Dan 11 – Nedelja 22.7.2018. Stokholm Reših da mi ovo bude dan za obilazak grada i muzeja koji ću iskoristiti maksimalno. Prva stanica, Nobelov muzej u kom sam proveo mnogo više vremena nego što bih voleo da priznam. Nemojte ovo da shvatite kao neku izuzetnu preporuku za videti, već samo da sam preterani zaluđenik za nauku. Ako neko zna ko je gospodin sa slike, voleo bih da mi se javi da prodiskutujemo odakle mu je poznat: Omiljena slika iz Nobelovog muzeja: Usledila je i šetnja Gamla stan-om (starim gradom), srednjovekovnim delom Stokholma koji potiče iz 13. veka s očuvanim ulicama popločanim kaldrmom i specifičnim fasadama jarkih boja. Po mom shvatanju, te boje su birane kako bi razbile monotoniju sivih dana, no po ovakvom vremenu naročito dolaze do izražaja. U centru se nalazi veliki trg – Stortorget gde je pomenuti Nobelov muzej i Švedska akademija. Na vrhu starog grada je Kraljev dvor – Kungliga slottet naspram velike crkve u tipično skandinavskom stilu – Riddarholmen. (Stortorget se čita Sturtorjet. Već primećujete da se g u švedskom vrlo često čita kao j, tako da slobodno zaključite da li se Geteborg stvarno zove tako ) Veliki trg: Obavezna slika sa gardistom: Zanemarićemo znak iza: Kako sam ljubitelj istorije i muzeja, a svestan cena u Stokholmu, preuzeo sam sa sajta grada spisak muzeja u kojima je ulaz besplatan i ispostavilo se da je većina njih baš oni koje bih voleo da vidim. Ispod su neke slike iz Vojnog muzeja – Armee museet i Muzeja švedske istorije – Historiska museet. Oba muzeja su fantastično uređena i veoma interaktivna. U muzeju vojske je moguće i čak se ohrabruje čačkanje koječega. Meni je najfascinantnija bila protivtenkovska puška finske proizvodnje iz perioda Drugog svetskog rata Lahti L-39. U muzeju vojske: Lahti L-39: "Molimo čačkajte": S druge strane u Muzeju švedske istorije može se videti sve što se dešavalo na ovim prostorima od perioda praistorije do modernog doba s naročitim naglaskom na vikinškim pohodima i stilu života. U dvorištu postoji interaktivni deo uređen kao centar vikinškog naselja u kome se može probati gađanje iz luka i strele, pečenje hleba na njihov način ili pak kovanje nakita i oružja uz smernice zaposlenih u muzeju. Ovo mi je bio najfascinantniji deo izložbe, a nisam nabrojao ni peti deo sadržaja koji su smestili u njega. Možete kovati svoj nakit: Peći vikinški hleb: Tu se i nisam baš snašao: Gađati iz luka i strele: Slušati priče o mitologiji kao što je to nekada rađeno u krugu ispod drveta (doduše samo na švedskom): I videti da u to doba nije bilo nimalo bajno: Poslednji muzej za koji sam se odlučio tog dana jeste Vaasa museet u kome se nalazi najveći očuvani brod iz 17. veka koji je potonuo nakon pređenih samo 1300 metara u luci na dan porinuća. Priča se da su želeli da vrata topova budu otvorena kako bi se pokazala moć, a zbog toga nije bilo moguće staviti dovoljno balasta jer bi voda ulazila kroz njih. Posledica je bila da se na povetarcu brod prevrnuo na stranu i potonuo, odvukavši sa sobom skoro celu posadu. Time je zadat priličan udarac švedskoj mornarici kojoj je ovaj brod trebalo da bude zaštitni znak i strah i trepet neprijateljima. Brod je pronađen i izvađen 60-tih godina prošlog veka u žurbi zbog planiranih radova u luci. Na inistiranje istoričara, potraga je intenzivirana i da se to nije desilo, verovatno bi bio zatrpan kamenjem i izgubljen zauvek. Interesantno je da je u jako dobrom stanju zbog izuzetno niskog saliniteta mora, kao i visokog zagađenja koje je onemogućilo crva koji jedu drvo. Teško je uhvatiti proporcije: Ali nije mali: Obilazak završavam u Katarininom liftu – Katarinahissen odakle se pruža panoramski pogled na grad. Preporuka za ovo mesto ako je lepo vreme: Uveče dobijam poziv na piće od Ilije i njegove žene Aleksandre (Sanje) u restoranu njenog oca. Ispričali smo se, bio sam počašćen sjajnim kolačem i tužan što sutra napuštam ovaj grad, uz obećanje da ću se vratiti, odlazim svom ostarelom cimeru. Oproštaj sa Ilijom i Sanjom (Sanja je Srpkinja, a Ilija iz Hrvatske):

Dan 10 – Subota 21.7.2018. Ruta: Motala-Stockholm Ujutru se budim mnogo kasnije nego što je planirano, naravno, ne puštaju me bez doručka i u žurbi nastavljam dalje ka skandinavskoj Veneciji – Stokholmu. Ispratio me je Draganov sin, moj imenjak i budući bajker: Bio sam previše lenj dan pre toga da sipam gorivo pretpostavljajući da će pregršt pumpi biti usput. Krećem i čim izađoh iz Motale, upali se rezerva. Taman računam da ću lepo da ga iscedim do sledeće pumpe i neću morati da skidam torbe duže, pošto mi je to već postalo prilično mrsko. Nalećem na prvu pumpu, klasična skandinavska bez zaposlenih, samo sa automatom za kartice. Princip upotrebe je jednostavan, ubaci se platna kartica, odabere broj pumpe na kojoj se sipa i odmah se rezerviše iznos novca na kartici koji bi mogao biti skinut tokom tankovanja. Na taj način se pumpe štite od nedovoljnog iznosa sredstava i mogućnosti da ljudi plate manje. Ubacujem karticu, unosim PIN, izlazi račun ”Tekniskt fel” (tehnička greška). Pokušavam još par puta sa istim ishodom. Pomiren sa sudbinom, ponovo vraćam torbe, vezujem ih i krećem dalje. Sledeća pumpa, ista firma, identičan ishod. U tom trenutku nailazi starija gospođa koja me već po običaju iznenađeno pita ”Hur kan du prata svenska?” (Kako znaš švedski?). Nakon par minuta priče, pozva muža da ga upita da li postoji pumpa na kojoj mogu da platim na kasi i ispostavi se da par desetina kilometara dalje ima takve i da mi je to najbolji izbor. Zamoli me za sliku, što joj učinih i uputih se ka Ljungsbro gde se nalazi stanica. Nikada srećniji nisam bio što sam video radnika na pumpi. Odlučujem se dalje za autoput jer bih voleo da ostavim malo više vremena za obilazak Stokholma. U Švedskoj su autoputevi prilično dobri, bez putarina i vinjeta, obično ograničenja do 110 kilometara na sat kojih se u južnim delovima zemlje često pridržavaju. Kamera za brzinu nema, tako da ja štedim sebi oko 10% vremena vozeći sve vreme 121 po GPS-u. Tack! (Hvala!): Smeštaj sam našao preko AirBnB kod starijeg gospodina iz Irana kome ću biti cimer naredna dva dana. AirBnB mi se pokazao kao najjeftinija opcija, naročito povoljna kod rezervisanja smeštaja dan za dan. Uvek je dobro pitati domaćina postoji li mogućnost bezbednog parkiranja motora u blizini što obično potvrde ili čak ponude garažu. Kako garaža u Stokholmu nije bila opcija, potražio sam „finije“ predgradje Liljeholmen gde je stanovništvo pretežno švedsko, zbog čega ću biti malo mirniji noću. Ne bih da se situacija iz Landskrone ponavlja i u glavnom gradu Švedske gde percipiram da je koncentracija ljudi spremnih da prave probleme veća. Pošto je dolazak bio u negde oko 14:00, ostavih kofere u stanu i zaputih se u švaler gas vožnju kroz Stokholm. Mali vidikovac: Natpis na Skupštini - "Sva javna moć proizilazi iz naroda": U Stokholmu motor sme da se parkira samo na ovakvim mestima, uz nadoknadu: Nakon dobra dva sata vozikanja, razgledanja i slikanja, pored mene na semaforu staje ganc novi R1 uz povik ispod vizira „Jel si ti stvarno došao iz Beograda?!“. Upoznao sam se sa Darkom i vrlo brzo smo se obreli zbornom mestu motorista u Stokholmu, kada su se pridružila još dva drugara, Ilija i Saša. S ekipom od sada već 3 člana, ponudiše se da me provedu kroz grad i pokažu mi sve što bi trebalo videti. Sa slike je očigledno da se moja mašina nije uklapala po karakteru, ali prihvatili su da malo olabave šaku dok smo se probijali kroz Stokholm. Bilo mi je prilično uzbudljivo dok smo vozili ka obližnjem skupu tjuniranih kola gde su mi se vraćale scene iz „Uppsala run“ snimka Ghost-ridera koje sam gledao dok sam još sanjario o kupovini prvog motora. Neću komentarisati zbog čega sve su mi se probudila sećanja, ali ću dodati da u ovom gradu policije stvarno ima jako malo. Tokom vožnje se u više navrata desilo da su ljudi tražili iz kola da me slikaju, pitali me na semaforu jel sam stvarno došao ovde motorom i slično. Eh, da oni znaju koliko su daleko sve ljudi ovde na forumu sami vozili, ne bi me ni pogledali. Ispod je par slika sa drugarima iz Stokholma i sa skupa na koji su me odveli. Šaša, Darko i Ilija: Dvojka do kraja sveta: Obavezan Volvo: Kako ispraviti sve komplekse koje drugi nabijaju NC-ašima za par sekundi: Ovo će nas oprati i to vrlo brzo: Zanimljivost su bili automobili obeleženi trouglom koji su prerađeni kako ne bi mogli da idu brže od 50 na sat, te ih mogu voziti i šesnaestogodišnjaci. Mislim da je ovaj dečko ipak previše mlad da bi nešto kompenzovao, ali da sigurno jeste glavna faca u školi. Da, na osovini piše TRUMP: Prava atrakcija su bili prerađeni Volvo-i i Golfovi dvojke dok Meklarena P1 niko nije ni pogledao. Dopao mi se taj stav. Sledeća stanica su bile „polu-legalne“ trke na obodu grada na napuštenom delu puta. Održavaju se svake nedelje i obično su stecište ozbiljno tjuniranih zveri koje dovoze i timovi, koliko sam razumeo. Policija se samo pojavi, kaže ljudima da budu tihi i žmureći ode. Bilo je zanimljivo gledati ih, ali provedoh veče u ozbiljnom razgovoru sa Darkom, nakon čega smo se rastali. Sa trka: Spreman za prenoćište (znam da je nepropisno parkiran, ali kako napisati kaznu motoru koji nema tablicu i teško ga je odneti? ):

Dan 9 – Petak 20.7.2018. Ruta: Ljungby – Huskvarna – Gränna – Motala Ujutru se budim, javljam se Draganu (@Zeleni 65) sa foruma koji mi se veče pre toga ponudio da svratim ako sam u prolazu kod njega da se upoznamo. Kako vidim da je u velikoj gužvi, brže – bolje pakujem kamp i jurim ka Motali. I dalje prateći Sofijina uputstva, prolazim kroz Husvkarnu, primećujem znak za muzej Husqvarne i odmah dajem desni migavac. Vrlo brzo sam ispred i svestan da ovde verovatno više nikada neću proći, sa malom grižom savesti jer se nalazim sa Draganom utrčavam u muzej i hitro upijam informacije o fabrici. Ovo je takođe preporuka za bajkere, taman ćete otkriti možda nešto novo, kao što sam ja bio prosvetljen da Husqvarna zapravo pravi širok dijapazon kućnih uređaja, od mašina za šivenje, do šporeta. Na šta stariji Šveđani obično pomisle kada kažete Husqvarna: Na šta mlađi Srbi obično pomisle kada kažete Husqvarna: 650.000km pređenih: Nakon kratke posete, sledeća stanica je Gränna, dom Amalie Eriksson, tvorca lilihipa i švedskih slatkiša zvanih polkagris. Ovo idilično mestašce uređeno je u tipičnom skandinavskom stilu sa nebrojeno mnogo polkagris radnji i još više mesta sa Amalijinim imenom. Definitivno ne treba propustiti ukoliko se nađete ovde. Makar i u prolazu. Gränna: Ovakvu dresinu nikada nisam video: Put me dalje vodi pored drugog najvećeg švedskog jezera Vättern. Vreme je savršeno za vožnju i prosto se osećam kao nekada kada sam tek počinjao da vozim motor. Nekada za takav osećaj izgleda morate otići baš daleko. Ako ste mislili da je u Švedskoj na selu sve John Deere (bar se cakli koliko je čist): Šveđani vole kao odmor da dođu na ovakva mesta i da beru bobice, za šta plaćaju ako sam dobro razumeo: Nakon nepunih sat i po vožnje, stižem u Motalu i odlazim na ručak sa Draganom koji insistira da on časti. Pomalo mu ispričah o poduhvatu i kada je čuo kako sam prethodno veče proveo u šatoru, velikodušno se ponudi da prespavam kod njih to veče. Pomenuo je i da se iza njegove kuće nalazi motocross i car derby staza, vožnjicu kroz gradić predveče i jezero na kom mogu da se kupam tokom dana. Odmah sam bio kupljen. Dan provodim na jezeru do kraja Draganove smene, nakon čega dolazi po mene i vodi me kući gde upoznajem njegovu divnu porodicu. Ugošćen sam kao rod rođeni, počašćen, nahranjen i opremljen za dalji put sutradan. Bi mi neprijatno koliko su se potrudili oko mene (samo ću reći da mi je Dragan čak i par čarapa poklonio), ali mi je veoma prijalo da se osećam baš kao kod svojih daleko od kuće. Kupanje u Motali: Zašto ovaj motor ima toliko kubika a tako malo konja: Uz njegovu dozvolu ovde stavljam kolekciju motora koju ima koji nisu baš tako mladi a izgledaju kao ispod čekića. Ako ikada vidite ovakvog Suzukija i čujete da je prešao manje od tri hiljade kilometara, molio bih da mi javite što pre. Potpuno sam zadivljen. Vrlo brzo nudi svog Kawasakija za laganu vožnju kroz grad što mi se jako dopada i obiđosmo Motalu sa stilom, bez kofera, torbi i tvrdog sedišta. Hvala na ovom jako lepom iskustvu, nadam se da ću biti u mogućnosti da uzvratim uslugu! Dragan sa TTR-om: Suzuki: Prva ljubav zaborava nema: Moj motor za taj dan: Steppenwolf: Uveče me je njegova ćerka izvela u grad, sprovela po centru među mladima dok nisam klonuo snagom i spustio raspoloženje njenim drugaricama. Izvinjavam se, ali priviđanje lude gospođe iz Ljungby-ja veče pre je učinilo svoje.

Dan 8 - Četvrtak 19.7.2018. Ruta: Lund – Kullaberg – Ljungby Rastanak u Lundu: Sutradan domaćini nisu hteli da me puste bez doručka, te nakon jela, tuširanja u restoranu i dugog rastajanja, pozdrava i nade da ćemo se videti opet, bacih se dalje na sever. Sofija mi je obeležila stvari koje bi trebalo videti u okolini, te zahvalan počinjem da ispunjavam ček listu. Izlazim na lokalne puteve ka Helsingborgu, uz more. Prate me fantastični predeli, morski vazduh, zelenilo i čudna hladnoća koja prodire kroz jaknu s velikom lakoćom, iako je napolju 25 stepeni i Sunce se ne krije iza oblaka. Stajem na kratko u gradiću Landskrona ponesen lepim vremenom i ostavljam motor na gradskom šetalištu da bih skoknuo do plaže. Nisam napravio 20 koraka, okrenem se po navici da vidim jel su mi stvari na mestu kada na motoru sedi mlađi gospodin bliskoistočnog porekla zagledajući bravu uz dva drugara oko njega. Pojavio se iz auta koji je bio parkiran pored. Dotrčavam odmah i počinjem priču sa njima kako je lepo vreme i da li možda žele da se slikaju pored motora. Vidim da su zbunjeni i ovaj što je bio u sedlu pristaje nakon čega ga brzinski prijateljskim tonom zamolim da siđe pa ćemo da se slikamo zajedno jer je će tako biti lepša slika pošto sam ja u odelu. Verovatno iznenađen, pristane, slikamo se njihovim telefonom i brže bolje im se zahvalih i produžih ka severu. Bruno me je upozorio da ima dosta problema sa kriminalom, tako da sam ovde baš imao sreće što imam čime da nastavim put ili makar što mi je prljav veš u torbi ostao netaknut da čeka pranje. U Helsingborg stižem vrlo brzo nepokvarenog raspoloženja, izlazim na plažu da se slikam i pogledam kakvo je more u kome se ljudi kupaju oko mene. Reći ću samo da sam ja bio komplet opremljen i smrznut u tom izdanju zbog vetra koji je besomučno hučao preko površine vode, dok su se lokalci bezbrižno banjali u vodi koja je jako podsećala na baru sportskog centra u Surčinu po boji i transparentnosti. Na Zapadnoj Obali: Plaža u Helsingborgu: (čita se Helsingborj) Sledeći cilj, vrh na Kullabergu, litici na kojoj se nalazi najstariji svetionik u Skandinaviji iz 1561. godine. Kullaberg je zapravo poluostrvo i rezervat prirode. Svetionik: Najstariji svetionik: Pogled ka Srbiji: Na Kullabergu pronalazim smeštaj u Ljungby-ju koji mi je na putu ka Stokholmu te se brzo zapućujem tamo i stižem predveče oko 8. Kuća sa Airbnb je na vrlo izolovanom mestu sa samo par komšijskih građevina okolo što se vrlo brzo pokazalo kao ne tako povoljno. Od domaćina sa Airbnb nije bilo ni traga ni glasa dobrih sat vremena, te u strahu od mraka spustih se niz put pored ka jezeru gde me je zatekla fino pokošena trava. Spreman da se pozovem na Allemansrätten, raspremih kamp i smestih se fino kada mi zvoni telefon. Zove domaćica, pita gde se nalazim. Proradi u meni balkanski inat, rekoh joj da sam našao bolji smeštaj i da neću dolaziti (istina beše da me je užasno mrzelo da sklapam šator), na šta se u ne baš prijatnoj konverzaciji dogovorismo za refundaciju. Dok sam lutao u potrazi za domaćicom naleteh na ovo (Živeo Tomos!): Smeštaj sa hiljadu zvezdica: Avaj, ne lezi vraže, sat vremena kasnije, pored šatora se stvori starija žena sa psom, s ograničenim poznavanjem engleskog pita me da li sam ja bio rezervisao Airbnb. Sporazumesmo se i ona, ne preterano zadovoljna, s teškim skonskim akcentom mi poželi lep boravak i ode. Vratih se svom poslu, pisanju putopisa, kada u mrklom mraku, što je tamo tek oko 1 – pola 2 uveče, poče nešto da šuška oko šatora. Indisponiranom, već počinje da mi se mota po glavi da je gospođa nezadovoljna možda rešila da mi napakosti nekako, ostajem unutra praveći se da spavam. Čujem kako grančice okolo puckaju, približavajući se, stežem nož i baterijsku lampu u ruci i izustim „Hallå“, ali bez odgovora. Ponovih još jednom, ali zvuk beše sve bliži i bliži. Vidim da nema dalje, svestan da će me ovde mrak pojesti vrlo lako, sačekah da uljez bude pravo ispred, zgrabih nož, iskočih koliko se brzo može iskočiti iz zatvorenog šatora sa lampom u punoj borbenoj uniformi (čitaj, imao sam samo donji veš), i videh ježa koji uplašeno otrča u drugom pravcu. Skeniram okolinu, sve je čisto i smejući se sebi, vratih se u prnje.

Dan 7 - Sreda 18.7.2018. Ruta: Malmö – Lund Kako se u Lundu nalazi drugi najstariji univerzitet u Švedskoj, bio sam rešen da svratim makar da pogledam kako izgleda kampus. Ne tako rano ujutru privezujem torbe Givi gurtnama (topla preporuka, nikad mi nije bilo lakše da skidam i stavljam rol torbe), doručkujem nešto jednostavno što pokupih u Lidlu veče pre, anticipirajući nadolazeći cenovni šok i polazim put Malmea. Prva stanica, Eresundski most. Nekima koji prate švedske krimiće je vrlo dobro poznato kao centralno mesto dešavanja poznate serije Bron (na švedskom – most). Mostarina u trenutku kada sam ja putovao je u jednom pravcu za motor bila celih 30 evra, ne računajući dan puta više uz noćenje u Kopenhagenu, kao i cenu trajekta od Nemačke do istog grada u iznos od oko 110 evra, bez ikakve kabine. Ovo je bio glavni razlog što sam se odlučio da u Švedsku uđem direktno. Paradoksalno, trajekt koji prelazi skoro duplo veći put i pristaje u Trelleborg je koštao samo 37 evra, tako da je isključivanje Danske iz itinerera bilo skoro bez razmišljanja. Naravno, ne bih sebi oprostio da nisam video taj impozantan inženjerski poduhvat, te stajem na mestu koje je baš vidikovac za most na obodu Malmea. U vrlo kratkom roku bivam okružen hordom indijskih turista koji su čekali u redu da se slikaju sa mnom. Valjda pre toga nisu imali priliku da vide ovakvu zver od motora, šta li, te sam im uslišio želju. Zainteresovani Indusi i Indijke: Most je predstavlja žilu kucavicu u simbiozi Danske i Skonea, oblasti u Švedskoj na samom jugu koja je nekada bila pod Danskom vladavinom do osvajanja 1658. Oni koji znaju ponešto skandinavskih jezika odmah mogu primetiti sličnosti između skonskog dijalekta švedskog i danskog. Lično, jako teško mi je da razumem šta pričaju i često se može čuti da govore švedski kao da imaju vruć krompir u ustima. Sam most je dugačak 8 kilometara i u jednom delu uranja u tunel koji ispod mora prolazi u dužini od četiri kilometra. Pogled sa strane je zaista zapanjujuć i proveo sam nekih pola sata ovde razgledajući okolinu. Eresundski most: Sledeća stanica je neplanirano muzej Malmöhus koji je istovremeno i nekadašnja tvrđava napravljena 1434 i preuređena u današnji izgled nekih stotinjak godina kasnije. U muzeju se može videti sve vezano za život u Malmeu, od skeleta dinosaurusa koji živeli na tim prostorima, životinjskog sveta koji je sada tu, preko umetničkih dela, do samih istorijskih činjenica vezanih za sam zamak. Ulaz za studente je prilično jeftin, tako da ga toplo preporučujem ako je neko u prolazu. Novost za mene na koju sam se brzo navikao jeste da skoro svi švedski muzeji poseduju ormariće u kojima se mogu ostaviti stvari, dok u nekima to i zahtevaju. Ovde je bio takav slučaj i isprva sam nevoljno ostavio kacigu i jaknu pre obilaska. Pratim uputstva za upotrebu, pokušavam da namestim šifru na jednom – ne ide. Prebacim se na ormarić ispod, neće da se zaključa. Spustim se na jedan niže, mrka kapa. Iz četvrte, uspevam da zaključam ormarić, proverim dva puta, slikam da bih znao koji je i nastavljam dalje. U povratku kucam šifru, ormarić se otvara i ja imam šta da vidim. Unutra nema ničega. Oblio me je hladan znoj, već zamišljam kako se kao lignja bez kacige vozim ka severu do konzulata jer mi nema ni pasoša, ni dozvole, a bogami ni kartice. Odmah u sebi prebacim kako sam znao da nešto nije u redu kada su svi oni čuvari mnogo nešto gledali u mene, okretali se i između sebe pominjali „Motorcykeln“. Otrčim do pulta ispričam šta je bilo, žena promeni tri boje i strčimo dole zajedno. Ponovo ukucam svoju šifru, ormarić se otvori, prazan. Pogledamo sliku ormarića, to je taj, nema greške. Iz očaja, nastavljamo da kucamo šifru na ostalima, i kad dodjosmo do poslednjeg, i on se otvori i gle čuda. Sve stvari su unutra. Mislio sam da nikad nisam bio srećniji u životu. Žena se smeje, ja se cerim i sve je u redu. Izvinim se lepo na švedskom, da bi se žena iznenadila i iz fundamenta pomalo sumnjičavo ispalila „Du kan prata svenska? Varför?“ (Pričaš švedski? Zašto?) Ispričam joj svoj plan, odakle dolazim, kako sam samostalno naučio švedski bez ikakve želje da živim tu i ona se oduševi. Posvetila mi je dobrih 20tak minuta objašnjavajući mi gde da idem i kako da uštedim. Čak se ponudila da zove sina koji je u Stokholmu da me ugosti par dana, no nažalost, vraća se tek nakon što ću ja po planu biti u Norrlandu (oblast na severu Švedske). Ako neko nije znao da je Tetrapak švedska firma: Sledeća stanica, Univerzitet u Lundu. Pola sata vrlo lagane vožnje od Malmea i ispred sam. Malo nesiguran u to gde smem da ostavim motor, upitam prvog dečka na ulici da li smem na trotoaru, što on potvrdi. Malo mi je čudan akcenat, te ga pitam odakle je i, naravno, došao je iz predela stare Juge. Makedonac. Ispričasmo se malo kako i on planira da pređe na GS-a i da putuje ka severu i pozva gazdu restorana u koji je dostavljao pivo. Gazda Bruno insistira da motor ostavim ispred njegovog lokala i da svratim kada završim obilazak, kako je i bilo. Kada ga već u Pragu nisam video: Univerzitet u Lundu: Zasedosmo, spremi čovek ručak samoinicijativno, piće, sve domaćinski i insistira da uzmem. Kako domaćina ne valja uvrediti, pristajem i sedam za sto, ali me premešta kod devojke iz Švedske da ne bih sedeo sam. Ispriča joj ponešto o meni vrlo ukratko i ja nastavih dalje konverzaciju sa njom. Izgledala je veoma zainteresovano za to što govorim jezik što ja zdušno iskoristih da priupitam šta mi nije jasno i da vežbam. Ne gledajući, prošao je dobar sat kako pričamo kada se vraća Bruno da bi primetio da nisam ni počeo da jedem. Sve se ohladilo. Ona se izvini i kaže da će me ostaviti da jedem, samo da telefonira. Pojedoh na brzinu koliko sam mogao, poče kiša da pada i Bruno insistira da nas dvoje ostanemo da budemo njegovi gosti. Isprva je pokušavao da me ubaci da se smestim kod nje i njenog dečka (Sambo na švedskom, zapravo dvoje ljudi u vanbračnoj zajednici) na šta ona bojažljivo upozori da se to njemu ne bi svidelo. Svakako sam zauzet čovek i ne bih pravio nikome nekakve probleme. Stoga, večeras ostajemo kod Bruna. On je prilično slobodnog duha i veliki zagovornik boravka u prirodi, te oduševljeno prihvatam da se zaputimo ka jezeru kraj Lunda gde možemo da se kupamo i da kampujemo večeras. Proveli smo dobar deo večeri u priči Bruno i ja, o životu, Jugoslaviji, muzici i još koječemu. Izvadih nešto malo rakije što sam poneo i nikada nisam video srećnijeg čoveka što sam mu ponudio staru dobru ljutu. Nakon nekog vremena, kad smo on i ja već dobrano ispevali BIjelog Dugmeta, Bebeka i ekipe, videli dno čaše par puta, vraćaju se Sofija (devojka iz restorana) i Brunova žena Marija. Bilo je dosta lepog druženja i zezanja, Sofija je inače muzičar i svirala nam je do kasno u noć u šatoru dok je padala kiša. Priča se da je ovo prvi dan s kišom u Švedskoj u podužem periodu, što meni i nije baš bilo milo da čujem. Zahvaljujući svom ekstenzivnom iskustvu s kampovanjem i spretnosti u snalaženju u prirodi, nisam dobro zatvorio šator koji je u međuvremenu postao bazen na zatvorenom i bio sam primoran da pređem u njihov, te se nas četvoro nagurasmo u Brunov šator gde smo proveli noć. Kada kažem noć, mislim na 4 sata mraka koja su usledila. A motor je na sigurnom:

Dan 6 – Utorak 17.7.2018. Ruta: Berlin-Rostock-Trelleborg-Malmö Jurnjava ka Rostoku preko autobahna. Prvi put videh na navigaciji obaveštenje da nema više ograničenja i poterah Hondu svih 169 koliko je natovarena mogla da ide. Užasno je nestabilna pri toj brzini i na najmanji pokret se baca u wobbling, verovatno zbog kofera i MRA dodatka koji sam stavio na već povišen vizir, pa usporavam i uz laganih 150 stižem u Rostok. Ček in na trajekt je do 13:15, stižem malo ranije, utovaram motor i krećem uzbuđen put Švedske. Jako dugo sam čekao da dođem ovde motorom i sada kada sam napokon na ulasku, ne mogu da verujem da ću uspeti. Ovaj put sam planirao više leta unazad, ali uvek se izjalovio na neki način. Prvo fakultet, pa neki zdravstveni problemi i skupi se sve nekako tako da čovek ne može da ode. Zato sam početkom 2018. rešio da idem, pa kud puklo da puklo. Neću da dozvolim sebi da možda dođe trenutak da nekada žalim što nisam, a mogao sam. Välkommen till Sverige.

Dan 5 - Ponedeljak 16.7.2018 Ruta: Prag – Berlin Kako su mi u servisu u Pragu rekli da nemaju nogaru na stanju, zapućujem se u predstavništvo kod Drezdena. Pristaju da skinu nogaru sa polovnog motora i da mi je daju za 110 evra. Nalazimo se na 90 evra sa ugradnjom i posle desetak minuta sve je sređeno. Pakujem i staru zavarenu nogaru, jer u mnogim situacijama u životu, kad te jedna prevari, više ni drugoj ne veruješ. Nova polovna nogara: Lepi Meissen: Primećujem da je ova nogara potpuno prava, dok je moja još od isporuke bila blago zakrivljena na kraju. Ovde spajam 2 i 2 i shvatam da mi je motor dostavljen sa iskrivljenom ćopavom. Bilo je samo pitanje vremena kada će popustiti, tako da NC-aši, proverite svoje, ako niste sigurni. Sad je kasno za bilo kakve žalbe Hondi, ali ne mora i vas koštati maglenke, kofera i puno živaca. Vozim kroz nemačka sela, izbegavajući autobahn i stižem u Berlin predveče. Smeštam se u hostel i bacam se odmah nazad na motor da se provozam kroz grad, napravim par slika i snimaka. Standarno, Brandenburška kapija, parlament, Siegesäule. Obilazim Luis da uzmem švajcarski nožić jer sam moja dva zaboravio u Beogradu i zapućujem se nazad. Berlin je pao: Izdaje me navigacija na telefonu u nekoj ulici (ne mogu ni da se setim imena) i stajem da probam preko Gugl mapa da rešim problem kada mi pritrčava slobodnije obučena devojka koja mi snima tablice i stariji gospodin diskutabilnog profesionalnog opredeljenja. Počinju da viču na mene na nemačkom koji ne razumem baš najbolje, niti ga oni išta bolje govore, kada stižu još tri slične dame i još jedan poveliki Mađar. Okruže me, nemam gde i ispostavi se da jedna od njih govori srpski. Objasni mi da je to ulica gde ima puno prostitucije i da imaju velike probleme sa turistima koji snimaju i ugrožavaju im privatnost, često ih razotkrivajući porodicama koje ne slute čime se bave. Obećah da nikakve snimke na kameri koja je na kacigi nemam, što sam im i pokazao (držali su me dobranih deset minuta dok se nisu uverili), rukovasmo se i nastavih nazad ka hostelu veoma zbunjen.

Dan 2 - Petak 13.7.2018. Ruta: Djer – Beč - Prag Budim se jako rano, oko 6, nervozan oko motora koji nije baš blizu. Baka od juče mi je na improvizovanom nemačkom rekla da pazim gde ga ostavljam jer ima puno lopova, pa mi to nije dalo mira. Kroz glavu mi prolazi svašta, šta ako ga neki Mađar sad vozi mesto mene ka Austriji, šta ako su mi skinuli nešto od stvari koje sam ostavio, možda ga je oborio vetar, a ja još stavio i ciradu. Brže bolje se kupim i pakujem, a motor me čeka netaknut. Doduše, i dalje diskutabilno nagnut na jednu stranu, vrlo blizu prevrtanja. Krećem dalje ka Beču kako bih u Luisu kupio rukavice za kišu, pošto sam prethodne morao da prodam jer su mi bile premale. Ovaj put uz puno probe, odlučujem se za Held Air n Dry, srećan zbog kupovine, ali nesrećan zbog cene završavam transakciju. Više nagnut nego u krivini: Tražim i Givi stopu za proširivanje ćope jer imam osećaj da će podići motor i da neće biti tako nestabilan, ali, avaj, nemaju na stanju. Kupih i set za čepovanje guma, prvu pomoć i neke sitnice koje pakujem u drugi manji speed bag. Dok vezujem sve za motor, čovek levo od mene se isparkirava. Kako je izašao sa parkinga, nogara se savija kao da je od testa, motor pada a ja „spretnim“ skokom na koščatu pozadinu uspevam da izbegnem da mi zatreba svaka serija na benču koju sam u životu preskočio. Naravno, kroz glavu odmah prolazi ono „znao sam“, ali sad nema nazad. Prilazi jedan dečko, pokušavamo da ga podignemo, ni makac. Dolazi drugi i sva trojica jedva nekako podižemo. Epilog, otpala maglenka i izgreban kofer. Prosto stojim u čudu kako nigde drugde nema nijedne ogrebotine. Odmah nakon toga me prolazi bes što nisam ranije preduzeo nešto, ali i što je uspelo da se desi da padne. Šteta: Pogledam ruku, lipti krv iz prsta koji sam zasekao kada smo podizali motor. Obrišem krv i krenem da bacim đubre koje napravih, ubacim u kantu kojoj kako sam ubacio papire otpada celo dno. Gospođa koja je stajala pored nije mogla da se ne nasmeje i da mi prozbori da samo idem, ništa nije videla. Nisam sujeveran, ali petak 13. je petak 13. Kad čoveka krene: Suočen sa novom realnošću da motor više ne mogu da spustim na ćopu, a da ga sam podignem na centralni štender nema nikakve šanse, reših da ću da pronađem nekoga da sredi stvar pre nego što mi nestane goriva. Nalećem na prvu limarsku radionicu, izlazi dečko kome objašnjavam šta je. Kaže mora da pita šefa i da sačekam. Te ja sedim na motoru i čekam, ne mogu da siđem, to mi je što mi je. Posle nekih 20-tak minuta kuvanja na suncu na motoru, vraća se i kaže da je šef rekao da mogu da probaju da zagreju, isprave i zavare nešto sa strane. Ja presrećan ulazim, podižemo ga na centralni i odmah se baca na posao. U tom trenutku dok sam zagledao oštećen kofer, prozborim sebi nešto kulturno u bradu i stvori se drugi momak pored mene i kaže „Pa ti si naš!“. Objasnim mu gde putujem i šta se desilo, oduševi se što idem sam i raspričamo se malo. Pitam ga ja, pošto Austrijanac ništa nije pomenuo, koliko će ovo da košta (računajući do 50 evra) i on odmah promeni izraz lica. Reče „Nemaš sreće, odraće te samo tako, nisu normalni sa cenama. Sat rada nam je 200 evra, a za ovo će trebati sigurno više.“ Promenih par boja jer sam mogao da kupim par novih nogara za te pare, a i budžet je ograničen. Pitam ga jel moguće i da li je kasno da sada kažem da ne počinju kada se pojavljuje i stariji čovek iz komore iza. Slušao je šta sam mu pričao o putu i mojim motivima i odmah kaže „Rade, idi reci malom da je Senad rekao da dečko ništa neće platiti“. Donesoše mi sok, Rade mi čak i previ ruku što sam isekao. Spakovao mi je i malo gaze i hanzaplasta, da se nađe, dug je put, a nemam nikoga. Nisu hteli ni da čuju kada sam tražio da makar nešto platim ili da ih častim, kažu, ne zarađuje se na ljudima u nevolji. Stoga, veliko hvala Radetu iz Vukovara i Senadu iz Bijeljine što su mi vratili veru da ljudskosti ima i u strogo kapitalističkom društvu. Sa Senadom, Radetom i Austrijancem koji je pomagao: (izvinjavam se, ovde je ostao beauty effect, nov telefon, nisam ni znao da ga ima): Grunfovana nogara: U Prag stižem predveče gde ostajem par dana kod dobrog drugara u vreći na podu studentskog doma gde je on došao na pripremne kurseve za doktorske studije. Sobu delimo sa dečkom iz Gane kome smo verovatno smetali sa našim forama i smehom dok je spremao ispite, ali nam je oprostio kada smo mu ispričali ponešto obrazovanju i životu kod nas. Činilo se kao da ga je stvarno zanimalo. Uz dobro društvo ništa nije teško, ali ako mislite da je u našim domovima najgora situacija (uprkos iskrenim naporima drugara da ga očisti): U iščekivanju daljeg puta: Prag je lep i pun istorije, ali ne bih zasipao forum slikama iz obilaska. Ostaviću samo sliku sa drugarom na rastanku ispred studentskog doma. Ovde se unapred izvinjavam na većem broju selfija koje lično ne odobravam, ali kada putujete sami, nema baš mnogo izbora.

Dan 1. - Četvrtak 12.7.2018. Ruta: Beograd – Djer Budim se prilično kasno jer sam veče, da ne kažem noć, pre toga imao neodložne obaveze. (Znate ono kad devojka ne veruje da stvarno idete na put o kome samo pričate duži vremenski period.) Zbog toga nisam stigao ni da se spakujem ljudski već sam rešio da ću poći koji sat kasnije odmoran i ujutru dovršiti pakovanje. Kako to obično biva, budim se rano, prilično nervozan, pakujem sve u kofere na brzinu i prebrojavam se gomilu puta kako bih proverio da nisam nešto slučajno zaboravio. Inicijalni plan je bio da sve što je neophodno spakujem u bočne kofere i pola gornjeg kako bih imao mesta za kacigu kada idem u obilazak. Naravno, ovo je ostala samo pusta želja, tako da na put krećem sa skoro punim koferima i rol torbom povrh toga za kamp opremu koju planiram da koristim kroz Švedsku i Finsku. Kao što je nekima poznato, u Švedskoj važi tzv. Allemansrätten („pravo svakog čoveka“), odnosno u slobodnom prevodu, pravo na lutanje za svakoga. To znači da je moguće postaviti šator na jednu ili par noći, čak i bez prethodnog pristanka vlasnika ukoliko je to na privatnom vlasništvu. Podrazumeva se, i ovo ima ograničenja, tako da se može logoriti na mestima koja ne ugrožavaju privatnost ostalih i bez narušavanja mira. Uz to, takođe je potpuno dozvoljeno brati, skupljati i jesti bilo šta u okolini tom prilikom pod uslovom da se ne ugrožava tuđi biznis ili opstanak. U 12:00 sam na motoru, spuštam vizir, palim Hondicu i mašem dok roditelji snimaju kako odlazim. Iako je većina drugara znala šta nameravam, njima je ova odluka bila šok, ali sam imao punu podršku uz dogovor da ću se javljati svaki dan da znaju gde sam i gde planiram dalje. Odoh da obrnem krug: Već nakon par kilometara stajem kod Kineza da kupim koju torbu da bih bolje organizovao stvari u koferima. Kako sam se vraćao iz prodavnice, sedam na motor i dok sam ga opkoračivao, poče ozbiljno da se naginje ulevo i osećam već kako je prednji točak u vazduhu. Potegnem iz petnih žila, uspravim ga i nakon što obrisah hladan znoj koji me je oblio, konačno polazim. Kako sam krenuo prilično kasno, a rešen sam da dođem do austrijske granice prvog dana, ili makar blizu nje, Srbiju prolazim autoputem do prelaza Bački vinogradi i dalje regionalnim putevima ka severu. Usput vozim kroz mađarska mesta putem Assothalom – Kiskunhalas – Dunajuvaros gde stajem da vidim šta se dešava sa rezervacijom u nekom selu kod Sorpona na Airbnb pošto čekam već skoro 24h. Čovek mi javlja da ipak nema kreveta i brže bolje nalazim drugo prenoćište u Djeru. U Mađarskoj sam čuo da baš i nema šale sa policijom koja ne toleriše kampovanje na divlje. Usput moram primetiti da put nije sjajnog kvaliteta (da ne kažem da nije ni do kolena nekim našim putevima) i da Mađari tuda voze kao potpuni manijaci. Vozim po ograničenju, što će reći 100, a obilaze me kao da stojim. Negde u Mađarskoj: Stižem u Djer oko 8, jedva nekako pronalazim smeštaj za koji se ispostavlja da je u pešačkoj zoni. Psujem u sebi, gde ću sada sa motorom, upalim sva četiri i polako (ulica poput Knez Mihajlove) kada naleće bakuta taksista iz bočne ulice i vadi mi vozačku da se pohvali. Gospođa ima A kategoriju već punih 50 godina, a i dalje vozi taksi. Parkiram motor dve ulice dalje, nepropisno, na trotoaru da bih mogao da ga vežem za banderu i odlazim nazad na spavanje.

Pripreme za put Nisam imao nikakve spremne planove za put. Znao sam da hoću da odem do severa Švedske i da se vratim nazad kroz Finsku i zemlje Baltika. Imao sam u glavi gradove koje bih voleo da obiđem i ništa sem toga mi više nije trebalo. Rutu ću za svaki naredni dan smišljati usput po nahođenju i savetima koje dobijem od ljudi, za smeštaj ću se snalaziti kako se gde zadesim, tako da je ostalo pripremiti tehnički deo. Već je ponedeljak 9. jul, hteo bih da krenem u sredu 11.7. ujutru, ali nisam imao prilike da obezbedim dosta toga jer sam 8. imao prilično zahtevan ispit koji mi nije ostavljao vremena za razmišljanje o organizaciji. Okvirna ruta: Motor sam kupio relativno skoro, tek je izašao iz garancije i imam poverenja u njega. Odelo posedujem, doduše mesh letnje, ali ako zatreba računam da ću obući kišno odelo preko i debeo aktivni veš ispod. Bolji deflektor za vizir sam naručio preko Sekule, odlučih da dam malo više za MRA, tako da se nadam da ću moći da uživam u većoj tišini. Par nedelja pred put sam kod Bobana podigao prednji deo sedišta, pošto je na NC-u bolno loše urađeno previše nagnuto napred i čak ni sa jastucima sličnim Airhawk-u nije udobno. Gume sam montirao takođe koju nedelju pre, jer je postalo izvesno da originalne neće izdržati do povratka. Ono što me je mučilo jeste da ništa montirano zapravo nisam imao vremena da isprobam. Nemam ideju kako će sve funkcionisati, ali rešen sam da ću da se snalazim kako mi se koji problem pojavi, tako da žmurim i verujem da će sve biti u redu. Fale mi samo grejači ručki za malo komfora po tada očekivano nepredvidivom vremenu. Čujem se sa @Satelis-om i ne uspevamo da se organizujemo pre polaska da mi montira ručke koje stoje već gotovo tri godine otkad sam ih dobio na poklon. Zbog garancije nisu mogle da budu nameštene ranije. Pravi trenutak da proberem koji ću alat poneti, pomislih. Otvaram gedore i krećem da prčkam sam. Namestim, ponosan na sebe, okrenem ključ, motor mrtav. Ni instrument tabla da se upali. Zovem ponovo Satelisa, izjadam mu se i objasni mi da sam presekao pogrešnu žicu, naravno. Iskren da budem, sa instalacijama baš nemam nikakvog iskustva, sa redovnim servisiranjem se i snađem nekako, ali struja mi je špansko selo. Posle par sati, sve je sređeno, spakovano i greje. Hvala Darku na pomoći bez koje bih lomio glavu mnogo duže. Doduše, rečenica „Ne ide se tako na put od skoro osam hiljada kilometara“ koju je rekao kroz smeh počinje da mi se vrzma po glavi. Mrak nije pomogao pri montaži ručki: Rešim da zanemarim loše misli, operem motor i popakujem deo stvari. Šta mi zafali ću uzeti usput, srećom danas čovek lako može da se snađe skoro bilo gde u Evropi. Gotovo spreman: Ovo se odigrava u sredu 11.7, tako da ću u tekstu preskočiti nervozu zbog toga što već imam jedan dan manje. Trebalo mi je vremena da prihvatim da objektivno nije moguće da kupim, pripremim i spakujem sve za ono što me čeka u roku od dva dana koja sam inicijalno zamislio. Povrh toga, istog dana počinje da mi crkava i telefon, pa brzinski kupujem novi kako ne bih ostao nasukan negde bez sredstava komunikacije.

Par ljudi kojima sam poznat sa foruma, a i gotovo svi van njega, čuli su za moju fascinaciju zemljama sa severa Evrope. Nebrojeno puta sam tupio kako ću da sednem na motor i odem više da vidim tu Finsku i sve usput do nje, ali nekako nikada nisam imao prilike da sprovedem plan u delo. Srećom, negde krajem proleća 2018. uvideo sam da je sve izvesnije da ću na leto moći sebi da priuštim da konačno napravim jedan krug do gore i počeo sam krajnje užurbane pripreme put. Do pre 4-5 godinama, o Skandinaviji nisam znao apsolutno ništa. Zapravo, na moju sramotu, nisam znao čak ni da Finska nije deo Skandinavije i da Finci umeju poprilično da se uvrede ako ih nazovete Skandinavcima. Ni Švedska, ni Finska mi nisu odskakale kao neke zemlje koje su drugačije na bilo koji način i jednostavno nisam osećao nikakvu želju da čitam ili istražujem bilo šta o tom delu sveta, sve do jednog ispitnog roka moje druge godine fakulteta. Kako sam, možda na iznenađenje nekih, bio prilično lenj za početak pripreme ispita, čitanje i gledanje raznovrsnih sadržaja mi je tada nemerljivo interesantno i bio sam u stanju da provedem sate učeći o tome kako je pravljen antimagnetni premaz za nemačke tenkove '42. godine ili pak kako je izgledao sistem zaptivanja prozora na letilicama Apolo programa, što me je dovelo do jedne plejliste finske muzike 90-tih. Na njoj je prva bila pesma Tinasormus pevača Jannea Hurmea. Sedeo sam u čudu neko vreme razmišljajući kako ja tu pesmu već znam odnekud, bio sam siguran. Na linku je, pa procenite sami da li vas podseća na nešto (ili je, bolje rečeno, identična). Naravno, ovo me je silno privuklo i u tom trenutku nije bilo dileme da li ću da provedem ostatak dana proučavajući ostatak numera na listi ili da učim. Sve do jedne su bile ex-yu pesme prepevane na za mene vanzemaljski jezik. Tu su bili Zdravko Čolić, Hari Mata Hari, Dino Merlin, Alisa, čak i Željko Šašić i Dragana Mirković. Koliko sam mogao da razumem, Finci su u to vreme potpuno poludeli za muzikom iz stare Juge, što me je užasno uveseljavalo. Mic po mic, počeo sam da proničem u razloge zašto je tako i izolovao sam dva najvažnija. Prvi je da je za to kriv rat, koji je neke pevače oterao upravo tamo, gde su ne sluteći pojavu Youtube-a i sličnih medija prodali svoje kompozicije ceneći da niko verovatno neće ni znati, niti će im biti bitno što su te pesme izdate na nekom tamo jeziku u dalekoj Finskoj. Zbog drugog razloga Finsku danas još u šali zovem i zemlja hiljadu plagijatora. Nisu samo bivše jugoslovenske melodije bile popularne, među najvećim hitovima su i nemačke, italijanske i podrazumevano one na engleskom jeziku. Koliko god čudno zvučalo, to je bio glavni razlog zašto sam počeo da čitam o Fincima i, vremenom, počeo da saznajem dosta o zemlji, kulturi, ljudima i jeziku. Inicijalno sam iz hobija počeo da učim finski. Intenzivno sam tražio kurs, međutim u tom trenutku je u celom gradu bio ponuđen samo jedan koji zbog posla nisam mogao da posećujem jer je počinjao na jesen. Kako sam tog leta bio prilično dokon i rešen da radim nešto umesto da traćim vreme, upisah kurs švedskog. Premotavajući film na koju godinu kasnije, švedski sam usavršio dovoljno da mogu da razgovaram, saznao sam dosta o zemljama severa i postao čvrsto rešen da ih obiđem. A postoji li bolji način nego otići motorom? P.S. Tema će ostati zaključana dok ne završim putopis, kako bi sve bilo na jednom mestu.

Jel se meni cini ili ce i ova tema da se pretvori u diskusiju ABS ili ne-ABS?

Vecina koci dok iznenada ne naleti na klizavo, a tu je ABS meni mnogo bitniji nego CBS.

Potpuno mi je razumljivo skidanje opreme. I ja ako resim da prodajem motor vidim da cu isto da uradim jer nisam voljan da dam gomilu dodataka koje sam skupo platio u bescenje. U cenu motora opremu niko nece da uracuna, a tek kada je skines kupac shvati koliko gubi kada mora sam da je kupuje.

To sto se isto pune na motoru ne znaci da se isto pune na punjacu. Problem je sto vecina punjaca ima neke modove koji koriste jacinu struje vecu nego sto ce sistem na vozilu da proizvede.

Na biciklima je tako vec vise od deset godina. Nije velika novost. Edit: Sad videh da me je pronto pretekao.

Shokla malo troluje redom po temama, izgleda.

To se pre odnosilo na razmatranje o stavljanju akumulatora manjeg kapaciteta.

Nisam siguran da se usteda od 1000-2000 dinara isplati, narocito ukoliko je u pitanju DCT.

Svaka cast, Darko. Lepse za NC skoro nisam video.

Ne, moraju se skinuti da bi se izvukla opruga. Svakako skidanje je vrlo jednostavno, odvijaju se samo dva srafa.

Mogu da potvrdim ovo. Cak i posle dosta vezbe, i dalje nije lako. Kada je motor natovaren, gotovo je nemoguce da ga jedan covek podigne na stender. Ova torbica je super, moram da je razmotrim, taman da izmestim set za krpljenje i prvu pomoc iz gepeka.

Ukratko da dodam, ne desava se isto na manuelnom menjacu ukoliko je motor tek upaljen, tj. nije provozan tako da se ugasi lampica za abs. Moze slobodno da se vrti tocak na stenderu. S druge strane, ukoliko je vozen i abs se vec aktivirao, kada se digne na centralni i ubaci u brzinu, samo ce se iskljuciti abs (ponovo ce se upaliti lampica da prijavi gresku), ali motor nastavlja normalno da radi. Kada se ugasi i upali ponovo, problem nestaje.

Zanimljivo, Bruno, ima dosta motora. Ali opet, sve je jako pod uticajem stila voznje. Varijansa potrosnje u zavisnosti od stepena ubrzanja raste sa porastom kubikaze, verovatno. Na licnom primeru, za XT125R pise 3.5l/100km, a meni isti nikada nije presao 3 litre. Zapravo, jako cesto je trosio izmedju 2.5 i 2.8. Doduse, jeste bio nov, lepo razradjen, sto takodje ima uticaja.