Moj drug je imao dva karavana. Ja nikad nisam uklavirio šta on to radi sa menjačem. Vrlo brzo i vešto je menjao brzine sa nekom polugom koja je ličila na skraćenu babinu štaku. Inače ih je obožavao. Pričao je da je generalnu radio bukvalno na ulici i terao dalje. Nesalomivi.

Druže kako napreduje oporavak? Da li si još u bolnici? Još imaš bolove zbog rebara, to znam. Drži se.

Vidiš kakvo samopouzdanje donosi unuče od Rubinštajna. Sa detetom od vinjaka citiraš Remarka, sa kilom istog raspredaš o Heseu. Na nemačkom naravno. Napravismo off čoveku od oglasa. Izvinjavam se. Sad može na PP

Sasvim dovoljno za preživljavanje. Početni 1 kurs nemačkog.

Savan kaže da je crvena na sreću. A mi smo gotičari u duši... Eto sa tim u džepu ti alat ne treba. Sve radiš rukama.

Ajd ti lepo u NL po onu crnu. Lepo je vreme i doteraš je na točkovima. I nekako izbegneš usmrćavanje od strane Savana. Mada je i ona crvena lepa. Garantie nee, što kažu Holandezi.

Zbog ovakvih putopisa sam zavoleo ovaj forum. Izuzetno. Brza vožnja, brzo pisanje i lepe slike. Hvala na trudu.

Prelep motor. Video sam ga na živo. Verujem da će nekog usrećiti. Kolega, sa srećom i prodaja i kupovina!

A ono za vozila koja su prešla više od 160000 km? To će samo da ispliva uskoro. Harač rajo, harač treba.

Pa desilo bi se ono što narod kaže - Čija šteta onoga i sramota. Nikad ne bi dobio taj spor.

Bravo za @BusMan i @djolji. Ipak je voċe u pitanju. Ja odmah udario po mesu, mada ni burek nikad ne odbijam.

Nove čizme broj 49? Stigle DHL-om na Jablanicu? Vidim žuta traka sa crvenim natpisom.

Kako si? Drži se.

Da pokušam da odgovorim na pitanje. Janjetina iz drive in?

Kako moj auto grabi nizbrdo, likujem u sebi. Svih 60 ks mi je na raspolaganju. Mogu da se osmelim na preticanja. Koja se uglavnom pretvore u rizična, zbog čudesnog neubrzanja. Počinje kiša, prava prolećna, iznenadna i sa jakim vetrom. Nismo bili svesni da smo vozili po obodu uragana. Pre Požege počinje da pljušti kiša sa gradom, sve krupnijim. Iskusno se isključim na neki sporedni put i stanem pod veliku krošnju. Sedimo ćutke u kolima, dok se magle stakla. Grad dobuje po karoseriji kroz ono granje i lišće. Voleo bih da čujem onu od Vudu Popaja: Sasvim običan dan mala bala pala mi na dlan uzmem maramicu, obrišem kakav dan brate ne mogu da ga opišem. Kako je počelo, tako se i završilo. Iznenada. Nastavimo dalje, samo stanem da kupim vodu. I prvo veselje tog dana. Ispred drumske prodavnice sedi grupa lokalnih badavadžija. Jedan mi odmah upada u oči. Ili se tog jutra brijao strašno pijan ili se brije mačkom. Iako je već bilo kasno poslepodne, ni već izrasla brada nije sakrila te razderotine. Kolutam očima Tanji da vidi kako se sredio gospodin za izlazak. Idemo kući. Smejući se. Nije sve bilo tako loše. Neobično iskustvo. Trebalo je prevaliti toliki put da vidimo ono strašno mesto, pojedemo najgoru pljeskavicu u životu i u oluji prođemo neoštećeni. Već pominjani matori pokvarenjak je to opisao u jednoj svojoj pesmi: Bogovi su bili milostivi prema meni u životu koji bi ubio vola od čoveka a ja nisam vo od čoveka Charles Bukowski Mačka nam se strašno obradovala kad smo stigli. Samo je ona bila kod kuće. Ja sam obradovan što sam gostovao u ovoj temi. Zahvaljujem svima koji su kvarili vid dok su ovo čitali, i posebno mom domaćinu.

Ovakve povrede nastaju od velikog nagnječenja. Ne samo od pada. Možda je neko naleteo na tebe i onda savesno otišao. Šta god da je bilo, ozdravi što pre. Bićeš onaj stari, drži se!

Da svako zlo ima svoje dobro, pokazalo je vreme koje se prolepšalo. Malo. Do sledeće kiše. Šetamo po livadama da ovaj suđeni jednodnevni izlet ne propadne načisto i pričamo o tome kako saopštiti tinejdžerki koja je presrećna ostala sama kod kuće da se vraćamo. Jedino mi je to kiselo u celoj priči. Sigurno je planirala da se zabavi na sve nedozvoljene načine, u smislu da eventualno zapali cigaru na miru, ili nešto isproba od pića. Zapravo sve što smo svi mi radili u odsustvu roditelja, da se ne lažemo. Koristimo svež vazduh koji krepi da smislimo nešto pametno. "Na ovom mestu su se ukrstili putevi meni i jednom biku u pratnji nekoliko krava pre dosta godina." kažem Tanji. "Sukob je izbegnut samo mojim strateškim uzmakom i koracima od sedam milja. Zaobilaznim putem sam stigao gde sam naumio." Ovde. Ispostavilo se da naš povratak neće izazvati bog zna kakav potres u mladoj duši. Planovi su se i kod nje promenili i mi smo dobrodošli zato što ima ko da brine o mački. Jedna briga manje. Idemo polako nazad. Na povratku do kola još nešto slikam. "Konjska mafija"? Nikad neću prestati da se iznenadjujem šarenilom organizovanih zločinačkih udruga u mojoj zemlji. Pored golubarske, lovačke i šahovske mafije ova grupa mi deluje prezajebano. Neprimetno ćemo se izgubiti.

Možda bi bilo još izuzetnije da se malo otpilo iz flaše pre slikanja. Imam utisak da su se ruke tresle... Natpis na flaši je malo nečitak. Ali da ne grešim dušu možda je zbog hladnoće. U tom slučaju svakako treba popiti?

Ovaj putopis je bio sjajan, a sa ovim si stavio jagodu na tortu. Bravo majstore!

"Neću da se predam bez borbe" kaže Tanja i poziva neki telefonski broj. Kratak razgovor i pojavljuje se neka napirlitana gospođa sa osmehom koji bi aktivirao detektor za eksploziv. Objašnjavanje da je posredi neki nesporazum nije urodilo plodom. Insistira da nam pokaže kako da od sobe napravimo cvetnu livadu. Vratimo se i ona nekoliko puta pusti vodu u wc šolju, ali bez uspeha. Miomiris nije otišao. Ali mi hoćemo. Nemam nikakvu dilemu. "Ni na kraj pameti mi nije da prespavam tamo. Ne bih da kući umesto suvenira donesem nešto što se prenosi kurvanjem". Držim govor dok smo se spuštali niz ulicu u potrazi za nečim što se može pojesti. I pojeo sam. Najgoru pljeskavicu u životu. I najskuplju. Dok sam jeo pesak mi je škripao pod zubima jer su kamioni donosili i odnosili isti. Sada ja pozovem neke ljude koji imaju kvadrate tamo, čisto ako nekako možemo da umanjimo štetu. Nikakav problem, samo treba da skoknem do Zemuna po ključeve... Skoknuću do svoje kuće, i to čim završim sa ovim smećem od jela. Odluka je pala. I to moja. Vratimo se do onog velelepnog zdanja i uzmemo torbu. The Amityville horror "Možemo još malo da se prošetamo, ali nemam nameru da se ovde zadržavam". Već prilično iscrpljen kažem.

Raduje me što sam dobar gost.

Matori pokvarenjak bi bio zadovoljan.

Mletačka tamnica sa bračnim krevetom i pogledom na građevinski silos i hrpu peska. Uređena u duhu bauhaus postmodernizma i još neke mešavine slobodnih stilova. Sa predimenzioniranim televizorom i metalnim baštenskim stolom sa dve plastične stolice ispod njega. Ličilo je sve to na nešto između kladionice i kupleraja. Iz kupatila bazdi kao iz pisoara. Uđem u tu strašnu prostoriju. Jako prigušeno plavičasto hladno svetlo koje titra, a ono što bi trebalo da bude tuš je skoro u mraku. Prostorija je dovoljno široka da recimo ne bi mogla harmonika da se razvuče. Ali u tom kupatilu ionako ne bi pevao. Niko tu pesmu ne bi čuo. Ni krik. Jedino što bi čovek tu mogao da uradi je da se gorko isplače ili da overi od heroina. Treće mi nije palo na pamet. Plakao bi ja, na oba oka, samo da me mamurluk nije onako urnisao. Ovo drugo sam zamislio. Kako jašem po nebu na ljubičastom konju sa uzdama od paučine i... zapahne me amonijak iz klonje i kao mirišljava so me vrati u stvarnost. Izađem iz te mračne prostorije rešen da se više ne vratim. "Idemo da prošetamo i nešto pojedemo, imam crnu rupu u stomaku".

Kapo, nek vrag nosi prišu. Do Ljiga nas prati uporna kiša. Vodimo isprazne razgovore u kolima, čisto da prođe vreme. Usta su mi bila suva kao namibijska pustinja. U krilu mi je flaša vode. Jedva sam dočekao čuveni autoput od celih 40 km, čisto da malo predahnem od kolona i radova na putu. Kiša malo pada, pa malo ne. U skladu sa vremenskim prilikama i raspoloženje mi se menja. Čas mi se piša, čas mi se kenja. Posle onih mnogobrojnih semafora i kružnih tokova u Čačku, na izlazu iz grada sam hrabro i naglas priznao da nemam pojma gde smo. Iako sam par stotina puta prošao tim putem. Sasvim dovoljno da kod moje saputnice izazovem napad panike. Smirim situaciju tako što obećam da ćemo ipak stići gde smo krenuli. Ipak je u pitanju Čačak a ne Meksiko Siti. I stvarno stignemo gde smo krenuli, ipak smo bili na pravom putu. Parkiramo ispred zgrade gde je bio dogovoren smeštaj i ja već kujem planove kako ću da se revitalizujem. Moj automobil ne može da prođe tehnički pregled. Sneg mu je slomio brisač zadnjeg stakla. Gospođa koja je izašla da nas dočeka objasni nam da naš smeštaj nije baš tu gde je dogovoreno, već malo uz ulicu. Crvena lampica mi se momentalno upalila. Idemo da vidimo... Srči budžu skote živote! Da je nekom život majka a meni pijani očuh odavno znam. Ali nekad zna baš da pretera. Sam ulaz u to prekrasno zdanje su činila neka rasklimana drvena vrata koja bi razvalio svako sa iole čvršćom erekcijom. Ne bi trebala neka alatka. Dve sobe u prizemlju su odmah otpale, zato što bi se prijatnije osećao da spavam na ulici. Ostale su dve u potkrovlju. Da vidimo i to čudo. Strmim i škripavim drvenim stepenicama se popnemo i još jedna soba otpadne kao izbor. Prozor je bio tik uz građevinsku skelu susedne zgrade. Nije nam se uspostavljao blizak kontakt sa fasaderima. Ostala je još jedna.

Kapo, use the force! 18+ Sledeći sadržaj može biti uznemirujuć za neke čitaoce. Ne sadrži eufemizme ali obiluje uličnim govorom, koketiranjem sa porocima, poezijom za odrasle i smrtnim gresima. Ukoliko primetite neželjene reakcije na tekst, konsultujte vašeg ispovednika ili neuropsihijatra. Tamna strana putopisa Da te noći uoči puta na Zlatibor nisam došao kući više mrtav nego pijan možda bi sve izgledalo drugačije, bar meni. A tog kišnog jutra, pre nego što smo krenuli sreo sam mog druga Baneta ispred njegove kuće dok sam išao po neke sitnice koje su nedostajale. "Šta ti se desilo kad tako lepo izgledaš"? Pita me. "Mislim da je pitanje suvišno, sećam se samo izuvanja obuće uz poduže pauze i pridržavanja za zid. Mislim da je sve prošlo kako treba. Tanja mi ništa nije rekla. Komšije me nisu gledale ni prezrivo ni sažaljivo. Izgleda da je iskustvo prevagnulo. Jedino što me sada muči je ovaj mamurluk monumentalnih razmera". "Meni pričaš? Znaš one scene iz filmova kad se iz neke avetinjske kuće začuje vrisak i ptice otprhnu sa krova? Sa takvom sam se glavoboljom probudio". Ispriča mi svoje stradanje od prethodne večeri. "Idemo na Zlatibor, na vikend, prošle godine je bilo nikad bolje". "Hoćeš da probaš rakiju što sam doneo iz tazbine?, biće ti lakše uz put" Kaže. "Ako popiješ jednu, tamo si za tri sata, sa dve si tamo za dva sata". Umire od smeha. "I ona jedna bi bila dovoljna da me odavde odnesu sa upaljenim sirenama, to bi ti bio plus na reputaciju, koja je ionako za popravni dom". Kažem. "Idete motorom"? Pita dok je kiša počinjala sve jače da pada. Samo sam pogledao gore i pozdravimo se uz srećan put.