Ima u Putopisima tema "Sve je isto samo nje nema", kolega je napisao svoje iskustvo iz slične situacije. Ako vas ne mrzi potražite, vredi pročitati. Posle kažeš, jebeš sve, zdrav sam i čitav i opet vozim nekakav motor. I jednako uživam. Skuplje je meso od gvožđa.

Ograničenje od 50 km/h na tom putu je zato što saobraćajne trake nisu fizički razdvojene, nekakvom pregradom. E sad koga pamćenje služi, setiće se da je ministarka saobraćaja rekla da je to stvarno bez veze i da će se dozvoljena brzina povećati na 80 km/h, što je i revija SAT objavila. Ali ništa od toga. Grandiozan je to projekat da se postave pregrade, pa imamo ovakve bizarne situacije...

@WlayCo Možeš računati na lažne svedoke u korist traktoriste, tako je to u selima. Pre nekih dvadesetak godina sam završio u jendeku sa kolima zbog pijane džukele na biciklu. Toliko je bio pijan da nije mogao da stoji, već se podbočio biciklom kad je ustao. U stvari on je mene udario bočno i da ga ne bi smotao pod točkove sleteo sam u kanal pored puta. Naravno, odmah su se okupile njegove komšije i mene ubeđivali kako sam ja "malo žurio", i dok sam ja napušio sve ponaosob moj biciklista je nestao. Kao što su se i oni spontano razišli. Završilo se što se kaže, čija šteta onoga i sramota. Zato advokat neka dobro pripremi slučaj, tu gde su svi u sprezi od policije do svedoka može da bude "rapavo". Svakako, želim ti najbolji mogući ishod.

Gardner je šampionski kov. Tvrd u duelu, na čaleta... Oduševljava me. I korektan je u izjavama, sve je to sport. Teraj dalje.

@Vargapi Hornet 600 je odličan motor, kažem iz ličnog iskustva, ali mislim da si previsok za njega. Najbolje bi bilo da ga probaš ili bar sediš na njemu. Po meni je on za vozača do 180 cm visine. Da bi bilo komforno.

Počivaj u miru druže. Bio sam bogatiji za poznanstvo sa tobom.

A verovatno i "pod gasom". Kako običaj nalaže.

Kad sam video motor slošilo mi se. Najvažnije je da nisi teško povređen, sve će se već srediti.

Sa tom Hondom je onaj slučaj, venčanica pa brakorazvodna parnica...poduža. Iskreno bi mi žao kad si je oglasio, koliko ste muka zajedno prošli... Ide nekako uz tebe, kao kad ti se prikači neki pas lutalica pa se ne odvaja od tebe, koliko god da ga teraš. I mnogo dobrih tekstova je napisano o njoj. A vidim i da se saga nastavlja.

Kad se radi samo sa pastom, onda su u pitanju mikroni. Još mi se nije desilo da je lak najebao zbog poliranja. Ako se radi sa šmirglom pre poliranja treba biti oprezan.

Sredstva za pranje posuđa sadrže ogroman procenat soli. Tako rastvaraju masnoću. Možete zamisliti u koje se sve rupe i falceve ta slana vodurina zavuče, pogotovo na automobilu. Ja već duže vreme kola perem na uslužnim perionicama. Ispiranje demi vodom i blista. Nikad kad sam prao na ruke nisam dobijao takav efekat. Motor u proleće ispoliram pastom koja sadrži vosak i posle ga samo brišem magičnom krpom. Ako pokisnem, onda opet perionica, samo ovlaš, ono što je baš kaljavo.

Onda je to strašno, na šta smo se pretvorili? To je postao model ponašanja. Videli neljudi da to prolazi, pa samo gazi i beži. Ne bi me začudilo da taj NN vozač sada sedi u bašti nekog kafića i zabole ga baš što je nekoj deci ubogaljio roditelje.

Baš me zanima kako neko može da ima toliko odsustvo savesti? Skršiš ljude i pobegneš. I o čemu uopšte razmišlja taj skot? Sačuvaj Bože... Samo da se ti ljudi provuku bez težih posledica.

Pozdravljanje među motociklistima na drumu je jako lep običaj, ali izumire polako. Mogao si bilo koga da sretneš i da te on pozdravi rukom. Ja uvek tako, mada mi sve češće ne odgovore, samo prođu.

Za "državu" su to pare koje se voze neoporezovano. Bez obzira što su Tomosi odavno muzejski primerci. Registrovaće se i bicikli. Živi bili pa videli.

Danas sam kod Miloša "unovčio" besplatan tehnički pregled za motor dobijen na novogodišnjoj žurci. Ujedno sam ga i upoznao. Zaista veliki profesionalac i nesebičan čovek. Sve je bilo završeno u dogovoreno vreme. Hvala GM MOTO!

@stilihon Dihtung glave nije sigurno. Tu nema dileme. Hoće da pokazuje takve znake pregrevanja verovao ili ne, zbog čepa hladnjaka. Ako te opet bude zezao, promeni ga. Ako ne možeš da nađeš original, pasuje i sa japanskih automobila. Probaj.

Velik kvar-žica Mali kvar-uzica Kažu moji Sremci i ja se tog pridržavam. Nosim klešta sa bezbroj alata na njima ispod sedišta, paljenu žicu i plastične vezice. Jedan imbus kluč za skidanje bočnih plastika oko akumulatora i običan ključ za skidanje rezervoara. Inače, vizuelna kontrola je mama. Dobro osmotrim motor sa svih strana, pogledam da li je muško ili žensko, da li mi je nešto sumnjivo pre nego što krenem. Jedino nemam, a imaću, set za krpljenje guma.

Ako Henri Kinaski tako kaže, nema mesta sumnji.

To može samo na jedan način da se proveri!

Bila mi je namera.

Ispostaviće se da je to skretanje bilo Božjom rukom vođeno. Kao nagrada za moj stoicizam. Postoje neke stvari koje se ne mogu odložiti, kao potreba za fiksom, velika nužda, smrt i moja potreba za picom u tom trenutku. Na tom putu će me zaustavitu samo mala nužda. Na to sam jednostavno zaboravio. Naglo usporavam i skrećem na sporedni put. Na pitanje zašto smo stali, objasnim da mi je bešika velika kao cepelin i samo što nisam dobio izliv mokraće u mozak. A i malo da odmorimo... U Crepaji me Tanja mahnito steže oko pojasa i viče:"Pica! Stani!" Stao. Kafana "Na plac" u ponudi ima picu? Sedamo i kažemo šta želimo, kelner kaže da imaju neke svoje recepte i da stavljaju svoje začine. Deder derane, da probamo. Il' opa il' tropa... Nikad bolja u životu i inostranstvu! U jako prijatnom ambijentu i sa preljubaznim osobljem uradio sam ono što se mora. Ta plima blaženstva... Neprocenjivo! Namireni, zadovoljni, savršeno usklađenog tela i duha krećemo kući. Pre toga još nešto da se slika. Jako lepo uređena seoska česma preko puta kafane. Pojurite konji moji, sad sam žedan, a to može samo špricer da reši. Vozili smo ceo dan na plus Sahara stepeni, ostali smo uskraćeni za posetu Ðurinoj kući, učinak pola pola. Gde sam pogrešio? Ponovo otvorim stranicu kojoj sam poklonio poverenje i tek onda vidim da je poslednji put ažurirana 2012. Iskusno. Oćemo špricer ili pivo?...

Drago mi je čika Miki, očekujem da otvoriš sezonu po običaju.

Šta sve ne možeš u Banatu kad si gladan? Pojeo bih picu. Da, baš da sednem ko čovek u piceriju i da se nauživam. Ispostaviće se da je potrebno prevaliti dosta kilometara da se to obistini. Lakše bi pronašao inteligentan život u svemiru nego neku piceriju na našem putu. Inače stanje u kakvo sam tada upao mi se dešava jednom u deset godina. Ali kad moram nešto određeno da pojedem, spreman sam na sve. Vreme je za Flešbek: Jednog sumornog nedeljnog popodneva prijedu mi se šampite. To je bilo kao priziv neke više sile i spreman sam bio na svaku žrtvu da to uradim. Izađem na ulicu i obiđem sve poslastičarnice. Ni jedna nije radila. Nedelja. Znao se red. Ulazim u autobus koji ide do Zelenog Venca. Onda pravac poslastičarnica "Beograd". Tu skršim dve šampite i zadovoljim potrebu. Istim redosledom se vratim u suprotnom smeru. Takav osećaj zadovoljstva nije umeo da objasni ni Dostojevski kad je opsivao nadolazeći epileptični napad. U svakom naseljenom mestu tražim pogledom, ali nema. A ja baš hoću. U Žitištu nas upute na neku adresu, kaže čovek može za 45 min dok se ugreje peć. Dugo mi je to prijatelju. U Zrenjaninu na pumpi kaže momak ima u centru grada. Daleko mi je prijatelju. Skrećem u Ečku i polako vozim i tražim piceriju. Ima pored puta na parče, ali hoću da sedim i jedem. "Ti bi lakše našao vola na ražnju nego piceriju". Ironiše moja draga za zadnjeg sica. Iza krivine, vo na ražnju! Ciganska svadba, veselje na obe strane ulice. Vrti se vo sa sve rogovima. Ja to nikad nisam video uživo! Slikao nisam da ne bi još to iskustvo imao da su me makljali ciganski svatovi. "Draga, našli smo vola, naćićemo i piceriju...negde!" Sa zrenjaninskog puta se isključimo prema Pančevu. Pica mora pasti.

Vrata od kapije su zaključana, pa nam čovek koji je uživao u hladovini od drveta rekao da je čovek koji se brine o kući izašao. I da ne zna da li će se vratiti. Kroz otvoren prozor na kući pogledam i vidim da su neki radovi u toku. Nismo ništa ni propustili. Na kapiji je zalepljen program "Ðurini dani" koji su bili u toku, i između ostalog ima moto skup. Idemo. Parkiramo motor u hladovinu, uzmemo piće i smestimo se pod šatru. Dok kujemo planove za dalje, učini mi se poznat lik. Jeste, nije, ma nema šanse, ma jeste, sad ćeš da vidiš. Bob? Eeee, de ste? Čovek bez trunke ljutnje u sebi, sklon meditaciji, koji je tog puta razgovarao sa nama go do pojasa ispričao nam je svoje stradanje. Kao španski građanin koristi privilegije da obavlja ad hok poslove u Engleskoj i tako bolje zaradi. Međutim desio mu se ozbiljan propust. Razapeo je neki mali šator u nekom londonskom parku, a bez da je poneo bilo kakav lični dokument, da bi meditirao. Na putu saznanja, sunce su mu zaklonile dve senke u vidu policajaca. I ni malo nisu imali razumevanja za njegov lajfstajl, nenošenje dokumenata a ni autfit mu ni malo nije išao na ruku. Ja kad sam ga upoznao izgledao je kao Kočiz u crnom odelu i sa plavim naočarima za sunce. Kako je izgledao londonskim policajcima, naviknutim na svakakva čuda to nećemo saznati. Sve zajedno sa vigvamom su ga spakovali u kombi i poslali u kamp za migrante gde je proveo mesec dana dok birokratija nije uradila svoje. Naravoučenije, meditacija je dobra, ali nikako bez ličnih dokumenata. Promuvamo se malo, da vidimo šta ima...