Kada je pala cena goriva na 90 dinara za litar? Lepo izgleda, srecno sa prodajom!

Uvek mozes da ulozis zalbu sa dokazom uplate iz banke i da ti refundiraju novac koji si preplatio. Efektivno moras platiti osnovicu*1.06*1.2 (carina(ili ubaci umesto 6 koju god stopu da je odgovarajuca)+PDV).

Ovo sto ti je @Satelis rekao je bolji nacin, ali ja sam lagano uspevao da skinem i bez toga tako sto sam vrteo i vukao. Kao da hoces da je "odsrafis". Kad popusti lepak, ide lagano. Nema potrebe seci skalpelom, posto stvarno nije neki posao da se skine, pritom se odlepi i vecina lepka kada se skida ovako, koji bi ako ga iseces morao da struzes sa kormana. Leva i desna rucka su potpuno drugacije, i po precniku rupe i po unutrasnjosti. Leva je glatka, desna ima udubljenja u koja ulaze ispupcenja na rucki gasa.

Isto tako izgleda na NC-u. Sto se tice rucke, najbolje bi bilo da probas da vrtis i da vuces, posto je zalepljeno. Tako ces lakse skinuti.

Dragi drugari, sada kada su se malo slegli utisci, zeleo bih jos jednom da Vam se zahvalim sto ste nam pomogli da nam jucerasnji radostan dan postane jos radosniji. Svaka cast na tajnoj organizaciji dok smo mi "kasnili", Jana nista nije ni posumnjala i presrecna je sto sam odabrao to mesto i imao vasu podrsku. Cvrsto verujem da bolji izbor nije postojao. P.S. Hvala i svima koji su snimali/slikali, mnogo njih ne moze da se pohvali da ce imati vecnu uspomenu na tako nesto.

Nesto mi se cini da je slabiji odziv na forumu nego prosle godine, ali se nadam da ce biti vise motora. Vidimo se!

Hvala vam svima jos jednom na lepim recima! Sto se stendera, on je SW Motech i pomenuta "stikla postoji, samo je jednostavno prekratka da bi predstavljala ozbiljnu polugu. Kada je motor rasterecen, nema nikakvih problema, ali sa 3 puna kofera i dve rol torbe preko toga, jednostavno je nemoguce da jedna osoba mojih gabarita uspe da ga podigne. Kada bih imao nekih 30tak kg vise, sve bi bilo mnogo lakse.

Ako su se trosile zbog hidrostatickog pritiska jer je previse bio napunjen sistem, nije nelogicno. Takodje, mozda je poslednji klip bio najmanje zaribao pa je najlakse potpadao pod uticaj tog pritiska. Dodatno, kako se ceo sistem greje u toku voznje zbog toga sto plocica sve vreme ima jace trenje uz disk, zbog povratne sprege raste pritisak u sistemu. Posto su kljesta plivajuca, ako donji klip pritiska jace od gornjeg, onda ce se plocica sa druge strane gde nema klipova trositi vise pri vrhu. Kljesta stoje potpuno paralelno uz disk ukoliko je jednak pritisak, kao sto je to slucaj kada pritisnes kocnicu.

Moram da prokomentarisem, na biciklu sam proveo makar toliko sati koliko i na motoru, ako ne i vise, a sediste NC je u svojoj kategoriji. Moguce je da sam vec malo omatorio, pa mi je opala tolerancija na neudobnost, ali i dalje mi nije jasno kako su mogli toliko da omase ergonomiju sedista. Vozio sam motor pre neki dan sa Wildass jastucetom koje je vazduh+gel i izravnatim sedistem kod Bobana, i sa svim tim ne mogu da kazem da je prijatno voziti ga dugo sto se tice udobnosti. To mi je jedina velika zamerka.

@djolji Samo da rešimo tehničko pitanje prtljaga na Hondici za nas dvoje i sledeći put ću morati.

Hvala još jednom svima na lepim rečima. Trenutno nisam u zemlji, pa zaostajem sa odgovorima, ali pojedini komentari su mi bili posebno dragi. Neću ih sad izdvajati, vi koji ste ih napisali verovatno znate koji su. Što se tiče Vildmarksvägen-a, upoznao sam Šveđane koji su mi rekli da je fantastičan. Putovali su kamperom gore i rešili vrlo temeljno da istraže okolinu. Potreban je ceo dan za obilazak koji nisam imao u tom trenutku, pa sam ga zaobišao jer stvarno nije preporučljivo noćiti gore u šatoru van kampa iz više razloga. Kako slobodnog smeštaja za taj dan nije bilo, usled prevelikog rizika da ga ne pronađem sam produžio pored njega. Koga interesuje, na ovom linku ima par slika i informacija, baš bih voleo da vidim iskustva na forumu jednog dana.

Da bih ga podigao na centralni štender sam, moram da skinem kofere i torbe, a to ne mogu kad nemam ćopu. Čak i kada nema prtljag ga je teško podići na centralni, a kada se stavi za mene postaje potpuno nemogće. Nisam uspevao čak ni na uzbrdici sam.

Hvala vam puno na komentarima, nisam očekivao ovako pozitivne utiske. Drago mi je da ste uživali! Što se tice tehnikalija, očekivao sam takvo pitanje, tako da imam spreman odgovor. Ukupno je za ceo put potroseno 1120 evra, ne računajući ćopavu, nove rukavice i opremu u Louisu. Ako se sve uračuna, to izlazi na 1444 evra. Znam da ovo izgleda kao izuzetno niska cifra, ali uzmite dve stvari u obzir. Prvo, mnogo puta sam bio ugošćen i u nezanemarljivom broju prilika uštedeo spavajući u šatoru. Drugo, svi znamo po čemu je NC poznat. Na gorivo je stoga sve ukupno otišlo 636 evra, što znači da su cene u proseku dosta više nego kod nas. Ukoliko me sećanje dobro služi (imam podatak negde), u Švedskoj je gorivo bilo između 1.65 i 1.8 evra, dok je u Finskoj u nekim prilikama bilo i skuplje. Sa prosečnih 52.6 evra po danu, ja sam više nego zadovoljan. Što se tiče vinjeta, postoje pouzdani podaci, ali mogu da potvrdim da se u Nemačkoj, Švedskoj, Finskoj i Slovačkoj ne plaćaju za motor. Jedine vinjete koje sam platio su bile u Mađarskoj i u Austriji.

Hvala, drago mi je da se nekome sviđa! Čika Rajko, načekao sam se, ali srećom uhvatih malo vremena da ga finiširam konačno. Dosta je odstojao.

Naravno, za kraj, da se ovekoveči i pritajeni glavni akter priče, Honda NC750X koja je sve, možda za razliku od mene, podnosila bez imalo žaljenja i čvrsto se držala čak i kada su je izdale noge.

Dan 21 – Sreda 01.08.2018. Ruta: Rzeszów – Beograd Vreme je da se ide kući. Polazim veoma rano ujutru kako bih uspeo da stignem ako se stvar zakomplikuje kod nas na granici. Preskačem Visoke Tatre, iako su mi bili u planu da bih došao dan ranije da iznenadim devojku. Blizu su, mogu da odem kad god hoću. Nije očekivala da ću se vratiti ovako rano. Mislio sam da ću na putu ostati značajno duže, ali 21 dan mi je bilo taman da vidim gotovo sve što sam želeo, upoznam pregršt divnih ljudi od kojih se sa većinom i sada čujem i možda najvažnije, obrnem jedan krug. Hvala svima sa kojima sam imao priliku da se družim i bez kojih ovo putovanje verovatno ne bi bilo ni izbliza zanimljivo koliko je zaista bilo. Do sledećeg kruga, nadam se da ste uživali u ovom skromnom putopisu.

Dan 20 – Utorak 31.08.2018. Ruta: Kaunas – Rzeszów Odlučih da zaobilazim Varšavu i idem direktno ka Žešovu na jugu Poljske. U Berlinu u hostelu sam upoznao mladi par na proputovanju na koje su krenuli umesto medenog meseca i ponudili su se da me ugoste u povratku. Kupujem neke sitnice kako bih im dao kada stignem i užurbano se pakujem. Arturasova devojka mi otvara pošto je on već na poslu i uz molitvu da danas neće biti radova na putu, otisnuo sam se ka litvanskoj granici. Da sam znao kakav će biti dan, poželeo bih onaj od juče. Prvi znaci da neće biti lako: (zanemarite saobraćajku, Poljaci voze tako da je očekivano da se dešavaju) Policajci koji stoje pored odmahuju glavom smejući se kada su čuli koliko treba da vozim. Čeka me 700 kilometara, a u celoj Poljskoj je kiša. I to ozbiljna, sa orkanskim vetrovima. A ja moram da stignem do Žešova inače ću biti mokar i promrzao u šatoru. Zapravo, pitanje je da li bih i mogao da podignem šator. Razumljivo, od ovog dana nemam mnogo slika, ali onu koja me je najviše ražestila, imam. Vodo”otporne” čizme – hvala, Alpinestars: Samo sam se setio Severianove rečenice "Nije pitanje da li je nešto vodootporno, nego posle koliko će da propusti". Potpuno je bio u pravu.

Dan 19 – Ponedeljak 30.7.2018. Ruta: Pärnu – Kaunas Budim se rano izjutra i uz doručak, dok Robert pakuje svoj ogroman šator sa garažom, razgovaram sa parom koji je tu na belom Stromu. Putuju već 2 meseca po Evropi, već su bili u Australiji i Severnoj Americi. Dečko mi kaže da vozi dok mu ne ponestane para i onda se vrati kući, radi par meseci i posle opet na put. Tek u tim trenucima shvatate razliku između našeg standarda i onog u pojedinim mestima u svetu. Ako ništa, dobili smo pohvalu od njega za puteve i predele u Južnoj Srbiji. Rastajem se sa Robertom, rezervišem smeštaj u Kaunasu, već se osećajući kao da je vreme da se krene kući. Ništa me preterano ne interesuje u zemljama koje dolaze i mislim da ću da tražim najbrži put nazad. Svraćam usput do Rige, jer je ubedljivo najveći grad u regionu, pa bi bilo šteta propustiti ga. Zaista, da li ću opet ikada ponovo doći ovde? Ta odluka je odista bila katastrofalna greška, gužva je neverovatna, a temperatura takva da se asfalt topi. Od toplote je čak i GPS na telefonu prestao da mi radi, ali sam ja stoički gurao dalje ka centru. Sve dok nije počelo da mi se manta kada sam digao ruke, upalio sva četiri migavca i popeo se na trotoar ispod drveta da dođem k sebi. Ne treba baš uvek biti junak. U Rigi, kao i ostalim gradovima u ovom predelu se jasno vidi kom bloku su pripadali. Zdanja su ogromna, građena u brutalističkom stilu, impozantna doista, ali ne preterano lepa. Svuda po gradu su statue i biste, bar sam ja imao takav osećaj, a bulevari široki. Uprkos tome, kao i u verovatno većini post-tranzicionih zemalja, putevi nisu dobri i svuda su ekipe koje bi trebale da ih popravljaju da nije ovako vruće. Međutim, toplota ih onemogućava u tome i sve što preostaje jeste nesnosna gradska gužva uz prepoznatljiv miris asfalta iz kamiona koji samo stoji sa strane. Stari centar grada: Očigledan uticaj ističnog bloka: Koliko sam brzo mogao, izvlačim se iz Rige i krećem ka Litvaniji bez stajanja gde me čeka prenoćište. Ima garažu, tako da brinem jednu brigu manje i to je jedino što mi je bitno u ovom trenutku. Nakon nebrojeno mnogo radova na putu, potpuno iznuren stižem na obod Kaunasa i upoznajem Arturasa. Mlad, veoma obrazovan dečko, ispričao mi je dosta o istoriji Litvanije što nisam znao. Sem odnosa Poljske i ove zemlje, mislim da nas ništa nisu učili na časovima, pa su mi njegova prisećanja lekcija iz škole neobično prijala. Arturas je obišao dobar deo sveta koristeći Couchsurfing sa kojim ja nisam imao ni malo sreće na ovom putu. Čak je prošao celu Švajcarsku za par nedelja sa ukupno 30 evra. Da, dobro ste pročitali, trideset, sve zahvaljujući ovom principu gde vas neko ugosti i vi kasnije uslugu vratite istoj toj osobi ili nekom drugom ko naiđe kod vas. Danas se ta platforma, po njegovom mišljenju, pretvorila u medijum za pronalaženje odnosa za jednu noć, tako da mi je preporučio drugi sajt, Meetup. Zato je i počeo da bude AirBnB domaćin, daje vrlo nisku cenu u zamenu za prenoćište, a ljudi koji žele da se druže, svakako to mogu.

Dan 18 – Nedelja 29.7.2018. Ruta: Helsinki – Pärnu Ustajem ne baš rano, umor je krenuo da me sustiže. Mislim da bele noći polako uzimaju danak, iako su sve kraće. Veče pre sam rezervisao trajekt ka Talinu u Estoniji. Uhvatiću ga i onda kad dođem u Talin ću da odlučim da li ću dalje ili mi se dopada da ostanem tu. Počeo sam da se pakujem dosta pre vremena, imam sigurno bar sat vremena viška do ukrcavanja na trajekt, uključujući pakovanje i vožnju, tako da ne žurim. Korede je već otišao u crkvu, po dogovoru, kupim stvari, sve ostavljam netaknuto i na izlasku ću mu ubaciti ključ u poštansko sanduče. Prvi korak, doterati motor ispred ulaza kako ne bih teglio stvari. Vrlo brzo počinjem da shvatam zašto je ono parking za bicikle, a ne za motore. Ući je bilo lako, međutim oštrim okom procenjujem da je izlazak gotovo nemoguć. Ali, nema veze, ništa što malo veštine ne može da nadomesti. Računam da isteram motor u potpunosti do zida do koga od vrata ima, rekao bih, tačno koliko i od prednje do zadnje gume. Posle ću lagano da zašlajfujem, šeretski ga okrećući u mestu i da izađem kao pravi motokros majstor. Naravno, 3 sekunde kasnije, motor je ukopan i ostaće tako. I da, svestan sam da sam unazad mogao da ga izguram, ali to jednostavno ne bi bilo dovoljno kul. *record scratch, freeze frame* “You are probably wondering how I ended up in this situation”: Guram, vučem, naginjem – sve uzaludno. Istrčavam na ulicu u nadi da ću naći nekoga da mi pomogne, ali avaj, pusto je kao da sam na Severnom polu. Nakon desetak minuta, pojavljuje se omanji muškarac koji me potpno zbunjeno gleda dok pokušavam da mu objasnim svoju muku. Odvukoh ga tih 600 metara dalje i posle dobrih još pet minuta, zajedničkim snagama ga iščupasmo. Sada već nemam više lufta i drago mi je što sam poranio. U žurbi kačim kofere, zatežem gurtnama speedbagove i jurim na trajekt. Na brodu upoznajem grupicu zanimljivih likova, Finca koji je krenuo Stromom u Britaniju kod druga, Austrijanca koji se vraća sa Nordkappa likujući što žena nije krenula sa njim bojeći se kiše i Poljaka koji doslovno ne zna gde je. Prvo pitanje mu je bilo „Jel ovo trajekt za Talin?“. Drugo: „Mogu li da dobijem telefon da zovem ženu, kupao sam se sa mojim u moru, a nisam znao da nije vodootporan?“. Naravno, dobacim. „Super, treba mi da pozove drugara, izgleda da je ostao u Helsinkiju ili je na drugom trajektu, a ja ne znam broj.“ Naravno, ne zna engleski i ovo se sporazumevamo na starom dobrom poljsko-srpskom. Slatko sam se ismejao. Ekipa: (Poljak je skroz desno) Inače, čovek se vraća sa Nordkappa, vozi MT-07, a nema čak ni pantalone za motor. Vozi u farmerkama. Kaže to mu je prvi motor, kupio ga je pre 2 godine i upravo je pregurao 70.000km. Nemam reči. Heroj dana: (obratite pažnju na jaknu) Plovidba nam je vrlo brzo prošla u šali te nastavljam sa Austrijancem, Robertom, ka Pärnu-u. Tačnije, razdvojili smo se jer volimo da vozimo sami, ali ideja je da se nađemo tamo u nekom kampu. Nismo rekli ni ime, samo u “nekom kampu”. Pred kraj dana, razapinjem šator, eto i Roberta i pripremamo se za lepo veče razgovora. Dogovaramo se da se vidimo nekada kod njega u Beču, dobivši poziv da svratim kada budem mogao. Večeru smo obojica dobili od ekipe Litvanki i Litvanaca (ili Letonki i Letonaca, više se ni ne sećam) u zamenu za par zanimljivosti i slika sa puta.

Dan 17 – Subota 28.7.2018. Ruta: Lahti – Helsinki Danas je ostavljen dan za obilazak Helsinkija na koji neću trošiti mnogo reči. Par slika je ostavljeno ispod dok gradom nisam preterano oduševljen. Moguće je da sam se već umorio od velikih gradova ili da tretman koji sam dobio prethodnih par dana je podigao standarde na nedostižne nivoe, ali utisak odavde nije jak. Zapravo, učinilo mi se da postoji mnogo sumnjivih likova koji samo gledaju priliku da nešto ukradu ili nekoga odžepare. Sem toga, grad je jako lep u smislu arhitekture i sem toga nemam mnogo šta da dodam. Čuvena Temppeliaukio crkva sagrađena u steni u srcu Helsinkija: Neki bi sad rekli Srbija do Helsinkija: Uspenski katedrala: Helsinška katedrala: Zabranjeni dronovi: Smeštam se ponovo u AirBnB-u u gradiću pored Helsinkija – Espoo kod domaćina Korede-a. Interesantan lik - muzičar, vrlo religiozan, uopšte ne dozvoljava bilo kakav alkohol u kući. Srećom ništa mi nije ni ostalo. Govori mi kako je Helsinki vrlo siguran, samo su mu tri puta ukrali nešto u tih 10 godina koliko živi ovde. Ne znam kako da mu objasnim da meni u Beogradu za 25 godina, srećom, ništa nisu ukrali. (nadam se da se sad nisam urekao ) Korede: Pomaže mi da motor smestim u skladište za bicikle. Na sigurnom u bezbednom Helsinkiju: Očigledno da nisam imao prilike da osetim kakvo je vreme zapravo ovde:

Dan 16 – Petak 27.7.2018. Ruta: Muurame – Lahti Ujutru me dočekuje doručak i gazdarica koja insistira da zove sina u Helsinkiju da prespavam i kod njega. Srećom, spavao je i uverio sam je da ću naći dobar smeštaj preko AirBnB i da ništa ne brine, jer bi ovo već bilo previše da prihvatim. Ranč Kivitasku: Moja kolibica: Pomogao sam im da postave binu i tende za ovogodišnji muzički festival koji će se održavati sutradan i uz obećanje da ću ih posetiti ponovo, teška srca, a opet srećni što smo se upoznali, rastasmo se. Do sledećeg puta: Polazim putem koji mi je Seppo (u plavoj majici, moj domaćin u Lahtiju) pokazao. Put je prelep, krivudav uz naizmenično smenjivanje beskrajnih jezera i neprobojnih šuma koja sakrivaju još vode iza bujnih krošnji na tanušnim stablima. Pošao sam na dan finskog nacionalnog relija koji se održava upravo u Muurame-u. Svi znamo koliko su ludi za relijem, tako da imam osećaj da se cela Finska sjatila u ovaj gradić kako bi gledala spektakl i bodrila vozače iz svog kraja. Iznenađuje me što svako malo usput nailazim na potpno spremna reli kola bez tablica kako reže uz i niz put, dok im policija samo maše. Video sam ih sigurno preko stotinu. Cirkus je u gradu: U Lahti stižem relativno brzo i odlazim pravo u muzej motocikala. Gazda me uvodi i pokazuje mi malo šta sve imaju. Par dana kasnije nastupa Uriah Heep, što me je začudilo, ali očigledno da ovo mesto ima težinu u svetu. Nije za džabe prva Honda : Nedugo potom krećem ka ostavljenom domu i dočekuje me jako fina komšinica Tiina koja mi pokazuje kuću i poziva me da sa njima idem da gledam pomračenje Meseca. Prihvatih i u minut tačno dođoše po mene ona, njen muž i sin sa još dvoje komšija. Obezbedili su mi čak i bicikl i vozeći se kroz Lahti stižemo na mesto pored jezera. Nažalost, Sunce nije zašlo, te se Mesec nije video, ali smo se bar lepo ispričali tih par sati. Prenoćište: Maršal Mannerheim na zidu: Ride for the day: Pomračenje Meseca iliti nedostatak istog: Tiina i muž nas napustiše, a komšija Kalle i njegova supruga su mi ponudili da ostanem kod njih na večeri. Ovo se takođe proteglo do kasno u noć i opet uz obećanja da ćemo se videti opet ovde ili u Beogradu pozdravismo se. Dobio sam čak i teglu džema koji Kalle sam pravi, a jedu ga sa kobasicama i hlebom. (znam da je čudno, ali je izvrsno) Kalle, Tiina, Arttu i Karoliina: Čisto finsko: Uz sve to, Kalle mi je dao i kontakt i njegovog ujaka u Estoniji koji je na proputovanju kod koga bih mogao da odsednem ako se uklopimo. Stvarno neverovatna gostoprimljivost.

Dan 15 – Četvrtak 26.7.2018. Ruta: Oulu – Muurame Najjeftiniji smeštaj u okolini grada Jyväskylä pronalazim na ranču u malom mestu Muurame. Bez razmišljanja rezervišem iz muzeja u Oulu koji je posvećen nauci. U pitanju je Tietomaa i sjajna je lokacija sa gomilom interaktivnih sadržaja za sve koje interesuju prirodne nauke. Ovde sam proveo skoro četiri sata bez da sam osetio. Pre odlaska posećujem i tamo popularnu plažu Nallikari. Ko kaže da muškarci lošije procenjuju dužinu (potrebno je rukama ispred senzora pokazati koliko mislite da je jedan metar): Nallikari uimaranta: Valja skvasiti noge u Baltiku: Vožnja ka Muurameu nije interesantna. Putevi obično idu samo pravo, uz povremene duge krivine za koje imam osećaj da bih mogao kroz njih proći koliko god motor može da ide, bez da se naginjem. Asfalt prati reljef, te su promene visine vrlo česte i čovek se oseća kao mrav koji prelazi preko gomile ležećih policajaca. Usput me jedino muči što mi domaćin na AirBnB ne odgovara, i odmah mi prolaze scene iz Ljungby-ja kroz glavu. Usput pokušavam više puta da zovem, šaljem mejlove, smsove, poruke na Whatsappu – muk. Čak sam kontaktirao i AirBnB bez uspeha, ali rešen, odlazim na lokaciju. Ponovo me navigacija vodi van puta, vidim, ovaj put samo 10km – preživećemo. Vožnjom kroz šumu i po makadamu kao u Colin McRae reli igricama, stižem na ranč i zatičem više ljudi na tremu. Uz izvinjenja što se ne javiše jer nisu videli, odmah mi srede sobu dok se ja kupam u jezeru pored. U blizini je i velika sauna kao i tuševi, a temperatura jezera prijatnih 28 stepeni. Kupaći mi je ostao negde u Švedskoj (mislim da ga je preuzeo moj cimer iz Stokholma jer sam zaboravio da ga ponesem posle pranja), ali ovde je normalno nemati ga. Moje slike sa jezera ću izostaviti iz razumljivih razloga. Taman za kupanje: Soba je vrlo skromna, u kolibi, ali sam srećan što neću spavati u šatoru jer kiša počinje da preti. Izgleda mi kao uobičajeno prenoćište na putu do Helsinkija, ali tretman koji je usledio nisam mogao ni da naslutim. Po povratku sa jezera zatičem Fince kako sede i pričaju i kako obično biva, ponudih finim i rezervisanim ljudima malo rakije koja mi je ostala od Lunda što oberučke prihvatiše. U trenu oka sam bio ubačen u njihovo društvo i krenuše da mi ispituju otkud ja, šta radim ovde, zašto baš Finska i slično. Nisam ni pretpostavljao da će biti toliko zainteresovani. Kada sam im ispričao celu priču, prilično brzo su je sveli na to da sam tu došao jer sam pre pet godina čuo njihovog, tokom 90-tih, veoma popularnog pevača koji je plagirao gomilu srpskih pesama, ne mogavši da sakriju suze koje su im tekle od smeha. U suštini, nisu bili daleko od istine. Upravo je za tog pevača rođeni brat domaćina svirao gitaru celu njegovu karijeru. Dugo sam se pitao gde baš od cele Finske da naletim na ovo mesto. Proveli smo sjajno veče puno priča o životu tamo, u Srbiji, muzici i koječemu. Potpuno oduševljen, dobio sam poziv na festival koji organizuju svake godine na ranču uz obećanje da će pokušati da dovedu Jannea Hurmea da se upoznamo i da ću biti njihov gost tu. Porodica muzičara: Na sve to, njihovi prijatelji su insistirali da mi ostave kuću koja je u Lahtiju, na putu do Helsinkija, da prespavam dok su oni ovde, a komšije će mi pokazati sve što treba. Ponudili su mi da nastavim makar malo sa njima ka severu brodom jer im je plan da dođu što dalje bez upotrebe puteva idući isključivo preko jezera, što sam teška srca morao da odbijem. Ali, možda neki drugi put. Presabiram koliko mi je ljudi rekao da su Finci izuzetno tihi, povučeni i jako zatvoreni i šta sam doživeo ovde i te dve krajnosti mi se nikako ne slažu. Nikada ne bih očekivao da će mi neko dati ključ od kuće dok nije tu da boravim u njoj, a svakako ne u Finskoj. Neizmerno mi je drago što je ovaj susret srušio sve predrasude koje sam imao prema njima. Slika večeri:

Dan 14 – Sreda 25.7.2018. Ruta: Gällivare – Rovaniemi – Oulu U nedostatku bilo čega u okolini, reših da je vreme za put ka jugu. Uživam u netaknutoj prirodi, ali nošen sam mišlju da ako odem severnije neću dobiti mnogo toga u odnosu na ono što sam već video i što potrvđuju lokalci. Nordkap sam već sebi obećao za naredni put kada bih išao preko norveške obale, tako da ne bi imalo smisla sada ići do gore iako je nepunih 700 kilometara odavde. Zanimljivo je da niko od Šveđana sa kojima sam imao priliku da razgovaram nije bio u Norrlandu i svi do jednog su se pitali šta, zaboga, imam i da tražim tamo. Verujte, čovek itekako ima šta da traži ovde, ali, istina, ne na duže vreme. Nastavljam ka Rovanijemiju čisto da bih uslikao Deda Mrazovo selo i produžio za Oulu. Izbegavam neasfaltiran put idući prvo na sever ka Gällivare-u, a odatle južno. Bojim se da koferi ne bi izdržali još sat vremena onakve muke. Interesantno je, što je veće ograničenje na znaku, to je sama tabla manja (vidi se u pozadini znak za ograničenje od 60km/h): Reka Kalix: U Överkalix-u ponovo sipam gorivo i vidim znak za pravoslavnu crkvu. Bi mi jako čudno, pa izdvojih malo vremena da je posetim. U pitanju je švedska pravoslavna crkva koja je zapravo deo ruske. Unutra zatičem ženu koja mi je ispričala ponešto o njihovoj maloj zajednici, prevashodno sačinjenoj od Finaca koji žive u Švedskoj. Crkvica u Överkalix-u: Sveti Nikola na Severu Švedske: Nedugo zatim sledi granica sa Finskom preko reke Tornio. Odmah nakon prelaska granice pri brzini od oko 100km/h mi je sa vizira naglo skliznuo deflektor koji je užurbano vraćen na mesto pošto je Sunce pržilo kao u Africi. Izgleda da ipak nije kompatibilan sa Givi vizirom: Posle par sati ne preterano zanimljive vožnje, tu je i Deda Mrazovo selo. Bio sam ubeđen da je u pitanju težak mamac za turiste, a sad to mogu da tvrdim sa sigurnošću. Slika u krilu Deda Mraza (poput onog u šoping centru u vašem gradu) je 30 evra. Izgleda interesantno za decu, ali ja se nakon par fotki i jednog magneta sa motivima Finske, vraćam na drum. Drugi prelazak polarnog kruga: Ponovo spavam u AirBnB smeštaju, ovaj put kod mladog para koji već duže živi u Finskoj, on iz Bangladeša, ona sa Tajlanda. Kao i većina mladih, došli su tu na studije jer su besplatne i nude sjajne pogodnosti za stipendiranje. To je, valjda jedna od glavnih prednosti država koje još naginju ka održavanju socijalne svesti na visokom nivou. Uz mene su gosti i par Švajcaraca, te uz priče ostajemo dugo u noć i rastajemo se podelivši kontakte. Jedan od njih je peške prešao ceo Island za dva meseca, ponekad ne jedući ništa par dana i hodajući satima po kiši i vetru sa 20kg prtljaga na leđima. Stvarno zanimljiv lik. Za avanturu definitivno nije potreban motor.

Dan 13 – Utorak 24.7.2018. Ruta: Hammarstrand – Jokkmokk - Gällivare Dočekujem jutro (zapravo jutro je od 02:30, ali nazovimo ovo jutrom) i brzo se pakujem kako bih stigao pre „mraka“ do kuće koju sam revoltiran neprestanom galamom oko šatora rezervisao u okolini Gällivare-a. Čeka me put od 700 kilometara bez pristupa autoputu. Ovaj dan bih nazvao danom za tankovanje, jer sam punio rezervoar 3 puta, poučen iskustvom od juče. Srećom, pumpe na severu, iako veoma retke, često imaju radnike ili alternativna mesta u blizini na kojima ima kasa. Obično su u ulazima u gradiće, ali nije retko da između dva naseljena mesta ima po više od 100 kilometara. Vrlo brzo, srećem prve irvase koje oduševljeno slikam, naivno misleći da su jedini koje ću videti. Prvi irvasi: Put ka Jokkmokku: Izvori pored puta sa kojih može da se pije voda (vrlo korisno pošto su prodavnice često značajno udaljene): Nije uvek sve bilo bajno: Jeste li ikada videli pasulj u kobasici? Ulazak u Laponiju: Dosta ljudi mi je pominjalo irvase kao potencijalnu opasnost na putu, ali ja sam to doživeo kao još jednu stvar na koju treba malo da obratim pažnju. Nedugo potom se ispostavilo da su stvarno ozbiljna pretnja i da ih tako treba tretirati. Imaju neverovatnu tendenciju čekanja poslednjeg trenutka potpuno nepomično kada brzinom svetlosti jure pravo pod točkove. Savet je voziti po ograničenju koje je prilično visoko i čim se učini da je nešto što bi moglo biti irvas, odmah usporiti preventivno i proći ga polako. Najgori slučaj je kada su okrenuti pozadinom ka prednjem delu motora kada postaju gotovo nevidljivi do momenta kada je možda i prekasno. Ali ne mogu osporiti da su pored toga celog puta bili jako zanimljiva pojava. https://www.youtube.com/watch?v=pxEnsDL4Kn4 U nekom trenutku je počela da me hvata ozbiljna nervoza jer prethodnih 100 kilometara nisam sreo nikoga. Već mi padaju scenarija na pamet koja uključuju irvase i neuspešne akcije potrage pokrenute dve nedelje nakon nestanka, ali dolaskom u Jokkmokk sam se smirio. Tu prelazim granicu arktičkog kruga (ona se menja s amplitudom od oko 300 kilometara u periodu od 10 hiljada godina, ali ovo je odokativna granica postavljena u nekom trenutku) gde ponosno upitam tri starije gospođe iz Gamvika da me uslikaju. Zagonetno me gledaju što ne idem na Nordkapp i preporučuju da ako se ikada odlučim, zaobiđem to mesto i odem direktno u Gamvik koje je najsevernije kontinentalno naselje u Evropi, jer je Nordkapp na ostrvu. Bilo je evidentno da im je muka od toga što svi misle da je to Nordkapp. Sad treba obrnuti krug: Put je prošaran mnogobrojnim jezerima, sjajnim pejzažima, s odličnim asfaltom i jako malo saobraćaja. U blizini je i tzv. Vildmarksvägen (put divljine) koji vodi 500km kroz Laponiju preko vrhova Stekenjokk-a. Ja sam za njega saznao prekasno da bih stigao da ga odvezem, ali budući putnici imaju informaciju da postoji i voleo bih da čujem utiske. Odavde sledi put ka kući preko 40 kilometara makadama i više sat vremena molitve da irvasi vole da iskaču samo na asfalt, kao i da je Givi dobro konstruisao V35 koji trpe udarce gore nego Nemci 1944. Smeštaj sam rezervisao u nadi da ću možda videti auroru borealis i oprati veš. Ovo drugo me je više interesovalo, pošto je počela da vlada nesnosna nestašica čiste tkanine, tako da sam bio spreman da platim ovu kuću u sred nedođije i više nego što je koštala. Epilog je čist donji beš i noć bela kao sneg bez ikakvih izgleda za severnu svetlost. U potrazi za kućom: Ovo je u 22:00:

Dan 12 – Ponedeljak 23.7.2018. Ruta: Stockholm – Uppsala – Hammarstrand Danas počinjem put ka manje naseljenim delovima zemlje. Više puta sam čitao o Norrlandu i svim okruzima u njemu, a sada konačno imam priliku da obiđem sve to. Uzbuđen skačem na motor, pozdravljam se sa domaćinom i izlazim na autoput. Ilija mi je rekao da je autoput do Sundsvalla jako lep jer ide uz obalu, te planiram tuda i kasnije ka centru zemlje i famoznom Inlandsvägen-u, putu koji prolazi kroz samu sredinu od jugoistoka do severozapada. Prva stanica, Univerzitet u Upsali i katedrala. Najstariji univerzitet u Skandinaviji osnovan 1477. godine. Ispred njega, ni manje ni više nego Pančićeva omorika. Izgleda da se dobar glas daleko čuje. Pančićeva omorika: Čuvena katedrala u Upsali: Univerzitet u Upsali: Kod mesta Jättendal vidim znak koji kaže „Autoput je dosadan, skrenite na Kustvägen (put uz obalu)“. Pomislih u sebi, znaju Šveđani šta pričaju i brzo dah migavac desno. Usledio je put sa predelima kakve ranije nisam viđao i koje slike ne mogu dočarati iako ću pokušati da vam ih približim na taj način. Početak puta uz obalu: Narednih par slika je uzeto sa snimka tako da kvalitet nije baš sjajan: Konačno pravi put koji sam zamišljao kada se kaže sever Švedske: Dalje sam ipak morao autoputem, ili mešavinom autoputa i magistralnog puta, pošto ih ne mogu baš razlučiti. Ograničenje jeste 110, međutim, ne postoje dve fizički odvojene trake, već samo ograda sa sajlama između. Naizmenično se smenjuju dve trake u jednom i jedna traka u drugom smeru. Primetno je da više niko ne vozi 110, te se i ja pridružujem grupi. Vozim iza crnog BMW između 150-160, računajući ako njega zaustave, pokušaću da se pravim mutav. Trajalo je to dobrih desetak kilometara kad na moje opšte zaprepašćenje BMW pali rotaciju i zaustavlja auto ispred baš kod pumpe gde sam ja morao da stanem. Nisam bio ni pogledan, i obliven hladnim znojem, upućujem se ka Sundsvallu. Deo autoputa koji stvarno liči na autoput: Kod Sundsvalla skrećem Östersund – u i odavde počinju prilično izolovani predeli. Smenjuju se nepregledne šume presečene naseljima udaljenim oko 80-tak kilometara. Ono što me je zabrinulo jeste nedostatak pumpi. Svraćam u obližnji kamp gde dobijam informaciju da kampovanje pored puta nije pametno jer se nikada ne zna ko može proći tuda. Pritisnut nedostatkom goriva, stajem u Hammarstrand gde je jedina pumpa u prilično širokom krugu i, podrazumeva se, baš ona koja ne prima moju karticu. Beše već 10 uveče, srećom, dan je i obraćam se starijoj gospođi koja nailazi za pomoć. Fina je, ali me gleda s puno nepoverenja jer govorim na švedskom, koliko god to paradoksalno zvučalo. Nije pristala da sipam gorivo njenom karticom i da joj platim u kešu, te ostadoh da čekam još malo. Pomalo očajan, dočekujem sledeći auto iz koga izlazi Mađar. Pristaje da mi pomogne, sipam za svih 17 evra koliko staje, tutnem mu dvadeseticu i rasvetljava mi misteriju plaćanja goriva. Debitne kartice rade, ali samo ako su Švedske, dok kreditne mogu iz celog sveta. Pouka, ako putujete ovamo, nosite kreditnu karticu, makar za gorivo. Ponudi se na kraju da mi pokaže mesto gde mogu da razapnem šator u blizini. U pitanju je lokalno jezero i plaža, mladi se i dalje kupaju iako i 22:30, a ja, pozivajući se na svoja ljudska prava, razapinjem šator pored. Ovo je već period kada noći prekratko traju za moj metabolizam i spavam jako loše jer se svetlo s lakoćom probija kroz tanko platno šatora. Uz to, put je prilično blizu i često svraćaju kola na ovo pomalo, a opet ne toliko, zabačeno mesto. Jako mi smeta kada mi se neko vrzma oko šatora, a ja ne vidim šta se dešava, naročito u pola „noći“ i kada je u pitanju grupa ljudi. "Ponoć" u kampu: Tinejdžeri voze svoje kreacije: A motor je sakriven od pogleda: