selo Sakule u Banatu. Interesantno je po ovom: Ni jedan veći električni stub, dimnjak na kući ili baner benzinske pumpe nije bez naseljenog gnezda roda. Evo, da slikam deci labudove, pa idemo U Žitištu zastanemo da pozdravimo jednog asa. Jeste da stoji po vazda na suncu, ali ovako preplanuo mi više liči na Tajsona. Ali ne ulazim u umetničke slobode tvorca. I tu mi se prav put tako odužio da sam imao utisak da vozim bar tri sata. Samo veliko nebo i prav put. Počne već da me nagriza crv sumnje da ćemo završiti u nekoj dalekoj stranoj zemlji. Stanem na prvoj benzinskoj pumpi i pitam jesmo li mi na pravom putu? Doslovce pravom, kaže nam gospođa na pumpi, i mi malo pravog puta i velikog neba kasnije stižemo u Srpsku Crnju. Pravo pred Ðurinu kuću.

Vratimo se na glavnu džadu i raspalimo prema Srpskoj Crnji. Već duže vreme mi se mota po glavi Ðura Jakšić, veliki srpski pesnik, slikar, profesor i boem. Za svog kratkog i teškog života, ostavio je dubok trag u svemu čime se bavio. Umetnički pravac u kome je delovao bio je romantizam. Kao mladić u Beču je drugovao sa Brankom Radičevićem i Ðurom Daničićem. Tokom svog života u Beogradu stekao je večno mesto u skadarlijskim kafanama "Tri šešira" i "Dva jelena". Proganjan od strane vlasti zbog satiričnih osvrta na brutalnost i gramzivost iste, načet tuberkulozom i ličnim tragedijama umire u Beogradu sa 46 godina. "Ah zašta ginusmo i stradasmo, a šta dobismo"? Napisao Ðura u trenucima razočarenja. Kako ne posetiti takvog čoveka?

Dan muzeja Najgore je kad žena zna da znaš da uradiš, a mrzi te da uradiš. Pakao u najavi. Svašta sam ja morao da odslušam te vrele julske večeri: da sam nihilista vredan naučne pažnje, i da je moja sklonost ka ničem samo meni interesantna i da svećice za motor po koje je ona išla i dalje krase kućnu biblioteku... Sve sam baštenske stolice slomio zato što držim noge na stolu, da moje Saturnalije predugo traju. Kao što će i ova beseda. Objasnim da po ovoj vrućini ne mogu da se podvrgnem introspekciji jer će se pivo pregrejati a i ja sam na odmoru. Da se izmigoljim iz teme predložim da sutra posetimo Mihajla i Đuru. Može. Da bi stigli do kuće Đure Jakšića, malo ćemo skrenuti do Idvora. Da posetimo muzej posvećen malo je reći velikanu. Mihailo Idvorski Pupin, naučnik svetskog glasa, izumitelj, profesor na Univerzitetu Kolumbija, i počasni doktor nauka na 18 univerziteta. Član Američke Akademije Nauka, Srpske Kraljevske Akademije i počasni konzul u SAD. Nosilac nebrojenih nagrada i autor najvažnijeg izuma, tzv Pupinov kalem koji je utro put modernij telefoniji. I najvažnije, da Banaćani imaju jednako dobrog električara kao i Ličani. (ovo pročitati akcentovano po banatski) Čovek koji nikad nije zaboravio svoje poreklo, dobio je Pulicerovu nagradu za autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka" I na kraju Pupinov kalem koji je otklonio šum na većim udaljenostima usled slabljenja telefonske struje. U sastavu muzeja je i sala u kojoj se održavaju manifestacije, a služi i za venčanja. Upravo nismo zbog toga svratili do rodne kuće, kustoskinja inače jako ljubazna i predusretljiva gospođa nije mogla da se nađe u isto vreme na dva mesta. Gde sad?

Evo, očajavam u lenjosti... Moram da se izvinim za loše fotografije koje su okinute telefonom. Tog dana je kartica u aparatu rekla da više ne radi.

Treba ispričati priču, zašto ćutati, a gde nego u ovoj temi? Kratka vožnja, jedna priča. Ovo su ionako putopisi za one sa jeftinim kartama... ali bogatim duhom. Ovde se bez mnogo filozofiranja objašnjava zašto je pretpostavka majka svih zajeba? Da se ne bi vraćali na prvu stranu da pročitate uputstvo za upotrebu, da kažem sledeće: Ovaj sadržaj je prilagođen svim uzrastima starijim od 18 godina zato što pisac ovih redova puši, pije, psuje, poštapa se slengom i ume da zađe na moto skupove. Tekst sadrži i smrtne grehe i to: 1.Neumerenost u jelu i piću 2.Očajavanje u lenjosti Pa sad, ako ste gadljivi, onda ništa... Eto.

@milanns @abarth_maniac Ako se ne snađete za šraf da kupite, možete ga namagnetisati tako što ga stavite na magnet od ravne brusilice (alatna mašina). Nisam iz NS ali pretpostavljam da je Cubi ima, ili neko ko ima alatnicu. Naravno, šraf mora biti čelični.

Mog kolegu sa posla su prošle godine vratili sa tehničkog zato što je dovezao motor po kiši. Kao ne mogu da izmere neku trakciju? Izgoreo čovek, otišao kod drugih i završio bez problema. Ako zakon ne zabranjuje vožnju po kiši, zašto se ne može uraditi tehnički pregled?

Ja sam se uvek pitao kako je i zašto JNA izabrala Moto Guzzi? I sada je on pomalo egzotika.

Kolega kao da je izazvao sudar vozova. Pijan. Mogli su da mu dodaju i koje bičevanje, i to kod psihologa. Šala mala, alkohol i vožnja ne treba da idu zajedno. Nikad.

YUMCO

Patka vam šarenog... samo vam je do zajebancije. Lepo je čovek pitao za kršten servis, a terate ga na čitanje.

E, bravo! Čestitke!