Dan 5 - Ponedeljak 16.7.2018 Ruta: Prag – Berlin Kako su mi u servisu u Pragu rekli da nemaju nogaru na stanju, zapućujem se u predstavništvo kod Drezdena. Pristaju da skinu nogaru sa polovnog motora i da mi je daju za 110 evra. Nalazimo se na 90 evra sa ugradnjom i posle desetak minuta sve je sređeno. Pakujem i staru zavarenu nogaru, jer u mnogim situacijama u životu, kad te jedna prevari, više ni drugoj ne veruješ. Nova polovna nogara: Lepi Meissen: Primećujem da je ova nogara potpuno prava, dok je moja još od isporuke bila blago zakrivljena na kraju. Ovde spajam 2 i 2 i shvatam da mi je motor dostavljen sa iskrivljenom ćopavom. Bilo je samo pitanje vremena kada će popustiti, tako da NC-aši, proverite svoje, ako niste sigurni. Sad je kasno za bilo kakve žalbe Hondi, ali ne mora i vas koštati maglenke, kofera i puno živaca. Vozim kroz nemačka sela, izbegavajući autobahn i stižem u Berlin predveče. Smeštam se u hostel i bacam se odmah nazad na motor da se provozam kroz grad, napravim par slika i snimaka. Standarno, Brandenburška kapija, parlament, Siegesäule. Obilazim Luis da uzmem švajcarski nožić jer sam moja dva zaboravio u Beogradu i zapućujem se nazad. Berlin je pao: Izdaje me navigacija na telefonu u nekoj ulici (ne mogu ni da se setim imena) i stajem da probam preko Gugl mapa da rešim problem kada mi pritrčava slobodnije obučena devojka koja mi snima tablice i stariji gospodin diskutabilnog profesionalnog opredeljenja. Počinju da viču na mene na nemačkom koji ne razumem baš najbolje, niti ga oni išta bolje govore, kada stižu još tri slične dame i još jedan poveliki Mađar. Okruže me, nemam gde i ispostavi se da jedna od njih govori srpski. Objasni mi da je to ulica gde ima puno prostitucije i da imaju velike probleme sa turistima koji snimaju i ugrožavaju im privatnost, često ih razotkrivajući porodicama koje ne slute čime se bave. Obećah da nikakve snimke na kameri koja je na kacigi nemam, što sam im i pokazao (držali su me dobranih deset minuta dok se nisu uverili), rukovasmo se i nastavih nazad ka hostelu veoma zbunjen.

Dan 2 - Petak 13.7.2018. Ruta: Djer – Beč - Prag Budim se jako rano, oko 6, nervozan oko motora koji nije baš blizu. Baka od juče mi je na improvizovanom nemačkom rekla da pazim gde ga ostavljam jer ima puno lopova, pa mi to nije dalo mira. Kroz glavu mi prolazi svašta, šta ako ga neki Mađar sad vozi mesto mene ka Austriji, šta ako su mi skinuli nešto od stvari koje sam ostavio, možda ga je oborio vetar, a ja još stavio i ciradu. Brže bolje se kupim i pakujem, a motor me čeka netaknut. Doduše, i dalje diskutabilno nagnut na jednu stranu, vrlo blizu prevrtanja. Krećem dalje ka Beču kako bih u Luisu kupio rukavice za kišu, pošto sam prethodne morao da prodam jer su mi bile premale. Ovaj put uz puno probe, odlučujem se za Held Air n Dry, srećan zbog kupovine, ali nesrećan zbog cene završavam transakciju. Više nagnut nego u krivini: Tražim i Givi stopu za proširivanje ćope jer imam osećaj da će podići motor i da neće biti tako nestabilan, ali, avaj, nemaju na stanju. Kupih i set za čepovanje guma, prvu pomoć i neke sitnice koje pakujem u drugi manji speed bag. Dok vezujem sve za motor, čovek levo od mene se isparkirava. Kako je izašao sa parkinga, nogara se savija kao da je od testa, motor pada a ja „spretnim“ skokom na koščatu pozadinu uspevam da izbegnem da mi zatreba svaka serija na benču koju sam u životu preskočio. Naravno, kroz glavu odmah prolazi ono „znao sam“, ali sad nema nazad. Prilazi jedan dečko, pokušavamo da ga podignemo, ni makac. Dolazi drugi i sva trojica jedva nekako podižemo. Epilog, otpala maglenka i izgreban kofer. Prosto stojim u čudu kako nigde drugde nema nijedne ogrebotine. Odmah nakon toga me prolazi bes što nisam ranije preduzeo nešto, ali i što je uspelo da se desi da padne. Šteta: Pogledam ruku, lipti krv iz prsta koji sam zasekao kada smo podizali motor. Obrišem krv i krenem da bacim đubre koje napravih, ubacim u kantu kojoj kako sam ubacio papire otpada celo dno. Gospođa koja je stajala pored nije mogla da se ne nasmeje i da mi prozbori da samo idem, ništa nije videla. Nisam sujeveran, ali petak 13. je petak 13. Kad čoveka krene: Suočen sa novom realnošću da motor više ne mogu da spustim na ćopu, a da ga sam podignem na centralni štender nema nikakve šanse, reših da ću da pronađem nekoga da sredi stvar pre nego što mi nestane goriva. Nalećem na prvu limarsku radionicu, izlazi dečko kome objašnjavam šta je. Kaže mora da pita šefa i da sačekam. Te ja sedim na motoru i čekam, ne mogu da siđem, to mi je što mi je. Posle nekih 20-tak minuta kuvanja na suncu na motoru, vraća se i kaže da je šef rekao da mogu da probaju da zagreju, isprave i zavare nešto sa strane. Ja presrećan ulazim, podižemo ga na centralni i odmah se baca na posao. U tom trenutku dok sam zagledao oštećen kofer, prozborim sebi nešto kulturno u bradu i stvori se drugi momak pored mene i kaže „Pa ti si naš!“. Objasnim mu gde putujem i šta se desilo, oduševi se što idem sam i raspričamo se malo. Pitam ga ja, pošto Austrijanac ništa nije pomenuo, koliko će ovo da košta (računajući do 50 evra) i on odmah promeni izraz lica. Reče „Nemaš sreće, odraće te samo tako, nisu normalni sa cenama. Sat rada nam je 200 evra, a za ovo će trebati sigurno više.“ Promenih par boja jer sam mogao da kupim par novih nogara za te pare, a i budžet je ograničen. Pitam ga jel moguće i da li je kasno da sada kažem da ne počinju kada se pojavljuje i stariji čovek iz komore iza. Slušao je šta sam mu pričao o putu i mojim motivima i odmah kaže „Rade, idi reci malom da je Senad rekao da dečko ništa neće platiti“. Donesoše mi sok, Rade mi čak i previ ruku što sam isekao. Spakovao mi je i malo gaze i hanzaplasta, da se nađe, dug je put, a nemam nikoga. Nisu hteli ni da čuju kada sam tražio da makar nešto platim ili da ih častim, kažu, ne zarađuje se na ljudima u nevolji. Stoga, veliko hvala Radetu iz Vukovara i Senadu iz Bijeljine što su mi vratili veru da ljudskosti ima i u strogo kapitalističkom društvu. Sa Senadom, Radetom i Austrijancem koji je pomagao: (izvinjavam se, ovde je ostao beauty effect, nov telefon, nisam ni znao da ga ima): Grunfovana nogara: U Prag stižem predveče gde ostajem par dana kod dobrog drugara u vreći na podu studentskog doma gde je on došao na pripremne kurseve za doktorske studije. Sobu delimo sa dečkom iz Gane kome smo verovatno smetali sa našim forama i smehom dok je spremao ispite, ali nam je oprostio kada smo mu ispričali ponešto obrazovanju i životu kod nas. Činilo se kao da ga je stvarno zanimalo. Uz dobro društvo ništa nije teško, ali ako mislite da je u našim domovima najgora situacija (uprkos iskrenim naporima drugara da ga očisti): U iščekivanju daljeg puta: Prag je lep i pun istorije, ali ne bih zasipao forum slikama iz obilaska. Ostaviću samo sliku sa drugarom na rastanku ispred studentskog doma. Ovde se unapred izvinjavam na većem broju selfija koje lično ne odobravam, ali kada putujete sami, nema baš mnogo izbora.

Dan 1. - Četvrtak 12.7.2018. Ruta: Beograd – Djer Budim se prilično kasno jer sam veče, da ne kažem noć, pre toga imao neodložne obaveze. (Znate ono kad devojka ne veruje da stvarno idete na put o kome samo pričate duži vremenski period.) Zbog toga nisam stigao ni da se spakujem ljudski već sam rešio da ću poći koji sat kasnije odmoran i ujutru dovršiti pakovanje. Kako to obično biva, budim se rano, prilično nervozan, pakujem sve u kofere na brzinu i prebrojavam se gomilu puta kako bih proverio da nisam nešto slučajno zaboravio. Inicijalni plan je bio da sve što je neophodno spakujem u bočne kofere i pola gornjeg kako bih imao mesta za kacigu kada idem u obilazak. Naravno, ovo je ostala samo pusta želja, tako da na put krećem sa skoro punim koferima i rol torbom povrh toga za kamp opremu koju planiram da koristim kroz Švedsku i Finsku. Kao što je nekima poznato, u Švedskoj važi tzv. Allemansrätten („pravo svakog čoveka“), odnosno u slobodnom prevodu, pravo na lutanje za svakoga. To znači da je moguće postaviti šator na jednu ili par noći, čak i bez prethodnog pristanka vlasnika ukoliko je to na privatnom vlasništvu. Podrazumeva se, i ovo ima ograničenja, tako da se može logoriti na mestima koja ne ugrožavaju privatnost ostalih i bez narušavanja mira. Uz to, takođe je potpuno dozvoljeno brati, skupljati i jesti bilo šta u okolini tom prilikom pod uslovom da se ne ugrožava tuđi biznis ili opstanak. U 12:00 sam na motoru, spuštam vizir, palim Hondicu i mašem dok roditelji snimaju kako odlazim. Iako je većina drugara znala šta nameravam, njima je ova odluka bila šok, ali sam imao punu podršku uz dogovor da ću se javljati svaki dan da znaju gde sam i gde planiram dalje. Odoh da obrnem krug: Već nakon par kilometara stajem kod Kineza da kupim koju torbu da bih bolje organizovao stvari u koferima. Kako sam se vraćao iz prodavnice, sedam na motor i dok sam ga opkoračivao, poče ozbiljno da se naginje ulevo i osećam već kako je prednji točak u vazduhu. Potegnem iz petnih žila, uspravim ga i nakon što obrisah hladan znoj koji me je oblio, konačno polazim. Kako sam krenuo prilično kasno, a rešen sam da dođem do austrijske granice prvog dana, ili makar blizu nje, Srbiju prolazim autoputem do prelaza Bački vinogradi i dalje regionalnim putevima ka severu. Usput vozim kroz mađarska mesta putem Assothalom – Kiskunhalas – Dunajuvaros gde stajem da vidim šta se dešava sa rezervacijom u nekom selu kod Sorpona na Airbnb pošto čekam već skoro 24h. Čovek mi javlja da ipak nema kreveta i brže bolje nalazim drugo prenoćište u Djeru. U Mađarskoj sam čuo da baš i nema šale sa policijom koja ne toleriše kampovanje na divlje. Usput moram primetiti da put nije sjajnog kvaliteta (da ne kažem da nije ni do kolena nekim našim putevima) i da Mađari tuda voze kao potpuni manijaci. Vozim po ograničenju, što će reći 100, a obilaze me kao da stojim. Negde u Mađarskoj: Stižem u Djer oko 8, jedva nekako pronalazim smeštaj za koji se ispostavlja da je u pešačkoj zoni. Psujem u sebi, gde ću sada sa motorom, upalim sva četiri i polako (ulica poput Knez Mihajlove) kada naleće bakuta taksista iz bočne ulice i vadi mi vozačku da se pohvali. Gospođa ima A kategoriju već punih 50 godina, a i dalje vozi taksi. Parkiram motor dve ulice dalje, nepropisno, na trotoaru da bih mogao da ga vežem za banderu i odlazim nazad na spavanje.

Pripreme za put Nisam imao nikakve spremne planove za put. Znao sam da hoću da odem do severa Švedske i da se vratim nazad kroz Finsku i zemlje Baltika. Imao sam u glavi gradove koje bih voleo da obiđem i ništa sem toga mi više nije trebalo. Rutu ću za svaki naredni dan smišljati usput po nahođenju i savetima koje dobijem od ljudi, za smeštaj ću se snalaziti kako se gde zadesim, tako da je ostalo pripremiti tehnički deo. Već je ponedeljak 9. jul, hteo bih da krenem u sredu 11.7. ujutru, ali nisam imao prilike da obezbedim dosta toga jer sam 8. imao prilično zahtevan ispit koji mi nije ostavljao vremena za razmišljanje o organizaciji. Okvirna ruta: Motor sam kupio relativno skoro, tek je izašao iz garancije i imam poverenja u njega. Odelo posedujem, doduše mesh letnje, ali ako zatreba računam da ću obući kišno odelo preko i debeo aktivni veš ispod. Bolji deflektor za vizir sam naručio preko Sekule, odlučih da dam malo više za MRA, tako da se nadam da ću moći da uživam u većoj tišini. Par nedelja pred put sam kod Bobana podigao prednji deo sedišta, pošto je na NC-u bolno loše urađeno previše nagnuto napred i čak ni sa jastucima sličnim Airhawk-u nije udobno. Gume sam montirao takođe koju nedelju pre, jer je postalo izvesno da originalne neće izdržati do povratka. Ono što me je mučilo jeste da ništa montirano zapravo nisam imao vremena da isprobam. Nemam ideju kako će sve funkcionisati, ali rešen sam da ću da se snalazim kako mi se koji problem pojavi, tako da žmurim i verujem da će sve biti u redu. Fale mi samo grejači ručki za malo komfora po tada očekivano nepredvidivom vremenu. Čujem se sa @Satelis-om i ne uspevamo da se organizujemo pre polaska da mi montira ručke koje stoje već gotovo tri godine otkad sam ih dobio na poklon. Zbog garancije nisu mogle da budu nameštene ranije. Pravi trenutak da proberem koji ću alat poneti, pomislih. Otvaram gedore i krećem da prčkam sam. Namestim, ponosan na sebe, okrenem ključ, motor mrtav. Ni instrument tabla da se upali. Zovem ponovo Satelisa, izjadam mu se i objasni mi da sam presekao pogrešnu žicu, naravno. Iskren da budem, sa instalacijama baš nemam nikakvog iskustva, sa redovnim servisiranjem se i snađem nekako, ali struja mi je špansko selo. Posle par sati, sve je sređeno, spakovano i greje. Hvala Darku na pomoći bez koje bih lomio glavu mnogo duže. Doduše, rečenica „Ne ide se tako na put od skoro osam hiljada kilometara“ koju je rekao kroz smeh počinje da mi se vrzma po glavi. Mrak nije pomogao pri montaži ručki: Rešim da zanemarim loše misli, operem motor i popakujem deo stvari. Šta mi zafali ću uzeti usput, srećom danas čovek lako može da se snađe skoro bilo gde u Evropi. Gotovo spreman: Ovo se odigrava u sredu 11.7, tako da ću u tekstu preskočiti nervozu zbog toga što već imam jedan dan manje. Trebalo mi je vremena da prihvatim da objektivno nije moguće da kupim, pripremim i spakujem sve za ono što me čeka u roku od dva dana koja sam inicijalno zamislio. Povrh toga, istog dana počinje da mi crkava i telefon, pa brzinski kupujem novi kako ne bih ostao nasukan negde bez sredstava komunikacije.

Par ljudi kojima sam poznat sa foruma, a i gotovo svi van njega, čuli su za moju fascinaciju zemljama sa severa Evrope. Nebrojeno puta sam tupio kako ću da sednem na motor i odem više da vidim tu Finsku i sve usput do nje, ali nekako nikada nisam imao prilike da sprovedem plan u delo. Srećom, negde krajem proleća 2018. uvideo sam da je sve izvesnije da ću na leto moći sebi da priuštim da konačno napravim jedan krug do gore i počeo sam krajnje užurbane pripreme put. Do pre 4-5 godinama, o Skandinaviji nisam znao apsolutno ništa. Zapravo, na moju sramotu, nisam znao čak ni da Finska nije deo Skandinavije i da Finci umeju poprilično da se uvrede ako ih nazovete Skandinavcima. Ni Švedska, ni Finska mi nisu odskakale kao neke zemlje koje su drugačije na bilo koji način i jednostavno nisam osećao nikakvu želju da čitam ili istražujem bilo šta o tom delu sveta, sve do jednog ispitnog roka moje druge godine fakulteta. Kako sam, možda na iznenađenje nekih, bio prilično lenj za početak pripreme ispita, čitanje i gledanje raznovrsnih sadržaja mi je tada nemerljivo interesantno i bio sam u stanju da provedem sate učeći o tome kako je pravljen antimagnetni premaz za nemačke tenkove '42. godine ili pak kako je izgledao sistem zaptivanja prozora na letilicama Apolo programa, što me je dovelo do jedne plejliste finske muzike 90-tih. Na njoj je prva bila pesma Tinasormus pevača Jannea Hurmea. Sedeo sam u čudu neko vreme razmišljajući kako ja tu pesmu već znam odnekud, bio sam siguran. Na linku je, pa procenite sami da li vas podseća na nešto (ili je, bolje rečeno, identična). Naravno, ovo me je silno privuklo i u tom trenutku nije bilo dileme da li ću da provedem ostatak dana proučavajući ostatak numera na listi ili da učim. Sve do jedne su bile ex-yu pesme prepevane na za mene vanzemaljski jezik. Tu su bili Zdravko Čolić, Hari Mata Hari, Dino Merlin, Alisa, čak i Željko Šašić i Dragana Mirković. Koliko sam mogao da razumem, Finci su u to vreme potpuno poludeli za muzikom iz stare Juge, što me je užasno uveseljavalo. Mic po mic, počeo sam da proničem u razloge zašto je tako i izolovao sam dva najvažnija. Prvi je da je za to kriv rat, koji je neke pevače oterao upravo tamo, gde su ne sluteći pojavu Youtube-a i sličnih medija prodali svoje kompozicije ceneći da niko verovatno neće ni znati, niti će im biti bitno što su te pesme izdate na nekom tamo jeziku u dalekoj Finskoj. Zbog drugog razloga Finsku danas još u šali zovem i zemlja hiljadu plagijatora. Nisu samo bivše jugoslovenske melodije bile popularne, među najvećim hitovima su i nemačke, italijanske i podrazumevano one na engleskom jeziku. Koliko god čudno zvučalo, to je bio glavni razlog zašto sam počeo da čitam o Fincima i, vremenom, počeo da saznajem dosta o zemlji, kulturi, ljudima i jeziku. Inicijalno sam iz hobija počeo da učim finski. Intenzivno sam tražio kurs, međutim u tom trenutku je u celom gradu bio ponuđen samo jedan koji zbog posla nisam mogao da posećujem jer je počinjao na jesen. Kako sam tog leta bio prilično dokon i rešen da radim nešto umesto da traćim vreme, upisah kurs švedskog. Premotavajući film na koju godinu kasnije, švedski sam usavršio dovoljno da mogu da razgovaram, saznao sam dosta o zemljama severa i postao čvrsto rešen da ih obiđem. A postoji li bolji način nego otići motorom? P.S. Tema će ostati zaključana dok ne završim putopis, kako bi sve bilo na jednom mestu.

Jel se meni cini ili ce i ova tema da se pretvori u diskusiju ABS ili ne-ABS?

Vecina koci dok iznenada ne naleti na klizavo, a tu je ABS meni mnogo bitniji nego CBS.

Potpuno mi je razumljivo skidanje opreme. I ja ako resim da prodajem motor vidim da cu isto da uradim jer nisam voljan da dam gomilu dodataka koje sam skupo platio u bescenje. U cenu motora opremu niko nece da uracuna, a tek kada je skines kupac shvati koliko gubi kada mora sam da je kupuje.

To sto se isto pune na motoru ne znaci da se isto pune na punjacu. Problem je sto vecina punjaca ima neke modove koji koriste jacinu struje vecu nego sto ce sistem na vozilu da proizvede.

Na biciklima je tako vec vise od deset godina. Nije velika novost. Edit: Sad videh da me je pronto pretekao.

Shokla malo troluje redom po temama, izgleda.

To se pre odnosilo na razmatranje o stavljanju akumulatora manjeg kapaciteta.

Nisam siguran da se usteda od 1000-2000 dinara isplati, narocito ukoliko je u pitanju DCT.

Svaka cast, Darko. Lepse za NC skoro nisam video.

Ne, moraju se skinuti da bi se izvukla opruga. Svakako skidanje je vrlo jednostavno, odvijaju se samo dva srafa.

Mogu da potvrdim ovo. Cak i posle dosta vezbe, i dalje nije lako. Kada je motor natovaren, gotovo je nemoguce da ga jedan covek podigne na stender. Ova torbica je super, moram da je razmotrim, taman da izmestim set za krpljenje i prvu pomoc iz gepeka.

Ukratko da dodam, ne desava se isto na manuelnom menjacu ukoliko je motor tek upaljen, tj. nije provozan tako da se ugasi lampica za abs. Moze slobodno da se vrti tocak na stenderu. S druge strane, ukoliko je vozen i abs se vec aktivirao, kada se digne na centralni i ubaci u brzinu, samo ce se iskljuciti abs (ponovo ce se upaliti lampica da prijavi gresku), ali motor nastavlja normalno da radi. Kada se ugasi i upali ponovo, problem nestaje.

Zanimljivo, Bruno, ima dosta motora. Ali opet, sve je jako pod uticajem stila voznje. Varijansa potrosnje u zavisnosti od stepena ubrzanja raste sa porastom kubikaze, verovatno. Na licnom primeru, za XT125R pise 3.5l/100km, a meni isti nikada nije presao 3 litre. Zapravo, jako cesto je trosio izmedju 2.5 i 2.8. Doduse, jeste bio nov, lepo razradjen, sto takodje ima uticaja.

Hvala ti sto mi vracas polako veru u pravedne presude. Kada bi svako od nas postavio ili poslao takve prekrsaje makar jednom (a sigurno bar jedan od nas vidi slicno svaki dan), stvari bi krenule polako na bolje.

Iskreno se nadam da je u pitanju bio onaj snimak u Sremcici s preticanjem preko pesackog prelaza.

Tockovi su 17 inca i napred i nazad.

Licno kad putujem sa devojkom drzim lanac na gornjoj granici hoda, ili cak iznad nje. Isto vazi ako vozim skroz natovaren. Kod mene je to 35mm, ali ga vozim na nekih 35-40mm, u zavisnosti od polozaja lanca. Posle 10 hiljada predjenih ovog leta, trebalo da se dotegne ne vise od 1mm na viljusci, a trenutno je na 23 hiljade predjenih. Rekao bih da zvuk nije los i da ne bi trebalo da se brines. Ako pocne da ispusta lose zvuke dok vozis, a ne dok vrtis tocak na stenderu, onda mozda razmotri da ga menjas.

Vratih se sad vec pre nekih 10-tak dana, ali od posla ne stigoh da napisem nista o putu. Naposletku ne bese 33 vec oko 10 manje, ali opet sasvim dovoljno dana. Nadam se da cu pretociti iskustva u malo opsirniji putopis do kraja meseca kada se budem vratio sa mora.

Boban je meni uradio ravnanje sedista za 3000. Mislim da je pominjao da bi u cenu moglo da udje i stavljanje gela, bez troskova materijala, naravno.