"Ako se od tvog strica budemo rastajali uz onaj nitro razredjivač od rakije, postoje realne šanse da se i ti od mene oprostiš uz pojanje sveštenika", kažem Tanji dok smo išli da se ispozdravljamo sa familijom. Čisto da upozorim na posledice. "Možda je pravi trenutak da ti kažem, svoje telo sam zaveštao Luvru, samo treba da ih obavestiš". Mislim na sve... "Ako bude neka flaša eventualno za poneti, uzmi, sigurno skida lak za nokte ko zmaj". Mogla bi to biti revolucija u kozmetičkoj industriji?... Herojski sam odbio rakijezu i završio posetu sa sokom. Pozdravimo se i idemo dalje, na sasvim drugačiju priču. Bora, jedan od Tanjinih stričeva, oboleo od Parkinsonove bolesti, ali zadržao vedar duh i jedino što je neobično to je usporenost u govoru i bezizražajno lice. Ne mari, duh je bitan. Pijucka se roze, dok Hot Chocolate zvučno krasi ambijent. Maca, strina, brine da ničega ne zafali. Postoje ljudi sa kojima mogu satima da pričam, a oni su jedni od tih. Mnogo sam naučio o istoriji tog kraja, o stvarima koje se ne mogu naći na internetu, čisto lokalnog karaktera. Inače niko ne živi stalno u tom zaseoku, kako se tamo kaže mahala, zato što imaju svoje živote u Beogradu ili drugim gradovima i zato što su već stari da se bore sa surovim zimama. Ali su svi očuvali kult Vlasine i koriste svaku priliku da odu tamo. Ponosni su na to, imaju i razloga. Vreme je bilo da se krene kući, i kiša je počinjala da pada. Bila je to teška kiša, očekivao sam da će sutradan biti blato do kolena, kad ono... Vlasinska rosa... Dan divan i sunčan. Treba ga iskoristiti, uveče će uslediti stresovi oko pakovanja. Sve miriše, vazduh, polja, potoci, šuma. Odsustvo ljudi, sa njima i zagadjenja, ovo mesto čini sasvim neobičnim. Ko voli prirodu i da se osami ili da bude u odabranom društvu ovo je pravo mesto. Naravno, svo smeće da pokupi za sobom, greh je ostaviti. Mi smo svaki dan iznosili jednu jednu omanju gradsku deponiju do za to predvidjenog mesta. Zbog ovoga...

Posle blagoutrobija usledio je dižestiv. "Može pivo"? Dobro poznat glas. Baš bi mi leglo. Tri. "Može torta"?, Tanja iznosi na sto pravu letnju tortu. Sa šumskim jagodama. Osvežava a ne goji... "Može šetnja"? Prostenjem posle nekog vremena. Najpribližniji opis stanja u mom stomaku bi bio kao da sam se najeo kaldrme. Uživali smo u prirodi Naoblačilo se očas posla, pa krenemo kući. Večeras ćemo posetiti ekipu na rozeu. Obećali smo. A sutra bi trebalo da se pakujemo.

Ujutro je na terasi postavljena scena za novu predstavu. Na stolu su kafa, cigare, olovka i enigmatika. A za stolom neobavezni razgovor. Mili glas kaže "jesi za rakijicu"?, i moj tast ulazi u kadar sa flašom i već pripremljenim čašicama. Kako da odbijem? Ja sam vaspitan čovek. Tri lozovače kasnije usledio je zaprepašćujuće obilan doručak. Ja sam ozloglašeni proždrljivac, ali sam priznao da sam preterao... baš sam preterao... Sreća je što imam emajlirani želudac, pa sam brzo prebobao samrtnički ropac u kom sam se našao zahvaljujući svom raslabljenom duhu. Nije ni čudo što sam preko zime izgledao kao nilski konj u drugom stanju. Sa prvim prolećnim ativnostima sam i to rešio tako što sam jeo samo s jednom rukom. Da obećanje nije ludom radovanje, sunčan dan je, spustićemo se do jezera. Uz nesebičnu pomoć lovačko zelene Lade a šta bi drugo nego Nive. Njen vlasnik a moj tast, inženjer mašinstva u penziji, sve je na njoj prilagodio svojim potrebama. Pa sam morao da čujem ono tipa "brzine idu u H", i niz potrebnih veština, trikova i znanja da bi upravljao takvim vozilom. Pride je to bio i jak kondicioni trening... Vlasinsko jezero je poznato po svojim plutajućim ostrvima. Nastala su tako što se posle potapanja treset podigao na površinu i u sadejstvu sa vegetacijom formirao ostrva na kojima raste i drveće. Menjaju svoj položaj po jezeru zahvaljujući vetru i strujama. Po njima se može hodati. Videli smo čoveka koji peca, ali ja ne bih... Plutajuće ostrvo, prepoznatljivo po bujnoj vegetaciji i nejasnoj liniji obale. Iznajmimo pedalinu, pa malo fizičke aktivnosti... Bilo je vreme za ručak, pa polako... ne treba srljati sa aperitivom.

Hvala kolega što ste moje objašnjenje potkrepili slikom.

Evo da pojasnim manje poznate izraze. Kremanska kobra je u narodu poznata kao čvrst argument u rukama za rešavanje sporova oko medje ili pašnjaka. U novije vreme koristi se i za jednostavne komšijske razmirice. Nije potrebna posebna obuka za upotrebu. Sve fotografije su napravljene SONY idiotom u sigurnim rukama. Pomagalo je to što ništa ne beži od čoveka, a od zanata imam samo svoj metalski. Zahvaljujem vam na podršci, da vas ne nabrajam poimence, i vodim vas danas na jezero.

"Može pivo"? Pita deda Aca posle ručka. Al samo dva. Treba posetiti rodbinu po ostalim kućama. Za vreme boravka sam ih razvrstao na pivske, rakijske i vinske. Ovi poslednji su bili najatraktivniji. Rakijski su bili totalno ubedjeni da imaju u najmanju ruku eliksir mladosti. Ništa nema takvu težinu, takvu obavezu za upitanog kao kad čuje "Oćeš da probaš moju?" Pristojnost mi nalaže da se povinujem i kad tada nisam batalio alkohol neću nikad. Svašta sam probao u životu i malo toga ostavio, ali takvu ubimozgovaču nisam. I neću sigurno. Tako nešto je nemoguće dva puta stvoriti. Ta domaća otrovnica mi je uskomešala čula, izazvala momentalnu žgaravicu i nekontrolisani kašalj. Prestravio sam se da ću na sledećoj mojoj slici biti sa guslama u rukama. Kako reći starijem čoveku koji izgleda ozbiljno da nesvesno čini krivično delo izlaganje gostiju opasnim materijama? Kad smo se vratili kući popravim sliku sa par piva. Vreme se menja svakog trenutka, čas je oblačno kao da će nakovnji da padaju, pa odmah zatim blješti sunce. idemo u šetnju... Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan, napij se. Ako hoćeš da budeš srećan godinu dana, oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan ceo život, gaji cveće. kineska poslovica Sutra ćemo do jezera, pa treba odmoriti.

Na planini preovladjuje brezova šuma. Bela breza ili metlika kako je tamo zovu se pokazala kao invazivna vrsta i rasejala se čak i sa druge strane Čemernika. Kažu da breza najbolje uspeva u nezagadjenim sredinama. Sve je jasno. Do potapanja tresetišta tamo uspevala je specifična vrsta vrbe. Sada su ostale samo one uz obalu, ali iščezavaju kao vrsta. Vreme je ručku prekidamo šetnju i vraćamo se kući. Jel može rakijica, pita deda Aca. Može, al jednu...

Poučen traumatičnim iskustvom od prethodne večeri, izlazim na terasu obučen u sve što sam imao, da popijem jutarnju kafu. Izveštavam o stanju našeg doma, uveravam da je sve u najboljem redu, u suprotnom već bi nas neko obavestio da smo beskućnici... Još jednom se preslišavam u sebi. Opasne kućne aparate, kao fen ili pegla za kosu ne koristim. Razdeljak mi se toliko proširio da sad izgledam kao da sam ćelav. Kuhinjske aparate nisam pipao. Rekao bih da je sve u redu. Aca, moj tast, izlazi iz kuće sa predlogom da dan započnemo lozom? Usvaja se. Uz kafu... može li dan bolje da počne? Nije bila samo jedna čašica, ali sam bio sasvim sposoban za šetnju po okolini. Tačnije divljini. Osim zemljanih puteva koji često završe nigde, zato što niko ne ide njima, ne može se hodati od visoke trave. Na Vlasini travnata biljna zajednica broji preko 1400 vrsta. Odsustvo bilo kakvog zagadjenja privlači berače lekovitog bilja kojeg ima gde god da se okreneš. U principu da budeš gladan i žedan moraš da budeš veliki majstor. Šumske jagode pored puta i potoci posred puta nisu nikakvo čudo. Na tom putu, u blatu pored potočića videli smo sveže tragove jelena. Rekao bih, ako je suditi po veličini papaka. Vlasina je bila golet dok nije počelo pošumljavanje. A golet je postala iz razloga sto je to nekad bio važan rudarski kraj. Eksploatisala se gvozdena ruda. U popisu Vranjskog kadiluka iz 1570. evidentirano je devet vignjeva ili topionica. To su bile primitivne peći za topljenje gvozdene rude pomoću uglja dobijenog od bukovog drveta. Dakle šume su nestale zbog seče. Uz topionice su nastali tzv samokovi, radionice za izradu gvozdenih šipki. One su bile pokretane vodom pa su gradjene pored reka ili većih potoka. Pomenuti popis iznosi podatak da je te godine proizvedeno čak 14 tona gvoždja. Stari spisi kažu da je zahvaljujući rudarstvu ovo bio veoma naseljen kraj. Od Surdulice do Vlasine je bila kuća do kuće. Sada teško da nekog možeš da sretneš.

Dobrim putem nastavim pored jezera i posle brane skrenem prvo na makadam, on je u mom srcu, nema mog puta bez njega, a onda šumskim putem uzbrdo. Oštro, nekad i prvom. Bilo je tu staza i bogaza do kuće ali stižem bez gubitaka, auspuha i nekih nepotrebnih delova sa podvozja. Pošto vozim kola s kraja prošlog veka imam ugradjenu tzv meksičku klimu. Uključuje se tako što otvoriš levi i desni prozor. Na ruke... Samo to u tom trenutku nije bilo izvodljivo zbog prašine. Jebi ga, svaki genijalni izum ima neku manjkavost. Parkiram u dvorištu i izadjem znojav na onu vetrinu. Setio sam se da nisam poneo zimsku jaknu, ali kasno. Moj dobri tast odmah interveniše sa lozom. Pet-šest kao aperitiv, a i pomaže kod aklimatizacije. Što tela, što duha. Jednostavno te ne zanima kakvo je vreme, a još manje što sva zainteresovana deca voze tvoja kola po dvorištu... Prosečna temperatura na Vlasini u julu je 15,8 stepeni po Celzijusu. To mi je bilo jasno već te večeri kad sam izašao u majici i papučama na terasu i pao u hipotermički šok. Došao sam sa onih četrdeset na mesečini, a na onom vlasinskom vetru je subjektivni osećaj bio - 8. Barem je meni tako izgledalo. Činilo se da mi je celo telo u grču. Nisam mogao ni da se pomerim ni da otvorim usta. Malo je falilo da me unesu ko badnjak u kuću. Bilo je vreme da ja malo odmorim. Sutra je novi dan.

Dok ja tako grabim metre pred sobom, autoputem prema Nišu, shvatim da je moj auto toliko zastareo da sam ja prava smetnja u saobraćaju. Pored mene piče strendžeri u kolima od rentakara, što bi rekli voze ko tudje... Al rodbina u selu ne zna tu mračnu tajnu. Zato ja imam vremena da nešto ispričam o svom odredištu. Vlasina je visoravan u jugistočnoj Srbiji, izmedju planina Čemernik i Gramada. Nadmorska visina je izmedju 1200 i 1400 metara. Pre gradnje brane i formiranja Vlasinskog jezera, tu je bila tresava Vlasinsko blato. Na nekim mestima je bilo i živog peska, kažu. Vreme je ćudljivo, promene se tri godišnja doba u toku dana. Vetar neprekidno duva, pa se i planinski prevoj sa koga se kreće prema jezeru zove Promaja. Vlasinsko jezero je veštačko. Površine oko 15 kvadratnih kilometara, i dubine do 35 metara. Nalazi se na 1204 metra nadmorske visine i ubraja se medju najviše akumulacije na Balkanu. Priroda koja ga okružuje je netaknuta. Bukvalno. Čak ni ja nisam uspeo da nadjem neko smeće, a to mi prvo pada u oči. U Vladičinom Hanu stanem da pokupujem sve što sam zaboravio da ponesem. usput stiže i dopuna spiska. U velikoj prodavnici se totalno uozbiljim i krenem da se snabdevam kao da ću da kampujem u Atakami. Dodam još nekoliko piva čisto da se nadje. Ko nosi ne prosi, kaže narod. Da li sam nešto zaboravio? Nisam... bar mislim... Na ulazu u Surdulicu gledam bilbord, pa se pitam da li sam dobro video? Menjač ubacim za hod u nazad i vratim se bez opasnosti po druge učesnike u saobraćaju. Drago mi je čuti. Malo dalje me zaustavi patrola. Nisam upalio svetla. Čim sednem u kola napravim sranje. Na moju sreću nije bila akcija "kazni za primer", sa radnim naslovom "biće dobro i tebi", već samo rutinska kontrola. Kasnije mi je bilo jasno, problem sa migrantima. Sve vreme mi nešto ne da mira. Kao da sam nešto zaboravio? Put postaje baš zabavan. Kako se krene prema Vlasini, krivine su i za kola primamljive. morao sam da stanem. Posle meda ide čaša žuči. Zaboravio sam da kupim cigare!! A neka pluća ih iščekuju željno. Nema trika da se pojavim praznih ruku. Jednostavno ne dolazi u obzir. Neću ni da razmišljam. Ovo se ne dešava. Poslednja šansa je prodavnica na Promaji. Više mi je ličila na neko zbrda zdola malo skladište, ima cigarete po specifikaciji, ali samo dve kutije... pala muva na medjeda... U redu, te dve kutije Tanji, ja uzmem drugi model od istog proizvodjača. Mogu sada pred nju uzdignutog čela. Oprostila bi mi i što sam od kuće napravio svinjac sa pet zvezdica, ali ovakvu nepažnju nikad.

Ma ne bi ja vas davio sa pričama, nego ova zima... Juče počeo sneg da pada kad mu vreme nije, i šta čovek da radi? Sedi i piši, možda je nekom dosadno pa će pročitati?

Cvetni aranžman Kažu da svako ima svojih pet minuta, a ja sam imao sedam dana da stvorim svoj svet, po meri... Da ne bude zabune, bio sam kod kuće sam i radio sve što se ne sme. Uhvatio se lošeg društva, od svih stolica u kući sam napravio po jedan samački čiviluk, obuću nisam odlagao u cipelarnik, nezdravo se hranio i do savršenstva doveo slepo kucanje na daljinskom... uveče... O kući nisam ni malo vodio računa, pa je za kratko vreme počela da liči na živopisan buvljak. A ja kralj pijace... Ne bi bilo pošteno da kažem da sam bio lenj kao tepih, neke stvari sam baš temeljno radio. Konj je uvek bio napojen, istimaren pa osedlan. I pošteno sam se trudio da svaki dan gledam ovakve prizore Sve što je lepo ne traje dugo ili je skupo. Došlo je vreme da se sredi kuća i da se ja spremim za put. Imam nekoliko zapovesti od svevišnje da ispunim. Da zbrinem mačku, zalijem cveće, organizujem zalivanje cveća i ništa da ne zaboravim. Naravno, prvo zbrinem motor, on ostaje, iz dva jaka razloga. Prvi, ja nisam vešt indijski motociklista koji može da stavi na motor mnogočlanu porodicu, prtljag i još neko živinče povrh svega. Drugi, tamo gde idem moj motor nema šta da traži, a ni ja na njemu, osim ako nekad poželim da se obogatim na smešnim klipovima. Svanuo je i taj dan, seo sam u kola i krenuo. Uglavnom sam sve zaboravio, nema veze, kupiću usput. Ispred mene su 384 km da dobro savladam onaj spisak. Pravac Vlasina, tačnije Vlasinsko jezero. Vlasina Rid, najtačnije. Kod tasta u vikendicu. On je svojim rukama sazidao. Vrlo uspešno, s obzirom da je dipl. ing. mašinstva. I sad dolazi zet iz branše... Nastaviću sutra, mama me drugi put zove na večeru.

Zajeban ko duga noć na kratkom madracu...

Jefta je uvek samnom. Nosim ga u levom džepu od vajkada. Snaga moje inspiracije je recipročna njegovoj podgojenosti. Dakle debo jefta, vozi se motor ili sedi u kafani. Ili oboje. Šalu na stranu, novčanik ne zovem tako, a priče su zaista jeftine, ni jedna nije koštala više od 4000 rsd. Nije nužno da putovanje košta kao jedan ambiciozan svemirski program da imate priču. Meni su ljudi bitni. Oni su začin svakoj priči. I ne prestajem da se iznenadjujem...

Malo puta, malo i slika. Volim da slikam rečima. A ja i nisam neki prizor za slikanje, samnom plaše decu.

Ili nam životi sve više liče?

Zadnje dve slike su ponovljene, pa se izvinjavam. A i neće da škodi.

U Belegišu se opet spustimo do reke. Sada stvarno nema nikog, osim policijske patrole koja se zaustavila da nas osmotri. Sjajno, danas još samo sa predstavnicima zakona nisam pričao... Pošto se nismo uklapali u opis traženih lica velikom brzinom su nastavili dalje. Uz obavezan oblak prašine na onom vetru. Nema veze, sad cigara na miru. Zapravo nekoliko cigara, uz pomoć vetra su gorele kao štapin... Kada okrenem ledja reci, pejzaž podseća na scenografiju za vesterne. Nego da mi polako krećemo kući? U nosu osećam alergiju koja dolazi na brzom konju i jezu koja me obuzima. Opet malo makadam. Kao da mi je sudjen. Zašto ja vozim ovakav motor? I onda na asfalt, pa juriš! I samo još jedno zaustavljanje da se popije kafa ljudski. Bez nasrtaja raznih. Ne bih imao snage, već osećam ozbiljne simptome... Samo sam poželeo da slikam ovu tablu sa zanimljivim obaveštenjem. Nema još mnogo do kuće, a ja se tresem kao trovan miš. Čim smo stigli preduzmem sve radnje da sebi olakšam tegobe. Tanja kaže "To ti je alergija, sada cveta neko korenje... ili paprat?" Za cvet korena još nisam čuo, mada je danas sve moguće. Šta god da je tog dana cvetalo, ja sam iz bolesničke pao pravo u samrtničku postelju cela tri dana. Onaj baksuz mi je oslabio imunitet... Ako nekom ovo može da bude od koristi, ostvario sam uspeh. Makar se nešto dešava, a i zima neće da saradjuje.

Bilo je dovoljno da škljocne upaljač i da nam se pridruži čičica od dosta leta, samo u prolazu, ali proturismo po koju reč. Gde ćemo? Zašto? Kako? Odakle smo? Priča bi otišla u širinu da ja nisam bio primoran da se pentram po porodičnom stablu zato što sam pomenuo da sam sa tih prostora. Jedino rešenje je pobeći. Bez stida. Tako je i bilo. Mada bi ja još neko vreme gledao u neku tačku kroz duvanski dim... Nastavimo dalje i obresmo se u Slankamenu, pa se nekim vijugavim ulicama se spustimo do reke i na kraju nadjemo neke klupe sa stolom, na samoj obali. Preko puta je neka prodavnica, kupimo šta smo hteli i konačno sednemo sami i u miru. Ono škljoc koje se čuje pri otvaranju soka je bio znak da na pozornicu treba da izadje on. Seoski Demosten u labavom pijanstvu u pratnji mešovitog para priključuje nam se uz uobičajenu razmenu kurtoazija. Nije izgledalo ništa opasno, ali kako je alkohol zauzimao centralno mesto u njegovom nervnom sistemu diskusija je dobijala na intenzitetu. Baš se trudio da nam se predstavi kao neko sa neopričljivim životnim iskustvom. Samo mu je zlehuda sudbina povukla ručnu u tom selu. Ja sam trebao ovako naivan da protumačim da on u životu samo nije krijumčario plutonijum? Možda bi i naseo da nije izgledao kao konjokradica... Da još bude strašnije, bio je specijalizovan za motociklizam. I svojski se trudio da na nas ostavi u saznanju da nemamo pojma niočemu, i da je motociklizam sada bez veze. Kako nam reče, od kada je Zundapp prestao da proizvodi motocikle, ljudska ruka nije više napravila takav mehanizam koji bi zadovoljio njegove stroge kriterijume. "To je bio menjač i ogibljenje... ovo što vi sada vozite, ove japanske igračke, to je sranje." Sve posprdno pokazujući sa obe ruke na naš motor i cerekajući se oko glave. Na moju opasku da nas dele epohe kad se radi o gradnji i vožnji motocikala, usledio je kviz znanja. Bio je impresioniran što sam znao kako se zove onaj Italijan što već dugo vozi. Da je vreme da se svira povlačenje, bilo je jasno kada je počeo da nam priča o tolikim pokojnim motociklistima koje je on poznavao, da nam je bilo loše. Postalo je mučno slušati opise njihovog telesnog stanja posle udesa. Sve je to on nama pričao kako bi nas edukovao, a ne da nam se usere u pre podne. Meni su oči bile sve razrogačenije i žar na cigareti sve duži i špicastiji, a Tanja sve više zabacuje glavu u nazad žureći da popije što pre. Vremenom sam razvio tehnike za borbu sa baš takvim likovima. Možes mentalno da ga iscrpluješ tako što mu monolog neprestano prekidaš sa potpitanjima, imenima i godinama vezanim za ta dešavanja o kojima on priča. U principu radiš sve da mu pregreješ procesor. Onda se on sam ugasi i zagleda negde u daljinu ili te prosto otera u ono što počinje na k a završava na urac. (Doktor mi je zabranio da psujem) I da si budala, što ništa ne slušaš. Nije mi se više gubilo vreme sa njima. I ovo malo je mnogo. Samo su dva izbora predamnom. Ili da odem u prodavnicu po dete od vinjaka da mi probudi centar za nasilje i onda improvizujem od klupe kremansku kobru (iz letve vire dva zardjala eksera), ili da odem bez zapisnika o krivičnom delu. Biram ovo drugo, uz pitanje da li je video ovu sedu bradu i izgledam li mu kao balavac? "Nismo mi krenuli u bitku na Neretvi pa da poginemo, već da lepo provedemo dan". Kažem. "Izvini, preterao sam." kaže. "Stvarno si preterao!" Grakne u glas onaj par koji je bio sa njim Sa gorčinom u ustima sednemo i krenemo. Tanja me stisne oko pojasa i zabrinuto kaže "Jel iko preživeo ko je ovog upoznao?" Mi hoćemo. Na ovom pravom putu stvari krenu na bolje. Sa oba točka sam prešao preko odličnih kombinovanih klešta koje je neko posejao po putu. Ajde bar neka vajda posle onog stradananja. Okrenem se i vratim se po njih.

Kad je cvetalo korenje Lep i sunčan zimski dan ne izmami samo motocikliste na drum već i neke druge opasne organizme. U našem slučaju to je bio krupan primerak Boa constrictor raspoložen za priču. Da malo pojasnim, ja sam živi magnet za neurotične, psihotične, mentalno izazvane, psihijatrijski obolele, anksiozne, nervozne, razočarane, ogorčene, ozlojedjene, ogrezle u porocima, u sukobu sa zakonom, skrhane, inferiorne u braku, duboko nesrećne i naravno njihova veličanstva djankoze. Uz ono neizbežno:"E, matori, el imaš sto kinti, fali mi za bus da se vratim u tvorza?" Na primer... Svaka od tih grupa ljudi smatra da ima pravo i obavezu da me izdvoji iz mase pogledom i ustremi se prema meni. Da mi objasne svoj slučaj ili pogled na život kao takav. Kada sednem, pa onda negde sidjem sa motora verovatnoća za takav susret se podiže na devetu potenciju. Ni ovaj put nije bilo drugačije. Zato imamo priču. Bio je to neki sunčani vikend krajem zime 2017. kad vremenska prognoza nije omanula a mi nismo hteli da propustimo priliku. Nećemo ništa komplikovano, idemo sremskom stranom pored Dunava pa ćemo nešto usput smisliti. Prvo stajanje je u Surduku. Uvek i rado. Klupe su na suncu, može cigara. Ja od pribora za pušenje imam samo pluća, ali zato Tanja vadi sve ostalo.

@Vroc-Kapo Prihvatam izazov! Hvala meštre.

@max80 Hvala kolega, nemojte zabušavati, znate Vi da pišete još kako.

@svima Hvala vam na pažnji i strpljenju. Iz komentara se može zaključiti da je Muzej traktora ostavio najjači utisak, te preporučujem da ga posetite. Na slikama nema ni deseti deo eksponata koje možete videti. I ubedjen sam da će tamo svako naći neku uspomenu iz detinjstva ili mladosti. I da, moj stil pisanja je posledica sticanja visokog obrazovanja na prestižnim zemunskim ćoškovima.

Dodje vreme da se krene, pozdravimo se i zahvalimo na gostoprimstvu, uzjašimo i polako kući. U Zrenjaninu sipam benzin, i nastavimo dalje. U "Sibili", na ulazu u Carsku Baru pojedemo baš dobro mešano meso i popijemo poveću količinu kisele vode. I odmorimo, sunce je počelo da se spušta, bar nije više direktno. Pre kretanja posetim mokri čvor, a kad sam izlazio vidim čudo. Tamburaški orkestar se zagreva. Sad bi čuo onaj moj omiljeni: "Stan'te, stan'te svatovi da uteram zaovi moju kitu mekanu u tu picu plekanu..." ali nećemo sada to, idemo kući. Ceo dan smo nešto učili, a to iscrpljuje. Poprilično sam mentalno dehidrirao a najviše je svemu tome doprinelo sedište na Hornetu, za koje sa smelošću smem da tvrdim da mu je jedini takmac u neudobnosti "španski magarac". Kad sam parkirao konačno, imao sam utisak da me je spavao u dupe jedan odred pijanih Kozaka sa sve atamanom na čelu. Okreni, obrni, daj opet špricer da uboji lakše prodju... Sve u svemu, sve tog dana je vredelo svaku kap znoja.

Naš domaćin dodje po nas i samo predjemo preko ulice. Tanja i Robert peške, a ja uteram motor u dvorište. Tada smo shvatili koliko smo zapravo iscrpljeni. Dok smo srkali kafu pili smo vodu. Otprilike ovako, jedan srk pa naiskap čaša vode. Pa tako dok je bilo kafe. A bile su velike šolje. Razgovoru sa dragim prijateljima nema kraja nikad, a mora i da se prekine nekad. Predložimo da se malo prošetamo po gradu, a Robert kaže da idemo da vidimo Kiku. Nešto mi u tom trenutku nije bilo do nameštaja, osim ako nije belo i sifon, ali ne protivim se, možda je neka šifra? U istorijskom arhivu grada je skelet ženke mamuta koji je star preko 70000 godina. Pronadjen je 1996. u glinkopu "Toza Marković" na dubini od dvadeset metara. Visok je 4 metra, dugačak sedam i širok tri metra. Ovo otkriće je jedinstveno na Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Mi smo videli repliku koja stoji na dvorištu. Posle toga se malo promuvamo po centru grada koji mi se mnogo dopada. Odiše duhom starih vremena. Mada me je fontana kupila za sve pare. Nit svira nit peva, ali ima jasnu poruku.