Zavisi za koji brend se opredeliš: kod OXFORD-a uzimaš onu veličinu koju i inače nosiš jer je komotnije.

To je zato što ste ga hvalili, dobio dojavu od insajdera...

Ako ja dobro vidim, ovaj Capo poskupeo... Aprilia caponord WWW.POLOVNIAUTOMOBILI.COM Aprilia caponord, 2001. godište, Enduro / Cross, vozilo prešlo 54300 km, Smederevska Palanka. Cena 3.250 € - Motori - Polovni Automobili

SAZNAJEMO Srbija 1. juna otvara granice SA ČETIRI ZEMLJE REGIONA WWW.BLIC.RS Srbija će otvoriti granice za protok ljudi u potpunosti od 1. juna, ali... Daj šta daš, za početak... Ali nije rečeno da li će trebati "ausvajs" između pobrojanih zemalja, osim ako ono "u potpunosti će se liberalizovati kretanje..." to ne znači.

Kada sam 2015. kupio Suzuki od Timbe-ta sve je savršeno funkcionisalo (i dan-danas je tako) osim što je, ponekad, zezao mikroprekidač na ručici kvačila. Vremenom je to postalo sve češće, pa sam rešio da ga zamenim. Da skratim - pošto sam nekoliko puta džaba išao do poznatog novosadskog servisera i prodavca rez. moto delova na kraju uzmem WD40 i dobro naprskam... Evo ga, radi i danas bez greške, a tada sam morao da 4-5 puta stiskam i puštam kvačilo ne bi li dobio kontakt. Nije direktan odgovor na tvoje pitanje ali možda pomogne

Bravo, svaka čast, momačka tura! Hvala što si podelio svoje iskustvo sa nama, u svakom putopisu čitalac nešto novo sazna i nauči, Turska je prava riznica istorije.

Hvala drugari! Slovenija je, i inače, za svaku preporuku a možda je baš ove godine (Kovid-19 pandemija) dobitna kombinacija: brzo se stiže, prihvatljive cene, lako se sporazumeti, dobronamerni ljudi, kvalitetni putevi i, što je je najvažnije, prelepa priroda.

Naravno da će se svi otvoriti, ali nisam baš uveren u "sinhronizaciju" na koju se pozivaš. Protok roba, ne samo među susedima, nije se ni prekidao (teretni saobraćaj) ali pričamo o "otvaranju" prema turistima. Mnogo faktora (politika) se ovde prepliće: zaštita javnog zdravlja, borba za oporavak privrede, unutrašnjepolitičke potrebe (približavanje izbora u Srbiji). Ne znam, biće kako će biti ali verujem da ćemo se prilagoditi okolnostima i naći način da uživamo.

Prema nekim naznakama, prekogranično kretanje će biti regulisano bilateralnim sporazumima, gde je za očekivati da će se zemlje domaćini otvarati prvenstvo prema zemljama od kojih ekonomski zavise, a uvažavajući pandemijsku situaciju koja postoji u tim zemljama. Tako npr. Austrijanci najavljuju da će se otvoriti prema Nemačkoj jer 30% turista dolazi im dolazi iz te zemlje: Austrija razmišlja kako da spasi turističku sezonu - Bizlife.rs WWW.BIZLIFE.RS Austrija bi na leto mogla da dozvoli turistima iz Nemačke i drugih... Česi su svojim građanima već dozvolili da putuju turistički ali će u povratku morati da imaju urađen Kovid test ne stariji od 4 dana ili idu u 15-dnevni karantin. Grčka spominje nekih 6 zemalja čiji će građani moći da putuju u Grčku nakon što se zemlja "otvori" za turiste, među kojima su i srpski državljani ali se spominje i "zdravstveni pasoš"... Sve su ovo, još uvek, samo špekulacije tako da ostaje da vidimo. Lično, bio bih zadovoljan kada bih ove sezone mogao da se krećem u EX YU prostoru

Pozdrav i dobrodošao!

Pratim sa zadovoljstvom!

Hvala, Pavle, na lepim rečima... Volim kad pišem putopis da budem detaljan tamo gde mislim da to može nekome biti od koristi. Ovaj forum se, odavno, pretvorio u svojevrsnu riznicu lepih i inspirativnih putopisa i moram da priznam da mi ova moja putovanja pružaju dvostruko zadovoljstvo: prvi put dok vozim, a drugi put dok ih sa vama delim Hvala za korekciju, pogledah link i vidim da je France Prešern u toj kući proveo svoje poslednje dane a u Kranju je i sahranjen. Danas je u toj kući muzej koji svedoči o životu i delu velikog pesnika i borca za afirmaciju slovenske jezičke, kulturne i političke samosvesti i identiteta u Austrougarskoj monarhiji.

Dogovoreno!

Samo napred, pratimo!

Hvala, kolega, slažem se u potpunosti. Drago mi je ako putopis bude nekome inspiracija, kao što su i meni bili drugi putopisi. Evo i mapa ruta drugog i četvrtog dana: https://goo.gl/maps/hk6Lr78mQUfB5VyK9 https://goo.gl/maps/LzQzoCtwAAERhyJv5 PS: ova druga mapa nešto "ne fercera" kako ja hoću nego kako ona hoće. Ignorišite deonicu kroz Austriju, ide se na Rateče pa pravo do Tarvizija, zatim pratite SS54 na jugozapad prema jezeru Predil itd.

Imaš i opciju preko Miloša, e-naručivanje (ima tema na forumu o tome). Ja sam krajem prošle godine naručio preko njega čizme OXFORD sa FC-MOTO sajta i izašle su me 120e + brza pošta od BG do NS. Cena na sajtu je bila nešto ispod 100e sa PDV-om. Tako sam prethodne godine, sa istog sajta i na isti način, kupio i moto jaknu a pretprošle sezone moto pantalone. Malo je lutrija sa veličinama ali ako se potrudiš i proučiš sizechart-ove male su šanse da se zaj...š.

Meni se ideja "baze" dopada, generalno, jer me nervira da se svakog dana pakujem i raspakujem. Smatram da to ima svoje prednosti: poneseš ono što ti treba za taj dan a kofere i torbe ostaviš u smeštaju. Lakše se vozi motor nego sa punim prtljagom. Sve bitne sitnice držim u nevelikoj tank torbi, a kišno odelo, pumpu, sprej i malo alata u koferu.Lakše je bukirati povoljan smeštaj - izabereš najbolju slobodnu opciju. Ako je više lica onaj ko je, recimo, umoran ili je neku rutu već vozio može da ostane "kod kuće" ili da ode negde za svoju dušu. Naravno, ovo je moguće ako je ceo plan tako postavljen da je iz jednog centra moguće planirati dnevne izlete u različitim pravcima. Takav plan "usidravanja" imam u vidu za narednu avanturu a to su Dolimiti (Sellaronda). Bio bih smešten npr. u Canazei-u i onda bih, za svaki dan, kombinovao obilaske okolnih pasova i dr. zanimljivosti. Tamo gde je cela ruta "razvučena" ne gine promena smeštaja tj. pakovanje i raspakivanje svakog dana.

Slažem se sa prethodnim, potpuno je neizvestan tempo popuštanja mera i vraćanje u normalu. Mislim da ne moraš mnogo da se opterećuješ oko rezervacije smeštaja jer sumnjam da će biti jagma. Mnogi hotelijeri će, ovog lete, biti srećni da imaju goste.

Hvala, kolege, kanio sam se mesecima da napišem putopis, sve danas ću sutra ću pa nikako. Nadam se da sam uspeo da vam, makar na kratko, skrenem misli i olakšam ovaj vikend u izolaciji.

V dan Prethodne večeri gazdarica nam je rekla da ujutro ne moramo da poranimo, i da će oni biti zadovoljni ako do 11 časova napustimo sobu, tako da smo se dobro naspavali. Stvari smo spakovali još sinoć, ostalo je samo da doručkujemo, platimo smeštaj i pozdravimo se sa našim domaćinima. Dogovorili smo se da ne dangubimo previše već da što pre krenemo, jer je za taj dan predviđena prava letnja žega (oko 35* C). Lepo doručkujemo, srdačno se pozdravljamo i oko 10 časova polazimo. Čeka nas, opet, preko 550 kilometara dosadnog autoputa, granice, putarine, kamioni, vrućina... Napravili smo jednu kafe pauzu kod Okučana i jednu posle granice da tankujemo. Kilometar po kilometar, sve smo bliži kući i, konačno, stižemo u Novi Sad. Pozdravljamo se dok čekamo semafor, i odlazimo svako na svoju stranu. Parkiram motor pred zgradom, zvonim na interfon i ulazim, noseći u rukama putnu i tank torbu. Dok izlazim iz lifta vidim da su vrata od stana već otvorena i predamnom su dobro poznata, voljena lica mojih ćerki i supruge Jelene. Zbog njih se uvek vraćam kući sa radošću, one su te koje me sa zebnjom i prekrštenim prstima ispraćaju u vožnju znajući koliko volim ovaj naš hobi. Nego, da vidimo šta tu ima u putnoj torbi: kraft-čokolade iz Kranja (nekoliko vrsta), igračke, majice... A tati? Tati puno srce....zbog svega. Vidimo se na drumu!

IV dan Naravno, prvo što sam ujutro uradio, nakon što sam otvorio oči i razmaknuo zavese na prozoru, bilo je da se zagledam u nebo i proverim šta kaže vremenska prognoza. Oba izvora potvrđuju da će današnji dan biti idealan za vožnju. Obojica konstatujemo da nas je jučerašnja pauza lepo osvežila i napunila novim entuzijazmom, tako da smo jedva čekali da krenemo. Doručak, pakovanje i polazak! Samo da podsetim: zbog izmene prvobitnog plana za danas je na redu tura planirana za 2. dan gde centralno mesto zauzima uspon na Mangart i prelazak preko prevoja Sella Nevea, u Italiji. Vozimo, opet, autoputem da skratimo vreme, nakon silaska sa autoputa ostavljamo iza sebe Kranjsku Goru i prelazimo u Italiju na prelazu Rateče. Ubrzo stižemo u Tarvizio i dalje pratimo SS54 koji nas vodi pored jezera Predil dalje ka slovenačkoj granici i prelazu Predel. Nekadašnji granični prelaz Predel je, u stvari, planinski prevoj sa nekih svojih 1150 m.n.v. Nakon ponovnog ulaska u Sloveniju, vozimo putem 203 sve do skretanja za Mangart, zatim nastavljamo sa penjanjem putem 902. Put ka vrhu je prilično uzan i strm pa treba biti oprezan jer iza krivine zna iznenada da se pojavi drugo vozilo, a ima i par neosvetljenih tunela sa čijih tavanica kaplje voda. Usput nailazimo na „bager“ sa raonikom za uklanjanje snega i jedva uspevamo da ga preteknemo zbog uskog puta. Ubrzo nam postaje jasno zbog čega: Dalje se nije moglo jer je sa neosunčane strane brda kliznula masa snega tačno na put, preprečivši ga u dužini od stotinak metara, napravivši „zid“ visine 2-3 metra. Ubrzo je parking bio napunjen motorima, sigurno bar tridesetak motocikala... Videli smi da je odole krenuo bager sa namerom da probije smet ali dok bismo ga sačekali da završi izgubili bismo, sigurno, par sati dragocenog vremena. Šta da se radi, do vrha je ostalo par stotina metara i moramo se s’ tim pomiriti. Nema veze, i sa ove tačke pogled je fantastičan: Iskoristili smo priliku za kratak foto-session i i lagano krenuli u spust. Ubrzo stižemo u podnožje i vraćamo se na put 203 i vozimo do Kal-Koritnice kroz koju smo već prošli kada smo prvog dana kružili oko Nacionalnog parka Triglav. Put 203 koji vodi od granice do Kobarida je lep za vožnju, a deonica do Kal-Koritnice i prilično brza pa je „trkački“ nastrojene kolege itekako znaju da koriste. Nastavljamo dalje, i negde kod Boveca se zaustavljamo kod jednog rafting kampa da se malo odmorimo i ručamo. Pica nije loša ali ni preneti onoj iz Vive. Nakon predaha nastavljamo do Žage i se isključujemo na put 401 koji vodi ka italijanskoj granici. Neprimetno prolazimo nekadašnju granicu na prelazu Učja i vozimo dalje živopisnim putem SR646 koji vodi kroz gustu šumu. Ubrzo nailazimo na neugledno skretanje udesno (za Rezijutu) gde činimo grešku i, umesto da skrenemo, nastavljamo pravo. Ova greška koja će nas koštati neplaniranih pedesetak kilometara duže vožnje, tako da ako idete istim putem obratite pažnju. Čak sam sklon da verujem da nije ništa ni pisalo na skretanju. Možda će se neko zapitati što nismo pratili uputstva sa navigacije, pa je ovo mesto ujedno i prilika za malu digresiju... Mnogi od nas koriste mobilne telefone sa android/Ios aplikacijama za navigaciju montirane na različite nosače. Ja npr. koristim neku, šatro, vodootpornu torbicu za mobilni/navigaciju što se montira na guvernalu, i sve bi to bilo ok da se telefon unutra ne greje. To znači da, otprilike, kad krenem negde imam pola sata ili sat vremena fore (zavisi i od spoljašnje temperature) dok se telefon ne pregreje i prebaci sam u safe mod tj. ugasi. Naravno, nakon što se malo ohladi navigacija može opet da se aktivira ali su periodi samoisključivanja sve češći. Da se vratim na temu: baš u jednom takvom trenutku, dok se telefon hladio, prošli smo pored gore pomenutog skretanja, tako da za sledeće putovanje, definitivno, moram nabaviti neku „krštenu“ moto-navigaciju. Ubrzo kapiramo da smo promašili put ali, pošto se navigacija ohladila, ponovo je možemo koristiti i uz njenu pomoć ponovo znamo gde smo. Prolazimo kroz naseljena mesta koja se ređaju jedna za drugim, pazeći na ograničenja brzine i kamere a Darko, u šali, komentariše da bismo mogli i do Trsta po farmerice. Posle Tarčenta uključujemo se u SS13 i pratimo navigaciju. Konačno stižemo u Rezijutu i, posle par kilometara, stižemo do isključenja za Sella Neveu. Stajemo... Darku je već dosta vožnje i predlaže da odustanemo od plana i nastavimo putem SS13 do Tarvizija i, dalje, do smeštaja u Kranju. Pomalo rezignirano, objašnjavam mu da nismo ovde svaki dan, i da proba da prevaziđe umor i zasićenje. Pošto, uglavnom, svako ostaje na svojoj poziciji (čitaj: malo se raspravljamo), pravimo kompromis da on nastavi super-stradom do granice i dalje, do smeštaja, a ja ću preko Sella Nevee, pa se vidimo u Kranju. Pozdravljamo se, krećemo dalje svako svojim putem, i ubrzo se prepuštam bajkerskoj „meditaciji“ prateći put SP76... Sella Nevea je, ujedno, i ski centar koji se nalazi na planini Kanin koju Slovenija deli sa Italijom. Sam prevoj nije nešto naročito visok, tričavih 1190 m.n.v., ali se do njega stiže putem koji vodi kroz gustu šumu koja kao da pravi zeleni, lisnati tunel iznad glava vozača, tako da je predeo veoma živopisan. Posle prevoja, sledi spuštanje prema jezeru Predil pored koga smo jutros prošli kada smo išli na Mangart, tako da se na tom mestu „krug“ današnje vožnje zatvara. Skrećem levo na uključenju na SS54 i vozim prema Tarviziu i, potom, Sloveniji. Rutinski, koristeći autoput, stižem u smeštaj na Darkovo čuđenje i konstataciju da je i on nedavno stigao, i da me nije očekivao tako brzo s’ obzirom da je on nastavio super stradom a ja stradom provinziale. „Šta ćeš, Suzana je to“ namerno ga peckam! Rezime za ovaj dan: ja izvezao 364 km, a Darko 360. Nakon resetovanja pod tušem, oblačimo se rešeni da još malo istražimo gastronomsku ponudu u Kranju. Izbor pada na restoran i piceriju „Dežman“, pored koje smo nekoliko puta prolazili jer se nalazi prema izlazu na autoput. Klopu, koja je bila korektna (mada ništa specijalno), zalili smo sa par točenih i potom se vratili u smeštaj na pakovanje i zasluženi odmor posle napornog, ali predivno provedenog, dana.

III dan Ovaj dan je doneo kratkotrajnu promenu vremena: na nebu su se od rane zore gomilali oblaci koji slute na padavine, možda čak i nepogode. Usidreni na obližnjim planinskim vrhovima, kao da su čekali na nas da se odvažimo i krenemo, pa da se izruče po nama. Nakon obilnog doručka, uz kafu, sedimo i većamo šta nam je činiti. Zaključujemo da se ne mora ništa po svaku cenu pa tako i plan za danas nije Sveto pismo pa da se ne može menjati. Iako ne volim da menjam planove, saglašavam se sa "glasom razuma" oličenim u liku moga brata Darka, i prihvatam da današnji dan bude „opuštajući“, što zbog kiše koja preti, što zbog potencijalnog dekubitusa u predelu gluteus maximus-a. Promena plana ima i svoju cenu a to je odustanak od vožnje po Austiji koja je bila planirana za poslednji dan. Pre puta je, na stolu, bila i opcija da ukoliko nam kiša „uzme“ neki od planiranih dana da u tom slučaju produžimo boravak za jedan dan. U međuvremenu, nakon što smo stigli u Sloveniju, mom burazu stiže mejl u kome ga obaveštavaju da ga čekaju poslovne obaveze čim se vrati tako da je opcija produženja boravka, samim tim, otpala. Pa dobro, pošto smo juče preskočili Bled, taman danas da ga natenane obiđemo i degustiramo čuvene krempite u Hotelu Bled. Na Bledu ćemo biti dok nam se čula ne zadovolje, a poslepodne bismo mogli iskoristiti da upoznamo Kranj. Mala digresija: Darko i njegova partnerka imaju prijatelje u Ljubljani koji su nas pozvali da ih obavezno posetimo tokom boravka u Sloveniji (čitaj: dođemo uveče i zapijemo se u nekoj kafani), verovatno i zbog toga da bi nam se revanširali za provod uz tamburaše koji smo im priredili kada su nedavno posetili Novi Sad. Darko je to par puta nabacio kao opciju ali nisam bio douševljen jer sam mogao da pretpostavim kako bismo izgledali sledećeg dana. Suviše sam dugo i sa ushićenjem čekao ovu vožnju da bih je menjao za kafanu, pa makar bila najbolja na svetu. Ostala je opcija da, makar, odemo na popodnevnu kafu ili jedno pivo, ali tek nakon što izvezemo rutu koju smo planirali za taj dan. Pošto smo danas odustali od „oficijelnog“ plana i provešćemo dan opušteno, ostavljamo mogućnost (i to javljamo Slovencima) da ćemo stići i do Ljubljane, kasno popodne ili predveče. Pakujemo sitnice u tank tašnu i krećemo na Bled. Posle kratke vožnje autoputem (opet se isplatila vinjeta) stižemo do jezera gde shvatamo da je, na Bledu, pronalaženje adekvatnog parkinga veoma tražena veština. Ne želimo da ostavimo motore bilo gde jer imamo utisak da bi mogli zateći kaznu za nepropisno parkiranje. Slovenci k’o Slovenci – na sve misle... Ne možeš da se pravdaš da si ostavio motor na trotoaru jer nisi mogao da nađeš mesto jer postoji - poseban parking za motore. Tu se i parkiramo ali ne zadugo: 2 evra na uro – 1 uro brezplačno – največ 2 uri! U celoj konstelaciji problem su navedene dve ure jer smo mislili da se zadržimo duže, of course. Nedaleko otkrivamo parking ispred nekog hotela a na rampi, ko drugi nego „zema“. Zema kaže da je parking pun zbog nekog kongresa, ali nam nudi da ostavimo motore „ukraj“ (gratis), međutim mali je problem što mu se uskoro završava smena pa ne može da garantuje za stav kolege. Šta da se radi, zahvaljujemo se zemljaku na dobroj volji i tražimo dalje... Nekoliko ulica dalje pronalazimo parking sa rampom, na nekoj ledini od nabijenog tucanog kamena. Ispod „nivoa“ mesta na kome se nalazimo, moram da primetim, ali nema se birati. Nema ni gratis urice, svaki minut se plaća, ali barem se može ostati duže. A Bled k’o Bled – leeeep u p.m.! Bio sam na Bledu kao klinac, ali sve mi je, nekako, isto.....kao da je vreme na Bledu stalo. Šetamo ukrug, ćutke, i uživamo upijajući prizor. Mnošto stranaca, najviše Kineza ali i ostalih, šetaju, razgledaju, voze biciklove, fotografišu se kao na takmičenju za najbolji selfy, oni imućniji prođu fijakerom (40e vožnja pola sata), neki se voze brodićem, neki u iznajmljenom čamcu... A mi? Sedimo (gotovo ležimo) na terasi hotela Bled, ispijamo kapućino, gustiramo krempite i upijamo lepotu prizora koji se pruža pred nama. Kada je Sunce već dobrano odskočilo, i vrućina pritisnula na preko 30*C (temperatura vode u Bledskom jezeru je bila 22*C), odlučujemo da se vratimo do smeštaja i da malo iskuliramo, a popodne odemo do centra Kranja. Dok smo se odmarali, u daljini je počela da se čuje potmula grmljavina najavljujući nevreme. Dogovaramo se da sačekamo da se nevreme istutnji pa da krenemo, treba nešto i pojesti - javlja želudac. I tako... mi leškarimo, vreme prolazi, napolju potmulo tutnji u daljini i....ništa se ne događa. Nakon dva sata ovakve „dangube“ gubim i ja živce i podižem Darka iz kreveta – idemo pa kud puklo! Pošto je centar na desetak minuta vožnje, oblačimo se u „civilku“, samo odgore moto jakne. U centru, na samom ulasku u pešačku zonu, nailazimo na roštiljnicu „Walter“ koju, očigledno, drži neki naš čovek, i odmah se bacamo na klopu. Nakon prve pomoći u vidu obilnog ručka, krećemo u istraživanje centra koje nije dugo trajalo jer su se preteći oblaci ozbiljno nadvili nad Kranjom. Koliko smo stigli da vidimo, centar Kranja je veoma lep, na neki način me je podsetio na moj Novi Sad. Ovo gore je rodna kuća jednog od najpoznatijih slovenačkih i jugoslovenskih pesnika svoga vremena - Francea Prešerna. Šta da radimo, da ostanemo gde smo i u nekom kafiću sačekamo rasplet, ili da krenemo nazad u smeštaj da tamo čekamo kraj kiše? Darku stižu poruke na Viber od Slovenaca koji se pitaju kada dolazimo, ručak se već ohladio... Neprijatno nam je jer kapiramo da su naši nesuđeni domaćini naše „najverovatnije dolazimo“ uzeli zdravo-za-gotovo. Na kraju pada dogovor da, nakon što prođe kiša, odemo do Ljubljane na druženje sa prijateljima pod uslovom da vreme bude koliko-toliko prihvatljivo tj. da baš ne lije k’o iz kabla. Međutim, kiša je imala neke druge planove za nas... Ubrzo su krenule prve kapi, i pošto smo već izašli sa plaćenog parkinga hvatamo prvi zaklon tj. nadstrešnicu od pleksiglasa na autobuskom stajalištu. Tu provodimo narednih sat vremena, ubijajući vreme na Internetu (postoji gradski free wifi) stiskajući se na drvenoj klupici, dok su motori kisnuli. Kiša staje i mi se, zaludno, nadamo da ćemo moći do Ljubljane (Viber poruke neprestano stižu, Slovenci pitaju gde smo). Palimo motore i krećemo, ali moramo usput na pumpu da tankujemo gorivo. Nismo prošli ni kilometar a kiša ponovo počinje još jačim intenzitetom. Ulećemo na pumpu i sklanjamo se pod krov koji beše štedljivo projektovan tako da štiti samo iznad točilica. A na pumpi opet „zema“, ovaj put sa jakim crnogorskim naglaskom. Na naše iznenađenje saznajemo da je čovek rođeni Slovenac, od oca Crnogorca koga je rat zatekao u Sloveniji i koji je tu i ostao, penzionisao se i do današnjeg dana nije naučio slovenački kako treba. Ali je zato sina dobro naučio maternji. Pošto kiša ne prestaje narednih sat vremena, a pumpa se ubrzo zatvara, odlučujemo da sednemo na motore i prevezemo se u obližnji, neveliki tržni centar. Malo nas je kiša usput pokvasila, tako da kupovinu poklončića za familiju, ujedno, koristimo da se sušimo. Na kraju završavamo u Špar-u, jer je već postalo sasvim izvesno da od današnjeg odlaska u Ljubljanu nema ništa. Tu se tešimo sa par limenki kvalitetnog kraft piva, svakom, koje ćemo uz grickalice gustirati u smeštaju. Nismo se danas mnogo vozili, ali je ipak iza nas lepo proveden dan – vrtim ovu misao u glavi, kao mantru, dok me lagano savladava san...

Nakon odmora nastavljamo dalje, i ubrzo počinje uspon na Vršič. Prevoj Vršič je od Kranjske Gore udaljen samo oko 9 kilometara i nije bog-zna-kako visok (1611m), ali je visinska razlika između obe kote 811 metara, što ga na nekim deonicama čini veoma strmim. Za one koji ne znaju ovaj uspon je karakterističan, između ostalog, i po tome što je „lakat“ svake krivine popločan kaldrmom od granitne kocke. Nažalost, ubrzo nailazimo na zastoj zbog radova sa naizmeničnim propuštanjem vozila. Obično ovakve situacije ne traju dugo, ali pošto je bilo u pitanju neko urušavanje zemlje na cestu morali smo da sačekamo da se put raščisti, što je uzelo bezmalo sat vremena, stvorivši nepregledne kolone automobila i motora u oba pravca. Sklonili smo se u hlad, malo se raskomotili i sačekali zeleno svetlo. Verovatno je to zbog silne želje, ali moj subjektivni osećaj bio je da smo se popeli na prevoj za desetak minuta, stigavši na plato na kome se odmaralo, fotografisalo i kuliralo na desetine motorista, biciklista, kampera i sl. Nažalost, malo smo se smorili dok je trajao zastoj pa je Darko prošišao plato ne zaustavivši se (ja sam u tom trenutku vozio iza njega), tako da smo ostali bez slika sa prevoja Vršič. Nismo zastali ni kod Ruske kapelice koja je na početku prevoja jer smo se, neposredno pre toga, odmarali na jezeru a vreme curi. Nema veze, vratićemo se opet jednog dana da ispravimo grešku. Lagano se spuštamo na Trentu, malo pauziramo da nadoknadimo tečnost, i nastavljamo dalje dolinom reke Soče putem 206. Ređaju se mesta: Soča, Kal-Koritnica, Bovec...uživamo u vožnji ostavljajući iza sebe sa leve strane Triglav, a sa desne Mangart. Usput nailazimo na brojne kampove za rafting. Najpopularniji su kajaci (ipak su ovo „divljije“ vode u odnosu na npr. Drinu), mada se pojavi i pokoji gumenjak. Cesta postaje sve brža, put sve manje krivudav, što je znak da izlazimo iz zagrljaja visokih planina. Temperatura vazduha lagano raste, ne oseća se više ona alpska svežina. Ubrzo ulazimo u Žagu i pravimo pauzu na benzinskoj pumpi. Tu pada dogovor da sutra obavezno napravimo dužu pauzu pored nekog rafting kampa i ručamo, jer ćemo opet prolaziti istim putem kada se budemo spuštali sa Mangarta u Bovec i dalje. Nastavljamo dalje i prolazimo Kobarid, Tolmin i Most na Soči bez zaustavljanja, prilično brzom cestom na kojoj domaći vozači demonstriraju svoje umeće. Tu je mog batu već uveliko počela da hvata kriza jer mu pozadina nije navikla na toliko kilomemetara u kratkom vremenskom intervalu. Shodno tome, dogovaramo se da skratimo rutu i skrenemo odmah posle Mosta na lokalni put 403 koji vodi kroz živopisne predele ruralne Slovenije, prateći tok rečice Bače. Put je, na momente, veoma uzan ali korektnog asvalta. Ponovo smo okruženi planinama obraslim šumom, ali sada su to ipak mnogo pitomije planine nego na početku dana. Mimoilazimo se sa mnogobrojnim kolegama koji, takođe, uživaju u krstarenju kroz predivne predele jer ovde ne može (i ne treba) da se juri. Ovde bi P. Koeljo rekao da kao da su se put i okolina zaverili da ti ne dozvole da samo projuriš, nego žele da te nateraju da usporiš i uživaš u prizoru. Sunce je već prošlo zenit, stiže nas polako umor i glad, pa sve češće počinjemo da pogledom ispitujemo usputne „gostilne“. Ubrzo nalećemo na biker-friendly kafanu „Brunarica slap“ čiji vlasnik je, ujedno, i vlasnik pastrmskog ribnjaka koji se nalazi odmah pored kafane. Tačnije - ispod kafane. Bacivši pogled na ribnjak, nismo se mnogo razmišljali šta ćemo ručati. Nastavljamo dalje, posle dobrog ručka... Posle nekog vremena ulazimo u selo Petrovo Brdo i i skrećemo na put 909 koji vodi u Zgornju Soricu, i dalje ka Bohinjskoj Bistrici i Bohinjskom jezeru. Ovde je put malo lošiji ali to smo i očekivali jer me je na tu činjenicu pripremio kolega TeddyBear. Posle uspona na Sorišku planinu lagano se spuštamo do Bistice i skrećemo levo ka jezeru. Međutim, opet radovi na cesti... Nailazimo, pred samim jezerom, na tucanik i od lokalaca čujemo da je tako narednih kilometar-dva. A Slovenci ko Slovenci, da se ne bi dizala prašina dok prolaze automobili tucanikom, razvukli creva sa prskalicama pa malo-malo moramo da prođemo kroz „tuš“. Darko, kome je već uveliko bilo dosta vožnje za taj dan, predlaže da se okrenemo i nastavimo prema Bledu i ja, pomalo nevoljno, pristajem. Bilo mi je malo krivo jer sam se nadao da ću opet posetiti Bohinjsko jezero gde sam bio, poslednji put, kao dete, sad već davne 1970. godine. Stajemo na pumpi da tankujemo gorivo, mrzovoljno konstatujući da se na okolnim planinskim vrhovima gomilaju kumulonimbusi, tako da je vreme da izvadimo kišna odela. Neka i padne, mislim se, još malo pa je plan za danas ispunjen... Ostalo je još da obiđemo Bled, pa okrećemo na jug prema Kranju. Nismo prešli ni par kilometara a kiša je već počela da pada. Na brzinu se dogovaramo da nastavimo prema smeštaju, a da Bled ostavimo za neki drugi dan. Koji drugi dan, mislim se u sebi, kada je sve unapred isplanirano ali, da budem iskren, ni meni se nije išlo onako znojav i smoren u „gospodski“ Bled. Nastavljamo putem 209, prolazimo kroz sam Bled ne zaustavljajući se, i ubrzo grabimo autoputem ka Kranju. Usput nas je pratila umerena kiša, ali ništa strašno, i dok smo stigli u smeštaj kiša je prestala. Ukupno, ruta koju smo danas izvezli bila je duga 241 km, i iako „na papiru“ to ne zvuči mnogo ruke, ramena, leđa i gluteus tvrde suprotno. Bacamo se pod tuš i nakon što smo došli sebi, krećemo u potragu za večerom. S obzirom da je ponedeljak, skoro 10 uveče, pokazalo se da to nije nimalo lak zadatak. Markiramo preko Interneta nekoliko ugostiteljskih objekata koji rade do 23h i krećemo redom... U prvom nas ljubazno odbijaju jer kuhinja više ne radi. U sledećem je već zaključano jer radi do 22h (vikendom samo rade do 23h) i, na kraju, sedamo u neki kafić sa glasnom muzikom u čijoj bašti je desetak mlađih muškaraca gledalo fudbalski prenos, bučno komentarišući dešavanja. Sedamo za sto i ubrzo dolazi simpatična konobarica koja nam se gotovo izvinjava što u ponudi imaju samo zamrznute pice koje, ispostaviće se, nisu uopšte bile loše (ili smo mi bili dobrano ogladneli). Dok smo uživali u hladnom pivu i toploj pici ispod oka smo posmatrali pijanu ekipu za susednim stolom, međutim, ispostavilo se da su prilično „pitomi“. Ovde moram da dodam da sve vreme tokom boravka u Sloveniji nismo videli niti jedan prekoran pogled, a kamoli da smo doživeli neku provokaciju (što je i normalno, jel’ te). Naprotiv, kada ljudi vide odakle smo, odmah kreću pitanja sa pozitivnim konotacijama: te bio sam na EXIT-u, te služio sam vojsku na Petrovaradinu, te sestra mi se udala u Beogradu, te što vole kad Novak „odelje“ Federera ili Nadala... I to se svi trude da govore što više „srpsko-hrvatski“, kako bismo se lakše sporazumeli. Par točenih i puni stomaci, uz današnju kilometražu, učinili su da smo za sat vremena spavali k’o bebe.

II dan Noć protekla je savršeno! Lagano se budimo uz crvkut ptica, odmorni i čili, spremni da se prepustimo užitku vožnje planirane za taj dan. „Ti si danas kafe-kuvarica“ kažem Darku, dok se još nije pošteno ni rasanio. Kako prija ta prva, jutarnja kafa! Nakon uobičajene rutine nakon ustajanja, u opuštenoj atmosferi obilno doručkujemo sa namerom da premostimo do večere kako ne bismo udarni deo dana trošili na pauzu za ručak. Nakon doručka, pakovanje i pokret! Pre polaska, Tatjana nam daje veoma interesantnu, ilustrovanu, brošuru sa predloženim i ucrtanim bajkerskim rutama po Sloveniji, a koju je štampala Slovenačka turistička organizacija. Nije nam, naravno, trebala ali lepo što Dežela misli i na bajkere. Plan za prvi dan vožnje bio je, kako sam već naveo, da na napravimo krug oko Nacionalnog parka Triglav i vratimo se u Kranj, u smeštaj. Kako bismo uštedeli na vremenu, koristimo vinjetu i vozimo autoputem do samog kraja tj. do skretanja za Karavanke (odmah posle Jesenica). Zatim nastavljamo pravo prema Mojstrani, Gozd Martuljku i Kranjskoj gori lepim regionalnim putem br. 201. Tu već kreću dobro poznati prizori zbog kojih smo se i uputili u deželu: „grozdovi“ razbacanih kuća u alpskom stilu, levo i desno od puta, uredno podšišana trava, padine obrasle četinarskom šumom i, u pozadini, kao čuvari svega navedenog, vrhovi Julijskih alpa (sa leve strane) i Karavanki (sa desne). U Kranjskoj Gori skrećemo levo na Vršičku cestu. Na samom izlazu iz Kranjske Gore, prema Vršiču, prolazi se pored restorana Jasna i istoimenog jezera koje nije veće od par fudbalskih terena. Prelepo mesto, neiskvareno masovnim turizmom (mada daleko od toga da nema posetioca) koje bih preporučio svakome ko prolazi ovim putem, da odvoji makar pola sata i popije piće na terasi koja je smeštena uz samu obalu jezera. Jednostavno, a to je utisak koji me je sve vreme boravka pratio, Slovenci su svesni šta im je Majka Priroda dala i to ljubomorno čuvaju, ne padajući u zamku komercijalizacije i, pošto-poto, trke za profitom. Slike govore sve:

Pošto smo, pre polaska, odlučili da nam jedan smeštaj bude „baza“ odakle ćemo, bez torbi i kofera, kretati na dnevne vožnje mislim da zaslužuje da ga predstavim zbog lepih utisaka koje smo poneli sa sobom. Smeštaj koji smo odabrali na booking-u zove se Bed and Breakfast Valjavec, i nalazi se u Kranju, zapravo to je neka vrsta prigradskog naselja (Kranj-Ilovka). Ali, pošto Kranj (iako četvrti grad po veličini u Sloveniji) nije sam po sebi velik, od našeg smeštaja do centra Kranja se stiže za par minuta vožnje motorom. Vlasnici su Bojan i Tatjana Valjavec, koji ovaj smeštaj vode u okviru d.o.o. ILTURS gde je Tatjana direktor (i manjinski vlasnik) a Bojan većinski vlasnik. Oboje su, tu negde, mojih godina i sa velikim trudom bave se ovim poslom što potvrđuje i ocena 9,6 na booking-u. Sam ambijent oko kuće je malo ruralan, ali na slovenački način: sve je prilično uredno i održavano, travnjaci pokošeni, fasade nove, stolarija prefarbana, cveće na prozorima i u dvorištu, nigde smeća... Kuća ima sve što treba, ništa luks, ali ima sve što je prosečnom motoristi potrebno: sobe čiste i uredne, kreveti udobni, u sobi sve što treba - od ketlera za kafu i kesica instant kafe i čaja (gratis) do svakodnevnog menjanja peškira, fena, kape za tuširanje, klime, wifi, kablovske, komarnici na prozorima... Motori su na sigurnom, u dvorištu kuće, zaštićeni pod strehom širine par metara. Po želji, smeštaj nudi i doručak koji smo jednoglasno prihvatili kako ne bismo ujutro gubili vreme tražeći ga po Kranju. I nismo pogrešili... U prizemlju kuće nalazi se trpezarija sa 5-6 stolova, sa posebnim delom za decu. Za one koji se opredele za doručak domaćini svakog jutra postavljaju mini „švedski sto“ na kome su se nalazile razne đakonije: raznovrsni suhomesnati proizvodi (obavezno kraški vrat), par vrsta sireva, nekoliko namaza, pecivo, hleb, sveža salata, masline, kolači, kiselo-mlečni proizvodi, palačinke sa ovim i onim (nutela, mmmm), sokovi.... Gazdarica Tatjana ima običaj da svako jutro ponudi i pečena jaja, sa varijantama kajgane ili „na oko“. Uostalom, slike uvek više govore od reči: Nakon što smo se raspakovali i smestili, na naš upit za preporuku u vezi sa večerom, Tatjana nas upućuje na nekoliko obližnjih ugostiteljskih objekata uz opasku da se, ako budemo odabrali piceriju "Viva", nipošto ne prevarimo da naručimo svakom po picu nego da podelimo jednu. Mmmm, čim čujem da neki lokal ima takav „nedostatak“ odmah dobijem želju da to i proverim, pogotovo ovako gladan s’ puta. Nakon resetovanja pod tušem, oblačimo civilku i pravac u "Vivu". Lokal se nalazi na 5 minuta motorom od smeštaja i zaista ima odličnu kuhinju. Mi smo poslušali Tatjanu i naručili smo jednu picu sa kraškim vratom, kao – za početak, međutim ispostavilo se da nam je to bilo sasvim dovoljno, uz par točenih - podrazumeva se: Siti i umorni, čim smo spustili glave na čistu posteljinu zaspali smo snom pravednika.